Аљаска (енгл.Alaska), држава јеСАД од1959. године и налази се у крајњем северозападном делу САД.[1] Највећа је по површини, 1.518.775 km², са бројем становника око 500.000. Прекривена је планинама са активнимвулканима и ледницима. Ту се налази и највиши врхСеверне Америке (Маунт Макинли) висок 6.149 m. Клима Аљаске је хладна и субполарна, а у приморју умерена континентална и влажна. Највећарека јеЈукон, а држава има и многобројна језера. Рудна богатства Аљаске сузлато,сребро,бакар,платина,олово,угаљ,уранијум и др. Главни становници (Ескими,Алеути,староседеоци, белци и црнци). Експлоатацијанафте задовољава скоро једну четвртину потреба САД. Развијен је ириболов (најчешће налососе икитове). Укупна зарада Аљаске од риболова и експлоатације рудних богатстава износи око 5 милијардидолара. Прво насеље основали суРуси[1] који контролишу ову територију до9. априла1867, када је, услед финансијских тешкоћа у Русији, страха да биБританци могли преузети контролу над територијом те све слабије трговине са насељеницима, за 7.200.000 долара (еквивалент вредности од 151.000.000 долара 2022.[2]) продају Сједињеним Америчким Државама.[1]
Име „Аљаска“ добила је у време руског колонијализма, када се помињала као полуострво. Развило се из речи alaxsxaq, што значи дословно „објекат према коме је акција мора усмерена“.[3] Такође је позната као "Alyeska", односно „Велика Земља“, реч изведена из истог корена.
Рачунајући и бројна острва Аљаска има око 54.720 km обале, што је чини дужом од свих америчких држава заједно.[4]Западно од Јужног врха аљаског полуострва простиру сеАлеутска острва. На Алеутским острвима као и на обалама полуострва налазе се бројни активни вулкани. На острвуУнимак, налази сеШишалдин, вулкан са најсавршенијомвулканском купом на свету, симетричнијом од вулканаФуџијама у Јапану. Ритови и мочваре покривају 487,787 km², а глечерски лед 41,440 km² копна. На Аљасци се налази и највиши врх Северне Америке (Маунт Макинли) висок 6.149 m.
Клима југоисточне Аљаске је умерена океанска у јужном делу и субарктичка океанска у северним деловима. Југоисточни део Аљаске је уједно и највлажнији и најтоплији део државе, и скоро једини део где је просечна највиша дневна температура изнад нуле.
КлимаЕнкориџа и клима у јужном делу централне Аљаске је прилично блага за ту област, углавном због њене изложености мору. Иако ова регија прима мање кишних падавина од југоисточне Аљаске, прима више снежних падавина, и дани су обично ведрији. Клима ових области је субарктичка.
Клима западне Аљаске је већином условљена утицајем Беринговог мора. То је субарктичка океанска клима на југозападу, и континентална субарктичка клима на даљем северу ове области.
У унутрашњости Аљаске клима је субарктичка. Неке од највиших и најнижих температура појављују се у области око Фарбанкса. Лети температуре достижу и до 30 °C, док зими падају до −51 °C. Падавине су приличноп ретке, али оно што падне зими задржи се током целог годишњег доба.
Највиша и најнижа температура су измерене у унутрашњости Аљаске. Највиша температура која износи 38 °C измерена је у Форт Јукону 27. јуна 1915. Најнижа температура измерена је у Проспект Крику 23. јануара1971. и износила је −62 °C.[5][6]
Клима на крајњем северу Аљаске је арктичка, са дугим хладним зимама, и кратким и свежим летима. Количина падавина је веома мала негде и мања од 25 cm годишње, и углавном се те падавине састоје од снега који се одржава скоро целе године.
Аљаска има више од три милиона језера, ритова и мочвара .[7][8] На Аљасци се налази скоро половина светских глечера који покривају површину од 41,440 km² копна или 3,110 km² за време плиме.[9] За њу је карактеристичан суподински морфолошки типледника. Он је јединствен и велике ширине, а настаје у планинској суподини, односно у подножју планинских венаца спајањем већег броја долинских ледника. Пошто се типски суподински ледници јављају на Аљасци, овај тип се означава и као „аљаски тип ледника”. Познато је 5 суподинских ледника на Аљасци, а највећи међу њима зове се Маласпина. Ледник Маласпина постаје од долинских ледника који се спуштају са планинских врхова Свети Илија (6 000 m). Простире се на површини од 3 500 km². Маласпина почевши од 30-их година20. века показује тенденцију поступног повлачења те се данас завршава на копну, неколико километара од обале. Од обале је одвојен бедемима чеонихморена високим до 150 m које су обрасле густом четинарском шумом.[10] Најдужа река ове државе јеЈукон.
