Атеизам (грч.ἀ — одрични префикс,грч.θεός — бог;без бога у дословном преводу) јест, у ширем смислу, неверовање упостојање божанстава.[1][2] У ужем смислу, атеизам је став да не постојебожанства.[3] Кроз историју се често појављује и као одречан став према званичној религији. Атеизам је супротносттеизму, који је у свом најопштијем облику веровање да постоји једно божанство.[4][5]
Термин „атеизам“ је у почетку имао негативно значење којим су означаване особе које су одбијале да верују у оно у шта су тада веровали шири слојеви друштва. Ширењемслободоумља,научног скептицизма и потоњекритике религије, значење речи је примило уже значење. Прве особе које су се изјашњавале као атеисти појавиле су се у18. веку.[6]
Атеисти сускептични према тврдњама онатприродним појавама, образлажући свој став недостатком емпиријских доказа. Такође, атеисти су понудили бројне разлоге за неверовање у било које божанство. Међу њима супроблем зла,аргумент противречних откровења иаргумент неверовања. Други разлози за атеизам спадају у спектар од филозофских до друштвених и историјских. Иако су неки атеисти прихватилисекуларне филозофије,[7][8] не постоји једна идеологија или скуп правила о понашању који сви атеисти поштују.[9]
У западном свету, атеисти се сматрају искључиво нерелигиозним и неспиритуалним особама.[10] Међутим, атеизам постоји у неким верским или духовним системима веровања, као што суђаинизам,будизам ихиндуизам. Ђаинизам и неки видови будизма не проповедају веровање у богове.[11]
Грчка речαθεοι (атеои), која се појављујеПосланици Ефесцима на папирусу са почетка 3. века.
У ранојантичкој Грчкој, придев „ἄθεος” (од одричног префикса ἀ- иθεός „бог“) је значио „безбожан“. Први пут се користио као цензорски израз који је отприлике значио „сраман“ или „грешан“. У 5. веку п. н. е. реч је почела да се употребљава да означи одлучније и активније безбожништво у смислу „кварења односа са боговима“ или „негирања богова“. Реч ἀσεβής (asebēs) је касније почела да се употребљава против оних који су без стида негирали или нису поштовали локалне богове, чак и ако су веровали у њих. Модерни преводи класичних текстова понекад дајуatheos као „атеистички“. Као апстрактна именица постојала је речἀθεότης (atheotēs).Цицерон јепресловио ову грчку реч улатинскуatheos. Ова реч се често користила у расправама измеђураних хришћана ихелениста, у којој је свака страна тако описивала ону другу упежоративном смислу.[12]
Уенглеском језику реч „atheist” (одфранцуске речи „[undefined]грешка: {{lang}}: нема текста (помоћ)”), у значењу „онај који пориче или не верује у постојање богова“, претходи речи „atheism”, а први пут се користила најраније од 1566. године,[13] и поново од 1571.[14]Реч „atheist” (атеистички) као израз за практично неверништво се почела користити најраније од 1577.[15] Реч „atheism” (атеизам) је изведена од француске речи „athéisme”, и појављује се у енглеском око 1587.[16]Раније дело, настало око 1534, је користило реч „atheonism”.[17]Повезане речи су настале касније: „deist” 1621,[18] „theist” 1662. године,[19] „deism” 1675. године,[20]и „theism” 1678. године.[21]
Карен Армстронг пише да је „током 16. и 17. века, речатеиста још увек била резервисана искључиво заполемику... Речатеиста је била увреда. Нико није ни сањао да назове себе атеистом.“[6] Средином 17. века још увек се сматрало да је немогуће не веровати у бога;[22] реч „атеиста“ је значила неприхватање тренутног поимања божанског.
Речатеизам је први пут употребљена у Европи крајем 18. века, а означавала је самопризнато изричито неверовање умонотеистичкогаврамског бога. Делимично захваљујући својој широкој употреби у монотеистичком западном друштву, реч атеизам обично значи „неверовање у бога“, више него уопштеније „неверовања у божанства“. У модерним радовима, не прави се јасна разлика између ове две дефиниције. У енглеском језику,архаично значење речиatheism је значило само неверовање у једног бога, а не и уполитеистичка божанства. На основу овога је у 19. веку скована застарела речadevism да означи неверовање у политеистичка божанства.[23] Почетком 20. века,глобализација је допринела ширењу значења речи атеизам на неверовање у све видове божанстава, иако је у западном свету честа појава да се атеизам означи просто као „неверовање у Бога“.[24]
Заправо, „атеизам“ је реч која не би требало ни да постоји. Ником није никад потребно да се изјасни као „неастролог“ или „неалхемичар“. Немамо речи за људе који сумњају да је Елвис још увек жив или да су ванземаљци прешли галаксију само да би узнемиравали фармере и њихову стоку. Атеизам је ништа друго до бука коју разумни људе праве у присуству неоснованих религиозних веровања.
