Канџи знаци који чине назив Јапана значе „поријекло Сунца” од чега је изведено „Земља излазећег Сунца”. Јапан јестратовулканскиархипелаг који се састоји од6.852 острва. Четири највећа острва суКјушу,Хокаидо,Хоншу иШикоку, која чине око 97% копнене површине Јапана и често се називају матичним острвима. Земља је подијељена на47 префектура у8 регија, са Хокаидом као најсјевернијом префектуром иОкинавом као најјужнијом.
Археолошким истраживањима је доказано да је Јапан био насељен већ угорњем палеолиту. Прво писано помињање Јапана је укинеским историјским текстовима из 1. вијека н. е. Утицаји из других региона, нарочито Кине, праћени раздобљима изолације, посебно од Западне Европе, окарактерисала су историју Јапана. Од 12. вијека до 1868. године, Јапаном су владали насљедни феудални војнишогуни у имецара. Јапан је почетком 17. вијека ушао у дуг период изолације, који се завршио 1853. године када је САДприморао Јапан да се отвори према Западу. Послије готово два десетљећа унутрашњих сукоба и побуна, Царски двор је повратио своју политичку моћ 1868. уз помоћ неколико кланова изЧошуа иСацума и основано јеЈапанско царство.
Земља има знатну корист од високо квалификоване радне снаге, налази се међу високо образованим земљама свијета, са једним од највиших процената становништва са дипломом високог образовања. Јапан је високоразвијена земља са веомависоким стандардом живота. Становништво Јапана ужива највиши животни вијек и трећу најнижу стопу смртности новорођенчади на свијету. Јапан је познат по својим историјским и обимним биоскопима, богатој кухињи и великом доприносу науци и савременим технологијама. Земља има трећу највећу привреду према номиналном БДП и четврту највећу привреду према паритету куповне моћи на свијету. Такође је четврти највећи увозник на свијету и четврти највећи извозник. Иако се Јапан званично одрекао права на проглашење рата, одржава савремене оружане снаге са 8. највећим војним расходима на свијету, које користи за самоодбрану и мировне улоге.
Јапанска ријеч за Јапан је日本, која се изговара каоНихон илиНипон и која дословно значи „поријекло Сунца”. Знакничи (日) значи „Сунце” или „дан”: док знакхон本 значи „извор” или „поријекло”.[2] Сложена ријеч изведена из њих значи „поријекло Сунца” и извор је популарногепитета „Земља излазећег Сунца”.[3]
Најранији запис називаНихон јавља се у кинеском историографском запису династије Танг,Стара књига Танга. На крају 7. вијека, изасланство из Јапана тражило је да се називНихон користи за њихову земљу. То име може имати поријекло у писму послатом 607. године и које је забиљежено узваничној историјидинастије Суеј.Принц Шотоку, престолонасљедник Јапана, послао је изасланике у Кину у коме за себе користи назив „Цар земље гдје излази Сунце” (јап.日出處天子). У поруци је писало: „Овом приликом, ја, Цар земље гдје излази Сунце, шаљем писмо цару земље у којој Сунце залази. Како си?”
Прије прихватања терминаНихон, кориштени су други термини као што јеЈамато (大和) иВакоку (倭国). ТеминВа (和) је хомофон одВо (倭), а Кинези су га користили као ознаку за Јапанце још од периодаТри државе (3. вијек). Други обликВеи (委) кориштен је за рану државу на простору Јапана под именомНакоку током династије Хан.[4] Међутим, Јапанцима се не свиђају неке везе саВа (和; који је у Кини повезан са терминима као што је „патуљак” или „кепец”) и стога је замијењен другим симболом заВа (和), који значи „заједништво, хармонија”.[5][6]
Ријеч Јапан је вјероватно изведена из историјског кинеског изговора јапанске ријечи日本.Старомандарински или раниву кинески изговор ријечи Јапан забиљежио јеМарко Поло каоЦипангу (Cipangu). На савременомшангајском, дијалекту ву кинеског, изговор симбола 日本 јеЦепен (Zeppen). Старамалајска ријеч за Јапан,Јапун (малајс.Japun) илиЈапанг (малајс.Japang), позајмљена је из јужних приобалних кинеских дијалеката, вјероватно из хокиен или нингбо дијалекта,[7] а са том малајском ријечи су се сусрели португалски морепловци у југоисточној Азији у 16. вијеку.[8][9]
ОдМеиџи обнове до краја Другог свјетског рата, пун назив Јапана био је „Велико Јапанско царство” (јап.大日本帝國;Dai Nippon Teikoku).[10] Данас, називНихон-коку илиНипон-коку (јап.日本国) користи се као званични еквивалент са значењем „Држава Јапан”.
