^Берлин је једини уставни главни град идејуре сједиште владе, алиБон — бивши привремени главни град СР Њемачке — носи посебну титулу „савезни град” (Bundesstadt) и основно је сједиште шест министарстава; сва владина министарства имају канцеларије у оба града.
Словенскиегзонимнěмец,нěмци поријекло води одстарословенске ријечинěмьць (мн.нěмьци; од придјеванěмъ — „нијем”, и суфикса-ьць).[8] Дословно значи „нијем”, али је добио значење „они који не причају као ми” од. „странци”.
Према другој теорији,[9][10] називНěмци можда долази из басенаРајне, од германског племенаНемети које помињуЦезар иТацит. Ова етимологија је сумњива из фонолошких (немети нису могли постати словенскинěмьць) и географских (Немети су насељавали област која је далеко од било којегсловенског говорног подручја) разлога.
Њемачки терминDeutschland, првобитноdiutisciu land („Њемачке земље”), изведен је из називаDeutsch (в.Dutsch) који поријекло води одстаровисокоњемачке ријечиdiutisc, што води од протозападногерманске речиtheodisk, чија реч потиче одпротогерманске речиtheodiskaz која значи „народно” односно који припада народу. Термин се првобитно користио за разликовање језика обичног народа одлатинског и његовихроманских насљедника.[11]
Њемачка се налази у западној и средњој Европи; на сјеверу се граничи сДанском, на истоку сПољском иЧешком, на југоистоку саАустријом, на југозападу и југу саШвајцарском, на западу сФранцуском,Луксембургом иБелгијом, а на сјеверозападу сХоландијом. Углавном се налази између47° и55° сјеверне географске ширине и5° и16° источне географске дужине. Њемачка на сјеверозападу излази наСјеверно море, а на сјеверу и сјевероистоку наБалтичко море. Са Швајцарском и Аустријом, дуж границе дијели слатководноБоденско језеро — треће по величини језеро у средњој Европи.[12] Њемачка заузима површину од 356.051 km² — од чега 349.223 km² чини копно, а 7.798 km² вода. Седма је земља по површини у Европи и шездесет друга на свијету.[13]
У физичкогеографском погледу, а превасходно захваљујући морфолошким факторима, Њемачка има изглед „три степенице” које се постепено спуштају идући од југа ка сјеверу. У том распореду једино се меридијанска регија Порајња издваја као засебна цјелина, како у хидрографском и рељефном, тако и у привредном погледу.
Највиши дио Њемачке („највиша степеница”) јужни су дијелови земље и ту се налазе сјеверни Алпи, чији највиши врх Цугшпиц, с висином од 2.963 метра, уједно представља и највишу тачку цијеле земље. На Алпе се на сјеверу наставља Баварска висораван с просјечним висинама између 400 и 600 m. У средњој Њемачкој налазе се стари масиви (просјечних висина од 600 до 700 m) чијим рељефом доминира Шварцвалд с висином од 1.493 метра. Сјеверни дио земље је најнижи и то је подручје Сјеверноњемачке низије с просјечним надморским висинама од око 50 m (Шлезвиг-Холнштајн, Мекленбург итд).
Најзначајнија ријека Њемачке јеРајна, а сливу Сјеверног мора припадају још и Лаба и Везер. На Лаби се налази и највећа њемачка лука Хамбург, док је најзначајнија лука на Везеру Бремен. Највећа ријека у сливу Балтичког мора је Одра. Највећа ријека у јужном дијелу земље је Дунав који је у Њемачкој плован низводно од Улма. У сјеверном дијелу земље налази се већи број релативно мањих језера ледничког поријекла.
Педолошки покров представљен је подзолима скромнијег бонитета, а нешто плодније тло је у сјеверним дијеловима и у подножјима средњоњемачких планина. На граници низијског и планинског појаса налази се уска зона леса на основу ког су се развила и нешто квалитетнија и хумусом богатија земљишта. Најплодније тло налази се у долинама Рајне и Дунава и формирано је захваљујући алувијалним наносима.
Сјеверноњемачка низија представља ниско, доста замочварено и пјесковито подручје прекривено седиментима глацијалног поријекла. То низијске подручје представља дио континуираних низија Евроазије које се протежу од Русије доНизоземља. Ријеке јако дренирају ово подручје и односе воду каБалтичком мору на сјеверу (Одра) иСјеверном мору (Лаба иВезер) на сјеверозападу. Ријеке теку дуж чела некадашњих ледника широким прадолинама. Депресије између моренских бедема испуњене су мочварама и језерима, а неке су искориштене и за канале којима су повезане долине великих њемачких ријека. Регија је рељефно доста једнолична. Подручје уз Балтик било је знатно дуже под утицајима глацијалног процеса док су области западно од Лабе биле захваћене само старијом глацијацијом. Јужно од низија налази се лесна зона Берде која представља прелазну област између глацијалне низије на сјеверу и старих масива средње Њемачке на југу.
У оквиру ове географске регије налазе се историјско-географске подрегијеШлезвиг-Холштајн,Мекленбург,Доња Саксонија иБранденбург.[14] Подручје Шлезвиг-Холштајна налази се на крајњем сјеверу земље и самим тим је најдуже било изложено глацијалним процесима и ту су леднички трагови најизраженији. Изразити су моренски бедеми који се смјењују с влажним депресијама у којима су се очувала бројна мања глацијална језера. Регија излази на Балтичку обалу коју затварају низови литералних кордона који онемогућавају приступ већих бродова. Најважније луке овог дијела земље су Кил и Либек који су смјештени у истоименим заливима. Мекленбург представља продужетак низијског земљишта ка истоку и физиономијом овог дијела доминирају морене и ледничка језера. Највећа језера су Мириц, површине 110 km² и Шверинско.[15] Доња Саксонија се простире западно од Лабе, док је источно Бранденбург. Обје регије се налазе у зони старије глацијације и самим тим глацијални облици рељефа овдје су знатно ријеђи.
На прелазу између Сјеверноњемачке низије и Масива и котлина средње Њемачке налази се област Берде, најплоднији дио Њемачке. Ову област пресијеца пловни Средњоњемачки канал (Мителанд).
Масиви и котлине средње Њемачке
Масиви и котлине средње Њемачке налазе се у централном дијелу земље, између Сјеверноњемачке низије на сјеверу и алпског подручја на југу. Геолошки припадају пространој зони Херцинида (варисцијшки лу) између којих су спуштене дубоке котлине. Масиви се међусобно разликују по свом облику и надморској висини. На западу се налази Рајнски кристаласти масив кога пресијеца ријека Рајна, у централном дијелу је масив Харц који се издиже изнад низије прекривене флувио-глацијалним седиментима. На југозападу јеШварцвалд. Три главна планинска ланца у Хесену су Вестервалд (672 м), Рен (950 м) и Фогелсберг (774 м), а на њих се даље на истоку настављају Тириншка шума (982 м) и Франачка шума, те даље планине у пограничном подручју са Чешком, Рудне планине и Чешка шума. Сјеверније се налазе усамљене острвске планине, Ротхар (841 м) и Харц (1.142 м).[16] Између Тириншке и Франачке шуме и Харца налази се Тириншка завала лонгитудинално омеђена двјема тектонским линијама. Источно од Тирингије и јужније од зоне Берда налази се Саксонија чијим рељефом доминирају Чешко-њемачке рудне планине изграђене од старих стијена херциншке орогенезе. У басену између Шварцвалда и Швапске Јуре (око 800 м) налази се покрајина Баден-Виртемберг.
Субалпска и алпска регија
Субалпско и алпско подручје простире се источно од Виртемберга, односно јужно од Дунава. Дуж границе с Аустријом издижу се вијенци кречњачких Предалпа који достижу висине и до 3.000 m и то је алпски дио Њемачке (субалпска зона се у највећој мјери изједначава с територијом Баварске). Највиши врх њемачких Алпа, а самим тим и цијеле Њемачке, јеЦугшпице с надморском висином од 2.963 метра. Њемачке Алпе су изграђене од мезозојских кречњака и испресијецани су бројним мањим трансверзалним долинама чијим дном протичу већи и мањи водотоци (најважније су притоке Дунава Лех, Изар, Ин). Ово је туристички најразвијенији дио Њемачке и ту се налази и познати зимски центар Гармиш-Партенкирхен.