На Аљасци су развијени бројни екосистеми од ливада, планина, и тундра до густих шума, у којима доминирајуситканска смрча, западни хемелок, тамарак, бела бреза, и црвени кедар. Неке од домаћих врста биљака суAquilegia formosa,Menziesia ferruginea,Myosotis alpestris,Mimulus guttatus,Vaccinium alaskaense, иMatteuccia struthiopteris. Многе врсте животиња које су сматране угроженим у Аљасци су уобичајене. Најпознатије врсте сисара које насељавају Аљаску сумрки медвед,бели медвед,бизон,којот,дабар,рис, исиви вук.[11] Од птица су заступљенипуфин,преријски соко,белоглави орао, и више врста врабаца.[12] Карактеристичне врсте риба сусребрни лосос,црвени лосос,пастрмка,краљевски лосос, иштука.[13]
Руску цркву Светог Николе уЏуноу су градили Срби (1893)
Аљаску је открио руски истраживачВитус Беринг 1741. године. Прво насеље су подигли Руси 1783. на острвуКодијаку. За време владавинеАлександра II Русија се налазила у великој економској кризи. Царево решење за тај проблем је била продаја ове регије САД за 7,2 милиона долара (данас би то износило нешто мање од 100 милиона).
Влада Александра II донела је 1867. године одлуку да прода Аљаску, правдајући то удаљеношћу од централне Русије и високим трошковима. Уговор је склопљен након вишесатних преговора између руског изасланика и тадашњег америчког државног секретара. Договорена је купопродаја за 7,2 милиона долара. Касније се испоставило се да је то била једна од најбољих куповина у историји трговине некретнинама. Руски цар имао је тада разлога да одликује свога представника у Вашингтону верујући како је Американцима „подвалио“ огромно дивље пространство (величине два Тексаса) на коме нема ничега осим снега и леда.
Аљаска је 1884. добила статус округа, 1912. званично је проглашена територијом САД, а 1959. ушла је у савез као 49. држава, која уз Хаваје, једина није директно повезана са територијом САД. Аљаска је од 1942. повезана са целим америчким континентом Аљаском саобраћајницом који је део Интерамеричког ауто-пута, дугог 27.000 km.
Староседеоци (Индијанци,Ескими иАлеути) су се опирали уговору (држављанство САД су добили тек 1924. године), аВашингтон је 1971. године донео решење по ком су домороци добили власништво над око 11% територије и део у енергетским нафтним корпорацијама.
По процени из 2012. Аљаска има око 737.450 становника.[14] Половина данашњег становништва стационирана је у оквиру градског подручја Енкориџ.
Око 25% становништва Аљаске су Индијанци, Ескими и Алеути. Највише има белих досељеника који су похрлили у тај далеки део света после 1896. када је тамо откривено злато. Највећи град је Енкориџ, а мањи градови су Фербанкс, Кечикан, Ситке и Валдес. Главни град јеЏуно.
Густина насељености је 0.49 ст/km². Аљаска је најненасељенија држава САД.[15] Око 89% становништва користиенглески језик, док се још користе и шпански, неки индо-европски језици, азијски и староседелачки језици.[16] Од вероисповести на Аљасци су присутне римокатоличка, православна, протестантска, јеврејска, мормонска, будистичка, хинду, и муслиманска религија.
Због хладне климе и релативно кратког вегетативног периода, ратарство је слабо заступљено на територији Аљаске. Период цветања и раста траје свега 100 дана што смањује могућности за узгој бројних биљних врста, али дуги сунчани летњи дани резултују продуктиван период узгоја. Највише се узгајајукромпир,шаргарепа,салата, икупус.
Произведена храна користи се углавном унутар граница државе. За потребе становника увози се храна из других држава. Запосленост је највећа у индустрији, и од ње се извлачи највећи приход. Индустрија се своди на експлоатацију природних ресурса, превоз и транспорт. Туризам иако је још у процесу развоја значајно доприноси економији. Људи из различитих делова света долазе да би уживали у њеним природним богатствима. На Аљасци постоји само око 500 фарми.[17]
Аљаска није подељена наокруге, али зато има организованеопштине. Многи гушће насељени делови Аљаске припадају некој од 16 општина које функционишу слично окрузима, али за разлику од њих не обухватају целу територију државе. Главни град је Џуно, а државом управља гувернер Шон Парнел.
^American FactFinder, United States Census Bureau.„Census Bureau”. Factfinder.census.gov. Архивирано изоригинала 11. 02. 2020. г. Приступљено2. 6. 2010.
.jpg)
.svg)
