Гај Јулије Цезар (лат.Gaius Iulius Caesar;Рим,12/13. јул100. п. н. е. — Рим,15. март44. п. н. е.) био је римски војсковођа,[2]политичар иписац.[3] Као бриљантни војсковођа и политичар, Цезар је играо главну улогу у сукобима касне републике, а његова победа у грађанском рату противПомпеја и бројних противника у сенату знатно је допринела каснијем успостављању новог државног уређења - принципата.
Најславнији римски војсковођа, Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. ПобедившиПомпеја у грађанском рату од46. п. н. е. завладао је каодиктатор. Цезаровадиктатура представља крај врховне владавинеСената у Риму и почетак евентуалне трансформације старе републике у политички систем који ће под Октавијаном, Цезаровим нећаком, постати познат каоПринципат.[4]
Након Цезарове смрти, република је утонула у нову серију грађанских ратова који су се окончали победом Октавијана, који ће постати првиримски цар након првог договора са сенатом27. п. н. е.
Цезарово наслеђе као бриљантног генерала и државника одржало се током векова. Цезар је остао упамћен као једна од најважнијих личности римске историје и један од највећих војсковођа у историји уопште.
Датум његовог рођења није прецизно утврђен, али вероватно је да је Цезар рођен 12. или 13. јула 100. године пре нове ере. Иако су Јулијевци били једна од најистакнутијих римских патрицијских породица, нису располагали великим богатством. Цезаров отац, Гај Јулије Цезар Старији, био је истакнути члан римске аристократије и присталицаГаја Марија. Цезаров отац служио је као војнички трибун,квестор ипретор а као проконзул управљао је провинцијомАзијом. Цезарови деда и прадеда са очеве стране такође су носили име Гај Јулије Цезар и заузимали високе државне функције.
Цезарова мајка, Аурелија Кота, потицала је из угледне породице чији су чланови били сенатори. Антички историчариТацит иПлутарх приписују јој многе врлине, а потоњи је описује као идеалну римску жену.
Поред Цезара, Аурелија и Цезар Старији имали су две ћерке, Јулију Старију у Јулију Млађу. Цезарова тетка,Јулија Цезарис била је удата за Гаја Марија, који је у време Цезаровог одрастања био најмоћнији човек у Риму.
Када је Цезару било шеснаест година, његов отац је изненада умро док је обувао ципеле. Након очеве смрти, Цезар је кандидован заЈупитеровог свештеника, и раскинуо веридбу са Косутијом, богатом женом из витешког сталежа и потом се оженио Корнелијом, ћеркомЛуција Корнелија Цине, народног трибуна и једног од водећих присталица Гаја Марија.[10]
Цезар је добио за оно време врхунско образовање с неизбежним путовањем у Грчку где је учио говорништво.
Гај Марије је88. п. н. е. започео грађански рат саЛуцијем Корнелијем Сулом, својим бившимлегатом и сарадником. Сукоб између Маријевих у Сулиних присталица у Риму био је изузетно бруталан. Наконе Маријеве смрти13. јануара86. п. н. е., Рим је био под контролом Цине и осталих Сулиних непријатеља, укључујући Маријевог сина Гаја Марија Млађег.
Сула је у међувремену отишао на исток, где је предводио римску војску у рату противМитридатом од Понта. Након победе у рату са Митридатом, Сула је по други пут ушао у Рим и обрачунао се са преосталим Маријевим присталицама. Већ82. п. н. е. Сула је изабран за диктатора и кренуо у обрачун са својим непријатељима.
Сула је наредио Цезару да се разведе, што је овај је то одбио. Цезару је одузето свештеничко звање, женин мираз и породично наследство и означен је као припадник противничке странке, па се тако нашао у опасности. Убрзо је побегао из Рима и приморан да се крије од Сулиних агената. Цезарови пријатељи су га саветовали да се не враћа због ризикапроскрипције.