Баварска висораван налази се у сјеверном дијелу регије и простире се од сјеверна алпске подгорине до Дунава. Дунав кроз Њемачку тече дужином од 362 км[17] и његова долина је у том подручју изграђена од кречњачких и кристаластих стијена (њемачку територију напушта код града Пасауа). Баварска висораван је изграђена од моренских наноса нанесених путем ледника који су се кретали са Алпа. Просјечне надморске висине висоравни крећу се од 600 до 900 m. Висораван пресијецају бројне ријеке које долазе са Алпа, а бројна су и мања ледничка језера.
Порајње
Порајње или Рајнско-вестфалска област налази се у западном дијелу земље и његовим пејзажом доминира долина ријеке Рајне. Ова регија се даље дијели на 6 подрегија — Горњорајнска долина, Сарски басен, Средњорајнска долина, Келнски басен, Рурски басен и Минстерски басен (Вестфалија).
Горњорајнска долина представља тектонски спуштени ров који је у геолошкој прошлости био ујезерена површина, све док се Рајна сутјескама није пробила кроз старе кристаласте стијене и језерску воду „одвела” ка Сјеверном мору. Сама долина је полигенетског поријекла, на шта указују тектонске линије испод Вогеза на западу и Шварцвалда на истоку, гдје је формиран тектонски ров (грабен). Између долина Рајне и Мозела налази се Сарски басен, површине око 2.500 km², подручје са изванредно великим залихама каменог угља. Средњорајнска долина обухвата сужени, клисурасти, дио долине Рајне настао пробијањем ријеке између старих кристаластих масива Хинсрика на западу и Тауруса на истоку, те сјеверније између Ајфела на западу и Вестервалда са Зауерландом на истоку. Најужа сутјеска јеЛорелај која се уздиже 132 метра изнад нивоа ријеке. Важније ријеке у овом подручју су још и Мозел и Лан које су уливају у Рајну код Кобленца. Регион је познат по бројним термалним изворима. Келнски басен се налази сјеверније по изласку Рајне из клисурастог дијела корита и формиран је од флувијалних и флувиоглацијалних седимената. На ободу басена су лесне терасе, док су виши дијелови под шумама. Западно од Рајне је Рурски басен који се пружа у дужини од око 140 км (у смјеру запад-исток) на површини од око 5.000 km².[18] Рур представља индустријско срце Њемачке. Рурски басен се на сјевероистоку продужује у Минстерски басен који повезује долину Рајне са Доњом Саксонијом.
Клима
Највећи дио Њемачке имаумјерену сезонску климу у којој преовлађују влажни вјетрови. Земља се налази измеђуокеанске западноевропске иконтиненталне источноевропске климе. Климу ублажаваСјеверноатлантска струја, сјеверни кракГолфске струје. Ова топла морска струја утиче на подручја која излазе на Сјеверно море; посљедично, клима на сјеверозападу и западу је океанска. Годишњи просјек падавина у Њемачкој је 789 mm; не постоји досљедна сушна сезона. Зиме су хладне, а љета топла; температуре могу прећи 30 °C.[19] На истоку је клима више континентална: зиме могу бити веома хладне, а љета веома топла; могу се јавити дужисушни периоди. Средња и јужна Њемачка су прелазне области, у којима се разликују умјерена океанска или континентална клима. Поред морске и континенталне климе које преовлађују у највећем дијелу земље, област Алпи на крајњем југу и — у мањој мјери — неке области побрђа средње Њемачке могу имати планинску климу, с ниским температурама и већом количином падавина.[19]
Територија Њемачке се може подијелити на дваекорегиона: европско-средоземне планинскемјешовитешуме и сјеверноисточни-атлантскипоморскигребени.[20] Већину Њемачке је 2008. године покривало обрадиво земљиште (34%) или шуме / шумовити крај (30,1%); само 13,4% површине чинили су сталнипашњаци, а 11,8% било је покривенонасељима илиулицама.[21]
Њемачка има укупно2.060 мјеста и градова (јануар 2017). Постоји 11 званично признатихметрополитанских региона у Њемачкој. Каорегиополе идентификују се 34 града. Највећаконурбација је регионРајна-Рур (11,7 милиона становника 2008. године) који чине Диселдорф (глави град Сјеверне Рајне-Вестфалије), Келн, Бон, Дортмунд, Есен, Дуизбург и Бохум.[26]
Открићем доње вилицеМајер 1 доказује се да супраљуди живјели на простору данашње Њемачке најмање прије 600.000 година.[27] Најстарији пронађени ловачки прибор откривен је у руднику угља уШенингену, гдје је пронађено и 380.000 година старо дрвено копље.[28] ДолинаНеандертал је била мјесто гдје је откривен први несавремени људски фосил; нова врста људи названа јеНеандерталци. ФосилиНеандертал 1 стари су око 40.000 година. Докази постојања савремених људи, сличног датума, пронађени су у пећинамаШвапске Јуре код Улма. Проналазак укључује 42.000 година стару птичију кост ибјелокостмамута, што су најстарији музички инструменти икада пронађени;[29] 40.000 година стару скулптуруЧовјек-лав (њем.Löwenmensch) из леденог доба, која је најстарије неспорнофигуративно дјело икада пронађено;[30] и 35.000 старуВенеру из Холефелса (њем.Venus vom Hohlefels), која је најстарије неспорно људско фигуративно дјело икада пронађено.[31]Небески диск Небра (њем.Himmelsscheibe von Nebra), бронзани артефакт настао током европског бронзаног доба, пронађен је у близиниНебре у Саксонији-Анхалт и дио јеУнесковог програма Памћење свијета.[32]
У3. вијеку настала су велика западногерманска племена:Алемани,Франци,Хати,Саси,Фризи,Сикамбри иТиринжани. Око260. године германска племена су се пробила кроз Лимес у подручја која су контролисали Римљани.[35] Након инвазијеХуна из375. године, и спадом Рима 395. године, германска племена су се помјерила даље на југ. Истовремено, настало је неколико великих племена на подручју данашње Њемачке, која су раселила мања германска племена или овладала њима. Велика подручја позната од периодаМеровинга каоАустразија,Неустрија иАквитанија освојили су Франци који су успоставилиФраначко царство, напредујући даље на исток да би покорилиСаксонију иБаварску. Област данашње источне Њемачке насељавали су племенски савезиПолапских Словена, и тоСрби,Љутићи иБодрићи.[34]
Каролиншко царство под Пипином Малим и Карлом Великим.