Атеистичке идеје су забележене у раним индијским школама и постојале су у времеведизма.[26] Од шестправоверних школа индијске филозофије,самкхја, најстарији филозофски систем, не прихвата постојање богова, док ранамиманса такође одбија појам Бога.[27] Рана миманса не само да не прихвата бога, већ тврди да су људске акције довољне да створе потребне околности да би се уживало у плодовима свога рада.[28] Потпуно материјалистичка и антитеистика школачарвака (позната и под именом настика или локајта) која је настала у Индији око 6. века п. н. е. је вероватно најизраженија атеистичка школа филозофије у Индији, слична грчкојкиренској школи. Ова грана индијске филозофије је класификована каохетеродоксна због свог негирања ауторитетаведа и због тога се не сматра делом шест правоверних школа хиндуизма, али је важна помена као доказ материјалистичког покрета у хиндуизму.[29] Негирање бога као творца се такође види уђаинизму ибудизму.[30]
Западњачки атеизам има своје корене упресократовскојгрчкој филозофији, али се није појавио као посебан поглед на свет све до крајадоба просвећености.[31]Грчки филозоф из 5. века п. н. е.Дијагора је познат као „први атеиста“,[32] и цитирали су га мислиоци као што јеЦицерон у својој књизиО природи богова.[33] Анаксагора је тврдио да је Сунце усијан камен, а не божанство отелотворено у богуХелиосу.[34]Критија је описао религију као људски изум који се користи да застраши људе како би пратили морални ред.[35][36]Атомисти као што јеДемокрит су покушали да објасне свет на чистоматеријалистички начин, без позивања на духовно или мистично. Други пресократовци који су вероватно имали атеистичке погледе на свет суПродик иПротагора. У 3. веку п. н. е. грчки филозофиТеодор Безбожник[33][37] иСтратон[38] нису веровали у постојање богова. Теодор Безбожник је био протеран из свог града због неверовања у било које божанство.
Сократ је био оптужен за безбожност (видиЕутипрова дилема) на основу тога што је инспирисао људе да сумњају удржавне богове.[39] Иако је оспорио оптужбу да је „потпуни атеиста“,[40]казавши да не може да буде атеиста јер верује у духове,[41] Сократ је на крајуосуђен на смрт. Сократ се такође молио у Платоновом дијалогуФедар[42] и говорио је „поЗевсу“ у дијалогу „Држава“.[43]
Еухемер је објавио свој став да су богови самодеификовани владари, освајачи и оснивачи из прошлости, и да су њихови култови и религија били у основи наставак несталих краљевстава и раних политичких структура.[44] Иако није био строги атеиста, Еухемер је касније критикован да је „проширио атеизам на целој насељеној Земљи брисањем богова“.[45]
Атомистички материјалистаЕпикур је оспорио многе религијске доктрине, међу којима су постојањезагробног живота илиличног бога; сматрао је да једуша чисто материјална и смртна. Иакоепикурејство није негирало постојање богова, он је веровао да, ако они и постоје, нису заинтересовани за човечанство.[46]
Римски песникЛукреције се сложио с тим, да ако постоје богови, да су они незаинтересовани за човечанство и неспособни да утичу на природу и свет. Због овога је веровао да се човечанство не мора плашити натприродног. Лукреције је изложио своје епикурејске погледе на космос, атоме, душу, смртност и религију у књизи „Ο суштини ствари“,[47] која је популаризовала Епикурову филозофију уантичком Риму.Јулије Цезар, који је знатно нагињао ка епикурејству, је такође одбацио идеју о загробном животу, што је на пример довело до његовог приговора против смртне казне на суђењуКатилини, на ком је он говорио противстоицизмаКатона Млађег.[48]
Римски филозофСекст Емпирик је заступао једну форму скептицизма познату каопиронизам по којој би људско биће требало да престане да доноси суд о буквално свим веровањима јер ништа на овом свету није наследно зло, и да јеатараксија (душевни мир) могућа уколико се суздржи од осуђивања. Велики део његових дела која су успела да се одрже до данас, извршила су јак утицај на касније филозофе.[49]
Значење речи „атеист“ се мењало током антике. Нехришћани су називали првобитне хришћане атеистима због неверовања у паганске богове.[50] За времеРимског царства, хришћани су били погубљивани због негирања римских богова и посебно због необожавања царева. Када је хришћанство постало државна религија у Римском царству 381. године за време цараТеодосија I,јерес је постала кажњив преступ.[51]
Изражавање атеистичких идеја је било ретко у Европи токомсредњег века; метафизика, религија и теологија су биле од доминантног интереса.[52] Међутим, у овом периоду постојали су покрети који су износили хетеродоксне концепције хришћанског бога, укључујући различите погледе на природу, трансцендентност или познавање бога. Индивидуалци и групе као што суЈован Скот Еријугена,Давид од Динана,Амалрик из Бена иБратство слободног духа су задржали хришћанске погледе узпантеистичке тенденције. Пантеисти су често били сврставани у исту групу са атеистима због „чудноватости“ њиховог погледа на божанско.Никола Кузински је саставиофидеизам који је назвао „О ученом незнању“ (лат.De Docta Ignorantia), тврдећи да је бог изван људске категоризације и да је људско знање о богу ограничено претпоставкама. Вилијам Окамски је инспирисао антиметафизичке тенденције са својимноминалистичким ограничењем људског знања само на објекте, и тврдио је да је божанска суштина интуитивно или рационално несхватљива за људски разум. Следбеници Вилијама Окамског, као што суЈован Мирекурски иНикола Отркурски су продубили ово схватање. Резултујућа подела између вере и разума је утицала на касније теологе као што суЏон Виклиф,Јан Хус иМартин Лутер.[52]
Ренесанса и добареформације су период у коме је дошло до оживљавања верске ревности, што се види из ширења нових верских редова, братстава и масовне побожности у католичком свету, као и појаве строгихпротестантских група, као што сукалвинисти. Овај период међуверског ривалства дозволио је чак и шири обим теолошког и филозофског разматрања, од којих ће се многи касније користити да унапреде скептични религијски поглед на свет.
