Боливија (шп.Bolivia,кеч.Bulibya,ајм.Wuliwya), званичноВишенационална Држава Боливија (шп.Estado Plurinacional de Bolivia),[2][3] је држава без излаза на море, која се налази у западно-централном делуЈужне Америке.[4] Према северу и истоку се граничи саБразилом, према југу саПарагвајем иАргентином, према југозападу саЧилеом и према западу саПеруом. Седиште владе и извршног главног града јеЛа Паз, док је уставна престоницаСукре. Највећи град и главни индустријски центар јеСанта Круз де ла Сијера, који се налази на тропским низијама, углавном равном региону истока земље.
Суверена држава Боливија је уставноунитарна држава, подељена на девет департмана. Географија ове земље варира од врховаАнда на западу, до источних низија, смештених у басенуАмазона. Једна трећина земље је унутар планинског ланца Анда. Са 1.098.581 km² површине, Боливија је пета по величини држава у Јужној Америци, послеБразила,Аргентине,Перуа иКолумбије (и поредПарагваја, који је уз Боливију једина држава без излаза на море у Америци), 27. по величини у свету, највећа земља без излаза на море на јужној хемисфери и седма по величини земља на свету, послеКазахстана,Монголије,Чада,Нигера,Малија иЕтиопије.
Становништво земље, процењено на 12 милиона,[5] је мултиетничко, укључујући Американце,Местике, Европљане, Азијате и Африканце. Шпански је званични и преовлађујући језик, иако 36 аутохтоних језика такође имају званични статус, од којих су најчешће говорени језицигварани,ајмара икечуа. Велики број различитих култура у Боливији је веома допринео разноврсности на пољима уметности, књижевности, музике, као и у кулинарству.
Пре доласка Европљана, област данашње Боливије била је деоЦарства Инка – највеће државе преколумбовске Америке.Конкистадори су овладали овим подручјем у 16. веку. Током највећег дела колонијалне владавинеШпаније, ова област је била позната каоГорњи Перу и била је под управомВицекраљевства Перу, ком је припадао највећи део шпанских колонија у Јужној Америци, иако је ово подручје имало значајну аутономију у надлежностиКраљевске Аудијенције Чаркас. Борба за независност је трајала од 1809. до 1825, након чега је успостављена република названа поСимону Боливару.[6] Током 19. и раног 20. века, Боливија је изгубила контролу над неколико периферних територија од стране суседних земаља. Боливија је остала релативно политички стабилна све до 1971, када јеХуго Банзер предводио државни удар који је подржавалаЦИА. Овај државни удар је социјалистичку владу Хуана Хозеа Тореса заменио војном диктатуром на челу са Банзером. Банзеров режим се обрачунавао са левичарском и социјалистичком опозицијом и другим облицима неслагања са његовом политиком, што је резултирало мучењем и смрћу једног броја грађана Боливије. Банзер је збачен 1978. и касније се вратио као демократски изабрани председник Боливије од 1997. до 2001. Под председавањемЕва Моралеса 2006–2019, земља је доживела значајан економски раст и политичку стабилност.
Боливија је земља у развоју, са средњим нивоом индекса хуманог развоја, и стопом сиромаштва од 53%.[7] Модерна Боливија је чартер чланицаУН,ММФ,Покрета несврстаних,ОАД и многих других. Боливија је и даље друга најсиромашнија земља у Јужној Америци, иако је смањила стопе сиромаштва и има најбрже растућу економију у Јужној Америци. Боливијске главне економске активности укључују пољопривреду, шумарство, рибарство, рударство и производну робу као што су текстил, одећа, рафинисани метали и рафинисана нафта. Боливија је веома богата минералима, укључујући калај, сребро, литијум и бакар. Као држава без излаза на море, 2010. године је склопила споразум са суседним Перуом, захваљујући којем је добила на коришћење луку Ило на 99 година.[8]
Новостворена држава се у почетку звалаРепублика Боливар (шп.República de Bolívar). Неколико дана касније посланик Мануел Мартин Круз је предложио: „Ако од Ромула Рим, онда од Боливара Боливијa“ (шп.Si de Rómulo Roma, de Bolívar Bolivia). Његов предлог је усвојен 3. октобра 1825. године.[11] Уставом из 2009. назив државеРепублика Боливија промењен је уВишенационална Држава Боливија ради признавања мултиетничности земље и унапређења положаја домородачких народа у новом уставу.[12][13][14]
Тијаванако у доба највећег ширења, око 950. године.