Године800, франачки краљКарло Велики крунисан је за цара и основано јеКаролиншко царство, које је843. године подијељено између његових насљедника. Након распада Франачке, историја Њемачке била је 900 година испреплетена са историјом Светог римског царства, које је настало од источног дијела Франачке за вријеме Карла Великог. Подручје првобитно познато каоИсточна Франачка простирало се од Рајне на западу доЕлбе на истоку и од Сјеверног мора на сјеверу до Алпи на југу.[36]Отонски владари (919—1024) ојачали су неколико главних војводстава и њемачки краљОтон I крунисан је као свети римски цар ових области962. године.Гргур V је996. године постао први њемачки папа, кога је поставио његов рођакОтон III, који је убрзо постао свети римски цар. Свето римско царство припојило је сјеверну Италију иБургундију за вријеме владавинесалијских царева (1024—1125), иако су цареви изгубили моћ крозборбу за инвеституру.[37]
Мартин Лутер(1483—1546), покренуо је 1517. протестантску реформацију
У12. вијеку, за вријемехоенштауфенских царева (1138—1254), њемачки кнежеви су проширили свој утицај на југ и исток на подручје насељеноСловенима; они су охрабривали насељавање Нијемаца у овим подручјима, као дио покрета насељавања истока. ЧлановиХанзеатског савеза, већином сјеверни њемачки градови, напредовали су у ширењу трговине.[38] На југу, Велико равензбуршко трговачко друштво имало је сличну сврху. ДекретЗлатна була је1356. године издао царКарло IV; истим је обезбијеђена основна уставна структура Светог римског царства и утврђено седамкнежева-изборника који су владали најмоћнијим кнежевинама и надбискупијама (и који су бирали цара).[39]
Број становника у првој половини14. вијека је опао, збогВелике глади из1315. године, коју је пратилаЦрна смрт од1348. до1350. године.[40] Упркос паду становника, њемачки умјетници, инжењери и научници развили су широк спектар техника сличних онима које су користили италијански умјетници и инжењери за вријеме процватаградова-држава као што суВенеција,Фиренца иЂенова. Умјетничка и културна средишта у њемачким државама дала су многе умјетнике; нпр. аугзбуршког сликараХанса Холбајна и његовогсина, као иАлбрехта Дирера.Јохан Гутенберг је у Европи осмислиотехнику штампања покретним словима, проналазак који је поставио основу заприближавање образовања масама.[41]
Године1772, па поново1793. и1795, двије доминантне њемачке државе — Аустрија и Пруска, заједно сРуским царством, споразумно суподијелиле Пољску — дијелећи међу собом земљеДржавне заједнице Пољске и Литваније. Као резултат подјеле, милиони Пољака су се нашли под владавином двије њемачке монархије. Међутим, припојене области — иако у саставу Пруског краљевства и Хабзбуршке монархије — никада се нису правно сматрале дијелом Светог римског царства.[46]
Након падаНаполеона, сазван јеБечки конгрес године1814; основана јеЊемачка конфедерација, слаб савез39 суверених држава. Именовање цара Аустрије за сталног предсједника Конфедерације сматрало се неуспјехом Конгреса да прихвати утицај Пруске на њемачке државе, што је пореметило дугогодишње надметање између интереса Хабзбурга и Хоенцолерна. Неслагање с рестаурационом политиком дјелимично је довео до порасталибералног покрета, након чега су услиједиле нове репресивне мјере аустријског државникаМетерниха (1773—1859).Цолферајн, царинска унија, даље је продубљивао економско јединство у њемачким државама.[48]Националне илибералне идејеФранцуске револуције добијале су све већу подршку међу многим Нијемцима — посебно међу младима.Фестивал Хамбах у мају 1832. године био је главни догађај подршкењемачком јединству, слободи и демократији. У свјетлу низареволуционарних покрета широм Европе, којима је успјешно успостављена република уФранцуској, интелектуалци и обични људи започели су револуцију у њемачким државама. Пруском краљуФридриху Вилхелму IV понуђена је титулацара, али с губитком моћи одбио је круну и предложени устав, што је привремено зауставило покрет.[49]
Оснивање Њемачког царства у Версају1871. године; Фон Бизмарк је у средини, у бијелој униформи
Њемачко царство (1871—1918), с Пруским краљевством означеним плавом бојом
У периодуГриндерцајт наконуједињења Њемачке, Бизмаркова спољна политика каоканцелара Њемачке за вријеме цара Вилхелма I осигурала је статус Њемачке као моћне државе, оснивањем савеза, изоловањем Француске дипломатским путем и избјегавањем рата. За вријеме цараВилхелма II, Њемачка је (попут других европских држава) почела да водиимперијалистичку политику, што је довело до трвења са сусједним државама. Већина савеза у којима је Њемачка била није обновљена. Ово је довело до стварањаДвојне алијансе с вишенационалномАустроугарском, промовишући баремдобронамјерну неутралност, ако не и потпуну војну подршку. Услиједио јеТројни савез из1882. године са Италијом, довршавајући средњоевропски географски савез који илуструје њемачке, аустроугарске и италијанске страхове од француског и/или руског напада. Слично,Уједињено Краљевство, Француска и Русија такођезакључују савез како би се заштитили од хабзбуршког мијешања у руске интересе на Балкану или њемачког мијешања у француске интересе.[50]
Убиство аустроугарског престолонасљедникаФранца Фердинанда које се десило28. јуна1914. године уСарајеву, дало је повод Аустроугарској да нападнеСрбију и започнеПрви свјетски рат. Након четири године ратовања, у којем је погинуло око два милиона њемачких војника,[54] општим примирјем 11. новембра су завршене борбе и њемачке снаге су се вратиле кући. Њемачка револуција је избила новембра1918. и цар Вилхелм II и сви њемачки владајући кнежеви абдицирали су са својих позиција и одговорности. Ново њемачко руководство потписало је1919. годинеВерсајски споразум. Према овом споразуму, Њемачка је као дио Централних сила признала пораз од Савезника у једном од најкрвавијих сукоба свих времена. Нијемци су споразум сматрали понижавајућим и неправедним, што историчари виде као један од разлога будућег успонаАдолфа Хитлера.[55] Након пораза у Првом свјетском рату, Њемачка је изгубила око 13% своје европске територије (области већином насељене Пољацима, Французима и Данцима, које су биле изгубљене послијеВеликопољског устанка,повратка Алзас-Лорена иШлезвишког плебисцита), као и свих колонијалних посједа у Африци и Океанији.[56]
Филип Шајдеман проглашавање Њемачку Републику с прозора Рајхсканцелаја 9. новембра 1918.Анимирана мапа која приказује низ догађаја у Европи током Другог свјетског рата
Њемачка је постала република на почеткуЊемачке револуције у новембру 1918. године. ПредсједникФридрих Еберт потписао је11. августа1919. године демократскиВајмарски устав.[57] У каснијој борби за власт, крајње љевичарски комунисти супреузели власт у Баварској, али конзервативни елементи у другим дијеловима Њемачке покушали су да сруше Републику уКаповом пучу. Пуч је подржавао дио Рајхсвера и друге конзервативне, националистичке и монархистичке фракције. Након бурног периода уличних борби у главним индустријским средиштима, белгијске и француске окупације Рура и пораста инфлације што је кулминирало хиперинфлацијом 1922—1923,плана реструктурирања дуга и стварањанове валуте 1924. године, започело је добазлатних двадесетих (њем.Goldene Zwanziger) — период повећаних умјетничких иновација и либералног културног живота. Историчари описују период између1924. и1929. као „дјелимично стабилан”.[58] СвјетскаВелика депресија погодила је Њемачку 1929. године. Наконсавезних избора1930, влада канцелараХајнриха Брининга омогућила је предсједникуФон Хинденбургу да дјелује без одобрења парламента. Бринингова влада је спроводилаполитику фискалне штедње идефлације која је изазвала високу незапосленост, скоро 30% до1932. године.[59]
Адолф Хитлер, вођа Нацистичке партије (1933—1945)Берлин у рушевинама 1945.
Коришћењем дефицита, програм за економску обнову који је спонзорисала влада усредсређен је на пројекте јавних радова. У јавне пројекте из1934. године, одмах је запошљено 1,7 милиона Нијемаца, што им је дало приходе и социјалне повластице.[64] Најпознатији пројекти били су ауто-путеви,Рајхсаутобан.[65] Остали пројекти капиталне изградње укључивали су хидроелектране, као што јеРурталшпере; водоснабдијевање, као што јеЦилијербахталшпере; те транспортне центре, као што јеЦвикау хауптбанхоф.[66] У наредних пет година, незапосленост је опала и просјечне зараде порасле — и по сату и по недјељи.[67]
Кристална ноћ била је велики погром током којег је спаљено стотине синагога, уништено хиљаде јеврејских предузећа и ухапшено око 30.000 Јевреја. Ухапшене су и многе Јеврејке, а полицијски час је важио за све Јевреје у Њемачкој.[69]
Након предаје Њемачке, Савезници су подијелили Берлин и преостале територије Њемачке у четири војне зоне. Западни сектори, које су контролисали Француска, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, спојили су се23. маја1949. године и створили Савезну Републику Њемачку; совјетска зона је7. октобра1949. године постала Њемачка Демократска Република. Неформално су биле познате каоИсточна Њемачка иЗападна Њемачка. Главни град Источне Њемачке био јеИсточни Берлин, док је привремени главни град Западне Њемачке биоБон, како би се нагласио став да је рјешење двије државе вјештачко и привременистатус кво.[82]
Тензије између Источне и Западне Њемачке смањиле су се почеткомседамдесетих година 20. вијека политиком канцелараВилија Бранта (Остполитик). На љето 1989, Мађарска је одлучила да укинеГвоздену завјесу и отвори границе, што је довело до емиграције хиљада Источних Нијемаца у Западну Њемачку преко Мађарске. Ово је имало разарајући ефекат на ЊДР, гдје су регуларне масовне демонстрације добијале све већу подршку. Власти Источне Њемачке олакшале су граничне рестрикције, дозвољавајући грађанима Источне Њемачке путовање на Запад; што је требало да помогне одржавању Источне Њемачке као државе, иако је отварање граница заправо довело до убрзаног реформског процеса (Wende). Ово је коначно окончаноСпоразумом „два плус четири” од12. септембра1990, којим су се четири окупационе снаге одрекле својих права на основуАкта о капитулацији Њемачке, чиме је Њемачка повратила пуни суверенитет. Овако је омогућено поновно уједињење Њемачке,3. октобра1990. године, приступањем петуспостављених савезних држава бивше Њемачке Демократске Републике.[49]
Уједињење Њемачке је спроведено 3. октобра 1990;[90] од 1999, зграда Рајхстага у Берлину је била мјесто засједања Бундестага
Уједињена Њемачка сматра се проширењем Савезне Републике Њемачке, а недржавом-насљедницом. Као таква, задржала је све чланство Западне Њемачке у међународним организацијама.[90] ПремаАкту Бон—Берлин, усвојеном10. марта1994, Берлин је поново постао главни град уједињене Њемачке — Бон је добио статусБундесштата (савезног града), задржавајући неколико савезних министарстава.[91] Премјештање владе је завршено1999. године.[92] Насавезним изборима 1998. године, политичарГерхард Шредер изSPD-а постао је први канцелар изцрвено-зелене коалиције са странкомСавез 90/Зелени. Међу главним пројектима два Шредерова мандата била јеАгенда 2010, која је реформисала тржиште рада и смањила незапосленост.