Критика хришћанства је све чешћа у 17. и 18. веку, нарочито у Француској и Енглеској. Неки протестантски мислиоци, као што јеТомас Хобс, заступали су материјалистичку филозофију искептицизам према натприродним појавама, док је јеврејско-холандски филозофБарух Спиноза одбацио божанско провиђење у користпанентеистичког натурализма. До краја 17. века, задеизам се отворено залажу интелектуалци као што јеЏон Толанд који је сковао термин „пантеиста“.
Први познати експлицитни атеиста био је немачки критичар религијеМатијас Кнуцен у своја три дела из 1674.[53] Пола века после њега појавио се још један експлицитни атеистички писац, француски свештеникЖан Меслије, који је живео почетком 18. века.[54] Меслије је изнео мишљење да је религија средство за контролисање маса, а слична идеја ће касније имплицитно бити присутна и умарксистичкој мисли. Кнуцена и Меслијеа су пратили други атеистички мислиоци, као што субарон Холбах,Жак Андре Нежон и други француски материјалисти.[55] ФилозофДејвид Хјум је развио скептичну епистемологију утемељену наемпиризму, подривајућиметафизичку базу природне теологије.
Француска револуција је извела атеизам и антиклерикални деизам из салона у јавну сферу. Један од главних циљева Француске револуције био је реорганизација и подређивање свештенства држави крозГрађански устав свештенства. Овај покушај је довео до антиклерикалног насиља и протеривања многих свештеника из Француске. Хаотична политичка дешавања у револуционарном Паризу на крају су омогућила још радикалнијимјакобинцима да преузму власт 1793. године, након чега је наступилаВладавина терора. Јакобинци су били деисти и увели суКулт врховног бића, као нову француску државну религију. Неки атеисти окупљени окоЖака Ебера су уместо тога настојали да успоставекулт разума, облик псеудо-атеистичке религије са богињом која персонификујеразум. Оба покрета су делимично допринела покушајима да се насилно дехришћанизује Француска. Култ разума окончао се после три године када су јакобинцигиљотинирали његово вођство, укључујући и Жака Ебера. Антиклерикални прогони окончани суТермидорском реакцијом.
Наполеоново доба институционализовало је секуларизацију француског друштва, и извело револуцију у северну Италију, у нади да ће допринети стварању савезничких република. У 19. веку атеисти су допринели политичким и социјалним револуцијама, убрзавајућинемире из 1848. године,ризорђименто у Италији, као и раст међународног социјалистичког покрета.
Логички позитивизам исцијентизам су утрли путнеопозитивизму,аналитичкој филозофији,структурализму инатурализму. Неопозитивизам и аналитичка филозофија одбацују класични рационализам и метафизику у корист строгог емпиризма и епистемолошког номинализма. Заговорници као што суБертранд Расел су недвосмислено одбацили веру у бога.Лудвиг Витгенштајн је у својим раним радовима покушао да одвоји метафизички и натприродни језик из рационалног дискурса.Алфред Ејер је подвлачио непроверљивост и бесмисао верских тврдњи, наводећи своју приврженост емпиријским наукама.Џон Нимејер Финдли иЏ. Џ. К. Смарт тврдили су да постојање Бога није логички неопходно. Природњачки и материјалистички монисти попутЏона Дјуиа су сматрали да би природни свет требало да буде основа свега, негирајући постојање Бога или бесмртности.[57][58]
Остали лидери као што јеПеријар Рамасами, истакнути атеистички индијски лидер, су се борили против хиндуизма ибрамана у циљу окончања дискриминације и поделе људи у име религије икасти.
Године 1966, часописТајм је поставио питање: „Је ли Бог мртав?“[60] као одговор натеолошки покрет Смрт бога, наводећи тадашње процене да скоро половина свих људи у свету живи у државама на чијем челу су антирелигиозни режими, док милиони људи у Африци, Азији и Јужној Америци немају знање о једном Богу.[61]
Године 1967. албанска владаЕнвера Хоџе је најавила затварање свих верских институција у земљи, изјавивши да је Албанија прва званично атеистичка држава на свету.[62], мада је поштовање религије у Албанији обновљено 1991. Ови режими су ојачали негативне асоцијације на атеизам, посебно тамо где су антикомунистичка осећања била јака као уСАД, упркос чињеници да су неки истакнути атеисти били и антикомунисти.[63]
Од падаБерлинског зида, број активних антирелигиозних режима је знатно смањен. Тимоти Шах је 2006. написао да је приметио „глобални тренд у свим већим верским групама, у којима покрети засновани на Богу и уопште на вери доживљавају пораст поверења и утицаја у односу на секуларне покрете и идеологије“.[64] Међутим, Грегори С. Пол и Фил Закерман сматрају ово митом и указују на то да је стварна ситуација много сложенија и нијансирана.[65]
Ричард Докинс у кампањи за промоцију атеизма