Први јапански цар Џинму, који датира из 660. године прије н. е.[11][12][13] — у савременом Јапану крај његовог похода се обиљежава као Дан оснивања нације 11. фебруара
Први трагови људског присуства на Јапанском архипелагу потичу из палеолита из 30.000. године прије н. е. Затим је око 14.000 година прије н. е. (почетакЏомон периода) услиједиламезолитска инеолитска полуседетарна култураловаца-сакупљача која се одликујеполуземуницама и неразвијеном пољопривредом.[14] Они су преци припадника данашњих народаАину иЈамато.[15][16] Украшени глинени судови из овог периода спадају међу најстарије примерегрнчарије на свијету. Око 300. године прије н. е., народЈајој је почео да насељава јапанска острва, мијешајући се са припадницима народаЏомон.[17] ТокомЈајој периода, који је почео око 500. године прије н. е., унапређена је техника узгоја пиринча,[18] настао је нови вид израде грнчарије и металургије, донесен изКине иКореје.[19]
Први писани запис о Јапану налази се у кинескојКњизи Хана.[20] ПремаЗаписима три краљевства,Јаматајкоку је било најмоћније краљевство на архипелагу током 3. вијека н. е.Будизам је на Јапански архипелаг дошао из Пекче на Корејском полуострву, али је на развојјапанског будизма првенствено утицала Кина.[21] Упркос почетном противљењу, будизам је прихватила и раширила владајућа класа, а општеприхваћен је постао почеткомАсука периода (592—710).[22]
ТокомНара периода (710—784) успостављена је централизована јапанска држава, чија се власт налазила уЦарској палати у Нари. Током Нара периода настала је јапанска књижевност, а развила се умјетност и архитектура инспирисана будизмом.[23] Вјерује се да је епидемијавеликих богиња од 735. до 737. усмртила трећину јапанског становништва.[24]Цар Канму је 784. године преселио престоницу изНаре уНагаокакјо, а затим уХејанкјо 794. године, данашњиКјото.
Овиме је почеоХејан период (794—1185), током ког је настала аутохтона јапанска култура, позната по својој умјетности, поезији и прози. У овом периоду настала јеПрича о ГенџијуМурасаки Шикибе и стихови јапанске химнеКимигајо.[25]
Будизам се током периода Хејан ширио углавном преко двије школе,тендај творца Саича ишингон творца Кукаја.Школа чисте земље (Џодо-шу,Џодо шиншу) стекла је велики број сљедбеника у другој половини 11. вијека.