Модернизација и интеграција економије источне Њемачке представља дугорочни процес који ће трајати до2019. године, с годишњим трансферима од око 80 милијарди долара са запада на исток.[93]
Њемачка је постала кооснивач Европске уније (1993), увела је евро као валуту (2002) те потписала(слика) Лисабонски споразум 2007. године
Од уједињења, Њемачка је преузела водећу улогу уЕвропској унији. Заједно с партнерима је1992. потписалаМастрихтски уговор,1999. успоставилаЕврозону и2007. године потписалаЛисабонски споразум.[94] Њемачка је послала мировне снаге наБалкан иоружане снаге уАвганистан као дио напора НАТО за осигуравање безбједности у овој земљи након збацивањаТалибана.[95] Обје акције су биле контроверзне, пошто је Њемачкој послије Другог свјетског рата дозвољено да користи своју војску само у одбрамбене сврхе.[96]
Насавезним изборима 2005. године, политичаркаАнгела Меркел постала је прва канцеларка Њемачке као вођа велике коалиције.[49] Њемачка влада је2009. одобрила план економске стимулације у износу од 50 милијарди евра за заштиту неколико сектора од пада.[97]
Њемачка је била погођенаЕвропском мигрантском кризом од2015. године, јер је постала крајње одредиште за многе тражиоце азила из Африке и с Блиског истока који желе у Европску унију. Земља је примила више од милион избјеглица и миграната те развила систем квота којим су мигранти редистрибуирани по савезним државама на основу пореских прихода и постојеће густине насељености.[99]
Њемачка јефедерална,парламентарна,представничка демократска република. Њемачки политички систем дјелује под оквиром наведеним у уставном документу из 1949. године познат каоGrundgesetz („основни закон”). Амандмани генерално захтијевају двотрећинску већину оба дома парламента; основни принципи устава, изражени у члановима устава који гарантују људско достојанство, раздвајање власти, савезну структуру и владавину права трајне важности.[103]
Предсједник,Франк-Валтер Штајнмајер (од 19. маја 2017), шеф је државе и углавном има репрезентативне одговорности и овлашћења. Бира гаБундесверзамлунг („Савезна конвенција”), институција која се састоји од члановаБундестага и једнаког броја државних делегата. Други највиши званичник у њемачком поретку представљања јепредсједник Бундестага, кога бира Бундестаг и одговоран је за надгледање дневних сједница тијела. Трећи највиши званичник и шеф владе је канцелар Њемачке, кога именује предсједник Бундестага након што га изабере Бундестаг.[49]
Политички систем Њемачке
Канцелар, Фридрих Мерц (од 6. маја 2025), шеф је владе и извршилац извршне власти, слично улозипремијера у осталим парламентарним демократијама. Савезна законодавна власт састоји се од Бундестага и Бундесрата, који заједно чине законодавно тијело. Бундестаг се бира на непосредним изборима, пропорционалном заступљеношћу.[13] Чланови Бундесрата представљају владе шеснаест савезних држава и чланове државних кабинета.[49]
Однос дуга према БДП Њемачке достигао је свој врхунац од 80,3% 2010. године и од тада се смањује.[105] ПремаЕуростату, бруто државни дуг Њемачке износи 2.152,0 милијарде евра или 71,9% БДП 2015. године.[106] Савезна влада остварила буџетски суфицит од 12,1 милијарди евра 2015. године.[107] Кредитни рејтинг Њемачке према агенцијама за кредитни рејтингStandard & Poor's,Moody's Investors Service иFitch Ratings износиAAA, највећа могућа оцјена, са стабилним изгледима за 2016. годину.[108]
Криминално и грађанско право кодификовано је на националном нивоуКривичним законом иГрађанским закоником. Њемачки кривични систем тражи рехабилитацију криминалаца и заштиту јавности.[110] Осим ситних злочина, које се суде пред једним професионалним судијом, и озбиљних политичких злочина, све оптужбе се суде пред мјешовитим судовима на којима судије поротници сједе поред професионалних судија.[111][112] Многа фундаментална питања административног права остају у надлежности држава.
Њемачка има ниску стопу убистава, са 0,9 убистава на 100.000 људи у 2014. години.[113]
Њемачку чини шеснаест савезних држава.[114] Свака држава има свој државни устав и велику аутономију у односу на своју унутрашњу организацију.[115] Двије државе су градови-државе које чине само један град: Берлин и Хамбург. Држава Бремен се састоји од два града које раздваја држава Доња Саксонија: Бремен иБремерхафен. Због разлике у површини и броју становника подјеле држава се разликују. За регионалне административне сврхе пет држава, и то Баден-Витемберг, Баварска, Хесен, Сјеверна Рајна-Вестфалија и Саксонија, састоје се од укупно 22 владина округа. Од 2013. године Њемачка је подијељена на 402 округа на општинском нивоу; они се састоје од 295 руралних округа и 107 урбаних округа.[116]
Њемачка је била домаћинСамита Г20 у Хамбургу, 7—8. јула 2017
Њемачка има дипломатску мрежу од 227 дипломатских мисија широм свијета[120] и одржава дипломатске везе с више од 190 земаља.[121] Од 2011. године, Њемачка је била највећи приложник буџету Европске уније (око 20%)[122] и трећи највећи приложник буџету Организације уједињених нација (око 8%).[123] Њемачка је држава чланицаОрганизације Сјеверноатлантског споразума,Организације за економску сарадњу и развој,Групе 8,Групе 20,Свјетске банке иМеђународног монетарног фонда. Одиграла је утицајну улогу у Европској унији од њеног оснивања и одржава снажан савез с Француском и свим сусједним државама од 1990. године. Њемачка промовише стварање јединственог европског политичког, економског и сигурносног апарата.[124][125]
Развојна политика Њемачке је независна област спољне политике. Формулише је Савезно министарство за сарадњу и развој, које спроводи организација за имплементацију. Њемачка влада сматра развојну политику заједничком одговорношћу међународне заједнице.[126] Била је највећи донор помоћи 2009. године, послије Сједињених Држава и Француске.[127][128]
Године 1999, Влада канцелараГерхарда Шредера дефинисала је нову основу за њемачку спољну политику учествујући у одлукама Натоа везаним заРат на Косову и Метохији и слањем њемачких снага у борбу први пут од 1945. године.[129] Владе Њемачке и Сједињених Држава блиски су политички савезници.[49] Културне везе и економски интереси створили су чврсту везу између двије земље, што је резултовалоатлантизмом.[130]
Њемачке оружане снаге, Бундесвер, састоје се од војске (копнена војска и специјалне снаге), морнарице, ваздушних снага, медицинско-санитарне службе и службе за заједничку подршку. У апсолутном смислу, расходи њемачких оружаних снага су 9. највиши на свијету.[131] Године 2015. војни издаци су износили 32,9 милијарди евра, око 1,2% БДП земље, знатно испод НАТО границе од 2%.[132]
Од децембра 2015. године Бундесвер запошљава око 178.000 припадника, укључујући 9.500 волонтера.[133] Резервисти су на располагању оружаним снагама и учествују у одбрамбеним вјежбама и распоређују се у иностранству.[134] Од 2001. године жене могу служити на свим положајима, без ограничења.[135] Око 19.000 жена војника је активно на дужности. ПремаСтокхолском међународном институту за мировна истраживања, Њемачка је била четврта највећа извозница великог оружја на свијету 2014. године.[136]
Фрегата њемачке морнарице класе Бранденбург
У миру, Бундесвером командује министар одбране. Устању одбране, Канцелар би постао врховни командант Бундесвера.[137]
Улога Бундесвера описана је у њемачком уставу само као одбрамбена. Међутим, након одлуке Савезног уставног суда 1994. године термин „одбрана” дефинисан је не само као заштита граница Њемачке, већ и као кризну ситуацију и спрјечавање сукоба или шире као заштита безбједности Њемачке било гдје на свијету. Од јануара 2016. године, њемачке оружане снаге имале су око 2.370 војника стационираних у иностранству као дио међународних мировних снага, укључујући око 850 војника НатовимМеђународним снагама за безбједносну помоћ у Авганистану и Узбекистану, 670 војника на Косову и Метохији и 120 војника уПривременим снагама ОУН у Либану.[138]
Све до 2011, служење војног рока је било обавезно за све мушкарце старије од 18 година, а регрути су служили шестомјесечну обуку; они коју су се позивали на приговор савјести могли су изабрати цивилну службу исте дужине или шестогодишње волонтирање у хитним службама попут ватрогасне службе или Црвеног крста. Године 2011. служење војног рока је обустављено и замијењено је добровољном службом.[139][140]
Национални симболи Њемачке су симболи који се користе у Њемачкој како би приказали јединство нације, одржавајући различита гледишта њеног културног живота и историје.