Верски мотивисани терористичкинапади 11. септембра 2001. и делимично успешан покушајинститута Дискавери за промену наставног плана у америчким школама и укључивањекреационистичке идеје, заједно са подршком коју јеЏорџ Буш 2005. дао тим идејама, подстакли су атеистичке писцеСема Хариса,Данијела С. Денета,Ричарда Докинса,Виктора Стенгера иКристофера Хиченса да објаве књиге које су постале бестселери у Америци и широм света.[66]Истраживање из 2010. је показало да особе које себе идентификују као атеисти или агностици у просеку имају више знања о религији од следбеника великих вера. Особе које не верују су боље одговориле на питања о централним начелима протестантизма икатолицизма. Само сумормони ијевреји постигли исти резултат као атеисти и агностици.[67]
Атеизам 3.0 је покрет у оквиру атеизма који не верује у постојање бога, али тврди да је од религије било користи за појединце или друштво, и да је њено елиминисање од мањег значаја од других ствари које би требало да се ураде.[68]
Нови атеизам је назив за покрет неколицине атеистичких аутора из 21. века који заговарају становиште да „религију не треба само просто толерисати већ јој се треба супротставити, критиковати је и оголити кад год се примети њен утицај“[69]Покрет се обично доводи у везу саРичардом Докинсом,Данијелом Денетом,Семом Харисом,Кристофером Хиченсом иВиктором Стенгером.[70][71] Неколико бестселера од ових аутора, објављених између 2004. и 2007. су предмет многих дискусија о Новом атеизму.[72]
Дијаграм који показује односе између дефиницијачврстог/слабог иимплицитног/експлицитног атеизма. Експлицитни чврсти/позитивни/јаки атеисти (пурпурно са десне стране) су становништва да је тврдња„да постоји барем једно божанство“ нетачна. Експлицитни слаби, негативни/меки атеисти (плаво са десне стране) одбацују или се уздржавају од веровања да нека божанства постоје без тврдње да је„постојање макар једног божанства“ нетачна констатација. Међу имплицитне слабе/негативне атеисте (у плавој боји са лева) би спадали људи (као што су мала деца или неки агностици) који не верују у неко божанство, али нису јасно одбацили такво веровање (величине скупова у дијаграму не показују стваран однос међу становништвом).
Теоретичари се не слажу како да најбоље дефинишу и класификују атеизам,[73] у смислу на које се натприродне ентитете односи, да ли је то нека тврдња или одсуство тврдње и да ли то захтева свесно, јасно одбијање. Предложене су различите врсте категорија како би се направила разлика између различитих облика атеизма.
Неке од нејасноћа и контроверзи у дефинисању атеизма потичу од потешкоће достизања консензуса о дефиницијама речи „божанство“ или „бог“. Бројност драстично различитих концепција бога и божанстава доводи до различитих идеја које се односе на примену атеизма. На пример.Римљани су оптуживали хришћане да су атеисти јер нису веровали упаганска божанства. Овај проблем је постепено решен пошто јетеизам усвојен као израз који обухвата веровања у било каква божанства.[24]
Дефиниције атеизма такође зависе и од степена размишљања које нека особа треба да посвети идеји богова да би била сматрана атеистом. Атеизам је некада дефинисан да значи просто одсуство веровања да било које божанство постоји. Ова широка дефиниција би обухватила новорођене и друге особе које нису биле под утицајем теистичких идеја. Још 1772. годинебарон Холбах је рекао да су „сва деца рођена као атеистичка; она немају идеју о богу“.[75] Слично томеЏорџ Х. Смит (1979) је изјавио: „Човек који није упознат са теизмом је атеиста само зато што не верује у бога. Ова категорија би обухватала дете са концептуалним капацитетом да схвати ова питања, али које је још увек несвесно тих питања. Чињеница да то дете не верује у бога га квалификује као атеисту.“[76]
Смит је сковао термин имплицитни атеизам да означи одсуство теистичких веровања без свесног одбацивања самих веровања и експлицитни атеизам да означи уобичајену дефиницију свесног неверовања.Ернест Нагел се успротивио Смитовој дефиницији атеизма као простог одсуства теизма, признајући само експлицитни атеизам као прави атеизам.[77]
Филозофи као што суЕнтони Флу,[78] иМајкл Мартин,[24]су поставили позитивни (јак/чврст) атеизам против негативног (слабог/меког) атеизма. Позитивни атеизам је експлицитно тврђење да богови не постоје. Негативни атеизам обухвата све друге облике нетеизма. Стога, према овој категоризацији, свако ко није теиста је или негативни или позитивни атеиста.[79] Термини слаб и јак су релативно новијег датума, док су термини негативни и позитивни атеизам старији, и користили су се (у мало другачијем смислу) у филозофској литератури[78] и међу католичкимапологетима.[80] По оваквом разграничењу атеизма, већинаагностика су негативни атеисти.