Народ Ајмара је пре око две хиљаде година настанио највећи део подручја данашње Боливије. Данашњи Ајмаре себе сматрају за потомке припадника веома напредне цивилизације која се налазила уТијаванаку, на западу Боливије. Главни град Тијаванака настао је око 1.500 година пре нове ере.[15]
Између 600. и 800. године нове ере ова насеобина се развила у урбано средиште, чиме је постала важна регионална сила на јужнимАндима. По првобитним проценама град се на врхунцу развоја простирао на око 6,5 km² и имао је између 15 и 30 хиљада становника.[16] На основу сателитских снимака, начињених 1996, три најважније долине Тијаванакоа процењено је да је тамо у једном тренутку живело између 285.000 и 1.482.000 људи.[17]
Око 400. године нове ере, Тијаванако се од локалне силе преобразио у пљачкашку државу. Проширио је територију у Јунге и донео је своју културу и начин живота многобројним народима у Перуу, Боливији, и Чилеу. Ова цивилизација није имала искључиво насилан карактер. Приликом ширења своје територије коришћена је политичка мудрост, стваране су колоније, склапани су трговински споразуми (који су друге цивилизације учинили зависним).[18]
Царство је настављало да се непрекидно шири. Вилијам Х. Исбел наглашава да је „Тијаванако извршио велике промене између 600. и 700. године којима је успостављен нови монументални стандард у градској архитектури и значајно повећан број становника“.[19]
Тијаванако је уместо уништавања наставио да интегрише припаднике других култура. Археолози су запазили да је грнчарија Тијаванака била присутна и код цивилизација које су биле део овог царства. Тијаванако је наставио да трговином између градова унутар царства још више учвршћује своју моћ.[18]
Владајућа класа Тијаванака стекла је моћ захваљујући вишковима хране, прикупљенима из рубних области царства, које су контролисали и расподељивали целокупном становништву. Такође, ова класа људи је располагала стадима лама, која су представљала моћан вид контроле, јер су ламе биле веома важне за пренос робâ између градова и провинције. Ова крда су такође представљала класне разлике између обичних људи и елите. Контролом и манипулацијом вишкова хране, моћ владајуће класе расла је све до 950. године. У то доба долази до великих климатских промена,[20] које су довеле до знатног смањења количине падавина у басену Титикаке, што је према процени археолога изазвало велику сушу.
Како су се количине падавина смањивале, велики број градова удаљених од језераТитикака давао је све мање хране владајућој класи. Са смањењем вишкова хране, и самим тим извором њихове моћи, власт елите почела је да опада. Главни град је постао једино место погодно за производњу хране захваљујући напредним пољопривредним техникама. Тијаванако је нестао око 1000. године зато што је пресушио његов главни извор моћи – производња хране. Вековима након тога област је била ненастањена.[20]Између 1438. и 1527,Царство Инка, током свог последњег великог ширења, овладало је највећим делом данашње западне Боливије. Инке нису дуго задржале власт над овом облашћу, јер је нагло ширење слабило царство.
Шпанско освајање Царства Инка почело је 1524. а углавном је довршено 1533. године. У оквиру Шпанске империје подручје данашње Боливије било је познато под именом „Горњи Перу“, и било је у склопуВицекраљевства Перу. Локалну власт вршила јеКраљевска аудијенција у Чаркасу, данашњемСукреу. Године 1545. основан је рударски градПотоси, који је привукао велики број људи у потрази за сребром, те је убрзо постао највећи град на америчком тлу са више од 150.000 становника.[21]
До краја 16. века боливијско сребро је постало веома важан извор прихода за Шпанску империју.[22] Домороци су коришћени као робовска радна снага, на исти начин као што је то рађено у преколумбовско доба путеммита.[23]Тупак Катари је предводио устанак домородаца који је довео до опсадеЛа Паза у марту 1781,[24] током које је погинуло 20.000 људи.[25] Након слабљења утицаја шпанске круне, токомНаполеонових ратова, долази до развоја покрета против колонијалне власти.
