Бројни племенски народи су настањивали подручје Бразила пре доласка истраживачаПедра Алвареса Кабрала 1500. године, који је прогласио ову територију делом Португалије. Све до 1808. Бразил је био португалска колонија, да би након инвазије Наполеонових снага на Португалију главни град португалског царства био пресељен из Лисабона у Рио де Жанеиро.[9] Бразил је 1815. проглашен краљевином у саставуУједињеног Краљевства Португалије, Бразила и Алгарве. Независност је стекао 1822. стварањемБразилског царства, унитарне државе са парламентарном монархијом. Након војног пуча 1889. Бразил је постао република са председником на челу државе. Од 1964. до 1985. на власти је била војна хунта.[10] Садашњиустав Бразила, донет 1988, дефинише ову државу као савезну републику.[11] Федерацију чинеСавезни дистрикт, 26 савезних држава, и 5.564 општине.[11][12]
Реч „бразил“ потиче од дрвета латинског називаcaesalpinia echinata које је некада било распрострањено дуж бразилске обале.[17] На португалском се ово дрво зовеpau-brasil, где речbrasil има значењецрвено као жеравица.[18] С обзиром да даје јаркоцрвену боју за тканине, било је веома цењено у круговима европске текстилне индустрије и један је од првих производа којим је трговано између Бразила и Европе.[19] Током 16. века припадници домородачких народа (највише народа Тупи) посекли су велике количине дрветаcaesalpinia echinata које су мењали са европским трговцима (углавном Португалцима, али и Французима) за робу широке потрошње.[20]
Званичан назив земље, у изворним португалским записима, био је „Земља светог крста“ (порт.Terra da Santa Cruz),[21] али су је европски морнари и трговци једноставно звали „Земља бразила“ (порт.Terra do Brasil) због трговине дрветомбразил.[22] Народно име је бацило у засенак и на крају је заменило службени назив. Морнари су у почетку ову земљу звали и „Земљом папагаја“ (порт.Terra di Papaga).[23]
Нагварани језику, једном од службених језикаПарагваја, Бразил се назива „Пиндорама“. Тај назив су домороци дали овој области а оно означава „земљу палминог дрвећа“.[24]
Територија Бразила обухвата скоро половину јужноамеричког континента, нешто северније од екватора до јужног повратника.[25] Према северу се граничи саВенецуелом,Суринамом,Гвајаном и француским прекоморским департманомФранцуском Гвајаном; према истоку излази на Атлантски океан, према југу се граничи саУругвајем; према југозападу саАргентином иПарагвајем; према западу саБоливијом иПеруом и према северозападу саКолумбијом. Једине земље Јужне Америке са којима се не граничи суЕквадор иЧиле. Бразилу припадају и бројни архипелази у Атлантском океану, као што суФернандо де Нороња,Атол Рокас,Сан Педро и Сао Пауло, иТриндаде и Мартим Ваз.[8] Бразил је земља великих природних богатстава, разноврсног рељефа и климе.[25] Заједно са острвима у Атлантском океану, Бразил је смештен између 6 степени СГШ и 34 степена ЈГШ, и 28 и 74 степена ЗГД.
Бразил је пета земља на свету и трећа на америчком континенту према величини територије, са површином од 8.515.767 km².[26] Простире се у три часовне зоне; од UTC-4 у западним савезним државама до UTC-3 у источним савезним државама (званично време у Бразилу) и UTC-2 на острвима на Атлантику.[27] Бразил је једина земља на свету кроз коју пролази екватор а да се један њен део налази изван тропског појаса. Топографија Бразила је такође веома разнолика и обухвата брда, планине, равнице, висоравни, и дугу морску обалу. Већина територије се налази између 200 и 800 m надморске висине.[28] Побрђе обухвата већи део јужне половине Бразила.[28] Северозападне делове висоравни имају широк таласаст рељеф, испресецан ниским брдима.[28]
Бразилска топографија је такође разнолика и укључује брда, планине, равнице, висоравни и шибље. Већи део терена лежи између 200 метара и 800 метара надморске висине. Главна планинска област заузима већи део јужне половине земље. Северозападни делови висоравни састоје се од широког, валовитог терена испрекиданог ниским, заобљеним брдима.
Југоисточни део је кршевитији, са сложеном масом гребена и планинских венаца који досежу надморске висине до 1.200 метара. Ови ланци укључују планине Мантикеира и Еспиначо и Сера до Мар. На северу, висоравни Гвајане чине велику дренажну поделу, одвајајући реке које теку на југ у басен Амазона од река које се уливају у систем реке Ориноко, у Венецуели, на северу. Највиша тачка у Бразилу је Пико да Неблина на 2.994 метра, а најнижа је Атлантски океан.
Бразил има густ и сложен систем река, један од најобимнијих на свету, са осам великих сливова, од којих се сви уливају у Атлантик. Главне реке укључују Амазон (друга најдужа река на свету и највећа по запремини воде), Парана и њена главна притока Игуасу (која укључује водопаде Игуазу), Негро, Сао Франциско, Шингу, Мадеиру и Тапахос реке.
Југоисточни део је нераван, са гребенима и планинским венцима чија висина достиже 1.200 m надморске висине.[28] Овим планинским венцима припадају планинеМантикера иЕспињасо као и планинаСера до Мар.[28] Гвајанска висораван на северу земље формира велику вододелницу, одвајајући рекеамазонског басена од река које припадају сливу рекеОриноко. Највиши врх Бразила јеПико де Неблина, висок 2994 метра.[8]
Југозападна обала и приморје Бразила имају влажну и врућу климу. На Бразилском горју лета су свежија а годишња количина падавина мања. Само на крајњем североистоку количина падавина је врло мала (400—500 милиметара). Амазонска низија има претежно екваторијалну климу са једнолично распоређеним падавинама током целе године (око 1.000 mm уз обалу и око 2.000 mm у најзападнијем делу). Најјужнији део Бразилског горја залази у суптропску зону, прелазећи на крајњем југу у умерени појас.
Већи део земље има осетне сезонске промене у количини кише, температури и влажности.
Зима у Бразилу траје одјуна доавгуста са просечном температуром 13-18 °C. Лети (децембар-фебруар).Рио је врео и влажан, са температуром изнад 30 °C. У осталом делу године температуре се крећу до 25 °C. Североисточна обала је једнако врела као и Рио, али је мање влажна и загушљива.