Већина агностика види своје погледе другачијим од атеистичких, сматрајући га не више оправданим од теизма или третирајући их једнако.[81] Тврдња о недоступности сазнања за или против постојања богова се понекад види као индикација да и атеизам захтеваскок вере.[82] У уобичајене атеистичке одговоре на овај аргумент спада одговор да недоказане верске тврдње заслужују исту количину неверовања као и све остале недоказане тврдње,[83] и да непроверљивост постојања богова не подразумева једнаку вредност било које могућности.[84]Џ. Џ. К. Смарт даље тврди да „понекад нека особа која је заправо атеиста може представити себе, чак и страствено, као агностика због неразумно генерализованогфилозофског скептицизма који би нас спречио да кажемо да знамо све друго, осим можда истина које пружају математика и формална логике.“[57] Због тога неки атеистички писци, као што јеРичард Докинс више воле да разликују теистичке, агностичке и атеистичке ставове повероватноћи који сваки дају тврдњи „бог постоји“.[85]
Пре 18. века, постојање неког бога је било опште прихваћено у западном свету тако да је чак могућност истинског атеизма била под знаком питања. Ово се звалотеистичкиинатизам - мишљење да сви људи верују у бога од рођења; по овом мишљењу атеисти су просто верници у самопорицању.[86]
Постоји и став да су атеисти склони да верују у бога у кризним тренуцима, да атеисти постају верници на самрти и да не постојеатеисти у рововима.[87] Неки заговорници овог става тврде да је предност религије у томе што вера омогућава људима да боље поднесу тешке тренутке, делујући каоопијум за народ. Међутим, постоје и супротни примери разочарања у религију у тешким тренуцима, међу које буквално спадају и „атеисти у рововима“.[88]
Као што је описано горе, изрази позитиван и негативан су коришћени у филозофској литератури на сличан начин као и изрази слаб и јак. Међутим, у књизи„Позитивни атеизам“Гопарајуа Раманчадре Раоа, уведено је алтернативно значење ових израза.[89] Одраставши укастинском хијерархијском систему са религиозном подлогом, Гора је тражио секуларнуИндију и предложио смернице за позитивну атеистичку филозофију, која ће промовисати позитивне вредности.[90] Позитивни атеизам, дефинисан на овај начин, подразумева такве ствари које би биле морално исправне, показујући разумевање да побожни људи имају разлоге да верују, не покушавајући дапреобрате или уче друге, и бранећи себе истинољубивошћу уместо тражењем да победе у било каквом сукобу са отвореним критичарима.
Пол Анти Тити, барон Холбах, је био заговорник атеизма из 18. века.„Узрок човекове несреће је његово непознавање природе. Истрајност којом је везан за слепа мишљења којима је задојен у свом детињству, која су испреплетана са његовим постојањем, последична предрасуда која изопачи његов ум, која спречава његово развијање, која га чини робом измишљотине, чини се да га осуђују на трајну погрешку.“[91]
Најгрубља подела атеистичких аргумената је на практичне и теоретске.
У практичном или прагматичном атеизму, такође познатом под називом апатеизам, особе живе као да нема богова и објашњавају природне феномене без њиховог приписивања нечему божанском. Постојање бога није обавезно одбачено, али се може сматрати беспотребним или бескорисним; према овом мишљењу, богови не објашњавају сврху живота, нити утичу на свакодневни живот.[92]Облик практичног атеизма са импликацијама занаучну заједницу јеметодолошки натурализам — „тихо усвајање тврдње о филозофском натурализму у оквирунаучног метода са или без потпуног прихватања или веровања у њега.“[93]
Практични атеизам може имати различите облике:
одсуство верских мотива — веровање у богове не мотивише моралне акције, религиозне акције или било који други облик акције;
активно искључивање проблема бога и религије из интелектуалних тежњи и практичних акција;
индиферентност — одсуство било каквог интереса за проблеме богова и религије;
Теоретски атеизам експлицитно поставља аргументе против постојања богова, као одговор на честе теистичке аргументе као што суаргумент о дизајну илиПаскалова опклада.
Епистемолошки атеизам тврди да људи не могу спознати бога или утврдити постојање бога. Основа за епистемолошки атеизам јеагностицизам, који има различите облике. У филозофијииманентности, божанство је неодвојиво од света, укључујући људски ум, исвест сваке особе је закључана усубјекту. Према овом облику агностицизма, ово ограничење у погледу онемогућава сваки објективни закључак од веровања у бога до потврде његовог постојања.Рационалистички агностицизамКанта идоба просвећености прихвата само знање изведено из људске рационалности; овај облик атеизма је става да богови у начелу нису приметни и стога се не може знати да постоје. Скептицизам, заснован на идејамаДејвида Хјума, је става да је извесност нечега немогућа, па нико никад не може знати за постојање бога. Одређивање границе између агностицизма и атеизма није просто; агностицизам се може сматрати као независни, основни поглед на свет.[92]
Други аргументи за атеизам који се могу класификовати као епистемолошки или онтолошки, укључујућилогички позитивизам иигностицизам, наводе бесмисленост или неразумљивост основних израза као што је „бог“ или тврдњи као што је „бог је свемогућ“.Теолошки нонкогнитивизам сматра да став „бог постоји“ не исказује неки јасан став, већ да је бесмислен. Доста се расправљало око тога да ли такве особе могу бити третиране као атеисти или агностици. ФилозофиАлфред Ејер иТеодор M. Дрејнџ, одбацују обе категорије аргументујући свој став тиме да обе категорије прихватају да постоји могућност да Бог постоји; стога они смештају неконгнитивизам у посебну категорију.[95][96]
