Списи који сачињавају Библију се традиционално зову "канон" Светог Писма. Канон означава да одређени спис традиција или група верника види као истинско заступање "Божије речи" или божије воље. Текстови који говоре о божијој вољи, а не спадају у одређени канон, традиционално називамоапокрифним текстовима. Током историје развијено је више врста Библијског канона, неки канони деле одређене списе док неки у свом садржају имају списе које се не налазе у другим канонима.[3]
Библија, такође, има дубок утицај на књижевност и историју, нарочито у Европској култури. Прва књига која је икада одштампана била је Библија. Одштапана је наГутенберговој машини, због тога и носи називГутенбергова Библија.[4][5] Према чланку из марта 2007. годинеTime часописа, Библија "је обликовала књижевност, историју, забаву и културу више него иједна друга књига икада написана. Њен утицај на светску историју је без премца и нема назнаке да ће њен утицај ослабити."[4]
Библија се сматра најпревођенијом и најпродаванијом књигом на свету. По подацима из септембра 2021. године комплетна Библија је преведена на 717 језика, док су неки делови Библије преведени на 3495 језика.[6] По проценама неких светских организација, од 1815. до 2015. године продато је више од 5 милијарди примерака Библије, што је чини далеко најпродаванијом књигом.[7][8]
РечБиблија води порекло одКоине грчког: τὰ βιβλία (ta biblia) што у преводу значи "књиге". Једнина истоимене речи је βιβλίον (biblion) која изворно значи "свитак", а касније је реч постала синоним за реч "књига".Biblion је деминутив од речи βύβλος (byblos) што у преводу значи "Египатски папирус", ова реч је највероватније добила назив пофеничанском градуБиблосу одакле је египатскипапирус био извожен у Грчку.[9]
Изразta biblia (бук. мале књиге од папируса)[10] се изворно користио од стране Јевреја, са грчког говорног подручја, како би описали свете списе тј.Септуагинту. Док прва употреба у хришћанском друштву може да се прати до226. г.н.е. Према речима библистеБруса Фредерика први хришћански писац који је употребио овај израз да опише све свете списе био јеЈован Златоусти у свом делу "Опрост Матеју" који је састављен између 386. и 388. г.н.е.[11]
Још један израз који се користи јеСвето писмо. До2. века п. н. е. међу Јеврејима је установљен израз "списи"(писма) о којима се говорило да су "свети" наХебрејском כִּתְבֵי הַקֹּדֶשׁ (Kitvei hakkodesh). Док и сама Библија у хришћанском Новом Завету користи грчку реч Γραφή (Graphḗ), која се преводи као "писмо", како би указала на хебрејски део библије.[12] Из овог израза у раном хришћанству настали су изрази "Свето писмо" (η Αγία Γραφή,e Agía Graphḗ) и "Света Библија" (τὰ βιβλία τὰ ἅγια,tà biblía tà ágia).[13] Латинска верзија овог израза у средњем веку је гласилаbiblia sacra или "Света књига".[14] Данас су у употреби сви изрази, у неким културама су неки изрази учесталији од других.
Библија није једна књига већ збир више књига, чији сложен настанак није комплетно разумљив до дан-данас. По истраживањима историчара и библиста настанак Библије је трајао више од 1000 година. Писали су је и састављали многи људи, који су живели у различитим раздобљима, културама, социјалним и економским статусима.[15] О настанку библијских текстова библистаЏон Ричес је рекао:[16]
"Библијски текстови су настали током периода у којем су животни услови писца, политички, културно, економски и еколошки, веома били нестабилни. Ови текстови одражавају номадски начин живота, постоје списи људи које живе у утврђеној монархији и култури храма, списи из изгнанства, списи који су настали под жестоком опресијом окупације страног владара, текстови са дворова, текстови [...] харизматичних проповедника, [...]. [Писање Библије] је настало у временском периоду које је обухватало делаХомера,Платона,Аристотела,Тукидида,Софокла,Цезара,Цицерона иКатона. То је време које обухвата успон и падАсирског царства (12.–7. век [п.н.е]),Персијског царства (6.–4. век [п.н.е.]),Александрове кампање (336.–326. [п.н.е.]), успонРима и његова доминацијаМедитерана[...], протезањеРимске власти до делова Шкотске (84. н.е.)."