Борбасамураја са Монголима, токоммонголске инвазије Јапана;Суенага 1293. годинеСамураји су могли убити обичног човјека због најмање увреде и њих се јапанско становништво јако плашило. Период Едо, 1798. година
Ашикага је успоставио шогунат уМуромачију код Кјота. Овиме је отпочеоМуромачи период (1336—1573).Ашикага шогунат је стекао славу за вријемеАшикаге Јошимицу и култура заснована на зен будизму (умјетностМијаби) је узнапредовала. Ово је довело до развојаХигашијама културе и напредовала је до 16. вијека. С друге стране, насљедни Ашикага шогунат није успио да успостави контролу над феудалним господарима рата (даимјо), па је 1467. године избиограђански рат чиме је отпочео стогодишњиСенгоку период (Доба земље у рату).[27][28]
Као намјесник Хидејошијевогсина,Токугава Ијејасу је искористио могућност да придобије политичку и војну подршку. Након избијања рата Токугава је поразио противничке кланове убици код Секигахаре 1600. године. Од цараГо-Јозеија је добио је титулу шогуна 1603. и успоставиоТокугава шогунат уЕду (данашњи Токио).[30] Токугава шогунат је усвојио мјере међу којима субуке шохато, као правилник понашања за контролу аутономних даимјоа;[31] и 1639. годинесакоку (затворена земља), изолационистичку политику која је трајала током два и по вијека слабог политичког јединства познатог каоЕдо период (1603—1868).[32] Проучавање западњачких наука, познатих каорангаку, настављено је преко холандске енклаве уДеџими уНагасакију. Такође, током Едо периода дошло је развојакокугакуа (националне студије), јапанског проучавања Јапана.[33]
Упуштајући се у активан процес вестернизације током Меиџи обнове 1868. године, Јапан је прихватио западне политичке, правосудне и војне институције и западни културни утицај интегрисао је традиционалну културу са савременом индустрализацијом.Кабинет је организоваоДржавни савјет, дониоМеиџи устав и сазваоТеикоку-гикаи (Царско вијеће). Током Меиџи обновеЈапанско царство је постало индустријализована свјетска сила која је учествовала у војним сукобима ради ширења своје сфере утицаја. Иако су Француска и Уједињено Краљевство показале неки интерес, европске силе су увелико игнорисале Јапан и умјесто њега су се концентрисале на Кину. Француска се повукла након свог неуспјеха у Мексику и пораза од Нијемаца.[35] Након побједа уПрвом кинеско-јапанском рату (1894—1895) иРуско-јапанском рату (1904—1905), Јапан је овладао територијомТајвана, Кореје и јужном половиномСахалина.[36] Осим империјалистичких успјеха, Јапан је такође много уложио у свој привредни раст, што је довело до раздобља привредног процвата у земљи, који је трајао до Велике кризе.[37] Број становника Јапана је порастао са 35 милиона 1873. на 70 милиона 1935. године.[38]
Кинески генерали се предају Јапанцима у Кинеско-јапанском рату (1894—1895)
Јапански званичници потписују предају Савезницима 2. септембра 1945. године у Токијском заливу, чиме је завршен Други свјетски рат
Јапанско царство је извршило инвазију на остатак Кине 1937. што је подстакло избијањеДругог кинеско-јапанског рата (1937—1945).Јапанска царска војска је брзо заузела кинеску престоницуНанкинг и починилавелики масакр.[41] Године 1940. извршена је инвазију наФранцуску Индокину, након чега је САД увео нафтни ембарго Јапану.[42] Јапанске снаге су 7. и 8. децембра 1941. извршиле изненаднинапад на Перл Харбор, напале британске снаге уМалаји,Сингапуру иХонгконгу иобјавиле рат САД и Британској империји, доводећи САД и УК на Тихоокеанско ратиште Другог свјетског рата.[43] Након савезничких побједа широм Тихог океана у наредне четири године, које су довеле досовјетске инвазије Манџурије иатомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија 1945. године, Јапан је 15. августа исте године пристао набезусловну предају.[44] Током рата погинуло је десетине милиона људи, а највећи дио јапанске индустрије и инфраструктуре је уништен. Након рата Савезници (предвођени САД) са окупираних подручја и војних кампова широм Азије иселили су неколико милиона етничких Јапанаца, тим у великој мјери елиминишући Јапанску империју и обнављајући независност освојених територија.[45] Такође, Савезници су 3. маја 1946. формиралиМеђународни војни трибунал за Далеки исток ради суђења за ратне злочине јапанским генералима.