Амазонска низија је део земље, који прима највећу количину кише.
У рециАмазон живе пиране,крокодили,обични кајмани иалигатори, али и слатководни ружичасти речниделфини, великисомови,морске краве,електричне јегуље, рибаоскар,сребрна арована, црна арована, обична арована,арапаима гигас, риба анђео, бразилска баракуда,краљевска неонка,видра, као идаброви који често на реци праве своје дрвене бране, скупљајући стабала и гране дрвећа. Дешавало се и даајкуле изАтлантског океана залутају у Амазон. Амазонске шуме су богателијанама, пузавицама, паразитским биљкама и дрветомкакаовац, од којег се добијакакао. На реци Амазон се може наћи највећилоквањ на свету, чији је лист пречника и до два метра. Природно наслеђе Бразила озбиљно је угроженосточарством ипољопривредом, сечом дрвета,рударством, насељавањем, искориштавањем нафте и плина, превеликим изловом рибе, трговином дивљих животиња, бранама и инфраструктуром, загађењем воде, климатским променама, пожарима и инвазивним врстама.
Бакрорез приказује обред људождерства међу припадницима племена Тупинамба.
Најстарија грнчарија пронађена на западној хемисфери, стара око 8.000 година, ископана уамазонском басену Бразила, поред данашњегСантарема, показује да је у тропским шумама ове области постојала развијена преисторијска култура,[30] и да су је настањивале стотине различитих домородачких племена.[31] Територија данашњег Бразила имала је око 2.000 племена, углавном полуномадских који су се бавили ловом, риболовом, сакупљањем, и пољопривредом.
Домородачко становништво Бразила било је подељено на велике домородачке нације које је чинило неколико етничких група међу којима су се истицале велике групе као што суТупији,Гварани,Же, иАраваци.
Пре доласка Европљана границе између ових група и њихових подгрупа су биле успостављане ратовима, до којих је долазило услед разлика у култури,језику иморалу.[32] Током ових ратова долазило је до великих војних операција на копну и на води. Након битака вршени су обреди људождерства над заробљеницима.[33][34]
Када су Португалци дошли у ове крајеве 1500. године гледали су на домороце као на племените дивљаке, те су одмах почели са мешањем расâ.[35] Племенски ратови, људождерство и трка за амазонскимбразилом, због своје драгоцене црвене боје, убедили су Португалце да треба да цивилизују домородачко становништво. Међутим, Португалци, су као и Шпанци, са собом ненамерно донели и болести на које домороци нису били имуни.Мале ивелике богиње,туберкулоза,гонореја, игрип су побили на десетине хиљада урођеника.[36] Заразе су се брзо шириле дуж домородачких трговачких путева, па су цела племена била збрисана без контакта са Европљанима.[37]
Без обзира да ли се ради оробовима или о слободним људима, током владавине Португалаца вршена је брутална репресија над побуњеницима. На овој слици приказан је уобичајен поступак у то време, јавно излагање раскомаданог тела осуђеног; у овом случајуТирадентеса.
ДоласкомПедра Алвареса Кабрала 22. априла 1500. године на тле данашњег Бразила ова област је проглашена португалском територијом.[38] Португалци су ту затекли домороце подељене на неколико племена, од којих су већина били говорнициТупи-Гварани језикâ, и који су ратовали између себе.[39] Иако је прва насеобина саграђена 1532, права колонизација је почела 1534, када је португалски краљЖоао III поделио територију на дванаест приватних и аутономнихкапетанских колонија Бразила.[40][41]Децентрализованост и неусклађеност капетанских колонија показала се као лоше решење, па их је португалски краљ 1549. реорганизовао уГенерални гувернорат Бразила, унитарну португалску колонију у Јужној Америци.[41][42] Током прва два века колонизације, домороци и Европљани су непрестано ратовали.[43][44][45][46] Половином 16. векашећерна трска је постала најважнији извозни производ Бразила,[39][47] док су робови из подсахарске Африке били најважнији увознипроизвод,[48][49][50] због потреба рада на плантажама шећерне трске.[36][51]До краја 17. века, извоз шећерне трске почео је да опада,[52] а злато које су открилибандеирантеси, последње деценије 17. века, постало је нови ослонац привреде колоније, и довело до бразилске златне грознице,[53] која је привукла хиљаде насељеника у Бразил из Португалије и португалских колонија по свету.[54] Ови догађаји су довели до сукоба између дошљака и старих колониста.[55]
Португалске експедиције познате као бандеирантеси су постепено шириле првобитну границу колоније до данашњих граница Бразила.[56][57] У овом раздобљу друге европске силе покушале су да колонизују делове Бразила, па су Португалци морали да се боре са Французима у Рију током шездесетих година 16. века, у Марањау током друге деценије 17. века, и са Холанђанима уБаији иПернамбуку, токомХоландско-португалског рата, након распадаИберијске уније.[58]
Португалска колонијална управа у Бразилу имала је два метода помоћу којих је обезбеђивала ред, имонопол над најбогатијом и највећом колонијом: надзирање и искорењивање свих облика побуне и устанака робова,[59] као и сузбијање свих покрета за аутономијом, као што јеИнконфиденсија минеира (порт.Inconfidência Mineira).[60]
Крајем 1807, шпанске и Наполеонове снаге су угрозиле безбедност Португалије, услед чега јепринц регент Жоао, у име краљицеМарије I, преселио краљевски двор из Лисабона уБразил.[61] Њиховим доласком у Бразилу су основане неке од првих финансијских институција, као што су локалне берзе,[62] иНародна банка. Такође, окончан је монопол у трговини са Португалијом, отварањем ка другим државама. Године 1809, као одговор на то што је присиљен да оде у егзил, принц регент је наредиоосвајање Француске Гвајане.[63]
НаконШпанског рата за независност 1814, европски дворови су сматрали неприкладним да поглавар једне старе европске монархије столује у својој колонији, те су захтевали од краљице Марије I и принца регента Жоаа да се врате у Португалију. Краљевска породица је, у циљу оправдања боравка у Бразилу, 1815. прогласилаУједињено Краљевство Португалије, Бразила, и Алгарве, чиме је створена плуриконтинентална трансатлантска краљевина.[64] Португалске вође су захтевале да се двор врати у Лисабон, што је био један од циљеваЛибералне револуције из 1820, док су групе Бразилаца захтевале независност и републику, што је испољенопобуном у Пернамбуку 1817. године.[64] Жоао VI је 1821. морао да се врати у Лисабон, јер су то од њега захтевали револуционари.[65] Након доласка положио је заклетву на нови устав, док је свог сина,принца Педра де Алкантару, именовао регентомКраљевства Бразил.[66]
Слика „Независност или смрт“, бразилског сликара,Педра Меља на којој је приказано проглашење независности Бразила 7. септембра 1822.