Како нам преноси Плутарх, Цезара су од смрти спасле молбе рођака, укључујући и његову мајку Аурелију. Сула се дуго опирао молбама да поштеди Цезара, али је на крају попустио, иако невољно. Светоније приповеда да је том приликом Сула изрекао пророчанство рекавши: "Нека вам буде, водите га. Али имајте на уму да ће овај младић кога толико желите да спасите једног дана задати смртни ударац нашој аристократији... јер у једном Цезару наћи ћете неколико Марија."[[11]
Цезар се пријавио уримску војску и отишао уМалу Азију где је служио у пратњи гувернера провинције, Марка Терма и уКиликији под Сервилијем Исауриком.[12][13] Иако му је Сула формално опростио и помиловао га, Цезар се није враћао у Рим до Сулине смрти,78. п. н. е.[14][15]
Цезар је послат на двор краљаНикомеда од Битиније да би задобио подршку његове флоте, али се толико дуго задржао на његовом двору да су почеле колати гласине да је Цезар у тајној вези са краљем. Цезарови непријатељи касније су користили гласине о афери са Никомедом да би наштетили његовом угледу.Због војничких заслуга у опсадиМитилене, Цезар је освојио једно од највиших републиканских одликовања - Храстов вецац (лат.Corona Civica).[16]
Вест о Сулиној смрти затекла је Цезара уКиликији, након чега се брзо вратио у Рим, надајући се
По повратку у Рим Цезар почиње радити каоадвокат. На тој функцији истакао се као жесток критичар и противник корупције код политичара. Цезар је путовао на острвоРодос како би усавршиореторику код славног говорникаАполонија Мола. На путу су га заробиликиликијски гусари.[17] Када су намеравали затражити откупнину од 20 талената, Цезар им се насмејао и рекао да очигледно не знају кога су отели. На његов наговор гусари су затражили и добили 50 талената за Цезарово пуштање.[3][18] За време заробљеништва код гусара, понашао се веома слободно, читао им поезију и ако му не би аплаудирали, називао би их неукимварварима, учествовао је у разним играма са гусарима и није показивао никакав страх према њима. Чак им је у шали говорио да ће их све повешати кад га ослободе. Чим је пуштен Цезар је организовао потеру на мору, заробио гусаре који су га отели и осудио их на смртразапињањем на крсту.[18]
69. п. н. е. за време порођаја умире Цезарова прва жена Корнелија.[19] Исте године умрла је иЈулија, Цезарова тетка. Цезарови противници су га критиковали да је Јулијина сахрана била злоупотребљена у политичке сврхе јер Цезар напада проскрипцијске законе из Сулиног времена те на тај начин повећава своју политичку популарност. Цезар је исте године изабран за квестора и одлази уШпанију. По повратку у Рим наставља се бавити правом све док65. п. н. е. не постајекурулски едил. Та функција је укључивала регулисањесаобраћаја,трговине и осталих свакодневних послова у Риму. Посебно је занимљиво да је то укључивало и организацијуигара у римскомциркусу. Буџет за забављање најширих слојева људи био је ограничен. Цезар није штедео на новцу и организовао је дотад најспектакуларнију забаву за народ. Година је завршила тако да је Цезар био познат и славан у народу, али са личним дугом од, за оно време огромних, неколико стотина златних талената.
Године63. п. н. е. Цезар постајеpontifex maximus. Та функција је укључивала добијање нове кућеDomus Publica, бављење питањима који се дотичуримске религије и, најважније за Цезара, опрост свих дугова.[20][21]
Исте године Цезар је заједно саМарком Лицинијем Красом оптужен пред сенатом за учешће у завери коју је организовао римски политичарЛуције Сергије Катилина. Петорица Катилининих блиских сарадника и пријатеља убијена су без суђења. Иако је конзулМарко Тулије Цицерон затражио смртну казну за обојицу, Цезар и Крас су ослобођени.