Борба за независност почела је 25. маја 1809. у Чикисаки, данашњемСукреу, названа јереволуцијом у Чикисаки. Након ње уследила је Револуција у Ла Пазу, током које је Боливија прогласила независност. Обе револуције су биле краткотрајне и шпанске власти су лако савладале устанике. Међутим, наредне године сеБорба за независност Латинске Америке распламсала широм континента. Током рата између ројалиста и патриота Боливију је више пута заузимала и једна и друга страна. Као помоћ патриотама Буенос Ајрес је учествовао у три војна похода, да би се на крају задржао на одбрани своје границе кодСалте. Боливију је коначно ослободио од ројалистаАнтонио Хосе де Сукре, у војном походу са севера у ком му је помогаоСимон Боливар. Након 16 година рата 6. августа 1825. проглашена је независна република.
Од стицања независности, Боливија је изгубила више од половине своје територије од суседних земаља.[26] Дипломатским каналима 1909. године изгубила је слив реке Мадре де Диос и територију Пуруса у Амазонији, дајући Перуу 250.000 km².[27] Изгубила је и државу Акре, у Акреском рату, важну јер је овај регион био познат по производњи гуме. Сељаци и боливијска војска су се кратко борили, али након неколико победа и суочавања са изгледом тоталног рата против Бразила, били су принуђени да потпишуПетрополиски споразум 1903. године, у којем је Боливија изгубила ову богату територију. Популарни мит каже да је председник БоливијеМаријано Мелгарехо (1864–1871) мењао земљу за оно што је назвао „величанственим белим коњем“, а Акре су потом преплавили Бразилци, што је на крају довело до сукоба и страха од рата са Бразилом.[28]
Године 1836, Боливија је под вођством маршалаАндреса де Санта Круза, напала Перу и вратила на власт свргнутог председника генералаЛуиса Хосе де Орбегоса. Перу и Боливија су тада основалеПеруанско-боливијску Конфедерацију на челу са Санта Крузом каоврховним заштитником (шп.Supremo Protector). Након напетости измеђуконфедерације и Чилеа, Чиле је објавио рат 28. децембра 1836. године. Аргентина, савезник Чилеа, објавила је ратконфедерацији 9. маја 1837. године. Перуанско-боливијске снаге оствариле су неколико великих победа токомРата конфедерација: поразиле су аргентинску експедицију и прву чилеанску експедицију убици код Паукарпате близуАрекипа.
Након те битке 17. новембра 1837. потписан је споразум између чилеанске и перуанске војске по ком је Чиле морао да се повуче са територије конфедерације, да врати заробљене бродовеконфедерације, да нормализује привредне везе и да платиконфедерацији бивши перуански дуг. Међутим, јавност у Чилеу је била згрожена оваквим споразумом и приморала је владу да га одбаци. У другом походу чилеанске снаге су 20. јануара 1839. убици код Јунгаја коначно поразиле снагеконфедерације. Након овог пораза, Санта Круз је поднео оставку и отишао је у егзил прво уЕквадор а затим уПариз, док је Перуанско-боливијска конфедерација расформирана.
Територијални губици Боливије.
Након обнове независности, перуански председник, генералАгустин Гамара напао је Боливију. Перуанска армија је поражена 20. новембра 1841. убици код Ингавија када је погинуо и сам Гамара. После те битке боливијска армија, под вођством генералаХосеа Баљивијана, прешла је у контранапад у ком је заузела перуанску лукуАрика. Обе стране су 1842. потписале мировни споразум чиме је означен крај рата.
Период политичке и привредне нестабилности половином 19. века ослабио је Боливију. Томе треба придодати и окупацију области богате природним ресурсима на југозападу Боливије, укључујући и њену пацифичку обалу, коју је извршио Чиле токомПацифичког рата у раздобљу од 1879. до 1883. године. Чиле је преузео власт над данашњом област Чукикамата, оближњим пољима шалитре, и лукомАнтофагаста.
Тако је од стицања независности Боливија изгубила више од половине своје територије.[29] Такође је изгубила и област данашње савезне државе БразилаАкре у Акарском рату; важну због њених могућности за производњу гуме. Сељаци и боливијска армија су се кратко борили али је Боливија после неколико победа, и наговештаја да би могла да уђе у рат ширих размера са Бразилом, била присиљена да 1903. потпишеСпоразум у Петрополису, по ком је изгубила ову област. Крајем 19. века повећање цене сребра на светском тржишту омогућило је Боливији релативно благостање и политичку стабилност.