Сходно томе да Библија није имала једног писца, такође није писана на једном језику. Текстови који су познати као Хебрејска Библија иСтари Завет (хришћанство) већим делом су написани нахебрејском језику, док је мањи део написан на сродномАрамејском.[17][18] Део светог писма који је познат каоНови Завет писан је наГрчком коине језику.[19][20] Одлике преписа на овим језицима су блокови целокупног текста који су имали мало или нимало интерпункцијских знакова. Текст такође није садржао размак између речи.[21][22]
Библијске књиге су у почетку биле преписиване ручно насвитке одпапируса. Данас не постоји ниједан преживели оригинални текст, а најстарији преписи који су данас доступни су вековима млађи од оригинала. Постајали су индивидуални сакупљачи који су спајали више свитака у један, често они нису имали редослед који је нама препознатљив. У3. веку п. н. е. почео је да се уводи нови начин очувања текстова, одређене странице су повезиване и коричене укодексе. У наредним вековима библијске књиге су добијале нови облик које је лакши за употребу. Библија се преписивала у облику кодекса све до 15. века н.е. кад по први путЈохан Гутенберг на својој машини штампа Библију.[23]
Папирус 46 је један од најстаријих сачуваних примерака манускрипата Новог Завета. Писан је на грчком, на папирусу и датиран на период између 175–225 године н.е.
Иако је свака књига традиционално приписана неком писцу данас немамо ни један поуздан археолошки доказ који би повезао текст библијских књига са традиционалним писцем.[23]
Најстарији препис књига Библије сусвици са Мртвог мора који су 1947. пронађени уКумрану. Пронађено је 972 манускрипата у 12 пећина који су били у облику свитака или фрагмената свитака. У другој пећини један свитак је био подељен на 15 000 фрагмената.[21] Консензус између научника за датирање ових свитака је период од 3. века п. н. е. до 1. века н.е.[24] Поред свитака са Мртвог мора главни манускрипти за хебрејску Библију суСептуагинта,Масоретски текстови иСамарићански пентатеух. Данас постоје комплетни преписи Септуагинте, грчког превода Хебрејске Библије, из периода 3. до 5. века н.е. и фрагменти који се датирају до 2. века п. н. е. Масоретски текстови су стандардизова верзија Хебрејске Библије која први пут настаје у 1. веку н.е. и која је очувана од странеМасорета од 6. до 10. века н.е. Најстарији комплетан препис масоретског текста јеЛењинградски кодекс који је датиран на 1008 или 1009 годину н.е. Самарићански пентатеух је верзијаТоре коју су очувалиСамарићани од времена антике и коју су научни у 17. веку н.е. поново открили. Најстарији препис овог пентатеуха је датиран око 1100 године н.е.[25]
Пронађени су такође око 3000 манускрипата хришћанског Новог Завета који датирају од 2. до 17. века н.е., а већина је из периода 2. до 9. века. Велики део манускрипата је пронађен уЕгипту и остатку Медитерана који су исписани разним стиловима писања и украшавања текста.[26]
Већина данашњих превода библијских књига прати стандардизовану поделу на главе и стихове. Свака књига је подељена на више глава (поглавља), а свака глава је подељена на више стихова. У складу са овом поделом развијен систем лаког сналажења у Библији. Из ове поделе је такође настао кратак запис који упућује на одређени део текста. Овај запис састоји се из 3 дела: Скраћеница библијске књиге, број поглавља и број стиха. На пример,Рим 9,29, Скраћеница "Рим" указује да се ради о Посланици Римљанима, Број "9" указује на девету главу док број "29" указује на стих под бројем 29.[27]
Изворни преписи библијских текстова не садрже никакву поделу, текст је из једног дела, без размака између речи са мало или нимало интерпункцијских знакова.[21] Потреба за поделом Библије на мање целине била је јасна већ у првом веку н.е. Једини начин за хришћане из првог века да се упути на одређени део текста изСтарог Завета било је да се напомене да се ради о Закону(Тора) или да је дело неког пророка. Овакав стил референце је користио и писацПосланице Римљанима речима "И као што прорече Исаија...".[28]
У наредним вековима у разним културама дошло је разних подела текстова. Овом проблему се посветиоСтефан Ленгтон, који је касније постаонадбискуп кентерберијски. У првој половини13. века н.е. као професор наСорбони, Стефан се сусретао са ученицима из разних земаља који су са собом имали превод Библије на свом језику и поделу која је настала у њиховим земљама. Професори и ученици нису могли међусобно да деле референце зато што је свака подела била другачија. Овај проблем је подстакао Ленгтона да осмисли нову поделу Библије. Подела коју је он осмислио је привукла пажњу читаоца и преписивача и брзо се проширила по Европи. Ту поделу данас представљају главе библијских књига. Још једна запаженија подела на поглавља је настала средином 13. века и осмислио је кардиналХуго од Санкт-Шера, међутим подела Ленгтона се задржала до данас и користи је већина модерних библија.[29][30][31]