Цезар је62. п. н. е. изабран за претора.[22][23][24][25][26] Исте се године развео од своје друге жене,Помпеје.61. п. н. е. Цезар одлази каопропретор у Шпанију, али тек пошто му Марко Лициније Крас позајмљује новац да исплати повериоце којима је дуговао огромну количину новца. У Шпанији у војним освајањима стиче велико богатство.[27] Године60. п. н. е. враћа се у Рим и подмирује све своје дугове. Године59. п. н. е. Цезар је заједно са Помпејом и Красом склопио првитријумвират. Циљ овог споразума је био преузимање власти у Римској републици из руку сената. Помпеј је био најчувенији римски генерал а Крас вероватно најбогатији Римљанин. Цезар је имао бројне политичке везе, па је ова подела власти била корисна за све. Да би учврстили савез Помпеј се жениЈулијом, Цезаровом једином ћерком. Иако је ово несумњиво био политички брак, љубав између Јулије и Помпеја била је обострана.
Године55. п. н. е. Помпеј и Крас су поново изабрани за конзуле а Цезар за проконзула на рок од још пет година.[29][30] Године54. п. н. е. Цезарова ћерка Јулија умире за време порођаја. Крас је погинуо у рату саПартима убици код Каре,53. п. н. е. Након Красове смрти Помпеј и Цезар почињу се међусобно удаљавати у стајалиштима, што коначно доводи и до грађанског рата између њих.
Док је Цезар још увек био у Галији, Помпеј је у Риму задобио већину у сенату. Када је Цезару истекао петогодишњи рок проконзула,50. п. н. е., Сенат га позива у Рим. Сенат му наређује да се појави сам у Риму а да пре тога распусти војску. Цезар је знао да ће у Риму бити беспомоћан уколико нема имунитет као конзул, или уколико нема залеђе које му доноси заповедништво надлегијама. Цезар је одбио наредбу Сената и10. јануара49. п. н. е. прешао са војском рекуРубикон. На Рубикону је била граница са Италијом и то је означило почетак грађанског рата. Легенда тврди да је након преласка Рубикона Цезар рекаоAlea iacta est! (Коцка је бачена ).
Многи сенатори су побегли из Рима јер нису знали да Цезар има свега једну легију са собом. Помпеј је имао много већу војску и Цезар му је нудио преговоре и могућност да обнове савезништво. Помпеј одбија. Прекретницу у грађанском рату доносибитка код Фарсале,48. п. н. е., у којој Цезар побеђује двоструко бројнију Помпејеву војску. Помпеј бежи уЕгипат, а Цезар креће у потеру.
Године 46. п. н. е. Цезар је по трећи пут постао конзул заједно саМарком Емилијем Лепидом, а45. п. н. е. постаје једини конзул. Након овога Цезар постаје апсолутни диктатор и сва власт у Римској републици је у његовим рукама. 44. п. н. е. Цезар постаје конзул по пети пут, овај пут заједно са Марком Антонијем.
Заправо, након победе над Помпејем и сенатом Цезар је постао глава римске државе и тај је положај задржао све до своје смрти 15. марта 44. п. н. е. Није сматрао да свој положај треба да ојача служећи сеМаријевим иСулиним методама, нити је одлучио уништити све своје противнике. Никада није ни помишљао на то да сенату врати некадашњу моћ нити да призна суверену власт римскога пука. Цезар је задржао стара имена државних установа, а његова власт, врховна и неупоредиво већа од власти другихмагистрата, била је изражена титуломдиктатора, која му је први пут додељена 49. п. н. е., а последњи пут 44. п. н. е., када је био проглашен за доживотног диктатора(dictātor in perpetuum). Цезар је имао и друга овлаштења, нпр. доживотну трибунску власт (tribunicia potestas), што значи да је имао сва праванародних трибуна, укључујући и њихов имунитет. Дато му је и право надзора над моралом (praefectūra morum), које је раније припадалоцензорима. Цезар је на основу тога могао било коме запретити искључивањем из сената или из витешког сталежа. Други специјални закони доделили су му право да поставља управникепровинција и да народу препоручује половину свих магистрата за положаје у Риму (ius commendatiōnis), право да закључује мир и објављује рат, право да у сенату први гласа, трајно право врховног заповедништва над војском те право располагања средствима државне благајне. Током Цезарове диктатуре комиције су послушно примале све његове предлоге. Број чланова сената повећао се на 900, будући да су у њега ушли многи Цезарови официри и чак бивши ослобођеници.
