Географски положај и погодни климатски услови су од прадавних времена погодовали насељавању људи на бихаћко подручје. Иако недавно истражено, на основу ископина и бројних остатака, установљено је присуствочовјека у старијем каменом, касномбронзаном, те старијем и млађем гвозденом добу. УРачићу, десет километара југоисточно од Бихаћа, заједно са костимамамута, пронађена су два кремена новчића.
Присуство дијелова племенаЈапода на овом подручју сигурно је доказано. Почевши од8. вијека п. н. е. они су, поред дијелаСлавоније,Горског котара иЛике, насељавали иБихаћко поље. Јаподска култура обиљежила је Бихаћ изузетним вриједностима далеког насљеђа, од конструкционих рјешења сојеница, преко накита одбронзе,гвожђа исребра, до„Јаподског коњаника“. Налази из многих мијеста, међу којима су Бихаћ, Голубић, Притока и Рипац, приказују специфичан карактерилирске културе на јаподском подручју (урне с призорима из свакодневног и загробног живота, равни гробови с богатим призорима, накит, оружје, јаподске капе).
Након хиљаду година постојања на овим просторима Јаподе су покорилиримске легије које су из више праваца продрле наБалканско полуострво. Римски императорОктавијан Август35. године п. н. е. је повео рат против јаподских племена да би успоставио коначну властРимског царства. Ово подручје је припало римској провинцијиДалмацији. Римљани доносе својеобичаје,законе и традиционалноградитељство. Неки старији историографи лоцирали су на терену данашњег села Голубић римски градРаетинијум. Према површинским налазима грађевинског материјала и каменим споменицима може се претпоставити постојање римског градског центра у околини Бихаћа. Остаци појединих зграда откривени су на Хумачким главицама, у Изачићу, Заложју и Брековици. Термални извор у Гати Илиџи и већа зграда озидани су у римско доба. Умјетност античког доба сачувана је на каменим надгробним споменицима гдје се претежно појављују геометријски мотиви.
Почетком6. вијека (505. године) римске провинцијеДалмација (којој је припадало и бихаћко подручје)Либурнија иСавија спојене су у једну покрајину под владом готског кнеза. Почетком7. вијека, између602. и614. године,Словени су населили бихаћки крај кад и почиње трајни процессловенизације. Словенска племена, настањена на овом и ширем подручју током раногсредњег вијека ускоро бивају преплављена доласком нових Словена, те се налазе на сталном ударуВизантије с истока иФраначке са запада. Град је био средиштехрватске краљевине под краљемТомиславом све до1102, али град и околна подручја и даље остају настањени Хрватима и ван јурисдикцијеУгарске. До тада се говори о бихаћком крају, бихаћком подручју, о једном безименом простору, а да се име града не спомиње. Неколико годинабосански краљТвртко I је владао овим крајем, али у имеЛадислава Напуљског. Град је у његово име био заузео херцег сплитскиХрвоје Вукчић Хрватинић.
Краље УгарскеБела IV је26. фебруара1260. године издаје повељу која је непосредна потврда о постојању града Wyhygha, (или Vihucha и Бишћа), на Отоку св. Ладислава којег запљускује ријекаУна. Године1262. проглашен јеслободним краљевским градом с правима да се бави слободномтрговином изанатством, без самовоље племића, сто чини основу његовог даљег развоја и у чему је суштина његовог статуса"слободног краљевског града". Бихаћ се формира и развија као градски, трговачки и занатски центар на раскршћу путева и токова живота. Бихаћ је добро утврђен град опасан двоструким бедемом с великим бројем пушкарница и округлим четверокутним кулама.
КраљЖигмунд Луксембуршки боравио је у Бихаћу1412. године када га је предаоФранкопанима у чијој ће власти остати до почетка16. вијека када поновно прелази под непосредну краљевску власт каоRegia civitas. На бихаћкој Капетановој кули још стоји ликпеликана, грба Франкопана. У Бишћу у више наврата је засједао Хрватски сталешки сабор, а недалеко одатле тај исти Сабор у Цетинграду изабрао Хабсбуршког надвојводу за хрватског краља.
Падом подОсманлије европски картографи ово подручје називају"Турска Хрватска", да би касније добио назив Крајина, па по томе уБосанска Крајина насупротВојној крајини с друге стране границе.
На глагољској листини с краја 14. вијека сачуван је печат средњовјековног Бихаћа на којем се виде три куле. На средњој је застава с натписомCivitatis Bihigiensis. Исти мотив има грб града. У старим и сачуваним пергаментним листовима град се спомиње под различитим именима:Bihig,Byheg,Bichich,,Bihag,Vywegh,Wyjgh. У средњовјековном периоду Бихаћ постаје занимљив и привлачан за насељавање и то је доба његовог сталног успона иако је с времена на вријеме преживљавао многе ударе.