Метафизички атеизам обухвата све доктрине које држе до метафизичког монизма. Метафизички атеизам може бити или апсолутни - изричито негирање постојања бога повезаног са материјалистичким монизмом (сви материјалистички трендови, и у антици и у модерним временима) или релативни - имплицитно негирање бога у свим филозофијама, које, иако прихватају постојање апсолутног, доживљај апсолутног не поседује ниједну од особина која се приписује богу: трансцендентност, личност или јединство. Релативни атеизам је повезан са идеалистичким монизмом (пантеизам, панентеизам, деизам).[97]
Сматра се да јеЕпикур први изнеопроблем зла, поставивши питање: „Ако бог жели, а не може да искорени зло, онда није свемогућ. Ако може, али не жели, онда је зао и малициозан. Ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету? Ако нити може нити жели, онда зашто га звати богом?“
Логички атеизам држи да су различитим концепцијама бога приписане логички противречне особине. Ови атеисти наводе дедуктивне аргументе против постојања бога, посебно истичући некомпатибилност и противречност између одређених особина, као што су савршенство, статус творца,непроменљивост,свезнање,свеприсутност,свемогућност,свеблагонаклоност,трансцендентност, личност (као особа), нефизикалност,праведност имилост.[98]
Теодицејски атеисти су мишљења да је свет, како га они доживљавају, противречан особинама које теолози често приписују богу или боговима. Према њима, тврдње о свезнајућем, свемогућем и свеблагонаклоном богу нису усаглашене са светом где постоји зло и патња и где је божја љубавскривена од многих људи.[99] Сличан аргумент се приписује иСидарти Гаутами, утемељивачу будизма.[100]
Филозофи попутЛудвига Фојербаха[101] иСигмунда Фројда заступали су мишљење да су бог и друга религиозна веровања људско дело, створено да се задовоље различите психолошке и емоционалне жеље и потребе. Ово је такође став многих будиста.[102]Карл Маркс иФридрих Енгелс, инспирисани Фојербаховим радом, су тврдили да су бог и религија друштвене функције, које користе они на власти да искоришћавајурадничку класу. ПремаМихаилу Бакуњину, „идеја бога подразумева напуштање људског разума и правде; то је најодлучније негирање људске слободе, и неизоставно се окончава поробљавањем човечанства, у теорији и у пракси“. Бакуњин је обрнуоВолтеров чувениафоризам „ако бог не постоји, потребно га је измислити“, написавши уместо тога „ако је бог заиста постојао, требало би га укинути“.[103]
Социолог Фил Закерман је анализирао претходна истраживања о секуларности и неверовању, и закључио да је благостање друштва у позитивној корелацији са нерелигиозношћу. Његови закључци који се посебно односе на атеизам су:[104][105]
Због непостојања бога творца, будизам се често описује као нетеистичка религија.
За особе који се самоидентификују као атеисти се често претпоставља да сунерелигиозни, али и неке секте у оквиру великих религија одбацују постојање личногбога творца.[106]У последњих неколико година, у неким верским деноминацијама се накупио одређен број отворено атеистичких следбеника, попутхуманистичких јевреја[107][108]ихришћанских атеиста.[109][110][111] који одбацују постојање божанства, али се придржавају порука о моралу.
У најужем смислу позитивни атеизам не повлачи нека специфична веровања, осим неверовања у било какво божанство. Због тога атеисти могу имати широк спектар духовних веровања. Из истог разлога, атеисти могу да поседују широк спектар етичких веровања, од моралног универзализма хуманизма, који заговара да се морални закон мора доследмо применити на све људе, па до моралног нихилизма, који је става да је моралност бесмислена.[112]
Иако је тврдња да је „улога богова да одлучују шта је исправно а шта не или непотребна или произвољна“ филозофскитруизам (обухваћен у ПлатоновојЕутифроновој дилеми), аргумент да моралност мора потицати од богова и да не може постојати без мудрог творца је трајни предмет политичке, али не толико и филозофске дебате.[113][114]Морални концепти као што је „убиство је погрешно“ се виде каобожански закони, који захтевају божанског законодавца и судију. Међутим, многи атеисти тврде да третирање моралности у законском смислу укључујелажну аналогију и да моралност не зависи од законодавца у истој мери као и закони.[115] Други атеисти, као што јеФридрих Ниче, се нису сложили са овим погледом и тврдили су да је моралност „истинита само ако је бог истинит - она стоји или пада са вером у бога“.[116][117][118]
ФилозофиСузан Нејман[120]иЏулијен Багини[121] (између осталих) тврде да етичко понашање само због божанске заповести није право етичко понашање, већ само слепа послушност. Багини заступа став да је атеизам супериорнија основа за етику, тврдећи да је морална основа изван верских императива неопходна да се процени моралност императива - да буде у стању да распозна, на пример, да је „ти ћеш красти“ неморално, чак и ако нечија вера то налаже - и да стога атеисти имају предност да су склонији да дају такве оцене.[122]Данашњи британски филозоф Мартин Коен је понудио више историјских примера библијских заповести у корист мучења и ропства као доказ да верске заповести прате политичке и друштвене обичаје, а не обрнуто, али је такође приметио да иста тежња изгледа важи и за наводно непристрасне филозофе.[123] Коен разлаже овај аргумент у више детаља уПолитичкој филозофији од Платона до Маоа, где тврди да јеКуран одиграо своју улогу у одржавању друштвених правила из раног 7. века, упркос променама у секуларном друштву.[124]
Неки истакнути атеисти, као што суБертранд Расел,Кристофер Хиченс,Данијел Денет,Сем Харис иРичард Докинс, критиковали су религију наводећи штетне аспекте религијских пракси и доктрина.[125][126][127][128][129]Атеисти се често укључују у дебате са заговорницима религије, а дебате се понекад односе на то да ли религије уопште доносе корист појединцу и друштву.