Цезарову унутрашњу политику након грађанског рата карактерисала је тежња да придобије различите друштвене групе. До краја живота уживао је подршку римскогплебса, а значајан број присташа имао и међу становништвом италијанских градова. Такође је тежио да привуче на своју страну владајуће групе провинцијскога становништва, па је додељивао права римског грађанства и појединцима и читавим градовима, посебно у галским провинцијама. Истовремено је водио политику измирења санобилитетом, још увек владајућом групом у држави: истакнути аристократи, бивше Помпејеве присташе, бирају се на највише државне положаје, шаљу у провинције као део управног апарата, добијају поседе на поклон.
Међутим, Цезар је отишао превише далеко у нарушавању републиканског устава. НаМартовским идама 15. марта44. п. н. е. Цезара је на почетку једне сенатске седнице убила група завереника међу којима су главни били Гај Касије Лонгин,Марко Јуније Брут иДецим Јуније Брут.[31] Према античкој традицији, коју преноси римски писацСветоније, Цезар је на самрти Марку Јунију Бруту нагрчком рекаоKai su, teknon? (И ти, сине?), премда треба имати у виду да Брут није Цезару био нити син, нити посинак, нити су уопште били у сродству. Латинску верзију ове изреке (Et tu, Brute?) бесмртном је учиниоВилијам Шекспир у делу Јулије Цезар[1], а данас се понекад наводи и у обликуTu quoque, Brute, mi fili (Зар и ти, сине Бруте?).[32]
Након Цезаровог убиства, међутим, до аутоматског прелаза власти у руке сената, што су завереници очито очекивали, није дошло. Сенатори су се разбежали у паници, а у граду је завладала изузетно напета ситуација. Првих дана након Цезарове смрти положај конзулаМарка Антонија и представника старог патрицијског родаЛепида, који су били на челу цезароваца, није био чврст. У тој помало хаотичној ситуацији одржана је седница сената. Ту је одбачен предлог да се Цезар прогласи за тиранина те да се изјави захвалност његовим убицама, а прихваћен јеЦицеронов компромисни предлог да се сви Цезарови акти и наредбе признају за важеће, а да његове убице остану некажњене.
Након Цезаровог убиства створен једруги тријумвират између Марка Антонија,[33]Октавијана и Марка Емилија Лепида. Када су се тријумвири обрачунали са Цезаровим убицама (сви су или убијени или починили самоубиство) избио је новиграђански рат између Октавијана са једне и Марка Антонија и Клеопатре VII. са друге стране. Победом у поморској бици код Акција,31. п. н. е., Октавијан је остао самовладар а од27. п. н. е. и службено први римски цар.