Док је напетост између Португалаца и Бразилаца расла,португалски Кортес је предвођен новим режимом након Либералне револуције из 1820. покушао да врати Бразилу статус колоније.[67] Бразилци су одбили да се повинују тој одлуци. У томе их је подржао и принц Педро, прогласивши независност од Португалије 7. септембра 1822. Овај дан се обележава као Дан независности Бразила.[68]
Принц Педро је 12. октобра 1822. проглашен за првог бразилског цара а крунисан је 1. децембра 1822. као домПедро I.[69] Након тога уследио јеБразилски рат за независност, који се раширио у северним и североисточним деловима земље као и у провинцији Сисплатина.[70] Последњи португалски војници су се предали 8. марта 1824.[71] Португалија је 29. августа 1825. званично признала Бразил као независну државу.[72]
Педро I је абдицирао 7. априла 1831, оставивши свог петогодишњег сина да влада Бразилом. То је учинио јер је желео да постави своју ћерку на место краљице Португалије након што је умро Жоао VI. Његов малолетни син није могао да влада државом те је уместо њега владало намесништво.[73] Када је постао пунолетан његов син је постао домПедро II.[74]
Бразилске снаге (у плавој униформи) започињу борбу са парагвајском војском (неки су у црвеној униформи а неки су без кошуље) токомПарагвајског рата.
У одсуству харизматичне особе која би представљала умереног владара, у овом раздобљу дошло је до низа локалних побуна, као што суКабанажем,Устанак Малеа,Балајда,Сабинада,Рат одрпанаца. До њих је дошло услед незадовољства становника у унутрашњости са централним властима, као и због социјалних напетости, робовласништва, и другачијег виђења државног уређења.[75]
Овај период унутрашњих политичких и друштвених превирања, међу које спада иПраиеријски устанак, завршен је тек крајем четрдесетих година 19. века, неколико година након што је укинуто намесништво и малолетни Педро II крунисан за цара 1841. године.[75]
Током последње фазе монархије, унутрашња политичка дебата је била усмерена на питање робовласништва. Трговина робовима преко Атлантика укинута је 1850,[76] као резултатАбердинског акта који је донела Велика Британија, међутим робовласништво је званично укинуто тек у мају 1888.[77]
Спољни послови монархије су првенство били везани за односе са суседима на југу Бразила. Након Сисплатинског рата, који је довео до независности Уругваја,[78] Бразил је успешно водио још три рата током 58-годишње власти Педра II. То су билиЛаплатски рат,Уругвајски рат, иПарагвајски рат, највећи у историји Бразила.[79][80]
Дана 15. новембра 1889. официри војске, као и финансијска и сеоска елита, војним пучем су укинули монархију.[81]
Од успостављања републике бразилска војска је имала велики утицај на власт. Жетулио Варгас (у средини, без шешира) био је један од људи ког је војска поставила на место председника Бразила у октобру 1930.
Проглашењем републике Бразил је постао демократска земља, али само на папиру, у суштини владала је диктатура. Слобода штампе је нестала а изборе су надзирали они који су били на власти.[82] Право гласа је било ограничено на веома мали број људи, тако је 1910. у Бразилу од 22 милиона људи било само 627 хиљада бирача а током двадесетих година 20. века између 2,3% и 3,4% становника Бразила имало је право гласа.[83] Неколико грађанских и војних побуна допринеле су краху владајућег режима па је 1930, поражени кандидат опозиције на председничким изборима, Жетулио Варгас, уз помоћ војске,извршио преврат.[84][85] Варгас је на власти требало да остане само привремено али је уместо тога забранио рад конгреса, суспендовао устав, прогласио ванредно стање и сменио гувернере савезних држава својим присталицама.[86][87]
Током тридесетих година 20. века три пута је покушано свргавање Варгаса и његових присталица са власти: у другој половини 1932, у новембру 1935, и у мају 1938. године.[88][89][90] Године 1937. Варгасов режим постао је крајње диктаторски, бруталност и цензура штампе су постали још израженији.[91].
