Молекул амонијака има тригонално-пирамидну структуру, према предвиђањимаVSEPR теорије. Таква структура даје молекулуполарни момент и чини је поларном, због чега је амонијак лако растворан у води.Атомазота у молекулу има један слободанелектронски пар, па се амонијак понаша каобаза.[13][14][15] То значи да у воденом раствору може да преузмепротон од молекула воде, када настајехидроксидни анјон и један амонијумски катјон (NH4+) који има облик правилногтетраедра. Степен до ког амонијак ствара амонијумове јоне зависи одpH вредностираствора: при pH ~ 7 дисоцирано је око 99% молекула амонијака. Главна примена амонијака је у производњиђубрива,експлозива иполимера. Такође је састојак кућних средстава за чишћење.[16][17][12]
Имеамонијак (лат.ammoniacus) добио је по крају близу Амонова храма у Либији, где су се добијале амонијеве соли.
Соли амонијака биле су познате из врло раних епоха, будући да се изразHammoniacus sal јавља у списимаПлинија. Није познато, међутим, да ли тај израз има идентичан смисао с новијим изразомsal-ammoniac, у ком облику је амонијак је био познат иалкемичарима, још у 13. веку, а спомињао га јеАлберт Велики. Усредњем веку, био је употребљаван и као боја у виду ферментисаногурина, и за измену боја биљног порекла. У 15. веку,Васил Валентајн је доказао да се амонијак може добити деловањем алкалија насал-амонијак. У каснијем раздобљу, када јесал-амонијак добијандестилацијомпапака ироговабикова и неутралисањем насталогкарбоната са хлороводичном киселином, име „дух јеленског рога” односило се на амонијак. Угасовитом облику, амонијак је први изоловаоЏозеф Пристли1774. године и дао му име „алкални ваздух”. Једанаест година касније,1785. године,Клод Луј Бертоле је утврдио његов састав.
Амонијак који је у комерцијалном промету се назива „безводни амонијак”. Он се разликује одраствора амонијак хидроксида, који се понекад назива „кућни амонијак”.
Молекули амонијака имају облик правилногтетраедра. Ова форма и даје молекулу велики диполни моменат и, поред разлика у електронегативности, узрок је што је амонијак поларан. Услед поларности амонијак јерастворљив у поларним проточним неорганским растварачима као што јевода.[23][24]
Азотоватом у молекулу има један слободан електронски пар, па се амонијак понаша каоЛуисова база. У киселом или неутралном воденомраствору амонијак може да се сједини са хидронијумјоном (H3O+), при при чему се ослобађа молекул воде (H2O) и формира позитивно наелектрисанамонијум јон (NH4+) који има облик правилног тетраедра. Формирање амонијум јона зависи одpH вредности раствора.
Најважнија област у којој се користи амонијак је производњаазотне киселинеОствалдовим методом. Такође користи се за производњу азот(II)-оксида, који је уједно и прво прекурсорско једињење у производњи нитратне киселине.
^Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”.Annual Reports in Computational Chemistry.4: 217—241.doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^Laidler K. J. (1978): Physical chemistry with biological applications. Benjamin/Cummings, Menlo Park.Laidler, Keith James (1978).Physical Chemistry with Biological Applications. Benjamin/Cummings Publishing Company.ISBN978-0-8053-5680-9.
^Bajrović K, Jevrić-Čaušević A., Hadžiselimović R., Ed. (2005): Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo.Uvod u genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju. 2005.ISBN978-9958-9344-1-4.
^Atkins P., de Paula J. (2006): Physical chemistry, 8th Ed. W. H. Freeman, San Francisco.Atkins, Peter; Paula, Julio de (10. 3. 2006).Physical Chemistry. Macmillan.ISBN978-0-7167-8759-4.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Binder H. H. (1999): Lexikon der chemischen Elemente. S. Hirzel Verlag, Stuttgart.Binder, Harry H. (1999).Lexikon der chemischen Elemente: Das Periodensystem in Fakten, Zahlen und Daten. Hirzel.ISBN978-3-7776-0736-8.
^Ghose, Arup K.; Viswanadhan, Vellarkad N.; Wendoloski, John J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragmental Methods: An Analysis of ALOGP and CLOGP Methods”.The Journal of Physical Chemistry A.102 (21): 3762—3772.Bibcode:1998JPCA..102.3762G.doi:10.1021/jp980230o.
^Tetko, I. V.; Tanchuk, V. Y.; Kasheva, T. N.; Villa, A. E. (2001). „Estimation of aqueous solubility of chemical compounds using E-state indices”.Journal of Chemical Information and Computer Sciences.41 (6): 1488—1493.PMID11749573.doi:10.1021/ci000392t.
^Ertl, Peter; Rohde, Bernhard; Selzer, Paul (2000). „Fast Calculation of Molecular Polar Surface Area as a Sum of Fragment-Based Contributions and Its Application to the Prediction of Drug Transport Properties”.Journal of Medicinal Chemistry.43 (20): 3714—3717.PMID11020286.doi:10.1021/jm000942e.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада ујавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ammonia”.Encyclopædia Britannica (на језику: енглески).1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 861—863.
Clark, Jim (април 2013) [2002].„THE HABER PROCESS” (на језику: енглески). Приступљено15. 12. 2018.