Савезни грб Њемачке (њем.Bundeswappen Deutschlands) хералдички симбол је који приказује црног орла са црвеним кљуном, језиком и ногама и златном подлогом. Грб је поновно усвојени грб Вајмарске републике (у употреби 1919—1935), који је усвојила Западна Њемачка 1950. године.[142] Садашњи дизајн грба је даоКарл-Тобијас Шваб и првобитно је уведен 1928. године
Пјесма Нијемаца је национална химна Њемачке од 1922. године. Од краја Другог свјетског рата и пада Нацистичке Њемачке, само се трећа строфа сматра националном химном. Строфа почиње са стихом „Јединство и правда и слобода”, који се сматра незваничном крилатицом Њемачке.[143]
Њемачка имасоцијалну тржишну привреду с веома квалификованом радном снагом, великим капиталом, ниским нивоом корупције[145] и високим степеном иновација.[146] Трећа на свијету по количини извезене робе и има највећу националну привреду у Европи која је четврта на свијету по номиналном БДП[147] и педесет прва по ПКМ.[148]
Сервисни сектор доприноси са око 71% укупног БДП (укључујућиинформационе технологије), индустрија са 28% и пољопривреда са 1%.[13] Стопа незапослености према подацима Еуростата у јануару 2015. године износила је 4,7%, што је најнижа стопа међу свим државама чланицама Европске уније.[149] Њемачка има најнижу стопу незапослених младих међу свим државама чланицама Европске уније која износи 7,1%.[149] ПремаОрганизацији за економску сарадњу и развој Њемачка има једну од највиших радних продуктивности на свијету.[150]
Њемачка је диоЕвропског јединственог тржишта које чини више од 508 милиона потрошача. Неколико домаћих комерцијалних политика одређује се споразумима између чланица Европске уније и законодавством ЕУ. Њемачка је увела заједничку европску валуту, евро 2002. године.[151][152] Чланица је Еврозоне коју представља око 338 милиона грађана. Монетарну политику Еврозоне поставља Европска централна банка, са сједиштем у Франкфурту на Мајни, финансијском средишту континенталне Европе.
Као дом савремених аутомобила, аутомобилска индустрија у Њемачкој сматра се једном од најконкурентнијих и иновативнијих на свијету[153] и четврта је највећа по производњи.[154] Десет највећих извозних добара Њемачке су возила, стројеви, хемикалије, електрични производи, електрична опрема, фармацеутски производи, транспортна опрема, основни метали, прехрамбени производи и гума и пластика.[155] Њемачка је трећи по величиниизвозник оружја на свијету.[156]
Њемачка је позната по великом броју специјализованих малих и средњих предузећа, што је познато каосредња класа модел. Око 1.000 ових предузећа су водећа на глобалном тржишту у свом елементу и означени су каоскривени шампиони.[158] Берлин се развио успјешно у космополитско средиште застарт-ап предузећа и постао водеће мјесто за фирме у Европској унији које се финансирају из предузетничког капитала.[159]
Списак највећих њемачких предузећа по приходима 2018. године:[160]
Њемачка је дио монетарне уније,еврозоне (тамноплава) и Европског јединственог тржишта
Са средишњим положајем у Европи, Њемачка је саобраћајно чвориште континента.[162] Као сусједи у западној Европи, њемачка мрежа путева је међу најгушћим на свијету.[163] Ауто-путеви се рангирају као трећи најдужи на свијету и познати су по недостатку општег ограничења брзине.[164]
Њемачка има полицентричну мрежувозова велике брзине.Интерсити експрес Њемачких жељезница користи се у великим њемачким градовима, као и за путовања у сусједне земље брзином већом од 300 km/h.[165] Њемачке жељезнице примају субвензије, са 17,0 милијарди евра у 2014. години.[166]
Године 2008, Њемачка је била шести највећи корисник енергије на свијету,[169] од чега је 60% енергије увезено.[170] Енергетски извори 2014. године су били: нафта (35,0%), угаљ, укључујући лигнит (24,6%), земни гас (20,5%), нуклеарни (8,1%), хидро-електрични и обновљиви извори (11,1%).[171] Влада ииндустрија нуклеарне енергије сложиле су се да ће се свенуклеарне електране до краја љета 2021. године затворити.[172] Такође се примјењује уштеда енергије,зелена технологија, активности смањења емисије[173] и за циљ има испуњавање захтјева за електричном енергијом у земљи користећи 40%обновљивих извора до 2020. године. Њемачка је посвећена испуњењуПротоколу из Кјота и неколико других уговора о промовисању биодиверзитета, стандардне ниске емисије,управљања водама икомерцијализацији обновљивих извора енергије.[174] Стопа рециклаже у домаћинствима у земљи је међу највишим на свијету — око 65%.[175] Ипак, укупне емисије стаклене баште у земљи највеће су у ЕУ према подацима из 2010.[176]Њемачка енергетска транзиција је препознатљив потез ка одрживој економији путем енергетске ефикасности и обновљиве енергије.[177]
Њемачка је глобални лидер у науци и технологији, јер су њена достигнућа у области науке и технологије значајна. Напориистраживања и развоја чине саставни дио привреде.[178]Нобелову награду добило је 106 њемачких лауреата.[179] Њемачка је друга на свијету по броју дипломаца на пољу наука и инжењерства (31%), на првом мјесту јеЈужна Кореја.[180] На почетку 20. вијека, њемачки лауреати имали су више награда од свих других нација, посебно на пољу науке (физика, хемија и филозофија или медицина).[181][182]
Њемачка је седма најпосјећенија земља на свијету,[190] са укупно 407 милиона ноћења током 2012. године.[191] Овај број укључује 68,83 милиона ноћења страних посјетилаца. Године 2012, преко 30,4 милиона међународних туриста посјетило је у Њемачку. Берлин је постао трећи најпосјећенији град у Европи.[192] Додатно, више од 30% Нијемаца проведе одмор у својој земљи, с највише посјета савезној државиМекленбург-Западна Померанија. Домаћа и међународна путовања и туризам заједно доприносе преко 43,2 милијарде евра њемачком БДП. Укључујући непосредне и индуковане утицаје, индустрија доприноси с преко 4,5% њемачког БДП и даје 2 милиона послова (4,8% укупних радних мјеста).[193]
Развој становништва Њемачке од 1800. до 2000.[196]
Са становништвом од 80,2 милиона према попису из 2011. године,[197] које се повећало на 81,5 милиона 30. јуна 2015. године,[198] а тренутно износи 83,63 милиона становника.[199] Њемачка је најнасељенија земља Европске уније, по броју становника друга у Европи након Русије и шеснаеста најнасељенија земља на свијету.[200] Густина становништва износи 227 становника на квадратном километру. Просјечан животни вијек у Њемачкој траје 80,19 година (за мушкарце 77,93, а за жене 82,58).[13] Стопа фертилитета је 1,41 рођено дијете по жени (процјена 2011) или 8,33 рођења на 1.000 становника, што је једна од најнижих на свијету.[13] Од седамдесетих година 20. вијека, стопа смртности у Њемачкој превазишла је стопу рађања.[201] Међутим, Њемачка се сусреће с повећаном стопом рађања и стопом миграције од почетка другог десетљећа 21. вијека,[202] с посебним порастом броја добро образованих имиграната.[203][204]