Многи преписивачи су имали идеју о подели Библије на још мање целине. Јеврејски преписивачи (Масорети) су измислили бројне системе за лакше праћење текста уТанаху.[30] У 15. веку по узору на њих италијански библистаСантос Пагнино увео је поделу Новог Завета на стихове. У оквиру већ опште прихваћене поделе Лангтона. Међутим његова подела није заживела међу преписивачима и штампарима.[32] Десет година након његове смрти 1551. године Француски штампарРоберт Естин у своју штампану верзију Новог Завета увео је нови систем стихова. Исти систем је применио и у целокупном преводу Светог Писма на Француском који је објавио 1553. године. Убрзо његов систем постаје широко прихваћен и део је модерних Библија.[33] Још једну новину коју је увео Естин 1555. године у штампанојВулгати била је интеграција текста и бројева стихова. Пре ове верзије вулгате сви бројеви су се писали на маргини.[33][34]
Хебрејска Библија илиТанах (хебр.תַּנַ"ךְ) је назив за скуп текстова који поЈудаизму сачињавају комплетан канон Библије. Ова Библија се дели на три целине:
Тора (תּוֹרָה) је прва од три целине Танаха. Током састављањаСептуагинте због поделе Торе на пет књига добила је и назив "Пентатеух" (грч.πεντάτευχος,pentáteukhos) или на српском "Петокњижје". Традиционално ове књиге се приписујуМојсију као писцу тако да имају и назив "Пет Књига Мојсијевих".[36] Хебрејски називи ових пет књига потичу од почетних речи ових текстова. Књиге које сачињавају Тору су:
Тора је у целости написанаСтарохебрејским језиком, сем једне речи "Јегар-Сахадут" у Постанку 31:47[37] која јеАрамејског порекла. Овај израз је назив за место, који у буквалном преводу значи "гомила која служи као сведок (онај који је присутан)".[38][39]
Тора садржи извештаје које, по својој хронологији, обухватају период од око 2500 година. Прва поглављаПостанка говоре о настанку света и односа раних људи са Богом. Надаље прати савез који је Бог склопио саАврахамом,Исаком иЈаковом, праоцимаИзраелског народа. Посебну пажњу скреће наЈосифа,Јаковљевог сина, који је продат у ропствоЕгипту након чега постаје високи службеник Египта. Услед глади Јаков и његова породица се селе уЕгипат код Јосифа. Након дугог низа година синови Израела (Јакова) су постали робови у Египту. Израелци су робови у Египту све док их Бог не ослободи иМојсије поведе у "Обећану земљу". Прича након тога прати Мојсија који добија Закон од Бога и Израелце који под вођством Мојсија путују у "Обећану земљу". Део закона који је Мојсије примио јесу иДесет Божијих заповести. Тора се завршава Мојсијевом смрћу и Израелцима који су пред улазак уХанан.[40][41]
Тора пружа основ за Јеврејски религијски закон и сматра се највећим ауторитетом уЈудаизму.[42]
Лингвистичка испитивања текста јасно указују да су ове пет књиге део једног текста. Тачан период када је овај текст подељен на 5 других је и даље непознат. Али са сигурношћу знамо да се од3. века п. н. е. појављује као 5 одвојених текстова. Тора је уСвицима са Мртвог мора пронађена у фрагментима који припадају једном свитку.[43][44][45][46][47][48]
И ако се традиционално приписујеМојсију[49], Тора (или оно што се данас сматра књигама Торе) је имала још најмање једног писца. Наиме текст на крајуПоновљених закона описује Мојсијеву смрт у трећем лицу, што указује на додатног писца.[50] За додатног писца се у главном узимајуИсус Навин,Јездра или 70 Израелових старешина. Објашњење о завршетку Поновљених Закона које је и данас заступљено је образложио Адам Кларк у свом коментару из 1831 године. Наиме Тора и остали списи хебрејске Библије били су део заједничког свитка, а текст који традиционално и хронолошки долази након Торе јекњига Исуса Навина. У периоду историје када су ове књиге добиле поделе које ми данас познајемо граница Торе је била Мојсијева смрт. Самим тим почетни део текста књиге Исуса Навина који говори о Мојсијевој смрти је припојен Тори.[51]
Поред традиције неки историчари су предложили теорије о алтернативном настанку Торе. У 19. веку Немачки библистаЈулије Велхаус и његове колеге предложиле су да је Тора настала као компилација бројних религијских текстова (различитих писаца) у периоду од 9. до 5. века п. н. е. И данас је позната као "документарна хипотеза".[52] Још једна заступљена теорија је "метода форме" коју су развилиХерман Гункел иМартин Нот у 19. веку. Ова теорија тврди да је Тора орално преношена генерацијски док није написана у 5. веку п. н. е.Герхард вон Рад је био главни поборник ове теорије у 20. веку.[52]
Неви'им (נְבִיאִים) је друга од три целине Танаха. Ову скупину текстова сачињавају осам пророчких књига. Неви'им садржи поделу на 2 подгрупе, Првобитне пророке (хебр.נביאים ראשונים,Неви'им Ришоним) и Кансије пророке (хебр.נביאים אחרונים,Неви'им Ахароним). Књиге које чине ове подгрупе су:[53][54]
Самарићански натпис који садржи девет линија текста на Хебрејском,Британски Музеј.
