Аутономија, преведен сагрчког језика значи:αυτονομία — „самозакоње“ (αυτο — „сам“ иνομος — „закон“). Најшире, аутономија означава самостално одређивање правила. У ужем смислу аутономија се дефинише каоодређени степен самосталности мањег колективитета према већој целини, који је смештен између две крајности:потчињености инезависности.[1] Аутономнеорганизације илиинституције су независне или самоуправне. Аутономија се такође може дефинисати из перспективељудских ресурса, где означава (релативно висок) ниво дискреције који се даје запосленом у његовом или њеном раду.[2] У таквим случајевима, познато је да аутономија генерално повећавазадовољство послом. Сматра се дасамоостварени појединци делују аутономно у односу на спољна очекивања.[3] Умедицинском контексту, поштовање пацијентове личне аутономије се сматра једним од многих основнихетичких принципа у медицини.
Усоциологији знања, контроверза око граница аутономије инхибирала је анализу било ког концепта изван релативне аутономије,[4] све док није створена и развијена типологија аутономије у оквирунаучних и технолошких студија. Према њему, институција постојеће аутономије науке је „рефлексивна аутономија“: актери и структуре унутарнаучног поља су у стању да преводе или одражавају различите теме представљене у друштвеним и политичким областима, као и да утичу на њих у погледу тематских избора у истраживању. пројектима.
Институционална аутономија је поседовање законодавних овлаштења да може да уводи и следи званичне циљеве. Аутономне институције су одговорне за проналажење довољних ресурса или за модификацију својих планова, програма, курсева, одговорности и услуга у складу са тим.[5] Али чинећи то, морају да се изборе са свим препрекама које се могу појавити, као што је друштвени притисак против ограничења или социоекономске потешкоће. Са становишта законодавца, да би се повећала институционална аутономија, морају се успоставити условисамоуправљања и институционалне самоуправе. Повећање лидерства и прерасподела одговорности за доношење одлука били би корисни за истраживање ресурса.[6]
Институционална аутономија се често сматрала синонимом засамоопредељење, а многе владе су се плашиле да ће то довести институције доиредентистичког илисецесионистичког региона. Али аутономију треба посматрати као решење за борбу за самоопредељење. Самоопредељење је кретање ка независности, док је аутономија начин да се прилагоди различитим регионима/групама унутар земље. Институционална аутономија може да ублажи сукобе у вези са мањинама и етничким групама у друштву. Омогућавање веће аутономије групама и институцијама помаже у стварању дипломатских односа између њих и централне владе.[7]
У државном језику, аутономија се односи на самоуправу. Пример аутономне јурисдикције била је бивша управа Сједињених ДржаваФилипинским острвима.Закон о аутономији Филипина из 1916. је обезбедио оквир за стварање аутономне владе према којој јефилипински народ имао ширу домаћу аутономију него раније, иако је резервисао одређене привилегије Сједињеним Државама да заштите својасуверена права и интересе.[8] Други примери укључујуКосово (каоСоцијалистичка аутономна покрајина Косово) под бившом југословенском владоммаршала Тита[9] и аутономни регионПунтланд у оквируСавезне Републике Сомалије.
Имануел Кант (1724–1804) дефинисао је аутономију са три теме које се тичусавремене етике. Прво, аутономија као право на доношење сопствених одлука искључујући било какво мешање других. Друго, аутономија као способност доношења таквих одлука кроз сопствену независност ума и након личне рефлексије. Треће, као идеалан начин аутономног живљења. Укратко, аутономија јеморално право које неко поседује, или способност коју имамо да бисмо сами размишљали и доносили одлуке обезбеђујући одређени степен контроле или моћи над догађајима који се одвијају у свакодневном животу.[13]
Фридрих Ниче је писао о аутономији и моралној борби.[14] Аутономија се у овом смислу назива слободним сопством и укључује неколико аспеката сопства, укључујући самопоштовање, па чак и самољубље. Ово се може тумачити као под утицајемКанта (самопоштовање) иАристотела (самољубље). За Ничеа, вредновањеетичке аутономије може да разреши сукоб између љубави (самољубља) и закона (самопоштовања) који се онда може превести у стварност кроз искуства самоодговорности. Пошто Ниче дефинише осећај слободе саодговорношћу за сопствени живот, слобода и самоодговорност могу бити у великој мери повезани са аутономијом.[15]
Швајцарски филозофЖан Пијаже (1896-1980) веровао је да аутономија долази изнутра и да је резултат „слободне одлуке”. Она је одсуштинске вредности и морал аутономије није само прихваћен већ и обавезан. Када дође до покушаја друштвене размене, реципрочно је, идеално и природно да постоји аутономија без обзира на то зашто је дошло до сарадње са другима. За Пијажеа, термин аутономни се може користити да објасни идеју да се правила самостално бирају. Одабиром којих правила да се придржавамо или не, ми заузврат одређујемо својепонашање.[16]
Некада је аутономија подразумевала висок степенсамосталности. Али,све тече и мења се (panta rei). У савременом свету са све већим прожимањем (не само путемИнтернета имедија) и глобализацијом економије, аутономија постајеетапа глобалне интеграције. Аутономија престаје да бива чување затечених тековина у заветрини изолације. Зато се и увећао број облика аутономије.
Уфилозофији и етици, аутономија јеспособност ума да буде законодаван у питањима практичне филозофије, односно да се лична воља подвргава универзалном моралном начелу, чиме се елиминишу неравноправности и субјективизам у моралном суђењу[17].
Упсихологијиличности, односи се на самосталност и независност индивидуе у свомпонашању и мишљењу у односу на ауторитете и своју ширу социјалну и културну средину.
Уфизиологији, аутономни нервнисистем је независан у односу на централни.
Уполитици, самосталност управљања у оквиру једне државе.[18]
^Evans, P. B., Rueschemeyer, D., & Skocpol, T. (1985). Bringing the state back in.
^Neave, G (2012).The evaluative state, institutional autonomy and re-engineering higher education in Western Europe: The prince and his pleasure.
^Weller, M., & Wolff, S. (2014). Autonomy, self-governance, and conflict resolution: Innovative approaches to institutional design in divided societies.
M. Weller and S. Wolff (eds), Autonomy, Self-governance and Conflict Resolution: Innovative Approaches to Institutional Design in Divided Societies. Abingdon, Routledge, 2005
P.M. Olausson, Autonomy and Islands, A Global Study of the Factors that determine Island Autonomy. Åbo: Åbo Akademi University Press, 2007.
Nikolas Kompridis (јул 2007). „Struggling Over the Meaning of Recognition: A Matter of Identity, Justice or Freedom?”.European Journal of Political Theory.6 (3): 277—289.doi:10.1177/1474885107077311.CS1 одржавање: Формат датума (веза).
Alasdair MacIntyre, "The Virtues of Acknowledged Dependence",Rational Dependent Animals: Why Humans Need the Virtues (Open Court, 2001).
Kompridis, Nikolas (2007). „The Idea of a New Beginning: A Romantic Source of Normativity and Freedom”.Philosophical Romanticism. New York: Routledge. стр. 32—59.
Michel Foucault, "The Subject and Power" in Paul Rabinow and Nikolas S. Rose, eds.,The Essential Foucault.
