Једнакост је лист које је покренут уНовом Саду 1872. године као одговор на забрану Раденика укнежевини Србији.
У време емигрантског боравкаСветозара Марковића у Новом Саду у Београду је забрањен социјалистички лист Радник. У покушају да се Радник замени неким новим социјалистичким гласилом у Новом Саду на иницијативу Ђоке Мијатовића одржан је састанак војвођанских социјалиста, као и емиграната социјалистичких стремљења међу којима су били:Светозар Марковић, Срета Анђелковић,Васа Пелагић и Манојло Хрваћанин. Идеја је била да ново гласило српских социјалиста "Једнакост" излази три пута недељно и да по свом формату буде као и забрањени Радник.
За уредника Једнакости изабран јеЂока Мијатовић. Први број изашао је 1. јуна 1872. године.
Градоначелник Новог Сада проследио је министру унутрашњих послова Угарске информацију о покретању листа Једнакост:
"...Ђорђе Мијатовић, свршени правник, који се прошле године вратио кући са свога пута по Америци и који је син овдашњег богатог земљопоседника, пријавио је 15. о.м. својим поднеском Градском начелништву, да под именом "Једнакост" намерава уређивати и издавати један политички дневни лист, и то на основу "Програма" који је овде прикључен. Судећи по с чланадржини "Програма", уредник се приказује као кандидат за државну лудницу, те тако овај лист, по својим социјалдемократским начелима неће имати никакве будућности. Дозволу замољену за издавање дотичног дневног листа даћу, у смислу законског члана XVIII од 1848, III заглавља, 30 члана, тек онда када се буде депоновала кауција од 5000 форинти у готовом новцу, прописана у члану 2 наведеног законског члана, о чему високом Министартству нећу пропустити да покорно не поднесем извештај, по званичној дужности. Градоначелник Мачвански".[1]
Лист је у првом броју објавио програм гласила под насловом "Једнака права, једнаке дужности и једнаке слободе за све".
"Не леђима огромне већине радног света лежи један огроман терет, а теј терет се зове "државни поредак". Народу се обично говори: "државни поредак створен је зато да вас чува и брани - да ваша права нико не дирне, радите ви само, издржавајте и одржавајте државни поредак, а за остало се не брините". И народ плаћа милијоне крваво зарађене у зноју свог лица, даје стотине иљаде својих синова - жртвује своје тело и своју крв да се одржи тај тајанствени, њему не познати "државни поредак". Баца све то као у мутну воду, и не види никаква плода. Са разних страна позивају на његов патријотизам и његову свест, а позивљу га на борбу, хвале га што је јуначки одбранио своја права, а народ гледа зачуђено око себе, пита: где су та права и где су благодети тих права, за која се он бори од толико година? Његов кућни праг прелази само свакидања брига за свакидањи леб - посећују га још финансијска егзекуција и регрутска комисија; али светлост слободе и среће што је ужива развијен, осигуран човек, не посећује никако његов дом".[2]
Лист Једнакост пренео је на својим страницама и 14 тачака у којима су садржани захтеви социјалистичког покрета:
Иако се у овом програму износе идеје социјалистичког покрета, пада у очи да се нигде, ни на једном једином месту, не спомиње нисоцијализам, ни социјалистички покрет, ни социјалистички програм, ни социјалистички орган, па чак ни само реч: социјалистички. Ова тактика се даје објаснити тиме што се очевидно хтела дати целом покрету строго легална форма. Да је реч о некој врсти наставка забрањеног Радника говори и чињеница да је редакција у првом броју Једнакости јасно нагласила да ће на новом листу радити целокупна редакција Радника, листа "који је је са истим правцем излазио у Србији".
Покретачи листа Једнакост на челу саЂоком Мијатовићем иСветозаром Марковићем покушали су да за потребе штапање листа набаве штампарију, али су апели за сакупљање новца остали неуслишени.
Редакција је у листу Застава 21.6.1872. објавила да "због неких изненадних приватних околности лист Једнакост неће моћи излазити до 1. септембра о.г.". Међутим и након тога лист Једнакост није наставио са излажењем.
Сам Ђока Мијатовић навео је у једном писму да "и ја сам одустао од листа - јер просто није му време да онда излази, а друго баш не би имали ни времена пискарати".
Подаци на Википодацима