Четири сразмјерне групе народа сматрају се „националним мањинама”, јер су њихови преци живјели вијековима на простору данашње Њемачке. То суДанци (око 50.000), који живе у најсјевернијој држави Шлезвиг-Холнштајну,Лужички Срби (око 60.000), који живе у региону Лужица који се налази у државама Саксонија и Бранденбург.Роми иСинти живе у свим савезним државама, докФризи живе на западној обали Шлезвиг-Холнштајна и на сјеверозападу Доње Саксоније.[205]
Њемачка је дом другог највећег броја међународних имиграната на свијету[206]
Према подацима из 2016. године, од скоро 82 милиона становника Њемачка 10 милиона нема њемачко држављанство, што чини око 12% становништва земље.[207] Већина миграната живи на западу земље, у урбаним средиштима.[208][209]
Савезна статистичка служба класификује грађане према имигрантској позадини. Односећи се на имигрантску позадину, 21% становника земље или више од 17,1 милиона људи, били су имигранти или дјелимичног имигрантског поријекла према подацима из 2015. године (укључујући особе које су поријеклом или дјелимичним поријеклом од њемачких држављана).[210] Године 2010, око 29% породица с дјецом млађом од 18. година имају најмање једног родитеља имигрантских коријена.[211]
Шездесетих и седамдесетих година 20. вијека, њемачка влада је позивала „гостујуће раднике” (Гастарбајтери) да се доселе у Њемачку и запосле у њемачкој индустрији. Многа предузећа су радије задржавала ове раднике у Њемачкој након што су их обучавали, а њемачко имигрантско становништво нагло се повећало.[197]
Година 2015, Одјељења за становништвоОдјељења за економска и социјална питања навело је Њемачку као други по реду дом за међународне имигранте широм свијета, са око 5% или 12 милиона од укупно 244 милиона миграната.[212] Њемачка се налази на седмом мјесту међу земљама ЕУ и на тридесет седмом мјесту на глобалном нивоу према односу процената миграната који су чинили дио становништва. Према подацима из 2014, највеће националне групе су биле из Турске (2.859.000), затим Пољске (1.617.000), Русије (1.188.000) и Италије (764.000).[213] Од 1987. године, око 3 милиона Нијемаца, већином из земаља бившег Источног блока, остварило је својеправо на повратак и емигрирало је у Њемачку.[214]
Од оснивања 1871. године, Њемачка је имала двије трећинепротестаната[д] и једну трећинукатолика, са значајномјеврејском мањином. Постојале су и друге вјероисповијести у земљи, али никада нису достигле демографски значај и културни значај које су ове три имале. Њемачка је скоро потпуно изгубила јеврејску мањину током Холокауста.[ђ] Вјерски састав се постепено мијењао у десетљећима након 1945. године, јер је Западна Њемачка постајала религијски разноврснија због имиграције, а Источна Њемачка претежно нерелигиозна збогдржавне политике. Вјерски састав наставља да се мијења након уједињења Њемачке 1990. године, са значајним падом религиозности широм Њемачке и константним повећањемевангелистичких протестаната имуслимана.[215]
Географски, протестантизам је концентрисан у сјеверном, средишњем и источном дијелу земље.[е] Већином су припаднициЕвангелистичке цркве у Њемачкој, која обухвата лутеране, реформисте и административне или конфесионалне заједнице обје традиције које датирају одПруске уније цркава 1817. године.[ж]Римокатолицизам је концентрисано на југу и западу земље.
Према њемачком попису становништва из 2011. године,хришћанство је највећа религија у Њемачкој, коју исповиједа 66,8% укупног становништва.[216] Од укупне хришћанске популације, 31,7% се изјашњава као протестанти, укључујућу припаднике ЕЦЊ (30,8%) ислободне цркве (0,9%), док се 31,2% изјашњава као римокатолици.[217] Православци чине 1,3%, а Јевреји 0,1%. Остале религије чине око 2,7%. Године 2014, Католичка црква имала је око 23,9 милиона припадника (29,5% становништва),[218] а Евангелистичка црква 22,6 милиона (27,9% становништва).[219] Обје цркве губе значајан број припадника посљедњих година.
Године 2011, око 33% Нијемаца није припадало званично признатим вјерским удружењима с посебним статусом.[217][з]Нерелигиозност у Њемачкој је најјача на простору бивше Источне Њемачке, чије је становништво било углавном протестантско прије државног атеизма, и у већим метрополским областима.[222][223][224]
Ислам је друга највећа религија у земљи. На попису 2011. године 1,9% или 1,52 милиона становника изјаснило се као муслимани, иако се вјеровало да је број знатно већи.[225] Друге процјене дају број од 4 милиона 2010. године и између 3,2 и 3,5 милиона у скоријим годинама.[226] Студија коју је спровелаСавезна канцеларија за миграцију и избјеглице закључује да у Њемачкој 2015. године живјело око 4,5 милиона муслимана или 5,5% становништва. Студија је открила да је муслиманско становништво у периоду од 2011. до 2015. године порасло за 1,2 милиона људи, већином због миграција.[227] Већина муслимана сусунити илиалавити из Турске, али постоји и мањи бројшиита,ахмадија и осталих деноминација.[228]
Друге религије чине мање од једног процента становништва Њемачке,[217] то субудизам са 225.000 вјерника (око 0,3%) ихиндуизам са 100.000 вјерника (0,1%). Све остале вјерске заједнице у Њемачкој имају мање од 50.000 припадника.[229]
Признати мањински национални језици у Њемачкој судански, нискоњемачки,лужичкосрпски,ромски и фризијски; они су службено заштићени Европском повељом за регионалне и мањинске језике. Најчешћи имигрантски језици сутурски,курдски,пољски,српски,хрватски,грчки ируски. Нијемци обично говоре више језика: 67% њемачких држављана тврди да може комуницирати на најмање једном страном језику, док 27% тврди да може комуницирати на најмање два.[230]
Одговорност за супервизију образовања у Њемачкој првенствено се организује унутар појединих савезних држава. Опционо образовање уобданишту обезбијеђено је за сву дјецу између три и шест година, након чега је обавезно похађање школе у трајању од најмање девет година. Основно образовање обично траје од четири до шест година.[235] Средње образовање обухвата три традиционалне врсте школа које се фокусирају на различите академске нивое:гимназија — уписују надарена дјеца, припрема ученике за универзитетске студије;реална школа — уписују неопредијељени ученици и траје шест година иопшта школа — припрема ученике за стручно образовање.[236]Свеобухватна школа обједињује цјелокупно средњошколско образовање.