Један аргумент да религије могу бити штетне је да ослањањеабрахамских религија на божански ауторитет води каауторитарности идогматизму.[130]Атеисти такође наводе податке који показују везу измеђуверског фундаментализма и опредељености ка некој вери (када се религија одржава јер служи скривеним интересима)[131]и ауторитарности, догматизма и предрасуда.[132][133]Ови аргументи, заједно са историјским догађајима за које се наводи да показују опасности од религије, као што суКрсташки ратови,џихад,инквизиција,лов на вештице и терористички напади, користе се као одговор на тврдње о корисним ефектима веровања у религију.[134] Верници као контрааргументе наводе да сунеки режими који су се залагали за атеизам, као што је Совјетска Русија, такође криви за масовна убиства.[135][136]
Проценат људи у европским државама који је рекао: „Не верујем да постоји било какав облик духа, бога или животне силе.“ (2005)[137]
Тешко је одредити број атеиста у свету. Особе које одговарају на анкете о вери могу другачије дефинисати атеизам или правити другачије разлике између атеизма, нерелигиозних веровања и нетеистичких религиозних и духовних веровања.[138]Хиндус атеиста би могао себе да представи као хиндуса, иако је у исто време атеиста.[139] Истраживање из 2010. које је објављено уЕнциклопедији Британика показало је да нерелигиозне особе чине око 9,6% светског становништва, а атеисти 2,0%. Ове бројке не убрајају оне који следе атеистичке религије, као што су неки будисти.[140]
Међународно истраживање је показало позитивну корелацију између нивоа образовања и неверовања у неко божанство,[104] а истраживање Европске уније је показало позитивну корелацију између раног напуштања школе и веровања у неког бога.[143]У чланку објављеном у часописуНејчер 1998. године, споменуто је истраживање које је сугерисало да је веровање у личног бога или загробни живот на најнижем нивоу икада међу члановима америчкеНационалне академије наука, где је 7,0% веровало у бога у поређењу са 85% укупног становништва САД.[147]Насупрот томе, у чланку који је објавио Универзитет у Чикагу који је разматрао горе наведено истраживање, објављено је да је 76% лекара веровало у бога, што је више од 7% међу научницима, али мање од 85% међу укупним становништвом.[148] Исте године, Френк Селовеј саМасачусетског технолошког института иМајкл Шермер саКалифорнијског државног универзитета су спровели анкету према којој је у одабраном узорку одраслих високообразованих особа (12% особа је ималодокторат, а 62% су имали завршени факултет) 64% веровало у бога, те је постојала веза која је показивала да верска убеђења опадају са вишим нивоом образовања.[149] Инверзнакорелација између религиозности и интелигенције/образованости је пронађена у 39 истраживања спроведених између 1927. и 2002.[150] Ови налази се углавном подударају самета-анализом коју је 1958. спровео професор Мајкл Аргајл сауниверзитета Оксфорд. Он је анализирао седам истраживања која су истраживала корелацију између става према религији иизмерене интелигенције међу ђацима и студентима из САД. Иако је утврђена јасна негативна корелација, ова анализа није открила узрок, али је напоменуто да су живот у ауторитативној породици и друштвени положај могли утицати.[151]
Државе и територије у којима су атеисти дискриминисани: Атеисти се могу суочити са смртном казном Атеисти се могу суочити са затворском казном Атеисти имају мање права по законима
Дискриминација атеиста обухвата прогоне и дискриминацију са којом се суочавају атеисти и они за које се сумња да су атеисти у прошлости и садашњости. Због различитих историјских и културних дефиниција атеизма, они који су дискриминисани можда не могу да се сматрају правим атеистима по данашњим стандардима.
У уставним демократијама, правна дискриминација атеиста није честа, али неки атеисти и атеистичке групе, поготову оне у Сједињеним Државама, протестују против закона, правила и институција које сматрају дискриминаторним. У неким исламским земљама, атеисти могу да се суоче са ограниченим правима или чак сасмртном казном у случајуапостасије.
^Rendered asAtheistes:Golding, Arthur (1571).The Psalmes of David and others, withJ. Calvin's commentaries. стр. Ep. Ded. 3. „The Atheistes which say..there is no God.” Translated from Latin.
^абRendered asAthisme:Mornay, Philippe (1587).A Woorke Concerning the Trewnesse of the Christian Religion: Against Atheists, Epicures, Paynims, Iewes, Mahumetists, and other infidels [De la vérite de la religion chréstienne (1581)]. Translated from French byArthur Golding &Philip Sidney. London. стр. xx. 310. „Athisme, that is to say, vtter godlesnes.”Пронађени су сувишни параметри:|first1= и|first= (помоћ)
^"Secondly, that nothing out of nothing, in the sense of the atheistic objectors, viz. that nothing, which once was not, could by any power whatsoever be brought into being, is absolutely false; and that, if it were true, it would make no more against theism than it does against atheism.." Cudworth, Ralph. The true intellectual system of the universe. 1678. Chapter V Section II. pp. 73
^аб...nullos esse omnino Diagoras et Theodorus Cirenaicus... Cicero, Marcus Tullius:De natura deorum. Comments and English text by Richard D. McKirahan.. Thomas Library, Bryn Mawr College. 1997. стр. 3.ISBN978-0-929524-89-4.Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ)
^Fragments of Euhemerus' work in Ennius' Latin translation have been preserved inPatristic writings (e.g. byLactantius andEusebius of Caesarea), which all rely on earlier fragments inDiodorus 5,41–46 & 6.1. Testimonies, especially in the context of polemical criticism, are found e.g. inCallimachus,Hymn to Zeus 8.
^Plutarch,Moralia—Isis and Osiris„23”. Приступљено21. 4. 2013.