Неви'им се бави успономуједињеног Израелског краљевства и његове поделе на два краљевства, северно краљевствоИзраела и јужно краљевствоЈуде. Књига се фокусира на сукоб Израелаца са околним народима уХанану и унутрашњи сукоб оних који верују у "Господа Бога"[55](хебр.יהוה —Јахве, Јехова) и оних који верују у стране богове. Књига посвећује велику пажњу осуди неморалног и неправедног понашања елите и владара, где пророци играју кључну улогу посланикаГоспода (Јехове) који кажњава и поучава Израелце. Због непослушности оба краљевства доживљавају трагичну судбину, северно краљевство Израела пада под властАсирије, а јужно краљевство Јуде бива уништено након уништењаЈерусалима од странеВавилонске војске. Последњи пророци су послати Израелцима и Јудејцима у изгнанству. Под вођством пророка они се враћају у Јерусалим и обнављају град и храм. Поред ових мотива, свака пророчка књига такође посвећује пажњу пророчанствима о Месији, који тек треба да дође.[56]
Пророчке књиге сматрају се као велики ауторитет у Јудаизму, али немају утицај као Тора.[42]
Писци ових књига се традиционално приписују сваком пророку чије име носи одређена књига. Сем пар изузетака, поред самогСамуила по традицији књигу Самуилови су такође писали и пророциГад иНатан. Самуило се такође узима за писца књиге о Судијама. Док се писање књиге о Царевима традиционално приписује пророкуЈеремији. Књига Дванаест пророка се у Танаху узима као једна књига и традиционално се писање приписује дванаесторици пророка који су у хришћанству постали познати као "мали" пророци.[53][57]
Алтернативне теорије за настанак ових књига су такође предложене. Скептици у традицију предлажу Теорију да су пророчке књиге настале као компилација разних историјских текстова који су склопљени како би објаснили уништење Храма и Јерусалима. По овој теорији сва пророчанства која говоре о уништењу Јерусалима су настала након самог уништења. Предложено датирање за састављање ове збирке текстова је 2. век п.н.е[58][59]
Кетувим (נְבִיאִים) је трећа и последња целина Танаха. Ову целину сачињавају поетски и историјски списи. У складу с тим у хришћанству су ове књиге постале познате и као Хагиографи (грч.ἅγιοςγραφία,лат.Vita,стсл.житьѥ)[60]. С обзиром да су Псалми прва и највећа књига понекад се Кетувим назива Псалмима.[61] Кетувим, у главном, прати поделу на три дела Поетске књиге,Хамеш Меглиот (хебр.חמש מגילות - Пет Свитака) и Историјске књиге. Књиге које чине ове подгрупе су:[53]
Већи део књига је писанСтарохебрејским језиком, док је мањи део текста написан сроднимАрамејским. Делови који су написани на Арамејском су Данило 2:4б–7:28 и Јездра 4:8–6:18; 7:12–26;[39]
Кетувим не прати једну тему или форму, већ је скуп песама, филозофских расправа, историјских текстова, родослова и животних искустава многих личности који припадају различитим народима, културама и добима. Књиге Кетувима садрже причу о храбростиПерсијске краљице (Јестира), обновихрама у Јерусалиму (Јездра), расправи о извору људских патњи (Јов),егзистенцијализму (Проповедник), љубавне поезије (Песма над Песмама), хвалоспеве (Псалми),тужбалице (Плач Јеремијин), итд.
Већина књига се традиционално приписујеСоломону, Пословице, Пресма над Песмама, Проповедник и деоПсалама. Међутим сама књига Пословица помиње два друга писца Агура[63] и Лемуила[64]. Неки су става да су то све имена исте особе, док неки сматрају да су Пословице имале више писаца. И ако књига псалама носи назив и Псалми Давидови несумњиво је да Псалми имају више од једног писца. Традиционално други писцу су такођеСоломон,Мојсије,Корејеви синови, итд. Док књига Јова се традиционално сматра поетским Мојсијевим делом. АнализаСвитака са Мртвог мора иМасоретских текстова говори у прилог старости овог текста, наиме он садржи највећи бројархаизама и садржи друкчији стил писања, што неке наводи на закључак да језик писања књиге о Јову није биохебрејски. Поред Соломона за писце Пет Свитака се узимају иСамуило (Рута),Јеремија (Тужбалице) иМардохеј (Јестира). После двојице краљева, по традицији, писац највећег дела Кетувима јеЈездра коме се приписују књига Јездре (без дела Немије који се приписујеНемији) и књига Дневника. Док јеДанило писац истоимене књиге.[53][57]
Алтернативне теорије грађене на скептицизму у традицију су развијене о настанку Кетувима. Ове теорије стављају већи нагласак на страно порекло ових књига односно да изворно нису хебрејске. Повод за овакво размишљање су друкчији стил писања и место радње великог дела Кетувима није смештен у Израелу. Објашњење је да су ове приче сакупили током изгнанства, преписали или превели на Хебрејски. Датирање за настанак ових текстова је период од 3. до 1. века п. н. е.[58][59][65]
Традиционално сматра се да јеТора прва канонизована у Хебрејској библији. Од тренутка писања служила је као Закон међу Израелцима. Неформално списи пророка су такође сматрани надахнутим и дефакто каноном.[57] Први облик званичног канона Јеврејска традиција ставља у 5. век п. н. е. које су саставилиЈездра[66] иНемија[67]. Збирку светих списа који су сакупили садржао је све књиге данашњег Танаха.