Почетком 20. века калај је заменио сребро као најважнији извор богатства у Боливији. Власт у Боливији је током прве три деценије 20. века спроводила либералну економску политику под покровитељством привредне и друштвене елите.[30]
Услови рада Индијанаца, који су чинили већину становништва, су и даље били жалосни. Средства за рад у рудницима била су примитивна док су на великим поседима Индијанци били у практично феудалном положају. Нису имали могућности да се образују, привредно развијају, и да одлучују у политици. Пораз Боливије уРату за Чако (1932-35), у ком је изгубила велики део областиГран Чако око које се спорила, представљао је прекретницу у развоју ове земље.[31][32][33]
Почетком четрдесетих година 20. века на политичку сцену Боливије ступио јеРеволуционарни националистички покрет (шп.Movimiento Nacionalista Revolucionario) (РНП), најважнија политичка организација током 20. века у Боливији. Након што им је 1951. оспорена победа на председничким изборима РНП је наредне године предводиоБоливијску националну револуцију која је на власт довела кандидата овог покрета,Виктора Паза Естенсора. Током првог Естенсоровог мандата дато је опште право гласа, извршена је потпуна аграрна реформа, промовисано је школовање људи у сеоским подручјима и извршена је национализација највећих рудника калаја.
Године 1964. војна хунта је свргнула са власти председника Естенсора, на почетку његовог трећег мандата. На изборима 1966. за председника је изабранРене Баријентос Ортуњо, који је ту дужност обављао све до своје смрти 1969. године. Уплашена снажењем утицаја Народне скупштине и растом популарности председникаХуана Хосе Тореса, војска, РНП и још неке политичке организације поставиле су 1971. пуковника (касније генерала)Уга Банзера Суареза на место председника.
Банзер је од 1971. до 1974. владао уз подршку РНП-а. Након раскола у коалицији заменио је цивилне чланове владе са припадницима војске и увео је диктатуру. Током његове владавине привреда је знатно ојачала али су захтеви за већим политичким слободама умањили подршку коју је имао у народу.
Избори одржани 1979. и 1981. били су неубедљиви и обележени крађом. ГенералЛуис Гарсија Меза Техада је 1980. спровео државни пуч који није имао подршку народа. Умирио је народ рекавши им да ће на власти остати само годину дана али је на крају године у телевизијском обраћању поручио да остаје на власти. Након војне побуне 1981. Меза је свргнут са власти а током наредних 14 месеци смењене су три војне владе. Нереди су присилили војску да сазове Конгрес, са члановима изабраним 1980, који треба да изабере новог шефа државе. Октобра 1982.Ернан Силес Зуазо поново је постао председник, након што је ту дужност обављао од 1956. до 1960. године.
Боливија је смештена у средишњем делуЈужне Америке, између 57°26' и 69°38' ЗГД и 9°38' и 22°53' ЈГШ. Заузима површину од 1.098.580 km², што је сврстава на 28. место на свету.[34] Обухвата простор одцентралних Анда, деоГран Чака и део амазонске прашуме. Географско средиште земље је тзв.Пуерто Естреља на рециРио Гранде, у провинцијиЊуфло де Чавез у департмануСанта Круз.
Боливију карактерише разноврсност тла и климе. Такође, има и једну од најразноврснијих флора и фауна на свету, као и неколико екорегиона као што су: Алтиплано; тропске шуме, где спада и Амазонска прашума; суве долине;Чикитанија, у којој се налазе тропске саване. За све ове области карактеристична је велика разлика у надморској висини, од 6542 метра на планиниНевадо Сахама до 70 m дуж рекеПарагвај. Упркос овим контрастима, Боливија нема излаз на море одРата на Пацифику.
Боливија се може поделити на три физичко – географске целине. Андска област на југозападу земље заузима 28% територије и протеже се на око 307.603 km². Ова област је смештена на надморској висини већој од 3.000 m и налази се између два планинска венца Анда:Западних Кордиљера иСредишњих Кордиљера, на којима се налазе неки од највиших врхова на америчком тлу, као што је Невадо Сахама (6.542 м) и Иљимани (6.462 м). Такође, овде се налази и језероТитикака, највише пловно језеро на свету,[35] и највеће језеро у Јужној Америци,[36][37] које дели саПеруом.
Такође, у овој области налази се иАлтиплано иСалар де Ујуни, највећесланиште на свету и важан изворлитијума. Подандска област, која обухвата средишњи и јужни део Боливије, налази се између Андске висоравни и источних равница; простире се на 13% територије тј. на око 142.815 km². Обухвата боливијске долине и подручје Јунгаса. Одликује се развијеном пољопривредом и умереном климом. Област Љанос се налази на североистоку и обухвата 59% територије тј. око 648.163 km². Налази се северно одСредишњих Кордиљера; протеже се од подножја Анда до реке Парагвај. Рељеф одликују равнице и мале висоравни, густе прашуме и велика разноврсност флоре и фауне. Надморска висина у овој области не прелази 400 m.