У спољној политици, успех у решавању граничних проблема са суседима на почетку постојања републике,[92] пратио је неуспешни покушај да се задобије важна улога уЛиги народа,[93]након бразилског учешћа уПрвом светском рату.[94][95] ТокомДругог светског рата Бразил је био неутралан до августа 1942. када је стао на странусавезника.[96][97] Томе су допринели напади немачких подморница на бразилско бродовље у Атлантском океану.[98]
Након победе савезника 1945. и окончања нацистичко-фашистичких режима у Европи, Варгасова позиција постала је неодржива те је он убрзо свргнут војним пучем, чиме је демократију поново успоставила иста армија која ју је укинула 15 година раније.[99] Варгас је починио самоубиство августа 1954. усред политичке кризе, након што се на власт вратио на изборима 1950. године.[100][101]
Након Варгасовог самоубиства власт је вршило неколико краткотрајних привремених владâ.[102] Године 1956. председник Бразила постао јеЖуселино Кубичек. Он је заузео помирљив став према опозицији што му је омогућило да несметано влада.[103] Током његове владавине дошло је до великог раста привреде и индустријске производње,[104] међутим, његово највеће дело је изградњаБразилије, новог главног града. Овај пројекат је инаугурисан 1960. године.[105] Не месту председника наследио га јеЖанио Квадрос, који је дужност обављао мање од годину дана.[106] Након њега дужност председника преузео јеЖоао Гулар. Он се сукобио са снажном опозицијом[107] па је 1964. свргнут војним пучем а власт у Бразилу је преузела војска.[108]
Нови режим је намеравао да има само прелазну улогу[109] али се постепено претворио у отворену диктатуру. То је озакоњено објавом Петог институционалног акта 1968. године.[110] Репресија није била ограничена само на припаднике гериле који су се супротстављали режиму, већ и на припаднике интелигенције, уметнике, новинаре и остале чланове грађанског друштва,[111][112] у и ван земље (преко злогласне „операције Кондор“).[113][114] Упркос својој бруталности, као и други тоталитарни режими у историји, захваљујући привредној експанзији, познатој као „привредно чудо“, режим је своју највећу популарност имао почетком седамдесетих година 20. века.[115]
Међутим, и поред победе против левичарских герилаца,[116] вишегодишња репресија и немогућност да се изборе са економским проблемима, као и опште незадовољство народа довели су до тога да власт промени политику и крене ка демократизацији друштва. Ту политику су предводили генералиГејзел иГолбери.[117] Доношењем Закона о амнестији 1979. године започео је постепени повратак Бразила ка демократији, који је довршен током осамдесетих година 20. века.[118]
Војна хунта је сишла са власти 1985. када је Жозе Сарнеј преузео дужност председника. Он је био непопуларан јер није успео да се избори са економском кризом и хиперинфлацијом наслеђеном од претходног режима.[119] Сарнејева влада омогућила је да на изборима 1989. буде изабран, мало познати,Фернандо Колор. Народна скупштина му је 1992. изгласала неповерење.[120] Колора је наследио потпредседникИтамар Франко. Он је за министра финансија поставиоФернанда Енрике Кардоза. Кардозо је 1994. почео да спроводи економску политику познату каоПлано реал (порт.Plano Real),[121] што се показало веома успешним. После деценијâ лоше економске политике ранијих владâ ове мере су коначно стабилизовале бразилску економију,[122][123] и омогућиле су Кардозу да исте године буде изабран за председника и реизабран 1998. године.[124]
Мирна смена власти обављена је 2002. између Кардоза и главног опозиционог кандидата,Луиса Инасија Луле да Силве. Овај догађај је показао да је Бразил коначно остварио политичку стабилност.[125] Лулу је 2011. наследилаДилма Русеф, прва жена на месту председника и једна од најмоћнијих жена на свету.[126][127]
Мапа на којој су приказане савезне државе Бразила према броју становника
Према резултатима последњег пописа становништва одржаног 2022. у Бразилу је живело 213.421.037 становника. Од чега су белци чинили 43,5% становништва, мелези 45,3%, црнци 10,2%, домороци 0,83% и азијати 0,42%.[128]
Према подацима са пописа спроведеног 2010. године у Бразилу је живело 190.755.799 становника.[129] Најгушће су насељени југ и југоисток земље, где живи око 50% становништва. Однос мушкараца и жена је 0,96:1,[130] градског становништва је 84,36% а сеоског 15,64%.[130]
Највећа концентрација људи је уЈугоисточном (79,8 милиона становника) и уСевероисточном региону (53,5 милиона становника), док у два највећа региона,Средњезападном иСеверном, који заједно обухватају 64,12% територије Бразила, живи 29,1 милион становника.[130] У Јужном региону живи 27 милиона становника.[130]
Првипопис становништва је обављен 1872. и он је евидентирао 9.930.478. становника.[131] Од 1880. до 1930. у Бразил се уселило четири милиона Европљана.[132] Број становника се знатно увећао између 1940. и 1970, услед пада стопе смртности, иако је стопа рађања забележила благи пад. Током четрдесетих година 20. века годишњи раст броја становника био је 2,4%, да би током наредне деценије порастао на три процента а током шездесетих година 20. века раст је био 2,9% годишње, док је животни век порастао са 44 на 54 године[133] а 2007. на 72,6 године.[134] Од шездесетих година 20. века стопа прираста становништва континуирано опада, са 3,04% између 1950. и 1960. на 1,05% 2008. године а очекује се да ће до 2050. она постати негативна и да ће износити 0,29%, чиме ће бити заокруженадемографска транзиција.[135]
Стопа неписмености је 2008. износила 11,48%[136] док је међу младима (од 15 до 19 година) била 1,74%. Највећа је у Североисточном региону (20,3%), који има велики проценат сиромашног сеоског становништва.[137] Неписменост је већа међу сеоским становништвом и износи 24,18% у 2008. години, док је код градског становништва мања и износи 9,08%.[138]
Према резултатима пописа становништва из 2010. белци чине око 91 милион становника или 47,7%, мелези чине 83 милиона становника или 43,1%, црнци чине 14,5 милиона становника или 7,63%, Азијци чине 2,1 милион становника или 1,06%, док је припадника домородачких народа, познатих као Индиоси, око 818 хиљада или 0,4%.[141] Око 170 хиљада људи или 0,07% се није изјаснило којој раси припада.[141]
Национална индијанска фондација (порт.Fundação Nacional do Índio) објавила је 2007. податак да у Бразилу постоји 67 домородачких племена која не живе у додиру са савременом цивилизацијом, док их је 2005. било познато 40. Бразил се сматра земљом у којој живи највише људи на свету који нису у додиру са савременом цивилизацијом.[142]
Од доласка Португалаца 1500. године на простору Бразила дошло је до великог мешања између припадника различитих расâ. На основу разних истраживања утврђено је да међу Бразилцима преовлађују гени Европљана тј. белаца.[143][144][145]
Бразилско друштво је више подељено по социјалној основи него по расној, мада је несразмера у приходима уочљива између припадника различитих раса, па се расна и класна дискриминација могу посматрати заједно. Снажна друштвена припадност једној раси у већој мери одређује доживљај припадности него порекло, тако најближи сродници могу да припадају различитим „расама“.[146] Друштвеноекономски чиниоци су такође значајни, јер један део мелезапардоса може себе да сматра било белцима било црнцима уколико ће им то омогућити напредак на друштвеној лествици.[147]
Браон становништво (како се мелези званично зову у Бразилу;pardo на португалском)[148][149] обухвата људе различитог расног порекла. Ту спадајукабоклоси, асимиловани Индиоси, потомци белаца и домородаца; мулати, потомци белаца и Афробразилаца; и замбоси, потомци Афробразилаца и домородаца.[150][151][152][153][154] Већину становништва у Северном, Североисточном и Средњезападном региону чине особе које су у великој мери домородачког порекла.[155]
Велики проценат црнаца, мулата и људи који имају вишерасно порекло може се срести на источној обали Североисточног региона одБаије доПараибе[156][157] и у северномМарањау,[158][159] јужномМинасу Жераису[160] и у источномРио де Жанеиру.[156][161] Између 1808. и 1972. у Бразил се доселило око пет милиона људи из више од шездесет земаља, међу којима су најбројније особе португалског, италијанског, шпанског, немачког, украјинског, пољског, јеврејског, руског, кинеског, јапанског и арапског порекла.[162]
СпоменикХриста Спаситељ у Рио де Жанеиру изграђен је 1931. године. Као симбол хришћанства споменик је постао један од најпрепознатљивијих симбола Бразила.