Анализа текстоваСептуагинте упућује да је канон који постоји у Танаху био присутан најкасније у 2. веку п. н. е.[54] Скептици датирање стављају између 2. века п.н.е и 2. века н.е. Док је најпопуларније мишљење је о делимичној канонизацији. По тој хипотези Тора је канонизована око 400. године, а Неви`им око 200. године п. н. е. Док је Кетувим канонизован досабора у Јамнији око 100 године н.е.[68] Међитим ова хипотеза је све више критикована.[69][70][71] Потврду да су то књиге које Јевреји сматрају светима је у првом веку н.е. дао иЈосиф Флавије у свом делу "Против Апиона". Осма тачка прве књиге набраја 22 свете књиге.[57] Након уништења Храма иЈерусалима 70. године н.е. одржан је и званичан сабор рабина у Јамнији око 100 године н.е. који даје званичну листу од 24 књиге које чине целокупан канон Хебрејске библије и канон је данас у Јудаизму.[58][65]
Јосиф Флавије је говорио о истим књигама које су касније канонизоване у Јамнији, међутим користио је другачију групацију књига од 22 књиге како би одговарале броју хебрејских слова у алфабету. У његовом набрајању књиге Рута и Судије се броје као једна књига, а исто важи и за књигу Јеремије и Тужбалица.[53]
Септуагинта или LXX (римски број 70) је најстарији преводТанаха.[72] Са изворногХебрејског је преведен наКоине грчки језик за потребе Јевреја који нису говорили Хебрејски.[73] Превод је започет уЕгипту, највероватније за време владавинеПтоломеја II Филаделфa. ПреводТоре је завршен средином 3. века п. н. е. док су преводи осталих књига Хебрејске Библије завршени у 2. веку. п. н. е.[74][75], a најкасније до 132 године п. н. е.[76][77]
У делу "Аристејево Писмо" (3. или 2. век п. н. е.) описује се прича о настанку Септуагинте.Деметрије главни библиотекар изАлександрије подстакао је фараонаПтоломеја II да великој ризници знања, каква је билаАлександријска библиотека, треба додати дело Хебрејског закона (Торе). Фараон на овај предлог одговара позитивно и шаље бројне дарове, заједно са захтевом за помоћ, првосвештенику Елеазару уЈерусалиму. За узврат првосвештеник шаље 6 човека из сваког племена Израела у Александрију како би превели Закон на Грчки језик. Седамдест двоје преводиоца завршавају задатак за 72 дана и уз поклоне се враћају кући.[78][79]
Број 70 или 72 у Јеврејској култури има симболичан значај, уз податке да је велики број становника у Александрији био Јеврејског порекла доводи многе до закључка да је извештај о настанку Септуагинте легенда. Скептицизам о аутентичности извештаја сеже до 1684. године када монахХамфри Ходи тврди да ово писмо није настало за животаПтоломеја Филаделфа.[80]
Најпроминентнија теорија гласи, да је Септуагинта настала за потребе све веће Јеврејске заједнице у Александрији. Чланови Јеврејске дијаспоре нису били упознати са Хебрејским језиком што истиче јасну потребу за преводом. А да легенда о настанку Септуагинте говори у прилог приоритета власти да задржи јеврејско становништво у позитивном духу.[4]
У свом садржају Септуагинта садржи Тору како и остале преводе књига Танаха. Како је превођење Хебрејских светих књига напредовало Септуагинта је у свом саставу усвојила и преводе који се не налазе уТанаху.[4] Данас велики број ових књига постоје само на Грчком. Неки верују су постојале верзије на Хебрејском, међутим неки су става да су оригинално написане наКоине грчком. Ове књиге се данас називају иДевтероканонске књиге и део су неких канона. Књиге и додаци књигама Танха у Септуагинти су:[81][82][83]
И ако Септуагинта садржи књиге и проширења књига која неки прихватају као канон, већина научника се слаже да није постојао нешто што они називају "канон Септуагинте". Постоји теорија о Александријском Јеврејском канону међутим многи је одбацују због како они наводе јасних тврдњиЈосифа Флавија о прихваћеном канону у првом веку. Надаље успоредбом цитирањаФилона и ранохришћанских дела из 2. и 4. века долазе до закључка да до 4. века појам "канон Септуагинте" није постојао.[84]