Многи га с разлогом зову највећимРимљанином, а поуздано се зна да је више ценио својеполитичко деловање од оногкњижевног, премда је имао широка књижевна интересовања, а бавио се и научним радом. Цезаров живот важан је за општу историју Римског царства у његовом најсудбоноснијем добу после смртиСулине када је стара сенаторска Република била на издисају. Вођа популара Марије био је Цезаров теча, па многи сматрају да је управо због тога Цезар и отишао у Маријев демократски табор у којем јеСенат с правом видео смртног непријатеља.Сула га је стога и осудио насмрт, али га је доцније помиловао. Цезар је брзо напредовао ка свом главном циљу — да наследи умирућу Републику и преузме сву власт. Задобио је неограниченудиктаторску и доживотнутрибунску власт (tribunicia potestas), а уместо царске крунеловоров венац. Војник који је двапут прелазиоРајну и двапут се искрцавао на магловитојБританији хтео је да, као потомак легендарног Дарданца Енеје, родоначелника у римској историји не нарочито истакнутог јулијског рода (gens Iulia), преселиРим, „главу света“ (caput orbis), на место где је билаПријамова и ЕнејинаТроја, дакле не наБосфор каоКонстантин Велики, него предДарданеле. Римској господи није била по вољи та комбинација и принудна сеоба, а још мање Цезарова готово божанска сила и слава, па га је на Мартовске иде44. п. н. е. група завереника избола ножевима. Тек је Цезаров млади посинак и наследникАвгуст Октавијан, прозван Август, довршио његово дело и постао, као „првак“ (princeps), стварни владар Римског царства. Деификовани Цезар (divus Iulius) трудио се да у ту највећу организацију античког света унесе не само политичко-економске него и друштвено-етичке садржаје. То су „човечност“ (humanitas) и „благост“ (clementia), али у римској редакцији, каква је била непозната грчком човеку. (ДрМилан Будимир & дрМирон Флашар)
Школован је од стране најбољих грчких учењака. Као писац и научник (реформакалендара и јулијанска хронологија) бавио се илингвистичким проблемима.
Његов изгубљени спис О аналогији (лат.De analogia, год. —52. п. н. е. ?) устаје противнеологизама и бори се запуризам иелеганцију, за избирљивост у књижевномлатинском језику. Изгубљене су и Цезарове беседе издаване у различним збиркама у које су у познијим вековима уношени и неаутентични говори. Али многа античка сведочанства казују да је био одличан говорник, и тоатикиста који негује јасан и једноставан стил. Од песничких текстова Цезарових сачуван је самоепиграм упућен Теренцију, комедиографу докласичног доба који је имао сличне пуристичке принципе као стилиста. Цезар га стога и означава као љубитеља чистог језика (puri sermonis amator), a тај се суд заиста може применити и на самог Цезара чија је главна књижевничка снага у однегованој једноставности израза, често моћнијој и одЦицеронове блиставе фразе и богате периоде. Познато је да се у песништву огледао у разним радовима. Изгубљени су епиграми, трагедија Едип (Oedipus) и два спева: Похвала Херкула (Laudes Herculis) и Пут (Iter), песма о једном Цезарову путовању. Помиње се и једна збирка изрека (лат.dicta collectanea) као његово дело. Сви су ови списи нестали, чини се, зато што је Цезаров наследник Август забранио њихово објављивање после Цезарове погибије. Изгубљен је и политички спис Анти-Катон (Anticato или Anticatones) што га је Цезар саставио у војном логору код Мунде године45. п. н. е., дакле оне године када је водио најтежу борбу против присталицаПомпејевих. Једно од његових дела је иDe bello Gallico (Записи о галском рату).
Терминцезар
цезар - термин који је увеоДиоклецијан и који означава заменика и наследникаавгуста. Сваки август је имао свог цезара, који га је наслеђивао после смрти. На тај начин је Диоклецијан увеотетрархију у Царству.
Формација корњачеФормација клин у римској војсциФормација против коњице
Цезар не само да је био један од најпознатијих особаРима већ је био и један од њихових најбољих војсковођа. Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. Победивши Помпеја у грађанском рату од 46. п. н. е. завладао је као диктатор. Цезарова диктатура представља крај врховне владавине Сената у Риму и почетак евентуалне трансформације старе републике у политички систем који ће под Октавијаном, Цезаровим нећаком, постати познат као Принципат. У биткама је ишао на челу и био изузетно храбар па је стекао поверењевојника. Сваког војника је познавао лично а некад и њихове породице па чак и даљи род. Ово је осигурало лојалност. Цезар је био изузетно речит и талентован и ово му је омогућило бољу комуникацију са воском и непријатељима.
Бити члан Цезарове војске је била велика привилегија. Цезар је својој војсци давао велики део од онога што освоје и опљачкају. Цезар је давао војницима и својеврсну плату. Сада бити у војсци није било само одбрана државе већ и неки посао. Ово је значило да када је Цезар прешао рекуРубикон војска га је следила иако је кршио законе и правиласената и када је водио ратове у Галији иако су залихе хране понестајале. Давао је војницима да украшавају оружја.