Доминантна религија у Бразилу јекатолицизам, са примесама верских традиција и обичаја афричких робова и домородачких народа.[163] Мешање верâ током португалске колонизације довело је до настанка разних видова синкретистичких обреда међу бразилским католицима, карактеристичних по традиционалним португалским светковинама.[164] Верски плурализам се повећао током 20. века,[165] а протестантска заједница се знатно увећала, па данас чини око 22% становништва.[166] Највеће протестантске деноминације су пентекостална, евангелистичка, баптистичка, мормонска, лутеранска и реформаторске цркве.
Бразил је земља са највише католика на свету.[167] Према попису из 2010. католици су чинили 64,6% становништва, протестанти 22,2%, спиритисти 2%, следбеници осталих религија 3,2%, атеисти и агностици 8%.[168]
Током последњих десет година дошло је до смањења броја католика и значајног повећања припадника протестантских деноминација, првенствено пентекосталне и евангелистичке цркве.[169] Такође, у Бразилу је и велики број нерелигиозних људи, највише у градовимаБоа Виста,Салвадор, иПорто Вељо. Процентуално, највише католика живи градовимаТерезина,Форталеза, иФлоријанополис.[170]
Службени језик у Бразилу је португалски[172] (Члан 13 Устава Федеративне Републике Бразил), који говори практично целокупно становништво, и једини је језик који се користи у медијима, привреди и администрацији.
Музеј португалског језика у Сао Паулу.
Бразилски португалски је најсличнији дијалектима португалског из централне и јужне Португалије којима се говорило у 16. веку.[173] У њему је видљив утицај домородачких као и западноафричких језика.[174]
Резултат тога је одређена разлика, највише у фонологији, у односу на језик којим се говори у Португалији и другим земљама португалског говорног подручја. Ове разлике се могу поредити са онима које постоје између америчког и британског енглеског.[174]
Бразил је једина земља на америчком континенту у којој се говори португалски, што представља важан део бразилског националног идентитета и доприноси различитости националне културе у односу на суседне земље у којима се говори шпански језик.[175]
Представници свих земаља у којима је португалски службени језик, окупљени уЗаједницу земаља португалског језика, 1990. године су се договорили да реформишу ортографију португалског језика с циљем обједињавања стандарда коришћених, с једне стране, у Бразилу и осталим лузофоним земљама, с друге стране. Реформа ортографије у Бразилу је почела да се примењује од 1. јануара 2009. године.[176]
Широм Бразила говоре се и бројни мањински језици. Сто осамдесет језика америчких Индијанаца користи се у удаљеним деловима земље а поред њих у употреби је и велики број језика којима говоре имигранти и њихови потомци.[174] У општини Сао Габријел да Кашоеира у службеној употреби је језикненгату, такође, банива и тукано имају статус службених језика.[177] 71.550 држављана Бразила говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији су нингату (19.000), каинганг (18.000) и терена (16.000).
Постоје и значајне заједнице говорника немачког и италијанског језика у Јужном и Југоисточном региону.[178][179] Талијан, дијалекат венецијанског језика, има велики број говорника у савезној државиРио Гранде до Сул,[180] а два дијалекта немачког имају статус службеног језика у неколико општина.[181]
Током свих дванаест година основне и средње школе обавезно је учење барем једног страног језика, најчешће је то енглески или шпански. Бразил је прва земља у Јужној Америци која је увела есперанто као изборни предмет у средњој школи.[182]
Уставом је Бразил дефинисан као „нерастопива унија“ држава, општина и федералног дистрикта.[11]Унија, савезне државе и федерални дистрикт, и општине, представљају нивое власти. Федерација почива на пет основних принципа: суверенитет, држављанство, достојанство људских бића, право на рад и слободу предузетништва, и политички плурализам.[11] Власт је подељена на законодавну, судску и извршну. Сва три нивоа власти имају извршну и законодавну власт, док судска власт постоји само на нивоу федерације и савезних држава односно нивоу федералног дистрикта.
Сви чланови извршне и судске власти се директно бирају.[183][184]Током највећег дела историје вишестраначја Бразил је карактерисао вишепартизам са пропорционалним изборним системом. Гласање је обавезно за све писмене грађане од 18 до 70 година, док неписмени као и особе између 16 и 18 и старији од 70 година нису обавезни да гласају.[11]
Бразил је демократска република са председничким системом.[11] Председник је и шеф државе и премијер а бира се на четворогодишњи мандат,[11] са могућношћу реизбора за други узастопни мандат. Актуелни председник јеДилма Русеф која је на дужности од 1. јануара 2011.[185] Национални конгрес је дводомна скупштина, и састоји се од Представничког дома и Сената.
Државе у којима Бразил има своја дипломатска представништва
Државе са несталним представништвима Бразила
Међународни односи Бразила дефинисани су 4. чланом Устава, којим су принципи самоопредељења, немешања, међународне сарадње и мирног решавања сукоба одређени као главне смернице у спољној политици Бразила.[11] Према Уставу, председник Бразила води главну реч у спољној политици земље, док Конгрес разматра све предлоге дипломатије и међународне споразуме, као и законодавство које се односи на спољну политику Бразила.[11]
Спољна политика Бразила је нуспроизвод јединственог положаја земље као регионалне силе уЛатинској Америци, једног од лидера међу земљама у развоју, и растућесветске силе.
Бразил је федерација коју чини 26 савезних држава, један федерални дистрикт (у ком се налази главни град,Бразилија) и општине.[11] Савезне државе имају аутономну управу, прикупљају своје порезе и добијају део од пореза које прикупи федерална влада. На челу савезних држава се налазе гувернери. Законодавна тела чине једнодомне скупштине са члановима изабраним на директним изборима. Такође, имају и независно судство. Упркос овоме, савезне државе Бразила имају много мању аутономију него што имају савезне државе САД. На пример, законе у области кривичног и грађанског права може да изгласа само Национални конгрес.[11]
Савезне државе и федерални дистрикт су подељени на следеће регионе:Северни,Североисточни,Средњезападни,Југоисточни, иЈужни регион. Региони Бразила представљају само географску, не политичку или административну поделу, и немају никакав вид надлежности. Иако су дефинисани законом, региони Бразила служе углавном за статистичке сврхе, и ради одређивања расподеле федералних фондова за развојне пројекте.