У Боливији постоје три слива, чије се воде одводњавају у Атлантски или у Пацифички океан. Слив реке Амазон, назива се и Северни слив, обухвата око 724.000 km² или 66% територије државе. Реке овог слива имају великемеандре, формирајући на тај начин језера као што јеМуриљо уДепартману Пандо. Главна притока Амазона у Боливији је рекаМаморе, дугачка око 2.000 km, тече према северу све до ушћа са, другом најважнијом реком у Боливији,Бенијем, дугачким 1.113 km. Река Бени, заједно саМадеиром, формира главну притоку Амазона. Остале веће реке које припадају овом сливу суМадре де Диос,Ортон,Абуна,Јата, иГвапоре. Најважнија језера у овом сливу суРогагвадо,Рогагва, иХара.Слив реке Рио де ла Плата, назива се и Јужни слив, заузима површину од око 229.500 km² или 21% територије Боливије. Реке овог слива су углавном знатно мање него оне које припадају Амазонском сливу. Њему припадају реке Парагвај,Пилкомајо, иБермехо. Најважнија језера суУбераба иМандиоре, смештена у боливијским мочварама. Средишњи слив је ендореично подручје. Обухвата површину од 145.081 km² или 13% територије државе. На Андској висоравни налази се велики број језера и река које се не одливају ни у један океан јер су у потпуности окружени Андима. Највећа река овог слива јеДесагвадеро, дугачка 436 km. Она истиче из језера Титикака и тече према југоистоку до језераПопо. Овај слив чине језера Титикака, Попо,Коипаса, река Десагвадеро и слаништеСалар де Ујуни.
Клима у Боливији се знатно разликује у зависности од екорегиона, у источнимљаносима јетропска док је на западним Андимаполарна. Лета су на истоку земље топла са великом влажности, док су на западу такође топла али сува. Киша веома често утиче на температуру, влажност, ветрове, атмосферски притисак и испаравање, што омогућава појаву различитих типова климе. Приликом појаве климатског феноменаЕл Нињо[38][39] долази до великих промена времена. На западу су зиме веома хладне, око планинских венаца пада снег и ветар је израженији. Ван тропског подручја јесен је сува.
Уљаносима преовлађује тропска клима, коју карактерише велика влажност и просечна температура од 30 °C. Ветар који дува из правца амазонске прашуме доноси велике количине падавина. У мају је, због сувих ветрова, мала количина падавина, и највише је сунчаних дана. Међутим, ветрови који дувају са југа, познати каосуразоси, могу да на неколико дана значајно снизе температуру.
На Андској висоравни преовлађујепустињско-поларна клима, са јаким и хладним ветровима. Просечна температура се креће од 15 до 20 °C. Током ноћи, температура значајно опада на нешто изнад 0 °C, док је током дана суво време асунчева светлост је јака. Сваког месеца долази до смрзавања тла а снежне падавине су учестале.
У долинама ијунгасима преовлађујеумерена клима. Влажни североисточни ветрови дувају ка планинама, доносећи велику влажност и кишу. Температура на вишој надморској висини је знатно нижа. Снег се јавља на надморској висини већој од 2000 m.
У областиЧако преовлађујесуптропскастепска клима. У јануару су велике количине падавина и велика је влажност ваздуха, док су у осталом делу године дани топли а ноћи су хладне.
Боливија је тренутно у раздобљу дугорочних привредних промена усмерених ка одржавању стабилних цена и стварању услова за економски раст. Највеће промене односе се на приватизацију бројних јавних предузећа и подстицање предузетништва. Након победе Боливара Ева Моралеса на изборима процес распродаје државне имовине је заустављен. Сада је у руке државе прешла електро-привреда железница и цео енергетски сектор нафте и гаса. Реформе се окрећу од либерализма и покушава се индустријализација.
Највећи извозни ресурси сукалај,злато, накит и производи од дрвета.Пољопривреда напредује уз примену модерних начина обраде тла, а највише се извозисоја. На трећем месту је кориштење рудних богатстава. Последњих година почео је извоз великих количинаприродног гаса уБразил.
Трговина са суседним државама је у порасту, иакоСАД остаје највећи трговински партнер.
