Ширење Алеманске државеАлеманска држава око 1000. године
Алемани илиАламани су билигерманскоплеме, тачније конфедерација германских племена.[1] Налазили су се у базену реке Мајне. По први пут спомињу у опису борби са римским царемКаракалом213. године.
ПремаГају Асинију њихово име значи сви људи, што упућује да су били конгломерат различитих племена.[2]Римљани иГрци су их исто звали. Ово извођење је прихватиоЕдвард Гибон у својој књизиDecline and Fall of the Roman Empire.[3], и анонимни сарадник билљешки сакупљених из радова Николаса Фререа, објављених 1753.[4]
Валафрид Страбон је у деветом веку примjетио, говорећи о народу Швајцарске и околних региона, да су их само странци звали Алеманима, али да су сами себи дали име Суеби.[5] Суебима је дато алтернативно имеZiuwari (каоCyuuari) у старовисоконемачком сјају, које Јакоб Грим тумачи као Martem colentes („обожаваоци Марса”).[6] Анио да Витербо, научник и историчар из 15. вијека, тврдио је да су Алемани добили име изхебрејског језика, јер је на хебрејском ријекаРајна преведена уMannum, а људи који живе на њеним обалама су се звали Alemannus.[7]
Алемани су стално били у сукобу саРимским царством. Започели су велику инвазију Галије и северне Италије 268. године. Под краљемКроком су разрушили целуГалију. Разорили су до темеља сва светилишта саграђена у стара времена. Иза њих је остала пустош у Галији. Све јавне зграде и светилишта потпуно уништена.
У рано љето268. године царГалијен зауставио је њихов поход на Италију, али имао је посла саГотима на другој страни у исто време.
Кампања против Гота окончана је римском победом убици код Ниша септембра 268. године. ЦарКлаудије II и његове легије су победилеГоте и сад су имали слободне руке да се обрачунају са Алеманима. Клаудије II је промптно напао Алемане и поразио их убици код језера Бенакус, у новембру 268. године, неколико месеци после битке код Ниша. Алемани су се повукли у Немачку и нису се усудили годинама након тог тешког пораза да угрожавају територије Римског царства.
Најпознатија њихова битка против Римског царства је билабитка код Аргенторатума (Стразбура)357. године, где су поражени. Римску војску је предводиоЈулијан Отпадник, који је касније постао цар. Краљ АлеманаКнодомар је заробљен у тој бици.[2]Аламани прелазе замрзнуту Рајну2. јануара366. и врше инвазију Галије.Велику инвазију су такође извршили406. године. Тада прелазе Рајну, заузимајуАлзас и велики део Швајцарске и ту се настањују.[2] Понављају се сцене потпуног уништења претходне културе на том подручју.
Краљевство (или војводство) Алеманија измеђуСтразбура иАугсбурга трајало је до496. године, кад је Алеманију освојиоХлодовех у бици код Толбиака. Алеманија тиме постаје земља под франачком управом. Рат Хлодовека са Алеманима чини окружење за преобраћење Хлодвија, које је укратко описао Гргур од Тура. Након пораза 496. године, Алемани су одбацили франачки јарам и ставили се под заштитуТеодориха Великог одОстрогота[8], али су их после његове смрти поново потчинили Франци под Теудебертом I 536. године.[9] Након тога, Алемани су чинили део франачких доминиона и њима је управљао франачки војвода.
Једну велику побуну АлеманаКарломан окончава746. године масовним погубљењем алеманског племства, тако да и следећих 100 година Алеманијом владају франачке војводе. ПремаВерденском споразуму из843. Алеманија постаје провинција источног краљевства Луја Њемачког, претходнице Светог римског царства. Војводство је постојало до1268.Покрштавање Алемана је извршено од 6. до 8. века у добаМеровинга.
^абвЈедна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада ујавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Alamanni”.Encyclopædia Britannica (на језику: енглески).1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 468.
^Histoire de l'Académie Royale des Inscriptions et Belles-Lettres, avec les Mémoires de Littérature tirés des Registres de cette Académie, depuis l'année MDCCXLIV jusques et compris l'année MDCCXLVI, vol. XVIII, (Paris 1753) pp. 49–71.
^Igitur quia mixti Alamannis Suevi, partem Germaniae ultra Danubium, partem Raetiae inter Alpes et Histrum, partemque Galliae circa Ararim obsederunt; antiquorum vocabulorum veritate servata, ab incolis nomen patriae derivemus, et Alamanniam vel Sueviam nominemus. Nam cum duo sint vocabula unam gentem significantia, priori nomine nos appellant circumpositae gentes, quae Latinum habent sermonem; sequenti, usus nos nuncupat barbarorum. Walafrid Strabo,Proleg. ad Vit. S. Galli (833/4) ed.Migne (1852); Thomas Greenwood,The First Book of the History of the Germans: Barbaric Period. 1836. стр. 498.,[1].
Ian Wood, ур. (1998).Franks and Alamanni in the Merovingian Period: An Ethnographic Perspective (Studies in Historical Archaeoethnology). Boydell & Brewer Ltd.ISBN1-84383-035-3.2003, .
Melchior Goldast,Rerum Alamannicarum scriptores (1606, 2nd ed. Senckenburg 1730)