Општине, као и савезне државе, имају аутономну управу, прикупљају своје порезе и добијају део пореза прикупљених на нивоу федералне владе као и унутар савезне државе у којој се налазе.[11] Свака општина има градоначелника и законодавно тело, али нема свој суд.
Привреда Бразила је највећа у Латинској Америци, док је према висини номиналног БДП-а, као и БДП-а израженог према индексу куповне моћи, на седмом месту у свету.
Привреду Бразила карактерише равноправна улога државног и приватног сектора као и природно богатство земље. Бруто друштвени производ по становнику, мерен према индексу куповне моћи, у 2012. години је износио 11.875 америчких долара[186] што је Бразил сврстало на 77. место у свету. Најразвијеније гране привреде су пољопривреда, рударство, индустрија у услужне делатности. Бразил је 2009. имао 96.647.139 запослених. Стопа незапослености је у 2012. износила 5%.[187]
Бразил повећава своје присуство на међународним тржиштима капитала и роба, и једна је од четири брзо растуће привреде, познате каоБРИК. Главни извозни производи суавиони, електрични уређаји,аутомобили,етанол,дијаманти,нафта,злато,текстил,обућа, рудагвожђа,боксит,челик,кафа, јер Бразил је највећи произвођач кафе на свету, сок од наранџе, бразилски орах,соја, и усољена говедина. Бразил има најразвијенију индустријурециклаже на свету.Модна индустрија је знатно развијена, Бразил је један од водећих светских и најбољих произвођача купаћих костима ибикинија,сандала, јапанки инакита .[188]
Бразил је везао своју валуту, бразилски реал, за амерички долар 1994. године. Међутим, након финансијских криза у Азији и Русији, 1997. и 1998. године,[189] и низа негативних финансијских догађаја који су уследили,Централна банка Бразила привремено је променила монетарну политику примењујући контролисано пливајући курс, да би у јануару 1999. увела пливајући курс.[190]
До половине 20. века, у Бразилу је била заступљена само лака индустрија - текстилна, прехрамбена, индустријадувана,коже иобуће, дрвна, фармацеутска итд.Пољопривреда ивоћарство су значајни због разних усева, Бразил је велики извозник тропског воћа, као што суманго,папаја,ананас,банана,кокос и друготропско воће . Нарочито повољни услови су постојали за развој дрвне индустрије, будући да је Бразил по површини шума на другом месту у свету и да на сваког становника отпада око 8 ha шуме, али се она нерационално користила, што је довело до појаве великог еколошког проблема: „светска плућа“ - шумеАмазона ће бити уништене, уколико се бразилској сиротињи или богатим рентијерима не понуде друге могућности за зараду и опстанак.
Готово читава индустрија је смештена у три града и њиховој околини - уСао Паулу,Рио де Жанеиру иБело Оризонтеу. Овај „бразилски троугао“ се почео развијати у18. веку, на основу експлоатације налазишта злата и дијаманата.
Вредност увоза Бразила (61,4 билиона) премашује вредност износа (53 билиона). Национални доходак (по глави становника) износи 6.300 долара годишње.
Унутрашњост цркве светог Фрање у Салвадору, један је од најсликовитијих приказа бразилског барока.
Бразилска култура представља мешавину традиција и обичаја америчких Индијанаца, португалских колониста и афричких и европских досељеника.[191] Услед снажних веза, током векова, са Португалијом њена култура представља основу бразилске.[192] Португалски утицај се огледа првенствено у језику, католичкој вери и архитектури. Утицај Италијана, Немаца, и других европских народа, као и Јапанаца и Арапа, присутан је нарочито на југу и југоистоку Бразила.[193] Амерички Индијанци утицали су на језик и кулинарство, док су Африканци оставили значајан траг, поред језика и кулинарства, и у музици, плесу и религији.
Дванаест пророка Алеијадинха у светилишту Бом Жесус де Матосињос, Конгоњас, Минас Жераис, пример португалске колонијалне архитектуре.
Катедрала у Бразилији, коју је пројектовао бразилски архитекта Оскар Нимајер за савезну престоницу, пример модерне архитектуре.
Архитектура Бразила је под утицајем Европе, посебноПортугала. Има историју која сеже 500 година уназад до времена када јеПедро Кабрал открио Бразил 1500. Португалска колонијална архитектура била је први талас архитектуре који је отишао у Бразил.[195] То је основа за сву бразилску архитектуру каснијих векова.[196] У 19. веку за времеБразилског царства, Бразил је следио европске трендове и усвојио неокласичну и готичку архитектуру. Затим, у 20. веку, посебно уБразилији, Бразил је експериментисао са модернистичком архитектуром.
Колонијална архитектура Бразила датира од раног 16. века када је Бразил први пут откривен. Португалци су изградили архитектуру која им је позната у Европи у циљу колонизације Бразила. Изградили су португалску колонијалну архитектуру која је укључивала цркве, грађанску архитектуру укључујући куће и тврђаве у бразилским градовима и на селу. Током 19. века бразилска архитектура је доживела увођење више европских стилова у Бразил као што су неокласична и готичка ревитална архитектура. Ово се обично мешало са бразилским утицајима из сопственог наслеђа које је произвело јединствени облик бразилске архитектуре. Педесетих година 20. века модернистичка архитектура је уведена када јеБразилија изграђена као нова савезна престоница у унутрашњости Бразила како би се помогло развоју унутрашњости. АрхитектаОскар Нимајер је идеализовао и градио владине зграде, цркве и грађанске зграде у модернистичком стилу.[197][198]
Музика у Бразилу је углавном спој европских и афричких елемента.[199] До деветнаестог века на бразилску музику највише је утицала Португалија односно Европа. Први је био Хосе Маурисио Нунес Гарсија, аутор сакралних дела са утицајембечког класицизма.[200] Афрички утицај у музици Бразила огледа се у разноврсним ритмовима, плесовима и инструментима, који су имали запажену улогу у развоју популарне и фолк музике нарочито током 20. века.[199]
Од краја осамнаестог века популарна музика почела је да добија карактеристичан бразилски звук, сасамбом као најбољим примером и налази се наУнесковој листи културне баштине.[201]
Афробразилске музичке традицијеМаракату иАфоже прослављају се сваке године на бразилским карневалима.[202] У Бразилу су настали и музички стилови као што су чоро, сертанежо, брега, форо, фрево.Боса нова је музички правац настао током педесетих година 20. века[203] који је светску славу стекао захваљујући америчким џез музичарима.[204]Први истакнутији композитор класичне музике био јеЖозе Маурисио Нунес Гарсија, аутор црквених дела инспирисаних бечким класицизмом.[205] Најзначајнији представник романтизма био јеАнтонио Карлос Гомес, композитор опера у италијанском стилу са народним мотивима. Током 20. века истакли су сеЕјтор Вила Лобос,Клаудио Санторо иСезар Гера Пеиже.