Цезар је умео да похвали сваког војника лично. За заслуге у војсци делила су се различита одликовања, а звала су се венци (Coronae), јер има облик венаца, који су били направљени од лишћа или каква метала.
Та одликовања су била
Corona castrensis добио би онај војник који је истакао при опсади логора.
Corona civica се давала ономе ко спаси живот римскога грађанина. То одликовање је Цезар добио код опсаде Митилене.
Corona muralis је за оно ко се успне на непријатељске зидове.
Corona navalis се давала код победе на мору.
Corona obsidionalis при ослободи од опсаде.
Corona vallaris је одликовање које војник заслужује ако први уђе у непријатељски ред.
Иако јеЦезар имао добар однос са војском дисциплина је била веома строга. Римски војник био је добро обучена борбена машина. Могао је марширати око 30 km на дан, носећи сав оклоп и опрему. Могао је пливати или прелазити реке у чамцима и градити мостове. После дугог дана марширања, римски војници су морали да граде камп са зидом од дрвених колаца. Сутрадан су морали поново све да ураде. Римски војник је готово увек следио наредбе. Свако ко није суочио се са тешким казнама. Ако бисте заспали на дужности, могли бисте бити осуђени на смрт. Светоније је рекао да он не гледа људе по моралу и позицији већ све на исто. Казне су биле војне или казне за нехумана дела. Био је посебно познат по томе што је могао да нове неискусне војнике припреми за борбу.
Цезар је користио велики број тактика како би добио предност над противницима. Пример добре употребе тактика је била битка кодфарсале. У овој борбиЦезар је био надбројан међутим ипак победио. Волео је да саветује своје војнике око позиција па је тако говорио да заузимају формацију од три реда по8 војника.
Имао је више формација које би заузимали воници
Корњача – најпознатија одбрамбена формација са штитовима напред и горе
^Suetonius,Julius1; Plutarch,Caesar1,Marius6; Pliny the Elder,Natural History7.54;Inscriptiones Italiae, 13.3.51–52
^Froude, James Anthony (1879).Life of Caesar. Project Gutenberg e-text. стр. 67. Архивирано изоригинала 9. 12. 2007. г. Приступљено28. 2. 2017. See also: Suetonius,Lives of the Twelve Caesars:Julius6; Velleius Paterculus,Roman History2.41; Virgil,Aeneid
^Pliny the Elder,Natural History7.7. The misconception that Julius Caesar himself was born by Caesarian section dates back at least to the 10th century (Sudakappa 1199Архивирано на веб-сајтуWayback Machine (17. август 2013)). Julius wasn't the first to bear the name, and in his time the procedure was only performed on dead women, while Caesar's mother, Aurelia Cotta, lived long after he was born.
^Suetonius (2004).Lives of the Caesars. Barnes and Noble Library of Essential Reading Series. Translated by J. C. Rolfe. Barnes & Noble. стр. 258.ISBN9780760757581. Приступљено26. 12. 2014.
^T.R.S. Broughton,The Magistrates of the Roman Republic (American Philological Association, 1952), vol. 2. pp. 180 and 173.
Suetonius (2004).Lives of the Caesars. Barnes and Noble Library of Essential Reading Series. Translated by J. C. Rolfe. Barnes & Noble. стр. 258.ISBN9780760757581. Приступљено26. 12. 2014.
Ernst Baltrusch (2004).Caesar und Pompeius.ISBN978-3-534-16490-5.. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. (Einführung).
Ernst Baltrusch, ур. (2007).Caesar.ISBN978-3-534-20111-2. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt.(Neue Wege der Forschung).
Luciano Canfora (2001).Caesar: der demokratische Diktator. München.ISBN978-3-406-46640-3.. Beck.
Karl Christ (1994).Caesar: Annäherungen an einen Diktator. München.ISBN978-3-406-47288-6.. Beck. (Darstellung des Caesar-Bildes seit der Antike in Wissenschaft und Kunst).