И ако је настао као превод за потребе Јевреја унутар Јеврејског друштва. Септуагинта није нашла подршку уРабинском Јудаизму који је настао након уништењаЈерусалима 70. године. На познатомсабору у Јамнији крајем 1. века Септуагинта је одбачена као валидан Јеврејски духовни текст.Рабини су изложили више аргумента за ову одлуку. Као прво, тврдили су да постоје грешке у преводу. Као друго, текстови са којих се преводило на грчки нису били део Масоретске традиције, која је проглашена као званична на истом сабору. Као треће, рабини су хтели да направе јасну разлику између њихове иХришћанске традиције која је брзо усвојила Септуагинту.[85] Као четврто, рабини су тврдили божанско надахнуће заХебрејски језик за разлику одАрамејског иГрчког који су билилингва франка Јевреја у том периоду.[86]
Унутар раног хришћанства Септуагинта је била брзо прихваћена и распрострањена. Хебрејски на ком су писане књигеТанаха или за хришћанеСтарог Завета је био непознат широмРимског царства. С тим превод ових списа наКоине грчки,лингва франку Римског царства, је био неопходан за ширење хришћанства.[9] Писци књигаНовог Завета, који је такође написан на Коине грчки, су често користили Септуагинту и цитирали из ње када би указивали на Стари Завет. Такође цитирајућиИсуса који је цитирао Стари Завет имплицирали су да су Исус и његови следбеници сматрали Септуагинту поузданом.[87][88]
Септуагинта је од епохалног значаја и утицаја на историју, религију и књижевност. Септуагинта је била кључ упознавања западне цивилизације са хебрејском књижевношћу, културом и језиком. До откривањасвитака са Мртвог Мора средином 20. века Септуагинта, и ако на Грчком, је представљала најстаријекодексе иманускрипте Библије. Познавање Грчког језика је модерним изучаваоцима олакшало разумевање хебрејског текста и стим дала још већи увид овај древни језик. Открићем свитака са Мртвог мора вредност Септуагинте је још више скочила у односу на Масоретски текст. Септуагинта је такође била медијум за ширење хришћанства западном свету без ког Европа не би изгледала исто данас.[89]
Самарићанска Тора или Самарићански Пентатеух је назив за свети текст у Самаритизму, који чини целокупан канон Самарићанске Библије.[90] Текст обухвата истоветни извештај првих пет књига Хебрејске Библије и написан јеСамарићанским писмом.[91] У Самарићанском друштву такође постоји и верзија књиге Исуса Навина међутим она се не узима за свети већ за историјски спис.[92]
Овај текст је део Самарићанске културе, за које се у Европи и остатку света није знало све до 17. века. До овог текста је први дошаоПјетро Дела Вале, италијански композитор, који је 1616. путујући кроз Азију уДамаску купио манускрипт са непознатим писмом. Овај текст је представљао први пример Самарићанског алфабета. Шеснаест година касније сликар и мајстор штампеЖан Морин је на основу овог текста 1632. године објавио Самрићански Пентатеух.[93] Исти текст је касније штампан уПариском Полиглоту, 1645. Ова верзија кодекса се и даље чува уНационалној библиотеци Француске.[94]
ПоређењеМасоретског и Самарићанског текста Торе броји око шест хиљада разлика. Већина разлика су мале варијације у правопису или граматичкој конструкцији реченице. Међутим неке разлике су варијације усемантици (значењу речи). Добар пример је разлика у тексту која се тиче места на коме треба изградити Божији храм. Самарићански текст садржи заповест да се на гориГаризим изгради олтар Богу.[95]
Овај текст је поново био анализиран у складу са открићемсвитака са Мртвог Мора. Неколико текстова Торе су препознати као "прасамарићански" тип текста.[96][97] Што данас доводи већину научника на закључак да Самарићанска Тора држи исту аутентичну текстуалну традицију без обзира на промене које су увели Самарићани. Јасно је да оба текста имају исто порекло, само што се Самарићански текст развио у Самарићанског традицији.[98]
Идеја о хришћанској Библији као Новом завету проистекла је из ранохришћанских текстова који су уХристу видели посредника у новом савезу са Богом. Хришћанска Библија, односноНови завет, садржи 27 списа. Ти списи се могу поделити на 4 врсте религијских текстова:
четири јеванђеља,
једна рана црквена повест,
двадесет и једна посланица,
једна апокалипса
Библија, или Свето писмо, код хришћана означава збирку светих списа који се деле на књигеСтарог завета иНовог завета.