Бригадеиро је национални слаткиш и препознат је као једно од главних јела бразилске кухиње.
Пао де кеижо са кафом и малом боцом кашасе, примери кухиње из унутрашњости Бразила.
Бразилска кухиња се увелико разликује по регионима, што одражава различиту мешавину аутохтоног и имигрантског становништва у земљи. Тиме је створена национална кухиња обележена очувањем регионалних разлика. Примери су феижоада, која се сматра националним јелом земље;[206] и регионална храна као што су беижу, феижоада тропеиро, ватапа, мокуека, палента (из италијанске кухиње) и акараже (из афричке кухиње).[207]
Национални напитак јекафа, акашаса је домаће пиће Бразила. Кашаса је раствор изшећерне трске и главни је састојак националног коктела,кајпириња.[208]
Типичан оброк се углавном састоји од пиринча и пасуља са говедином, салатом, помфритом и прженим јајетом.[209] Често се меша са брашном одманиоке (фарофа). Поховани кромпир, пржена маниока, пржена банана, пржено месо и пржени сир се врло често једу за ручак и служе у већини типичних ресторана.[210] Популарне грицкалице су пастел (пржено пециво); кокиња (варијација пилећег крокета); хлеб од сира (хлеб са сиром и брашно од маниоке); памоња (паста од кукуруза и млека); есфира (варијација либанског пецива); кибех (из арапске кухиње); емпањада (пециво) и емпада, мале слане пите пуњене шкампима.
Бразил има разне десерте као што су бригадеирос (чоколадне куглице), боло де роло (колач са гојабадом), кокада (слаткиш од кокоса), беижињос (кокосови тартуфи и каранфилић) и ромеу е жулиета (сир са гојабадом). Кикирики се користи за прављење пасоке, рападуре и пе-де-молекуеа. Локално уобичајено воће као што су акај, купуасу, манго, папаја, какао, индијски орах, гуава,наранџа,лимета,маракује,ананас и момбин претвара се у сокове и користи се за прављење чоколаде и сладоледа.[211]
Почеци бразилске књижевност везују се за долазак португалских истраживача у 16. веку, као што јеПеро Ваз де Камиња, и њихове описе живог света и домородачког становништва.[212] Први значајнији бразилски писац био јеЖозе де Аншијета, песник, беседник и лингвиста.[213]Бенто Теишеира, који је стварао крајем шеснаестог века, сматра се првим бразилским песником. Написао је еп Просопопеја, инспирисан делима највећег португалског песникаЛуиса де Камоиса.[214] Неки од најбољих бразилских књижевника стварали су током културног покрета познатог као бразилски барок, који обухвата раздобље 17. и 18. века. Грегорио де Матос се сматра једним од најталентованијих песника колонијалне епохе.[212] Антонио Вијеира, проповедник и мисионар, остварио је велики утицај на бразилски барок.[212]
Бразилску поезију крајем деветнаестог века су обележилиОлаво Билак, један од највећих песника португалског говорног подручја,Рајмундо Кореја иАнтонио де Оливеира. Период од 1895. до 1922. бразилски теоретичари књижевности називајупред-модерним јер нема превласти ни једног стила али се виде први обриси модернизма. Неки од истакнутих бразилских књижевника током првих деценија 20. века суМонтеиро Лобато,Лима Барето,Симоис Лопез Нето, иАугусто дос Анжос.Еуклидес да Куња је снажно утицао на касније прозне писце међу којима се истичеЖозе Переира да Граса Арања, предводник модернизма у бразилској књижевности. Модернистички покрет у Бразилу настао је 1922. токомНедеље модерне уметности. Његови најзначајнији представници суЖорже де Лима,Марио де Андраде,Мануел Бандеира,Карлос Друмонд де Андраде,Мурило Мендес иВинисијус де Мораис. Савремена бразилска књижевност усмерена је на градски живот и све његове аспекте: усамљеност, насиље, политичка питања и контрола медија. Током седамдесетих година 20. века о овим темама значајна дела су објавилиРубен Фонсека иСержио Сантана. Песници попутФереире Гулара иМаноела де Бароса спадају међу најцењеније у бразилским књижевним круговима. Вероватно најпознатији бразилски књижевник на свету данас јеПауло Коељо, а његова књигаАлхемичар је највише превођена књига неког живог писца.
Божји град (2002) је један од најпопуларнијих бразилских филмова.
Бразилска филмска индустрија почела је крајем 19. века, током раних данаBelle Époque. Иако је постојала национална филмска продукција током раног 20. века, амерички филмови као што јеРио Величанствени снимани су уРио де Жанеиру како би се промовисао туризам у граду.[215] ФилмовиLimite (1931) иGanga Bruta (1933), потоњи који је продуцирао Адхемар Гонзага преко плодног студија Кинедиа, били су лоше прихваћени при објављивању и пропали на благајнама, али су данас хваљени и сврстани међу најбоље бразилске филмове свих времена.[216] Недовршени филмСве је истина из 1941. био је подељен у четири сегмента, од којих су два снимљена у Бразилу, а режирао их јеОрсон Велс; првобитно је произведен као део политике добросуседстваСједињених Држава током владе Естадо НовоЖетулија Варгаса.