Према подацима боливијског Националног института за статистику (шп.Instituto Nacional de Estadística, скраћеноINE) Боливија је 2012. имала 10.027.254 становника.[40]
Током последњих педесет година становништво Боливије се утростручило; са стопом раста од 2,25% годишње. Раст становништва је у раздобљима између два пописа (од 1950. до 1976. и од 1976. до 1992.) био око 2,05%, од 1992. до 2001. био је 2,74%, док је у последњем међупописном раздобљу био 1,71% годишње.[40]
У урбаним подручјима живи 62,43% становништва, док 37,57% живи у руралним областима. Највећи број људи, око 70%, живи у департманима Ла Паз, Санта Круз, и Кочабамба.[40] Густина становништва је 9,13 по квадратном километру,[40] с тим да се она доста разликује у зависности од департмана. У департману Пандо је 0,8 становника по квадратном километру, док је у департману Кочабамба 26,2 становника по квадратном километру.[40]
Највећа концентрација становништва је у тзв.централној осовини и у области Љанос. Боливија има младо становништво. Према попису из 2011, око 59% становништва било је старо између 15 и 59 година, док је 39% било млађе од 15 година.[40] Скоро 60% становништва је млађе од 25 година.[40]
Према генетској студији урађеној на Боливијцима, просечне вредности индијанског, европског и афричког порекла су 86%, 12,5% и 1,5%, код појединаца из Ла Паза и 76,8%, 21,4% и 1,8% код појединаца из Чукисаке.
Национални састав Боливије је шаролик. На основу резултата пописа из 2012. међу особама старијим од 15 година, које су се изјасниле као припадници неког домородачког народа, најбројније суКечуе са 1.281.116 припадника, следеАјмаре са 1.191.352, па народиЧикитано са 87.885,Гварани са 58.990, иМоксењо са 31.078 припадника.[40] Попис није посебно евидентирао местике и белце, којих заједно, међу становништвом старијим од 15 година, има 4.032.014, докАфроболивијаца има 16.329.[40]
Домородачки народи у Боливији могу се према месту боравка поделити на оне који живе на Андима и на народе из источних равница (љаноса)
Кечуе настањују првенствено департманеКочабамба иЧукисака, такође, живе и у планинским областима Потоси и Оруро
Народи у источним равницама
најбројнији народи на овом подручју су Гварани иМохос, који настањују претежно департманеСанта Круз,Бени,Тариха, иПандо.
Местици живе широм Боливије, док белци живе углавном у великим градовима као што суЛа Паз,Санта Круз де ла Сијера иКочабамба али и у неким мањим градовима као што јеТариха. У Департману Санта Круз се налази знатна колонија (око 70.000 људи) немачких менонита.[41]
Афроболивијци су потомци афричких робова који су ту доведени током постојања Шпанске империје. Они претежно настањују Департман Ла Паз, у провинцијама Северни и Јужни Јунгас. Робовласништво је у Боливији укинуто 1831. године.[42]
Од азијских народа најбројнији су потомци јапанских, кинеских, корејских и либанских досељеника.
Аутохтони народи Боливије могу се поделити у две категорије етничких група: Анде, који се налазе у Андском Алтиплану и региону долине; и равничарске групе, које насељавају топле регионе централне и источне Боливије, укључујући долине ДепартманаКочабамба, области Амазонског басена у северном департмануЛа Паз и низијске департмане Бени, Пандо, Санта Круз и Тарија (укључујући Регија Гран Чако на југоистоку земље). Велики број андских народа је такође мигрирао да формирају Кечуа, Ајмара и интеркултуралне заједнице у низинама.