Свети Атанасије Велики у 39. ускршњој посланици (Пидалион, стр. 768—770), дели старозаветне књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомене, дакле корисне и добре за читање, њих десет.
Канонске старозаветне књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије,Рута, 1. и 2. Књига Самуилова, 1. и 2. Књига о царевима, 1. и 2. Књига Дневника, Јездра, Јестира,Јов, Псалми, Приче Соломонове,Проповедник,Песма над песмама, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.
Књиге „анагиноскомене“ - добре за читање (назване у XVI веку на Западу девтероканонским, зато што је њихово уношење у канон Западне цркве, поред „протоканонских књига“, било стављено на дискусију), укључене су у библијски канон од најстаријих времена (канон Светог Атанасија Великог), и то су следеће; Јудита, Товија, 3. Јездрина (Јездра у Септуагинти), Варух, Посланица Јеремијина, Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове, 1, 2, и 3. Макавејска.
Једна хришћанска Библија
У првим вековима кружиле су многе књиге - било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћана - које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење Јованово је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помињеОткривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског иУчење Дванаесторице Апостола (одбачено на Шестом васељенском сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње иЈермин Пастир (као иСвети Максим Исповедник), а такође и Картагински сабор (канон 30), који у исто време препоручујеЖитија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.
Римокатоличка црква је тек1546. године, на противреформаторском сабору у Тренту, укључила у канон свих 27 књига Новог завета. Том приликом јеЈеронимов латински превод Библије, познатији каоВулгата прихваћен као званична, пуноправна верзија католичког Светог писма.
Библија је (нарочито) почела да се шири светом у 16. веку, и данас је, у целини или делимично, преведена на преко хиљаду пет стотина језика. Библија је изазвала дивљење, мање или веће, релативно признање или прихватање припадника других верских традиција, али уопште узев, она је као и други свети списи света по свом сопственом традиционалном карактеру једино за припаднике одговарајуће вере.
Тзв. „Изборно јеванђеље“ и Апостол превели су са грчког на црквенословенски браћаЋирило и Методије, у 9. веку, пред полазак у Моравску на проповедање хришћанства, a друге деловеНовог завета иСтари завет биће да су превели они и њихови ученици. Књиге Старог завета превео је на српски језикЂуро Даничић (1865), a Новог заветаВук Караџић (1847). Вук је свој превод ревидирао 1857, a у Даничићевој редакцији изашао је 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. И пре Вука било је превода Новог завета, каоАтанасија Стојковића (1830. и 1834). У новије време треба споменути превод целог Светог писмаЛуја Бакотића 1933. (штампан латиницом), a Новог завета др.Димитрија Стефановића (1934), др.Емилијана Чарнића (1973), док је Синодална комисија објавила превод Новог завета, који јеСвети архијерејски синод издао у сарадњи са Библијским друштвом као званични превод 1984. године. Исправљени превод штампан је 1990. године. Библијско друштво је објавило Четворојеванђеље у „динамичном“ преводу Александра Бирвиша 1986. г. a II издање 1987. године. У богослужбеној употреби Српске цркве је Јеванђелистар, у издању Браничевске епархије (1975. и 1977). Године 2006. објављено је излажење савременог превода Нови Свет на српском језику који су превели и издали Јеховини сведоци. Овај превод је од свог првог издања на енглеском језику добио многе позитивне критике.
Код Хрвата, поред првог сачуваног превода целе Библије Бартола Кашића (1622—37) који је остао у рукопису, и превода Матије Петра Катанчића (1831), целу Библију су превели И. М. Шкарић (Беч 1858−61), И. Е. Шарић (Сарајево 1941−42). Нови завет су превели Ј. Штадлер (Сарајево 1895−1904), др. Ф. Загода (1925), Љ. Рупчић (Сарајево 1961), Б. Дуда (Загреб 1962). Врхунски подвиг је издање издавачке куће „Стварност“ 1968. године који је и са језичке тачке беспрекоран, а у његовој изради суделовали су најпознатији хрватски библичари, писци и лингвисти, као што су Јуре Каштелан, Бонавентура Дуда, Јерко Фућак и Томислав Ладан. Ту су затим преводи Новог завета Б. Дуда - Ј. Фућак (Загреб 1973), Грацијан Распудић (Мостар 1987).