Занимљиво је да се већ од самог почетка појаве протестантског хришћанства у Бихаћу обавља богослужење и за тај обликхришћанства[тражи се извор], а остатака богумилских (крстјанских,Црква босанска) гробница нашло се и у околини Бихаћа, што свједочи да јебогумилство било узело маха и у овом дијелу Босне. Од културних занимљивост ваља споменути да се као члан магистрата — грађанин — на списку налази и први хрватски романописацПетар Зоранић, аЈурај Крижанић, први панславен, теоретичар музике, библиотекар, математичар, лингвист поријеклом је из предстраже Бихаћа, Рипча.
Археолози су открили и избројали остатке 60 већих и мањих утврда, густо смјештених као одбрамбени појас против Османлија, те тврдо зиданих градова који говоре о томе како се граница утврђивала и бранила. Те градове изградили су, утврдили и наоружали искључиво властитим новцима Франкопани,Зрински, Бабонићи Благајски и други. Сами називи тих градова су интересантни већ и стога што његова етимологија упућује на извор условенској митологији. НапримјерПодзвизд, носи име једног славенског божанства. У борбама за угарско-хрватско престо, током 14. вијека и касније, на подручјима око ријекеУне, долази до сукоба између моћних властелина који подржавају своје претенденте. Али и међусобне размирице домаћег племства доводе до незадовољства међу становништвом и слабе одбрамбену моћ подручја. У таквим немирним временима Бихаћ није могао сачувати статус слободног краљевског града, те је увучен у династијске борбе.
Пред османском најездом бројни Хрвати су напустили ове крајеве и населили се од подручја у Покупљу, Посавини и Градишћу све до Чешке и Моравске.
Бихаћ је био утврђен град који су освојили Турци 1690. године. А у пролеће 1697. године гроф Баћањи није успео да га преузме из Турских руку.[2]
У Бихаћу су усташке власти 24. јуна 1941. године између 4 и 5 часова изјутра зашле по српским кућама, и наредиле да сви са најпотребнијим стварима у року од пола сата дођу на спортско игралиште, где ће предати кључеве од кућа. Одатле су их послали у Кулен-Вакуф, затим их премештали у друга места, а неки су најзад успели да стигну у Србију.
Поред ових многобројних наведених примера још је огроман број српских породица разних срезова и места која су ушла у састав НДХ, насилно отеран из својих домова и одмах или пошто се дуже времена потуцао по разним логорима, пребачен у Србију. Пљачкањем уцењивањем и насилним прогањањем српски народ је оштећен од Хрвата-усташа за преко 40 милијарди и предратних златних динара. Процењивало се да је из НДХ протерано око 340.000 Срба.[3]
Да би лакше дошли до плена, усташе су приликом гоњења становника из кућа обично говорили да понесу са собом све драгоцености и новац и да им се ништа неће одузети, што није било истина. Када су у Бихаћу на игралишту, по наредби усташа скупио велики број људи, жена и деце наређено је да свако преда сав новац и ствари од вредности за себе задржи само 500 динара. Поред тога сви су морали да предају и кључеве од кућа. "Људима и женама су чак скидали и бурме и трзали сурово минђуше са ушију". Том приликом одузето је 1.500.000 динара у новцу, 15 кг. сребра, и 7 килограма злата у златницима и накиту. Све ово усташе су одмах међу собом поделиле. "Када смо тражили да нам издају признанице на одузети новац и реверсе на одузети накит и друге вредности, усташе су нас најгрубљим тоном одбиле, говорећи да ми сами прибележимо, у својим нотесима колико нам је ствари и новца одузето". Само имање Божице Ђукић у Бихаћу и њене ствари које су усташе узели за себе вределе су 1.500.000 динара.
Протеране су и све српске породице из села Сокоца. Исто тако из села: Лугова, Покоја, Кастеле и Србњака која се налазе од Бихаћа до Отрожачког места долином реке Уне "са десне и лијеве стране усташе су протерале све становнике православне вере из њихових кућа".[4]
Пошто су из Бихаћа истеране српске породице, хрватске власти су истакле крупним словима штампане плакате по бихаћким улицама, на којима је стајало и ово “Власи (Срби) и Жидови, да би се очувао хрватски карактер, хрватског града Бихаћа, не смеју се задржавати у околини Бишћа на 15 км. Не смеју више долазити ни на недељне ни на годишње вашаре“.[5][непоуздан извор?]
Јосип Клеменчић месар и општински комесар из Вргинмоста, за време покоља становништва и паљења села у бихаћком срезу опљачкао је од Срба "велику суму папирног новца и и више килограма сребрног новца".[6]
У Бихаћу је по наредби великог жупана Виктора Кватерника на Видовдан 1941. године почело рушењеправославне цркве, првог дана је скинут крст, срушено кубе и скинут кров, а сутрадан пошто је била од тврдог материјала цркву су морали да руше минама. Цркву у Притоци срез Бихаћ усташе су запалили, али како није потпуно изгорела, минирали су је и срушили.[7]
.jpg)