Боливија је секуларна држава у којој је зајамчена слобода вероисповести. На основу пописа из 2001, који је спровео Национални институт за статистику, 78% становника Боливије суримокатолици, 19% супротестанти, док 3% припадају другим хришћанским деноминацијама.[44] Протестантизам и традиционална веровања урођеника[45][46] убрзано добијају све више следбеника.[47]Око 2% становништва изјашњава се каоагностици илиатеисти.[48]
Боливијска уметност се показује кроз различите медије, укључујући сликарство, скулптуру и грнчарију. Разноликост земље и њених људи, као и шаренило свакодневног живота у Боливији чине сјајна уметничка дела, од којих нека нису добила пажњу коју заслужују. Један од главних разлога за то би могао бити недостатак боливијских музеја у прошлости. Међутим, у последње време у земљи се отварају многе нове уметничке галерије и музеји, дајући боливијским уметницима више могућности да покажу свој рад. ГрадСанта Круз је посебно познат по приказу боливијске уметничке културе, укључујући сликарство, архитектуру и занатске производе. Колонијалним периодом доминирали су уметници као што је Мељор Перез де Олгин, док су боливијски уметници 20. века Гузман де Рохас, Артуро Борда, Марија Луиза Пачеко и Марина Нуњез дел Прадо.[49]
Боливија је дом јединственог стила уметности и архитектуре познатог као Местицо барок, настао када је традиционална верска уметност коју су донели Шпанци комбинована са стиловима аутохтоног боливијског народа.[49]
Историја боливијске књижевности обележена је пре свега друштвеним и политичким контекстом и разним догађајима који су обележили историју земље. Још у 19. веку модернистички песници су овој младој земљи оставили богато наслеђе. Међу именима за памћење су Франц Тамајо, Грегорио Рејнолдс и Рикардо Хајмес Фрејре.[50]
У двадесетом веку писање је постало све више политичко; писци Оскар Серуто (Огњена бујица 1935.) и Августо Сеспедес (Бунар 1936.) причају оЧарко рату, а након смртиЧе Геваре 1967, дела као што јеLos Fundadores del Alba Рената Праде Оропезе, која су била потпуно политички оријентисана, почео да се појављује. Али са диктатурама 1970-их и 1980-их, субверзивни аутори су углавном били ућуткани, а сва књижевна продукција била је обуздана политичком моћи. Од краја 1960-их, боливијско писање је више фикција него било шта друго.[50]
Поред тога, од почетка 20. века, писци су се све више окретали аутохтоној публици: један од примера јеLa misk'isimi (накечуа, „слатке усне“), Адолфе Косте ду Релса. Али боливијска књижевност је заиста заслужила своја писма племства са Јоландом Бедрегал. Ова песникиња, романописац и вајар је такође написала извештаје и произвела више од 16 књига, између поезије, романа, антологија, бројне публикације извештаја за децу и друге митове и фолклор културеАјмара иКечуа. Међународно призната уз доделу неколико међународних признања, добила је, на пример, титулу Даме Америке од Националног савета за женска права у Мексику, а од стране Друштва аргентинских писаца названа је „Јоланда Америке“.[50]
Дијаблада, типичан плес из региона Оруро, Боливија, назван по маски и костиму ђавола који носе плесачи.
Једна од најзанимљивијих ствари у Боливији је чиста распрострањеност шарене и радосне музике и плеса у земљи. Локално позната као фолклорико, музичка традиција Боливије одржава се у животу кроз бурне уличне параде које се редовно одржавају широм земље.
У суштини боливијски, Моренада је вероватно најпопуларнији и најзаразнији фолклорни жанр. Прича о афричким робовима који су доведени да раде у рудникима сребра у Потоси под командом Шпанаца. То је представљено у њиховој беспрекорној одећи, где мушкарци носе црне маске и рашчупане дуге браде, док звона око њихових чланака означавају звецкање робовских ланаца. Жене, с друге стране, носе провокативне миниће и шарене блузе са дубоким изрезима - уобичајена тема међу већином жанрова боливијског плеса.[51]
Капоралес, лако препознатљив плес један је од најжешћих и увек омиљен код публике. То је релативно нов плес, који потиче пре само 50 година из афро-боливијске заједнице Лос Јунгас у посвећењу Богородици од Сокавона. Њихова инспирација дошла је од Ел Капорала, предрадника мешовите расе који је надгледао робове Потосија. Мушкарци облаче светлуцава, разнобојна комбинезона са пословођском капом и бичем, док су жене оскудно обучене. Сматра се да је плес један од најтежих за савладавање, јер захтева приличну вежбу пре сваког догађаја. Учесници морају да прате низ сложених корака пре него што скоче напред и ударе ногом у ваздух, што је атлетски подвиг који се показује тешким у разређеном ваздуху у боливијским регионима на великим надморским висинама.[51]
Тобас плес датира из предколонијалних времена када су Инке владале огромним подручјима континента. Легенда каже да су се упустили у полусушну регију Чако у источној Боливији и налетели на племе домородаца познатих као Тобас. Инке су наводно били толико импресионирани Тоба музиком и плесом да су поштедели племе, поводећи само најбоље музичаре и плесаче са собом назад у краљевство да их користе као краљевску забаву. Одећу карактеришу мушке чудне, помало застрашујуће маске, док жене носе шарено перје.[51]
Боливијска кинематографија се састоји од филмова и видео снимака направљених у држави Боливије или од стране боливијских филмских стваралаца у иностранству. Иако је филмска инфраструктура у земљи премала да би се сматрала филмском индустријом, Боливија има богату филмску историју. Боливија константно производи дугометражне филмове од 1920-их, од којих су многи документарни или имају документарни приступ својој теми. Историчар филма Хосе Санчез приметио је да је доминантна тема многих боливијских филмова домородачке културе и политичка репресија у земљи.[52]
Натита фестивал, слави се у новембру и познат је по томе што мештани украшавају лобање својих предака цигаретама и цвећем, у нади да ће их они заштитити.