Систем стручног усавршавања под називомдуално образовање води до квалификација вјештина које су скоро упоредиве са академском дипломом. Омогућава ученицима на стручном усавршавању да уче у предузећима, као и у државним трговачким школама.[235] Овај модел је цијењен и примјењиван широм свијета.[237]
Већина њемачких универзитета су јавне установе и студенти се традиционално студирају без плаћања накнада.[238] Општи услов за универзитет јеабитур. Међутим, постоје бројни изузеци, у зависности од државе, факултета и предмета. Бесплатно академско образовање је отворено за међународне студенте и све је чешће.[239] Према извјештају Организације за економску сарадњу и развоје из 2014. године, Њемачка је трећа водећа дестинација за међународно студирање.[240]
Свратиште Светог Духа уЛибеку, основано 1286. године, претходник је савремених болница.[244]
Њемачки систем свратишта датира из средњег вијека, и данас, Њемачка има најстаријиуниверзални систем здравствене заштите на свијету, датира из Бизмарковог социјалног законодавства из осамдесетих година 19. вијека.[245] Од осамдесетих, реформе и одредбе су осигурале уравнотежен систем здравствене заштите. Тренутно је становништво покривено планом здравственог осигурања које предвиђа статут, с критеријумом који омогућава неким групама да се одлуче за приватни уговор о здравственом осигурању. Према подацима Свјетске здравствене организације из 2013. године, њемачки систем здравствене заштите влада финансира са 77%, а приватни сектор са 23%.[246] Године 2014, Њемачка је потрошила 11,3% БДП на здравствену заштиту.[247] Њемачка се налази на 20. мјесту према просјечним животу мушкарца (77 година) и жена (82 године) и има веома ниску стопу смртности новорођенчади (4 на 1.000 живорођених).[246]
Године 2010, главни разлог смрти биле су кардиоваскуларна обољења са 41%, послије кога су малигни тумори са 26%.[248] Око 82.000 Нијемаца 2008. године било је заражено вирусом сиде, а 26.000 је умрло од болести (кумулативно, од 1982).[249] Према истраживању из 2005. године, 27% пунољетних Нијемаца су пушачи. Гојазност у Њемачкој се све више посматра као главно здравствено питање. Студија из 2007. године приказује Њемачку као земљу с највећим бројем људи с прекомјерном тежином у Европи.[250][251]
Културу у њемачким државама обликовале су велике интелектуалне и поларне струје у Европи, и религијске и секуларне. Њемачка је историјски називана „земљом пјесника и мислиоца”,[252] због велике улоге коју су писци и филозофи играли у развоју Западне мисли.[253]
Њемачка је добро позната по традиције народних фестивала као што суОктоберфест иВајнахтен, што укључујеадвентске вијенце,игре јаслица,божићна дрвца,штолен и друге обичаје.[254][255] Од 2016. године на Унесковом списку свјетске баштине налази се 41 локалитета из Њемачке.[256] У Њемачкој постоји велики број државних празника које одређује свака савезна држава; 3. октобар је национални дан Њемачке од 1990, а прославља се као Дан њемачког јединства.[257] До уједињења прослављао се 17. јун, у частПобуне у Источној Њемачкој 1953. године која је на тај дан брутално угушена.[258]
У 21. вијека Берлин је постао главни међународни креативни центар. Према Анхолт индексу брендовања нација, Њемачка је 2014. године била најцјењенија нација међу 50 земаља (међу САД, УК и Француске).[259][260][261] Глобално истраживање јавног мњења заБи-Би-Си показало је да је Њемачка препознатљива по томе што има најизраженији утицај на свијету 2013. и 2014. године.[262][263]
Када се индустријализација проширила широм Европе, у Њемачкој је развијенкласицизам и посебан стилисторицизам, који се понекад називагриндерцајт стил, због економског бума у годинама на крају 19. вијека. Регионални историјски стилови укључујуХановерску школу, Нирнбершки стил и ДрезденскуЗемпер-Николај школа. Међу најпознатијим њемачким грађевинамаНојшванштајн замак представљанеороманику. Најзначајнији њемачки подстилови који су се развили у 18. вијеку су њемачка бањска и приморска архитектура. Њемачки умјетници, писци и галеристи као што суЗигфрид Бинг,Георг Хирт иБруно Мехринг допринијели су развоју умјетничког стилаСецесија на почетку 20. вијека.[272]
Највеће међународно оперативне медијске куће у Њемачкој суBertelsmann,Axel Springer иProSiebenSat.1 Media.Њемачка новинска агенција је такође значајна.Њемачко телевизијско тржиште је највеће у Европи, са око 38 милиона ТВ домаћинстава.[281] Око 90% њемачких домаћинстава има кабловску или сателитску телевизију, с разним јавним и комерцијалним ТВ каналима.[282] У Њемачкој има око 500 јавних и приватних радио станица, при чему је јавна станицаДојче веле главни њемачки радијски и телевизијски емитер на страним језицима.[283] Њемачка национална радио мрежа јеДојчландрадио, докАРД станице покривају мјесне услуге.
Њемачка кухиња се разликује од региона до региона и често са сусједним регијама дијели неке кухињске сличности (нп. јужни региони Баварска и Швабија дијеле неке традиције са Швајцарском и Аустријом). Међународни варијетети као што супица,суши,кинеска храна,грчка храна,индијска храна идонер кебаб су популарни и доступни, захваљујући разноврсним етничким заједницама.
Хљеб је значајан дио њемачке кухиње, а њемачке пекаре производе око 600 главних врста хљебова и 1.200 различитих врстапецива.Њемачки сиреви чине око трећине производње свег европског сира.[296] Године 2012. преко 99% свег меса произведеног у Њемачкој чинили су ћуретина, пилетина или говедина. Нијемци производе скоро 1.500 различитих врста кобасица, укључујућибратвурст,вајсвурст ицуривурст.[297]Органска храна је 2012. године чинила око 3,9% укупне продаје хране.[298]
Мишелин водич је 2015. године наградио једанаест ресторана у Њемачкој с три звјездице, највишом ознаком, док је 38 ресторана добило двије звјездице, а 233 једну звјездицу.[302] Њемачки ресторани су постали други најукрашенији ресторани на свијету, одмах послије Француске.[303][304]
Фудбалска репрезентација Њемачке након освајања Свјетског првенства у фудбалу 2014. године; фудбал је најпопуларнији спорт у Њемачкој
Двадесет седам милиона Нијемаца су чланови спортског клуба, а додатних дванаест милиона се самостално бави спортом.[305]Фудбал је најпопуларнији спорт. С више од 6,3 милиона званичних чланова,Фудбалски савез Њемачке је највећа спортска организација на свијету, а њемачка прва лига —Бундеслига — има другу највећу просјечну гледаност међу свим професионалним спортским лигама на свијету.[305] МушкаФудбалска репрезентација Њемачке је освојилаСвјетско првенство у фудбалу 1954, 1974, 1990 и 2014, аЕвропско првенство у фудбалу 1972, 1980 и 1996. године. Њемачка је била домаћин Свјетском првенству 1974. и 2006. и Европском првенству 1988. године. Њемачка ће бити домаћин и уЕвропском првенству у фудбалу 2024.
Њемачка је једна од водећих земаља на свијету у области моторних спортова. Конструктори као што су BMW И Мерцедес су истакнути произвођачи у моторним спортовима. Порше је освојио24 сата Ла Мана 17 пута, а Ауди 13 (до 2015. године). ВозачМихаел Шумахер је поставио многе рекорде током своје каријере, седам пута поставши најбољи возач Формуле 1, више него било који други. Он је један од најплаћенијих спортиста у историји.[306]Себастијан Фетел је међу првих пет најуспјешнијих возача Формуле 1 свих времена.[307]Нико Розберг је такође постао најбољи возач Формуле 1.
Историјски гледано,њемачки спортисти су били успјешни такмичари на Олимпијским играма, а налазе се на трећем мјесту по броју освојених медаља на свим Олимпијским играма (када се комбинују медаље Источне и Западне Њемачке). Њемачка је посљедња држава које је била домаћин и љетних и зимских игара исте године, године 1936. Љетне игре у Берлину, а Зимске игре у Гармиш-Партенкирхену.[308] Минхен је био домаћин Љетних игара 1972. године.[309]
Њемачка је водећа земља умодној индустрији. Њемачку текстилну индустрију чини преко 1.300 предузећа с више до 130.000 запослених 2010. године, са оствареним приходом од 28 милијарди евра. Око 44% производа се извози.[311]Берлинска недјеља моде и модни сајамBread & Butter одржавају се два пута године.[312]
^Од 1952. до 1990. године,Пјесма Нијемаца била је национална химна али се у званичним приликама изводио само трећи стих. Од 1991, само је трећи стих химна.[1]
^Латински називSacrum Imperium (Свето царство) документован је још1157. године. Латински називSacrum Romanum Imperium (Свето римско царство) први пут је документован1254. године. Пуни назив Свето римско царство њемачког народа (Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation) потиче из 15. вијека.[5]
^Њемачки протестантизам је претежно мјешавина лутеранства, реформизма (нпр. калвинизам) и Уједињених (лутеранске и реформистичке/калвинистичке) цркава, с примјесама баптиста, пентакосталаца, методиста и разних других протестаната.
^Датума 19. маја 1943. године, Њемачке је проглашена „чистом од Јевреја” (Јуденрајн).
^Лутеранизам је најчешће заступљен на сјеверу Њемачке, у Виртембергу и дијеловимаФранконије; калвинизам је заступљен на крајњем сјеверозападу иЛипеу, док се Уједињене цркве налазе у остатку Њемачке.