Током 1960-их,Cinema Novo покрет је постао истакнут са редитељима као што су Глаубер Роча, Нелсон Переира дос Сантос, Пауло Цесар Саракени и Арналдо Жабор. Рочини филмовиDeus e o Diabo na Terra do Sol (1964) иТerra em Transe (1967) сматрају се некима од највећих и најутицајнијих у историји бразилског филма.[217]
Током 1990-их, Бразил је доживео налет критичара и комерцијалног успеха са филмовима као што суO Quatrilho (Фабио Барето, 1995),O Que É Isso, Companheiro? (Бруно Барето, 1997) иCentral do Brasil (Валтер Салеш, 1998), сви су били номиновани за Оскара за најбољи филм на страном језику, а потоњи је добио номинацију за најбољу глумицу заФернанду Монтенегро. Криминалистички филм из 2002. године,City of God, у режијиФернанда Меирелеша, био је хваљен, са 90% наРотен Томатосу,[218] који је стављен на листу најбољих филмова деценије Роџера Еберта[219] и добио је четири номинације за Оскара 2004. укључујући најбољег редитеља. Значајни филмски фестивали у Бразилу укључују међународне филмске фестивале уСао Паулу иРио де Жанеиру ифестивал Грамадо.
Поред фудбала велику популарност имају иодбојка,кошарка, ауто-трке, и борилачки спортови. Мушка и женска одбојкашка репрезентација Бразила су у самом светском врху. Бразил је у мушкој конкуренцији био три пута а у женској два пута олимпијски победник, а мушка репрезентација је три пута узастопно;2002,2006, и2010. била светски првак.
Поштанска марка којом је обележена победа на Светском купу у фудбалу 1970.
У Сао Паулу су 1963. организованеIV Панамеричке игре, док су у Рио де Жанеиру 2007. одржанеXV Панамеричке игре.[232] Рио де Жанеиро је 2016. био домаћинолимпијских и параолимпијских игара, чиме је постао први град у Јужној Америци у ком је одржано ово такмичење.[233] Поред тога, Рио де Жанеиро је био домаћин два светска првенства у кошарци за мушкарце1954. и1963. а бразилска мушка репрезентација је 1963. и 1967. била светски првак у кошарци. Последњих година бразилски спортисти остварују запажене резултате и урукомету (где је женска репрезентација освојиласветско првенство 2013), пливању (Сезар Сијело Фиљо је вишеструки олимпијски и светски првак) и тенису (Густаво Киртен је три пута освајаоОтворено првенство Француске).
^Pena, Sérgio D. J.; Di Pietro, Giuliano; Fuchshuber-Moraes, Mateus; Genro, Julia Pasqualini; Hutz, Mara H.; Kehdy Fde, Fernanda de Souza Gomes; Kohlrausch, Fabiana; Magno, Luiz Alexandre Viana; Montenegro, Raquel Carvalho; Moraes, Manoel Odorico; De Moraes, Maria Elisabete Amaral; De Moraes, Milene Raiol; Ojopi, Élida B.; Perini, Jamila A.; Racciopi, Clarice; Ribeiro-Dos-Santos, Ândrea Kely Campos; Rios-Santos, Fabrício; Romano-Silva, Marco A.; Sortica, Vinicius A.; Suarez-Kurtz, Guilherme (2011). Harpending, Henry, ур.„The Genomic Ancestry of Individuals from Different Geographical Regions of Brazil Is More Uniform Than Expected”.PLoS ONE.6 (2): e17063.ISSN1932-6203.PMC3040205.PMID21359226.doi:10.1371/journal.pone.0017063.CS1 одржавање: аутори-приказ (веза)
^абMoreira 1981, стр. 108. sfn грешка: no target: CITEREFMoreira1981 (help)
^Azevedo 1971, стр. 74–75. sfn грешка: no target: CITEREFAzevedo1971 (help)
^Enciclopédia Barsa. Rio de Janeiro: Encyclopaedia Britannica do Brasil. 1987., vol. 10 . стр. 355.
^Azevedo 1971, стр. 74. sfn грешка: no target: CITEREFAzevedo1971 (help)
^Azevedo 1971, стр. 161 harvnb грешка: no target: CITEREFAzevedo1971 (help)
^Azevedo 1971, стр. 161. sfn грешка: no target: CITEREFAzevedo1971 (help)
^Maria Stella Ferreira-Levy (1974). „O papel da migração internacional na evolução da população brasileira (1872 a 1972)”.Revista de Saúde Pública. 8 (supl.): 49—90.doi:10.1590/S0034-89101974000500003., Table 2. стр. 74.
^„Brazil”. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs. Архивирано изоригинала 25. 8. 2011. г. Приступљено2. 2. 2014. Погледати есеј "The Growth of Religious Pluralism"
^Hue, Jorge de Souza (1999). Uma visão da arquitectura colonial no Brasil [A vision of Colonial Architecture in Brazil] (in Portuguese). Rio de Janeiro.
^Boxer, Charles Ralph (1962).The Golden Age of Brazil, 1695–1750: Growing Pains of a Colonial Society. University of California Press..
^„Wayback Machine”.web.archive.org. 2008-12-15. Архивирано из оригинала 15. 12. 2008. г. Приступљено2022-02-06.CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
^„Football in Brazil”.Goal Programme. International Federation of Association Football. 15. 4. 2008. Архивирано изоригинала 12. 12. 2018. г. Приступљено1. 8. 2015.
^„Beach Soccer”. International Federation of Association Football. Архивирано изоригинала 19. 02. 2015. г. Приступљено6. 6. 2008.
^„Futsal”. International Federation of Association Football. Архивирано изоригинала 06. 03. 2015. г. Приступљено6. 6. 2008.
^Donaldson, Gerald.„Emerson Fittipaldi”.Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено1. 8. 2015.
^Donaldson, Gerald.„Nelson Piquet”.Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено1. 8. 2015.
^Donaldson, Gerald.„Ayrton Senna”.Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено1. 8. 2015.
^„1950 FIFA World Cup Brazil”.Previous FIFA World Cups. International Federation of Association Football. Архивирано изоригинала 12. 11. 2018. г. Приступљено1. 8. 2015.
Мишић, Милан, ур. (2005).Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 167.ISBN86-331-2075-5.
Colby, Frank M.; Churchill, Allen L.; Wade, Herbert T.; Vizetelly, Frank H. (1989). „The Fascist Revolt”.The New international year book. Dodd, Mead & Co. стр. 12.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
_female_Piquiri_River_2.JPG)
_by_Pedro_Am%25C3%25A9rico_1893.jpg)
.jpg)
-2.jpg)
.jpg)
.jpg)