Vgl. Martin Jehne.[Rezension zu] Karl Christ, Caesar. Annäherungen an einen Diktator. München, Beck 1994.. In:Historische Zeitschrift 263 (1996). pp. 444-446.
Christ, Karl (2001).Caesar. In: Manfred Clauss (ed):Die römischen Kaiser. 55 historische Portraits von Caesar bis Iustinian. 2. izdanje. Beck, München. стр. 13—25.ISBN978-3-406-42727-5..
Werner Dahlheim (2005).Julius Caesar. Die Ehre des Kriegers und die Not des Staates.ISBN978-3-506-71981-2.. Schöningh, Paderborn. (sehr gut lesbare Biografie, die ein sehr kritisches Caesarbild vermittelt).
Stephan Elbern (2008).Caesar. Staatsmann, Feldherr, Schriftsteller.ISBN978-3-8053-3826-4.. Zaberns Bildbände der Archäologie, Mainz.
Matthias Gelzer (2008).Caesar. Der Politiker und Staatsmann. Stuttgart.ISBN978-3-515-09112-1.. Franz Steiner. (Neudruck der Ausgabe von 1983; zuerst 1921; klassische, aufgrund der Nähe zu den Quellen noch heute wertvolle Darstellung).
Helga Gesche (1976).Caesar.ISBN978-3-534-05333-9.. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. (Erträge der Forschung, Band 51; ausführlicher Forschungsbericht, der rund 2000 Untersuchungen aus 50 Jahren verarbeitet).
Vgl. Hans Kloft.[Rezension zu] Helga Gesche, Caesar. (Erträge der Forschung, Bd. 51.) Darmstadt, Wiss. Buchgesellschaft 1976.. In:Historische Zeitschrift 230 (1980). pp. 135-137.
Adrian Keith Goldsworthy (2006).Caesar. The Life of a Colossus. London.ISBN978-0-297-84620-8.. Weidenfeld & Nicolson. (vor allem in Hinblick auf Caesars Militäroperationen nützliche Darstellung).
Ulrich Gotter (1996).Der Diktator ist tot!.. Franz Steiner, Stuttgart 1996 (befasst sich mit der Zeit unmittelbar nach Caesars Ermordung und der Entwicklung, die zu dieser geführt hatte).
Miriam Griffin (ed):A Companion to Julius Caesar. Blackwell, Oxford u. a. 2009 (enthält knappe, aber informative Beiträge zur Biographie, Geschichtsschreibung und Nachwirkung).
Martin Jehne (2008).Caesar. München.ISBN978-3-406-41044-4.. 4. aktualisierte Auflage. C.H. Beck. (Einführung).
Christian Meier (1980).Die Ohnmacht des allmächtigen Dictators Caesar. Drei biographische Skizzen.ISBN978-3-518-11038-6.. Suhrkamp, Frankfurt am Main.
Christian Meier (1997).Caesar. (4th изд.). München.ISBN978-3-423-30593-8.. dtv. (zuerst Berlin 1982; einflussreiche und stilistisch hervorragende Darstellung).
Wolfgang Will (1992).Julius Caesar. Eine Bilanz.ISBN978-3-17-009978-4.. Kohlhammer, Stuttgart u. a. (mit Schwerpunkt auf finanziellen Aspekten).
Vgl. Martin Jehne.[Rezension zu] Wolfgang Will, Julius Caesar. Eine Bilanz. Stuttgart/Berlin/Köln, Kohlhammer 1992.. In:Historische Zeitschrift 260 (1995). pp. 178. f.
Wolfgang Will (2008).Veni, vidi, vici. Caesar und die Kunst der Selbstdarstellung.ISBN978-3-89678-333-2.. Primus, Darmstadt. (Geschichte erzählt, Band 11).
Wolfgang Will (2009).Caesar.ISBN978-3-89678-671-5.. Primus, Darmstadt.(Gestalten der Antike).
.jpg)