^Иако је прва таква унија између лутераниста и калвиниста настала у августу 1817. у Војводству Насау (конфесионална унија); тј. прије Пруске уније у септембру 1817. године. У другим мањим њемачким државама било је унија које су настајале независно једна од друге.
^Такве организације су корпорације према закону са овлашћењем да прикупе обавезан порез од својих чланова. Пореска стопа износи 8% пореза на доходак (и одређене друге порезе) у Баварској и 9% у другим државама; у већини случајева порез прикупљају државе, а у другим случајевима дијеле се подаци о приходима чланова цркве.[220] Већина људи која напусти црква то уради како би избјегла плаћање ових пореза.[221]
Референце
^„Repräsentation und Integration” (на језику: немачки). Bundespräsidialamt.Архивирано из оригинала 07. 03. 2016. г. Приступљено8. 3. 2016. „Nach Herstellung der staatlichen Einheit Deutschlands bestimmte Bundespräsident von Weizsäcker in einem Briefwechsel mit Bundeskanzler Helmut Kohl im Jahr 1991 die dritte Strophe zur Nationalhymne für das deutsche Volk. [In 1991, following the establishment of German unity, Federal President von Weizsäcker, in an exchange of letters with Chancellor Helmut Kohl, declared the third verse [of the Deutschlandlied] to be the national anthem of the German people.]”
^„Lisbon Treaty : The making of”. Council of the European Union. Архивирано изоригинала(PDF) 20. 5. 2013. г. Приступљено14. 6. 2011. „After signature by all 27 Heads of State and governments, the Treaty will travel back to Brussels, where it will be officially sealed with the seals of the 27 Member States, on the 18th of December. Then, it will be sent to Rome, the Italian government being the depository of the Treaties.”
^„Anordnung über die deutschen Flaggen, dated 13.11.1996”(pdf) (на језику: немачки).Архивирано(PDF) из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено14. 2. 2012. „Die Bundesflagge besteht aus drei gleich breiten Querstreifen, oben schwarz, in der Mitte rot, unten goldfarben [The national flag consists of three horizontal stripes of equal breadth, black at the top, red in the middle, and gold at the bottom]”
^Bekanntmachung betreffend das Bundeswappen und den Bundesadler (Proclamation on the Federal Coat-of-Arms and the Federal Eagle), published 20 January 1950, in the Bundesgesetzblatt I 1950, pp. 26, andBekanntmachung über die farbige Darstellung des Bundeswappens (Proclamation on the Coloured Representation of the Federal Coat-of-Arms), published 4 July 1952 in theBundesanzeiger no. 169, 2 September 1952.
^„Preparations for operation of Wendelstein 7-X starting”. PhysOrg. 13. 5. 2014.Архивирано из оригинала 09. 12. 2014. г. Приступљено12. 12. 2014. „Max Planck Institute for Plasma Physics (IPP) in Greifswald in May started the preparations for operation of this the world's largest fusion device of the stellarator type.”
^„National Minorities in Germany”(PDF). Federal Ministry of the Interior (Germany). мај 2010. Article number: BMI10010. Архивирано изоригинала(PDF) 21. 4. 2013. г. Приступљено23. 6. 2014.
^„Numbers, data, facts about the organic food sector” (на језику: немачки). Foodwatch.Архивирано из оригинала 01. 07. 2015. г. Приступљено4. 6. 2015. „Bio-Produkte machen lediglich 3,9 Prozent des gesamten Lebensmittelumsatzes in Deutschland aus (2012).”
Schütz, Erhard; Gruber, Eckhard (2000).Mythos Reichsautobahn : Bau und Inszenierung der "Strassen des Führers", 1933-1941 (на језику: немачки) (2. Aufl. изд.). Berlin: Ch. Links.ISBN9783861531173.
Steinberg, Heinz Günter (1991).Die Bevölkerungsentwicklung in Deutschland im Zweiten Weltkrieg: mit einem Überblick über die Entwicklung von 1945 bis 1990 (на језику: немачки). Kulturstiftung der dt. Vertriebenen.ISBN9783885570899.
Zippelius, Reinhold (2006).Kleine deutsche Verfassungsgeschichte : vom frühen Mittelalter bis zur Gegenwart (на језику: немачки) (Orig.-Ausg., 7., neu bearb. Aufl. изд.). München: Beck.ISBN9783406476389.
Schrammel-Schäl, Nortrud G.; Kessler, Karl; Custodis, Paul-Georg (1987).Fachwerk im Westerwald : Landschaftsmuseum Westerwald, Hachenburg, Ausstellung vom 11. September 1987 bis 30. April 1988 (на језику: немачки). Montabaur: Kreisverwaltung des Westerwaldkreises in Montabaur.ISBN9783921548370.
Edel, Heinrich (1928).Die Fachwerkhäuser der Stadt Braunschweig. Ein kunst- und kulturhistorisches Bild (на језику: немачки). Braunschweig: Appelhans.
Marten, Thomas; Sauer, Fritz Joachim, ур. (2005).Länderkunde : Deutschland, Österreich und Schweiz (mit Liechtenstein) im Querschnitt (на језику: немачки) (Neuausg. der Neuen Dreiländerkunde in 5. aktualisierte Aufl. изд.). Berlin: Inform-Verl.ISBN978-3-9805843-1-9.
Stiewe, Heinrich (2007).Fachwerkhäuser in Deutschland : Konstruktion, Gestalt und Nutzung vom Mittelalter bis heute (на језику: немачки). Darmstadt: Primus Verlag.ISBN9783896785893.
Bowman, Alan; Cameron, Averil; Garnsey, Peter, ур. (2005).The crisis of empire, A.D. 193–337. The Cambridge Ancient History (на језику: енглески).12. Cambridge: Cambridge University Press, .ISBN9780521301992.
Batt, Judy; Wolczuk, Kataryna (2005).Region, state and identity in Central and Eastern Europe (на језику: енглески) (Digital print. изд.). London: F. Cass.ISBN9780714682259.
McBrien, Richard P. (2006).Lives of the popes : the pontiffs from St. Peter to Benedict XVI (на језику: енглески) (1. HarperCollins pbk. изд.). [San Francisco, Calif.]: HarperSanFrancisco.ISBN9780060878078.
Clark, John O. E.; Black, Jeremy, ур. (2005).100 maps : the science, art and politics of cartography throughout history (на језику: енглески). New York, NY: Sterling Publ.ISBN9781402728853.
Olusoga, David; Erichsen, Casper W. (2010).The Kaiser's holocaust : Germany's forgotten genocide and the colonial roots of Nazism (на језику: енглески). London: Faber and Faber.ISBN9780571231416.
Williamson, David G. (2015).Germany Since 1789: A Nation Forged and Renewed (на језику: енглески). Palgrave Macmillan.ISBN9781137350060.
Hiden, John; Lane, Thomas, ур. (2002).The baltic and the outbreak of the second world war (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press.ISBN9780521531207.
Fulbrook, Mary (1994).A Concise History of Germany (на језику: енглески) (Updated Edition. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.ISBN9780521368360.
McNab, Chris (2009).Third Reich Databook,1939-45 : the essential facts and figures for Hitler's Germany (на језику: енглески) (1 изд.). London: Amber.ISBN9781906626518.
Kershaw, Ian, ур. (1997).Stalinism and Nazism : dictatorships in comparison (на језику: енглески) (Repr. изд.). Cambridge [u.a.]: Cambridge University Press.ISBN978-0-521-56521-9.
Beyer, John C.; Schneider, Stephen A. (1999).Forced Labour under Third Reich (на језику: енглески). Nathan Associates.„Дио 1”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 24. 08. 2015. г. и„Дио 2”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 03. 04. 2017. г.
Carlin, Wendy (1996). „West German growth and institutions (1945–90)”. Ур.: Crafts, Nicholas; Toniolo, Gianni.Economic Growth in Europe Since 1945 (на језику: енглески). Cambridge University Press.ISBN978-0-521-49964-4.
Thompson, Kristin; Bordwell, David (2006).Film history : an introduction (на језику: енглески) ([2.] 24 pr. изд.). Boston [u.a.]: McGraw-Hill.ISBN9780071151412.
Materskiego, Wojciecha; Szarota, Tomasza, ур. (2009).Polska 1939-1945 : straty osobowe i ofiary represji pod dwiema okupacjami (на језику: пољски). Warszawa: Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu.ISBN9788376290676.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
-en.png)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.svg)
