Бугари потичу од народа веома различитог порекла и броја, и стога су резултат ефекта „топљења у лонцу”. Главни етнички елементи који су се спојили да би произвели модерног бугарског етницитета су:
Стари Словени — индоевропска група племена која су мигрирала из источне Европе на Балкан у периоду 6-7. века и наметнули свој језик и културу локалним трачким, римским и грчким заједницама.
Прабугари — полуномадски конгломерат племена из централне Азије који су стигли у 7. веку, удружили су се са локалним словенским и славенизираним становништвом, организовали су раносредњовековну бугарску државност и завештали својетноним модерној бугарској нацији, док су се на крају асимилирали у локално словенско становништво.[33][34]
Прво бугарско царство основано је у 681. години. Након усвајањаправославног хришћанства 864. године постало је један од културних центара словенске Европе. Његову водећу културну позицију била је консолидована са проналаскомћирилског писма у престонициПреславу уочи 10. стољећа.[35] Развојстарословенске писмености у земљи имала је ефекат спречавања асимилацијеЈужних Словена у суседне културе, а такође је стимулисао развој посебног етничког идентитета.[36] Симбиоза је изведена између бројчано слабихПрабугара и бројних словенских племена на том широком подручју одДунава на сјевера, доЕгејског мора на југу, одЈадранског мора на запада, доЦрног мора на истоку, који су прихватили заједнички етноним „Бугари”.[37] Током 10. века Бугари су успоставили облик националног идентитета који је био далеко од модерног национализма, али им је помогао да преживе као посебан ентитет током векова.[38][39]
Године 1018. Бугарска је изгубила независност и остала византијски предмет све до 1185. године, када је створеноДруго бугарско царство.[40] Ипак, крајем 14. века османлије су освојиле цијелу Бугарску.[41] Према османском систему, хришћани су сматрани разредом класом људима. Тако су Бугари, као и други хришћани, били подвргнути великим порезима, а мали део бугарског становништва доживело је делимичну или потпуну исламизацију.[42] Православни хришћани су били укључени у специфичну етно-верску заједницу под именом РумМилет. За обичне људе, припадници ове православне заједнице постали су важнији од њиховог етничког порекла.[43] Ова заједница постала је и основни облик друштвене организације и извор идентитета за све етничке групе унутар ње.[44] На овај начин, етноними су се ретко користили и између 15. и 19. века, већина локалног становништва постепено се почела идентифицирати каохришћани.[45][46] Међутим, јавно-духовно свештенство у неким изолованим манастирима још увек су задржали препознатљив бугарски идентитет у животу,[47] што му је помогло да преживе претежно у руралним, удаљеним подручјима.[48] Упркос процесу етно-верске фузије међу православним хришћанима, снажна националистичка осећања упорна су у католичкој заједници у северозападном делу земље.[49] У то доба, међу интелигенцијом и урбаним становништвом догодио се процес делимичне хеленизације, што је резултат вишег статуса грчке културе и грчке православне цркве међу балканским хришћанима. Током друге половине 18. векаПросветитељство узападној Европи дало је утицај на покретање националног буђења Бугарске 1762. године.[50]
Неки Бугари су подржавали руску војску када су прешли Дунав средином 18. века.Русија је радила на томе да их убеди да се усељавају у подручја која су је недавно освојили, посебно уБесарабији. Као посљедица тога, насељавали су се многи бугарски колонисти, а касније су формирали два војна пука, у склопу руске војне колонизације подручја у 1759—1763.[51]
Токомруско-турских ратова (1806—1812) и (1828—1829) бугарски емигранти су формирали војску бугарских земљака и придружили серуској војсци, надајући се да ће Русија донети бугарско ослобођење, али су њени империјални интереси тада били усмерени наГрчку иВлашку.[52] Успон национализма под Османским царством довео је до борбе за културну и верску аутономију бугарског народа. Бугари су желели да имају своје школе и литургију на бугарском и била им је потребна независна црквена организација. Незадовољни надмоћношћу грчког православног свештенства, борба је почела да се распламсава у неколико бугарских епархија 1820-их.
Тек 1850-их Бугари су започели сврсисходну борбу противЦариградске патријаршије. Борба између Бугара и грчкихфанариота интензивирала се током 1860-их. 1861. годинеВатикан и османска влада признале су посебну бугарску унијатску цркву. Како су грчки свештеници избачени из већине бугарских епископија крајем деценије, значајна подручја су отцепљена од патријаршијске контроле. Овај покрет обновио је изразиту бугарску националну свест код обичног народа и довео до тога да су Османлије 1870. године признали Бугарски милет. Као резултат тога, два покрета оружане борбе почела су да се развијају већ почетком 1870-их: Унутрашња револуционарна организација и Бугарски револуционарни централни комитет. Њихова оружана борба достигла је врхунац саАприлским устанком који је избио 1876. године. Резултат је биоруско-турски рат (1877—1878) и довео је дооснивања треће бугарске државе наконСанстефанског споразума. Питањебугарског национализма добило је већи значај наконБерлинског конгреса, који је вратио регионе Македоније иАдријанопоља под контролу Османског царства. Такође је уСеверној Тракији створена аутономна османска провинција, званаИсточна Румелија. Као последица тога, бугарски национални покрет прогласио је својим циљем укључивање већинеМакедоније,Тракије иМезије под Велику Бугарску.