Од духовних и традиционалних, до дивљих и западњачких, боливијски фестивали су јединствени, шарени. Неки од познатих фестивала су Аласитас (јануар), Оруро карневал (фебруар),Фестивал дел Гран Подер у Ла Пазу (мај), Сан Хуан (јун), Уркупиња (август) и многи други.[53] У Боливији се мешају хришћанска веровања са домородачким традицијама. Ови наизглед нечастиви синдикати резултирају фантастичним прославама које изгледају познато, али егзотично. Натита фестивал је сличан Дану мртвих у Мексику и дешава се у боливијским Андима. Мештани учествују у украшавању лобања својих мртвих, верујући да ће их заштитити током године.[54] Традиција каже да натите штите породице које их чувају: помажу њиховим пословима да напредују, брину о кућама од могућих лопова, обезбеђују здравље својих власника, помажу у проналажењу партнера и штите од злих духова.
Боливијска кухиња потиче од комбинације шпанске кухиње са аутохтоним састојцима и традиције Ајмара, између осталог, са каснијим утицајима Немаца, Италијана, Француза и Арапа због доласка имиграната из тих земаља. Традиционални састојци многих јела боливијске кухиње су кукуруз, кромпир, квиноја и пасуљ. Ови састојци су комбиновани са бројним основним производима које су донели Шпанци, попут пиринча, пшенице и меса, укључујући говедину, свињетину и пилетину.
Боливијска кухиња се разликује по географским локацијама. У западној Боливији у Алтиплану, због високе, хладне климе, користе се зачини, док се у низијама Боливије у амазонским регионима јела састоје од производа који обилују тим регионом: воћа, поврћа, рибе и јуке.[55]
Као и у већини јужноамеричких земаља, фудбал је најпопуларнији спорт. Репрезентација јефудбалска репрезентација Боливије, позната под надимком "Зелени".
Рекетбол је други најпопуларнији спорт у Боливији по резултатима на Играма Одесур 2018 одржаним уКочабамби.[56][57] Боливија је освојила 18 медаља наПанамеричким играма, а 15 је било са рекетбола, укључујући њихове једине златне медаље, освојене у мушкој екипној дисциплини 2019. и 2023, плус злато у појединачној конкуренцији за мушкарце 2023. од стране светског шампиона Конрада Москоса.
Кошарка је посебно популарна и утицајна у департмануПотоси.[58]
^Isbell, William H. (2008). „Wari and Tiwanaku: International Identities in the Central Andean Middle Horizon”.The Handbook of South American Archaeology: 731—751.doi:10.1007/978-0-387-74907-5_37.
^Grove, Matthew J.; Baker, Paul A.; Cross, Scott L.; Rigsby, Catherine A.; Seltzer, Geoffrey O. (2003). „Application of strontium isotopes to understanding the hydrology and paleohydrology of the Altiplano, Bolivia–Peru”.Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology.194 (1-3): 281—297.doi:10.1016/S0031-0182(03)00282-7.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
^Rigsby, Catherine A.; Baker, Paul A; Aldenderfer, Mark S. (2003). „Fluvial history of the Rio Ilave valley, Peru, and its relationship to climate and human history”.Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology.194 (1-3): 165—185.doi:10.1016/S0031-0182(03)00276-1.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
^„Identidad deportiva, la fórmula del éxito del básquetbol potosino”. Архивирано из оригинала 16. 08. 2021. г. Приступљено25. 02. 2025.CS1 одржавање: Неподобан URL (веза). Gabriel Caero Rodríguez (Los Tiempos), 22 September 2019. Accessed 12 August 2021.Lua грешка in Модул:In_lang at line 41: attempt to call local 'name_from_tag' (a nil value).
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.jpg)
