Поред своје матичне државе Јерменије, у којој чине 98% становништва, Јермени чине већину од 95% у фактички независној непризнатој државиНагорно-Карабах, која се отцепила одАзербејџана, а такође чине већину становништва и у деловимаГрузије иАбхазије.
Јермени себе називајуХај (јерм.Հայ — у једнини) илиХајер (јерм.հայեր), а своју државу означавају каоХајастан (јерм.Հայաստան).Постоје две теорије о пореклу етнонимаХај (множина:Хајер). Према првој теоријиХај је изведеница од имена праоца свих Јермена —Хајка, који је основао прву јерменску државу и ујединио јерменска племена.[13] Према другој теорији (која је мање вероватна) име и народа и државе је изведено од древне државеХајаса [sh] која се спомиње ухетитским списима.[14][15]
Према већини теорија, преци данашњих Јермена били суФригијци који су мигрирали изМале Азије у периоду између XIII и IX века пре нове ере и населили се на подручјуЈерменске висоравни, тачније у регији названојМелитена (данасИсточна Анадолија,Турска). Пре доласка Јермена на том подручју су постојале државе народаУрарту,Хурити иЛувијци који су имали велики утицај на етногенезу савременог јерменског народа. Јермени су на том подручју иако у мањини успели да очувају свој језик, али се утицај поменутих народа одразио на културу и традицију.[15] Претпоставља се да је процес стапања староседелаца са јерменским досељеницима окончан у периоду између IV—II века пре нове ере формирањем савремене јерменске нације.[18]
Међу јерменским националистима је раширен став да су данашњи Јермени староседеоци на подручју Јерменске висоравни и да су одувек живели у области под именомХајаса, односно да су данашњи Јермени директни потомциХурита који су управљали том области. У древнимхетитским списима та држава се у периоду између XVII—XVI пре нове ере звалаАрматана, а касније (XIV—XIII века пре нове ере) Хајаса.[19] Међутим већина научника сматра да је та теорија научно неутемељена и дневно политички оријентисана.[20][21]
У периоду од XI—XIII века наЈерменску висораван се досељавају турска племена која су потиснула Јермене са њихових историјских територија на западу.[23] Они који су остали постали су мањина, и на тај начин је почела да се формира јерменска дијаспора.
Најтрагичнији период у јерменској историји је времеПрвог светског рата од1915. до1918. када су турске власти на подручјуМале Азије и целогКавказа вршили масовна одмазде против јерменског становништва. Многи историчари тај догађај означавају каоГеноцид над Јерменима.
Јермени се уСрбији појављују у13. веку, односно од1218. године и посетеСветог СавеЈерменији.[24] Видевши јерменске црквеСв. Сава је одлучио да са собом доведе и јерменске неимаре који су у Србији изградили манастирВитовницу посвећен Успењу Пресвете Богородице, на десној обали реке Витовнице, североисточно одПетровца на Млави. У том манастиру се чува натпис нацрквенословенском ијерменском језику уклесан на плочи од бледожутог мермера (димензија 140 х 47 cm).[25]
Према српском предању, Јермени су уСрбију дошли и као војници султанаМурата I, али су је одмах напустили схвативши да су обманути (обећано им је да се неће борити против хришћана). Ови Јермени су прешли на страну српскогКнеза Лазара, у чијој служби су се потом борили противОсманлија учествујући и уБоју на Косову. НаконКосовске битке они су се населили кодСоко Бање где су изградили манастир Светих Архангела, у народу познат као "Јерменчић".[26]
На данашњемЗеленом Венцу уБеограду постојало је јерменско гробље о чему сведоче и три надгробне плоче на јерменском језику из17. века (данас се налазе наКалемегданској тврђави). УНовом Саду је1762. саграђена јерменска црква коју су1963. порушиле тадашње комунистичке власти под изговором проширења булевара.[25]
Највећи талас досељавања Јермена у Србију догодио се почетком20. века након погрома иГеноцида који је над тим народом извршен у тадашњој Турској (између1915. и1920). Већ1935. основано је Удружење ЈерменаКраљевине Југославије, са седиштем у Далматинској улици број 78 у Београду. Комунистичке власти су након ослобођена конфисковале њихову имовину и срушиле зграду јерменског дома и школе.[27]
Рад Јерменске заједнице Србије обновљен је26. децембра1995. године. Према подацима удружења, данас на територијиСрбије живи око 1.200 српско-јерменских породица са око 15.000 чланова.[25]
Кроз векове у Србији су живели познати Јермени који су својим доприносом обогатили српску науку, културу, музику, уметност, а међу њима су били велики добротворСава Ђорђевић (Саак Геворкјан), академикЈаков Хлитчијев, чувени војни лекарВрамшапух Атаљанц (прадеда чувене балеринеАшхен Атаљанц), лекарАмајак Мурадијан, доктор економијеТиран Сукијасовић (Сукиасјан), врло познати у музичкој јавности композиториПетар Оскјан иВарткес Баронијан, некадашњи директор Београдске опсерваторијеВахе Оскањан, познати сликарМиодраг Вартабедијан-Варта, сестре Сукијасовић (Ружица, Маргита и Крунислава) које су учествовале у партизанским покретима у Другом светском рату, а такође врло познати и веома цењени ЈермениСогомон Техлирјан,Аршалујс Аствацатрјан,Вахан Минахорјан,Вахан Тотомјанц,Слободан Глигоријевић.[28] Музику песме "Востани Сербије" написао је српски ЈерменВарткес Баронијан.[29]
Јерменско-српске културне везе од1975. учвршћује србиста и књижевникБабкен Симоњан који је од2002. године и чланМатице српске. На његову иницијативу је2003. године на лингвистичком универзитету "Брјусов" уЈеревану отворен течај српског језика. Професор Симоњан је у периоду2005. до2006. предаваосрпски језик и књижевност на Руском филолошком факултету Јереванског државног универзитета. Између осталих дела, превео је на јерменски језик иГорски вијенацПетра Петровића Његоша.[28]
^абвгдђеAstourian, Stephan H. (2007). "Armenian Demography, the Homeland, and the Diaspora: Trends and Consequences". In ed. Michel Bruneau. Arméniens et grecs en diaspora: approches comparatives. Athens: École française d’Athènes. стр. 191-210.OCLC173263899
^"Haik and Hayastan". Archived from the original on 2011-02-11. Retrieved 2007-03-04.
^Дьяконов И. М. Малая Азия и Армения около 600 г. до н.э. и северные походы вавилонских царей // Вестник древней истории. — Москва: Наука, 1981. — № 2.. стр. 34—63.
^абRedgate 1998, стр. 332. sfn грешка: no target: CITEREFRedgate1998 (help)
^Дьяконов И. М. Предыстория армянского народа. История Армянского нагорья с 1500 по 500 г. до н.э. Хурриты, лувийцы, протоармяне / Еремян С. Т.. — Ереван: Издательство АН Армянской ССР, 1968.. стр. 211—266 с. — 1000 экз.
^Agop Jack Hacikyan, Edward S.; Gabriel Basmajian; Franchuk; Nourhan Ouzounian.The Heritage of Armenian Literatur: From the Oral Tradition to the Golden Age.I. Wayne State University Press. стр. 91.ISBN978-0-8143-2815-6.
Russell, J. (2004). „The Formation of the Armenian Nation”. Ур.: Richard G. Hovannisian.The Armenian People from Ancient to Modern Times. Palgrave Macmillan. стр. 19—36.ISBN978-1-4039-6421-2.