Почетком 20. века контрола над Македонијом постала је кључна тачка спора између Бугарске, Грчке иСрбије, које су водиле Први балкански рат (1912—1913) и Други балкански рат (1913). За ово подручје додатно се водила борба током Првог светског рата (1915—1918) и Другог светског рата (1941—1944).
Општине у којима бугари су већина становништва, према попису из 2011. године (црвена боја).Места у којима бугари су већина становништва, према попису 2011. године (љубичаста боја).
^„A detailed analysis is made of the assimilation process which took place between Slavs and Thracians. It ended in the triumph of the Slav element and in the ultimate disappearance of the Thracian ethnos…Attention is drawn to the fact that even though assimilated, the Thracian ethnicon left behind traces of its existence (in toponymy, the lexical wealth of the Bulgarian language, religious beliefs, material culture, etc.) which should be extensively studied in all their aspects in the future…” For more see: Димитър Ангелов, Образуване на българската народност, (Издателство Наука и изкуство, „Векове”, София, (1971), pp. 409—410. (Summary in English).
^Joshua A. Fishman; Ofelia García (2010).Handbook of Language & Ethnic Identity. Oxford University Press. стр. 276.ISBN978-0-19-537492-6. „There were almost no remnants of a Bulgarian ethnic identity; the population defined itself as Christians, according to the Ottoman system of millets, that is, communities of religious beliefs. The first attempts to define a Bulgarian ethnicity started at the beginning of the 19th century.”
^Nikolova-Houston, Tatiana Nikolaeva (2008).Margins and Marginality: Marginalia and Colophons in South Slavic Manuscripts During the Ottoman Period, 1393—1878. стр. 202—206.ISBN978-0-549-65075-1.|access-date= захтева|url= (помоћ)
^Stith, Spencer S. (2008).A Comparative Study of Post-Ottoman Political Influences on Bulgarian National Identity Construction and Conflict. стр. 22—23.ISBN978-0-549-68395-7.|access-date= захтева|url= (помоћ)
^During the 20th century, Slavo-Macedonian national feeling has shifted. At the beginning of the 20th century, Slavic patriots in Macedonia felt a strong attachment to Macedonia as a multi-ethnic homeland. They imagined a Macedonian community uniting themselves with non-Slavic Macedonians… Most of these Macedonian Slavs also saw themselves as Bulgarians. By the middle of the 20th. century, however Macedonian patriots began to see Macedonian and Bulgarian loyalties as mutually exclusive. Regional Macedonian nationalism had become ethnic Macedonian nationalism… This transformation shows that the content of collective loyalties can shift.Roth, Klaus; Brunnbauer, Ulf (2010).Region, Regional Identity and Regionalism in Southeastern Europe, Ethnologia Balkanica Series. LIT Verlag Münster. стр. 127.ISBN978-3-8258-1387-1.
^"Most of the Slavophone inhabitants in all parts of divided Macedonia, perhaps a million and a half in all — had a Bulgarian national consciousness at the beginning of the Occupation; and most Bulgarians, whether they supported the Communists, VMRO, or the collaborating government, assumed that all Macedonia would fall to Bulgaria after the WWII. Tito was determined that this should not happen. "Woodhouse, Christopher Montague (2002).The struggle for Greece, 1941—1949. C. Hurst & Co. Publishers. стр. 67.ISBN978-1-85065-492-6.
^"At the end of the WWI there were very few historians or ethnographers, who claimed that a separate Macedonian nation existed… Of those Slavs who had developed some sense of national identity, the majority probably considered themselves to be Bulgarians, although they were aware of differences between themselves and the inhabitants of Bulgaria… The question as of whether a Macedonian nation actually existed in the 1940s when a Communist Yugoslavia decided to recognize one is difficult to answer. Some observers argue that even at this time it was doubtful whether the Slavs from Macedonia considered themselves to be a nationality separate from the Bulgarians.Danforth, Loring M. (1997).The Macedonian conflict: ethnic nationalism in a transnational world. Princeton University Press. стр. 65—66.ISBN978-0-691-04356-2.
^Kaufman, Stuart J. (2001).Modern hatreds: the symbolic politics of ethnic war. New York: Cornell University Press. стр. 193.ISBN978-0-8014-8736-1. „The key fact about Macedonian nationalism is that it is new: in the early twentieth century, Macedonian villagers defined their identity religiously—they were either „Bulgarian,” „Serbian,” or „Greek” depending on the affiliation of the village priest. WhileBulgarian was most common affiliation then, mistreatment by occupying Bulgarian troops during WWII cured most Macedonians from their pro-Bulgarian sympathies, leaving them embracing the new Macedonian identity promoted by the Tito regime after the war.”
Коматина, Предраг (2012). „Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије”.Византијски свет на Балкану(PDF).1. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 41—56. Архивирано изоригинала(PDF) 12. 03. 2021. г. Приступљено22. 05. 2019.
.svg)