^Winfried Schröder, in: Matthias Knutzen: Schriften und Materialien (2010). pp. 8. See also Rececca Moore,The Heritage of Western Humanism, Scepticism and Freethought. 2011., calling Knutzen "the first open advocate of a modern atheist perspective"„online here”. Архивирано изоригинала 30. 03. 2012. г. Приступљено21. 4. 2013.
^Baggini 2003, стр. 30–34 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help). "Who seriously claims we should say 'I neither believe nor disbelieve that the Pope is a robot', or 'As to whether or not eating this piece of chocolate will turn me into an elephant I am completely agnostic'. In the absence of any good reasons to believe these outlandish claims, we rightly disbelieve them, we don't just suspend judgement."
^Baggini 2003, стр. 22 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBaggini2003 (help). "A lack of proof is no grounds for the suspension of belief. This is because when we have a lack of absolute proof we can still have overwhelming evidence or one explanation which is far superior to the alternatives."
^Lyas, Colin (1970). „On the Coherence of Christian Atheism”.Philosophy: The Journal of the Royal Institute of Philosophy.45 (171): 1—19.S2CID170899306.doi:10.1017/S0031819100009578.
^Smith 1979, стр. 275. "Among the many myths associated with religion, none is more widespread -or more disastrous in its effects—than the myth that moral values cannot be divorced from the belief in a god."
^ЗаИмануела Канта је постојање бога, душе и слободе било практично питање Моралност, сама по себи, представља систем, али срећа не, осим ако је расподељена у тачном односу према моралности. Ово је могуће у интелигентном свету само под интелигентним творцем и владаром. Разум нас обавезује да признамо постојање таквог владара, заједно са животом у таквом свету, , the presupposition of God, soul, and freedom was a practical concern, for "Morality, by itself, constitutes a system, but happiness does not, unless it is distributed in exact proportion to morality. This, however, is possible in an intelligible world only under a wise author and ruler. Reason compels us to admit such a ruler, together with life in such a world, which we must consider as future life, or else all moral laws are to be considered as idle dreams..." (Critique of Pure Reason, A811).
^Human Rights, Virtue, and the Common Good.Rowman & Littlefield. 1996. стр. 16.ISBN978-0-8476-8279-9. Приступљено9. 4. 2011. „That problem was brought home to us with dazzling clarity by Nietzsche, who had reflected more deeply than any of his contemporaries on the implications of godlessness and come to the conclusion that a fatal contradiction lay at the heart of modern theological enterprise: it thought that Christian morality, which it wished to preserve, was independent of Christian dogma, which it rejected. This, in Nietzsche's mind, was an absurdity. It amounted to nothing less than dismissing the architect while trying to keep the building or getting rid of the lawgiver while claiming the protection of the law.”
^The Blackwell Companion to Natural Theology.Wiley-Blackwell. 2009. стр. 392.ISBN978-1-4051-7657-6. Приступљено9. 4. 2011. „Morality "has truth only if God is truth–it stands or falls with faith in God" (Nietzche (1968). pp. 70). The moral argument for the existence of God essentially takes Nietzche's assertion as one of its premises: if there is no God, then "there are altogether no moral facts."”
^Victorian Subjects.Duke University Press. 1991. стр. 85.ISBN978-0-8223-1110-2. Приступљено9. 4. 2011. „Like other mid-nineteenth-century writers, George Eliot was not fully aware of the implications of her humanism, and, as Nietzsche saw, attempted the difficult task of upholding the Christian morality of altruism without faith in the Christian God.”
^101 Ethical Dilemmas, 2nd edition, by Cohen, M., Routledge (2007). pp. 184–5. (Cohen notes particularly that Plato and Aristotle produced arguments in favour of slavery.)
^Harris, Sam (2005).„An Atheist Manifesto”.Truthdig. Архивирано изоригинала 16. 5. 2011. г. Приступљено9. 4. 2011. „In a world riven by ignorance, only the atheist refuses to deny the obvious: Religious faith promotes human violence to an astonishing degree.”
^According to Dawkins (2006). pp. 103. Dawkins cites Bell, Paul. "Would you believe it?"Mensa Magazine, UK Edition, Feb. (2002). pp. 12–13. Analyzing 43 studies carried out since 1927, Bell found that all but four reported such a connection, and he concluded that "the higher one's intelligence or education level, the less one is likely to be religious or hold 'beliefs' of any kind."
Golding, Arthur (1571).The Psalmes of David and others, withJ. Calvin's commentaries. стр. Ep. Ded. 3. „The Atheistes which say..there is no God.”
Hanmer, Meredith (1577).The auncient ecclesiasticall histories of the first six hundred years after Christ, written by Eusebius, Socrates, and Evagrius. London. стр. 63.OCLC55193813.
Mornay, de (1587).A Woorke Concerning the Trewnesse of the Christian Religion: Against Atheists, Epicures, Paynims, Iewes, Mahumetists, and other infidels [De la vérite de la religion chréstienne (1581)]. Translated from French byArthur Golding &Philip Sidney. London. стр. xx. 310. „Athisme, that is to say, vtter godlesnes.”Пронађени су сувишни параметри:|first1= и|first= (помоћ)
Maycock, A. L. (јул 2003).Inquisition from Its Establishment to the Great Schism: An Introductory Study. Ronald Knox.ISBN978-0-7661-7290-6.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Hanmer, Meredith (1577).The auncient ecclesiasticall histories of the first six hundred years after Christ, written by Eusebius, Socrates, and Evagrius. London. стр. 63.OCLC55193813.