Први словеначки превод Новог завета дао јеПримож Трубар (1557—1582). Такође је протестантски теолог Јуриј Далматин штампао целу Библију у Витенбергу 1584. Овим преводом је поправио језик првих словеначких писаца и поставио узор књижевног превода. Његов превод Библије је најзначајнији књижевни догађај пре појаве Прешернових дела. Ј. Јапељ и Б. Кумердеј издају Нови завет (1784—86). Целу Библију штампа A. Волф (Љубљана 1885−59). Нови завет превели су и Ј. Зиданшек (1918), фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1926—29). Цело Свето писмо издали су М. Славич и Фр. Јере (1960—66), a Нови завет Фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1961). Франце Розман превео је четири јеванђеља (Љубљана, 1979). Нови завет − јубиларни превод поводом 400-годишњице Далматинове Библије (1984) (увод и примедбе преузете са француског екуменског издања) издао је Надбискупски ординаријат у Љубљани у сарадњи са Библијским друштвом, као и екуменско издање целе Библије (1975). Стеван Кузмич дао је Нови завет, a Шандор Терплан Псалме 1528. г. (јубиларно издање 1928. г.) на прекомурском дијалекту.
Македонци су добили Нови завет1967. a цело Свето писмо (са девтероканонским књигама) 1990. године, a такође у издању Библијског друштва. Стручна анализа овог превода још није урађена да би се установило у коликој мери се овај превод ослања на српски превод Светог писма.
У скорије време начињено је још превода на језике словенских народа, укључујући и српски, хрватски, словеначки и македонски. Нпр. на српском и хрватском језику већ неколико деценија је доступан превод др Лује Бакотића. Ово је превод који је много разумљивији за савременог читаоца јер се служи савременим речником. Осим тога, садржи корисне референце за проучавање и упоређивање библијског текста.
^„Bible Hub”.Bible Hub.Архивирано из оригинала 16. 08. 2014. г. „– The NT generally uses 1124 (graphḗ) for the Hebrew Scriptures (the OT) – but see also 2 Tim 3:16 and 2 Pet 3:16. 1124 (graphḗ) was used for the Hebrew Scriptures as early as Aristeas (about 130 bc; so MM)”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Lewis, Jack P. (април 1964). „What Do We Mean by Jabneh?”.Journal of Bible and Religion. Oxford University Press.32 (2): 125—32.JSTOR1460205.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Ulrich, Eugene (2013). „The Old Testament text and its transmission”. Ур.:Paget, James Carleton; Schaper, Joachim.Volume 1: From the Beginnings to 600. The New Cambridge History of the Bible (на језику: енглески).Cambridge University Press. стр. 83—104.ISBN978-0-521-85938-7.
VanderKam, James C.; Flint, Peter W. (2013).The meaning of the Dead Sea scrolls: their significance for understanding the Bible, Judaism, Jesus, and Christianity (на језику: енглески).HarperCollins.ISBN978-0-06-224330-0.
Driver, Godfrey (2009).Introduction to the Old Testament of the New English Bible (на језику: енглески). [.Непознати параметар|DUPLICATE_first= игнорисан (помоћ)
The Oxford dictionary of the Christian church. Cross, F. L. (на језику: енглески). Oxford University Press. 2005.
Bible, Authorized Version. David Norton, ур.The New Cambridge Paragraph Bible, with the Apocrypha, King James Version.. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press,N.B.: This is a critically reconstructed text of the Authorized "King James" Bible with its entire contents (including all of itsmarginalia, fore-matter, the Apocrypha, etc.), as close to the original translators' intentions and wording as possible at the time of this edition, with spelling modernized according to current Commonwealth usage.The New Cambridge Paragraph Bible, with the Apocrypha: Holy Bible, King James Version. Cambridge University Press. 2005.ISBN978-0-521-84386-7.
Hotchkiss, Gregory K.The Middle Way: Reflections on Scripture and Tradition.. in series,Reformed Episcopal Pamphlets, no. 3. Media, Penn.: Reformed Episcopal Publication Society, 1985. 27 p.N.B.: Place of publication also given as Philadelphia, Penn.; the approach to the issue is from an evangelical Anglican (Reformed Episcopal Church) orientation.
Masalha, Nur (2007).The Bible and Zionism: Invented Traditions, Archaeology and Post-Colonialism in Palestine-Israel. London: Zed Books..
McDonald, Lee M. andSanders, James A., eds.The Canon Debate. Hendrickson Publishers (1 January 2002). 662p.McDonald, Lee Martin; Sanders, James A. (2002).The Canon Debate. Hendrickson Publishers.ISBN978-1-56563-517-3.
Roper, J.C.,Bp., 'et al.'.The Bible. Toronto: Musson Book Co., 1924.In series, "The Layman's Library of Practical Religion, Church of England in Canada", vol. 4.N.B.: Series statement given here in the more extended form of it on the book's front cover.
_Icones_virorum_nostra_patrumq._memoria_illustrium_(serietitel)%2c_RP-P-OB-55.218.jpg)
.jpg)
_(The_S.S._Teacher%2527s_Edition-The_Holy_Bible).jpg)
.jpg)
