Портрет Абела Тасмана, његове жене и ћерке. Ово дело је приписаноЈакобу Герицу Купу, 1637 (није потврђено).[2][3]Руте које је Тасман водио у региону Аустралије, на свом првом и другом путовању.
Абел Тасман је рођен око 1603. године уЛутјегасту, малом селу у покрајиниГронинген, на северу Холандије. Најстарији доступни извор који га помиње датира од 27. децембра 1631. године када се, као морепловац који је живео у Амстердаму, 28-годишњак верио да ожени 21-годишњу Јанеће Ћарс, из Палмстрата у градској четвртиЈордан.[4][5][6]
Запослен уХоландској источноиндијској компанији (VOC), Тасман је 1633. пловио изТексела (Холандија) уБатавију, садашњу Џакарту, јужнимпутем Брауера. Током овог периода, Тасман је учествовао у путовању до острваСерам; мештани су продавали зачине припадницима других европских нација, али не и Холанђанима. Једва да је остао жив, када су при неопрезном искрцавању неколико његових другова убили људи из Серама.[7]
У августу 1637, Тасман се вратио у Амстердам, а следеће године је потписао уговор на још десет година и повео своју жену са собом у Батавију. Дана 25. марта 1638. покушао је да прода своју имовину у Јордану, али је куповина отказана.
Он је био други командант истраживачке експедиције из 1639. на северном Пацифику под вођствомМатије Кваста. Флота је укључивала бродовеЕнгел иГрахт и стигла је до тврђавеЗеландија (Холандска Формоза) иДешиме.
Један од циљева је био стицање знања о „свим потпуно непознатим” провинцијамаБича.[9] Ово су била претпостављена, јошнепостојећа копна за која се говорило да имају изобилно злато, а која су се појављивала на европским мапама од 15. века, као резултат грешке у неким издањима делаМарка Пола.
Експедиција је требало да користи два мала брода,Хемскерк иЗехан.
У складу са Вишеровим упутствима, Тасман је 14. августа 1642. испловио из Батавије[10] и стигао наМаурицијус 5. септембра 1642. године, према капетановом дневнику.[11] Разлог за то је био да се посада на острву могла добро нахранити; било је доста свеже воде и дрвета за поправку бродова. Тасман је добио помоћ гувернераАдријана ван дер Стела.
Због преовлађујућих ветрова, Маурицијус је изабран као прекретница. После четворонедељног боравка на острву, оба брода су отишла 8. октобра користећиБурне четрдесете да отплове на исток што је брже могуће. (Нико није отишао тако далеко каоПитер Нујтс 1626/27). Дана 7. новембра, снег и град утицали су на бродско веће да промени курс ка североисточном правцу,[12] очекујући да једног дана стигну наСоломонска острва.
Дана 24. новембра 1642, Тасман је досегао и угледао западну обалуТасманије, северно од лукеМаквори..[13] Своје откриће назвао је Ван Дименова земља, поАнтонију ван Димену, генералномгувернеру Холандске Источне Индије.
Настављајући према југу, Тасман је заобишао јужни крај Тасманије и скренуо на североисток. Затим је покушао да са своја два брода уплови уАвантурски залив на источној обали острваЈужни Бруни, где га је олуја однела на море. Ову област је назваоОлујни залив. Два дана касније, 1. децембра, Тасман се усидрио северно од рта Фредерик Хендрик, северно од полуострваФорестир. Дана 2. децембра, два бродска чамца под командом кормилара, мајора Вишера, веслала су кроз Марион Наровс у залив Блекман, и преко запада до ушћа Бумер Крика где су сакупили нешто јестивог „зеленила”.[14] Тасман је назвао залив Фредерик Хендрик, и он је обухватао садашњи Северни залив, заливМарион и залив Блекман (име Фредерик Хенријев залив је грешком пренето на садашњу локацију од странеМарион Дуфресне 1772). Следећег дана покушано је искрцавање у Северни залив. Међутим, пошто је море било превише узбуркано, један столар је препливао кроз таласе и поставио холандску заставу. Тасман је потом 3. децембра 1642. године објавио формални посед над том земљом.[15]
Још два дана је наставио да прати источну обалу ка северу да види докле иде. Када је копно скренуло ка северозападу кодЕдистон Појнта,[16] покушао је да се одржи са њим, али су његове бродове изненада погодили јаки ветрови који су завијали кроз Басов пролаз.[17] Тасман је био на мисији да пронађе јужни континент, а не још острва, те је нагло скренуо на исток и наставио свој лов на континент.[18]
После извесног истраживања, Тасман је намеравао да настави у северном правцу, али пошто је ветар био неповољан, усмерио је на исток. Експедиција је подносила изузетно тешко путовање и у једном од својих дневничких записа Тасман је поменуо свој компас, тврдећи да је то била једина ствар која га је одржала у животу.
Дана 13. децембра 1642. угледали су земљу на северозападној обалиЈужног острва, Нови Зеланд, поставши први Европљани који су угледали Нови Зеланд.[20] Тасман га је назваоСтатен Ландт „у частГенералних држава“ (холандски парламент).[21] Написао је, „могуће је да се ова земља придружи Статен Ландту, али је неизвесно“,[22] мислећи на острвоЕстадос, истоимену копнену масу на јужном делу Јужне Америке, на коју је наишао холандски морепловацЈакоб Ле Маире 1616. године.[23] Међутим, 1643. годинеБроувероваекспедиција у Валдивији открила је да је Стаатен Ландт морем одвојен од хипотетичке Јужне земље.[24][25][26] Тасман је наставио: „Верујемо да је ово копнена обала непознате Јужне земље.“[27] Тасман је сматрао да је пронашао западну страну дуго замишљенеТера Аустралис која се протезала преко Пацифика до близу јужног врха Јужне Америке.[28]
^Forsyth, J. W.Tasman, Abel Janszoon (1603–1659). National Centre of Biography, Australian National University.Архивирано из оригинала 30. 7. 2016. г. Приступљено8. 8. 2016 — преко Australian Dictionary of Biography.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Andrew Sharp.The Voyages of Abel Janszoon Tasman,. Clarendon Press. стр. 25.. Oxford, 1968,.
^J.E. Heeres, "Abel Janszoon Tasman, His Life and Labours",Abel Tasman's Journal, Los Angeles, 1965, pp. 137, 141–42; cited in Andrew Sharp,The Voyages of Abel Janszoon Tasman, Oxford, Clarendon Press, 1968, p. 24.
^Burney, J (1813).A Chronological History of the Voyage and Discoveries in the South Sea of Pacific Ocean. стр. 70,.. L Hansard & Sons, London,cited in Potts, B.M. et al (2006)Janet Sommerville's Botanical History of Tasmania University of Tasmania and TMAG
Edward Duyker (ed.) The Discovery of Tasmania: Journal Extracts from the Expeditions of Abel Janszoon Tasman and Marc-Joseph Marion Dufresne 1642 & 1772, St David's Park Publishing/Tasmanian Government Printing Office, Hobart, pp. 106. 1992. ISBN0-7246-2241-1.
.jpg)