Јапан је 1947. године усвојио нови либерално-демократски устав. Савезничкаокупација Јапана је окончанаспоразумом у Сан Франциску 1952,[46] а Јапан је постао чланицаОрганизације уједињених нација 1956. године. Недуго затим, Јапан је почео да биљежи убрзани привредни раст да би постао 2. највећа привреда свијета, све до 2010. када је то мјесто преузела Кина. Привредни успон је окончан половином деведесетих година 20. вијека када је држава запала увелику рецесију. Почетком 21. вијека дошло је постепеног опоравка привреде.[47] Најснажнији забиљежени земљотрес у историји Јапана погодио је ову земљу 11. марта 2011, што је изазвалоФукушимску катастрофу, једну од најгорих катастрофа у историјинуклеарне енергије.[48]
Јапан укупно има 6.852 острва која се протежу дуж тихоокеанске обале источне Азије. Земља, укључујући сва острва под својом контролом, лежи између 24° и 46° сјеверне географске ширине и 122° и 146° источне географске дужине. Матична острва, од сјевера према југу, јесуХокаидо,Хоншу,Шикоку иКјушу.Рјукју острва, која укључују Окивану, острвски су ланац јужно од Кјушуа. Заједно та острва чине заједницу познату каоЈапански архипелаг.[49]
Око 73% површине земље је под шумама, планинама и неодговарајуће за пољопривреду, индустрију или становање.[50][51] Због тога, насељиво подручје, које се претежно налази у приобаљу, има изузетно високу густину становништва. Јапан је једна од најгушће насељених земаља на свијету.[52]
Јапан има 108 активних вулкана. Током 20. вијека појавило се неколико нових вулкана, укључујућиШова-шинзан на Хокаиду и Мјојин-шо на стијенама Бенесу у Тихом океану. Деструктивни земљотреси, који често доводе до цунамија, јављају се неколико пута у сваком вијеку.[54]Велики земљотрес у Канту 1923. године усмртио је преко 140 хиљада људи.[55] Скорији земљотреси били сувелики земљотрес у Ханшину 1995. иземљотрес у Тохоку 2011. године, који је био магнитуде 9,1;[56] погодио је Јапан 11. марта 2011. и изазвао је велики цунами. Јапан је у значајној мјери склон земљотресима, цунамијима и ерупцији вулкана због свог географског положаја на Тихоокеанском ватреном прстену.[57] Има 17. највећи ризик од природних непогода, мјерен према Индексу свјетског ризика 2016. године.[58]
У зони Јапанског мора, на западној обали Хоншуа, сјевернозападни зимски возови доносе јаке снијежне падавине. У љето, регион је хладнији од тихоокеанске зоне, иако понекад долази до екстремно вруће температуре збогфена. Средишња висија има типичну унутрашњу умјереноконтиненталну климу, са великим температурним разликама између љетњег и зимског доба, као и велике дневне варијације; падавине су лагане, иако су зими обично снијежне. Планине регионаШикоку иЧугоку чувају Унутрашње море од сезонских вјетрова, доносећи благи временски период током цијеле године.[59]
Тихоокеанску обалу одликујевлажна суптропска клима са блажим зимама са повременим падавинама и врућим, влажним љетима због југозападног сезонског вјетра. Рјукју острва имају суптропску климу, са топлим зимама и врућим љетима. Падавине су веома обилне, посебно током кишне сезоне.[59]
Просјечна зимска температура у Јапану је 5,1 °C, а просјечна љетња температура је 25,2 °C.[60] Највиша температура икад измјерена у Јапану је 41,1 °C, а забиљежена је 23. јула 2018. године.[61] Главна кишна сезона почиње почетком маја на Окинави и кишни облаци се постепено помјерају на сјевер до Хокаида крајем јула. На већини Хоншуа, кишна сезона почиње прије средине јуна и траје око шест недјеља. Крајем љета и почетком јесени,тајфуни обично доносе јаку кишу.[60]
Јапански макакији у Парку мајмуна Јигокудани важни су због посјете бањи током зиме
Јапан има девет шумских екорегиона који одражавају климу и географију острва. Екорегиони се крећу од суптропских влажних широколисних шума на Рјукју и Бонин острвима до умјерених широколисних и мјешовитих шума у средишњим климатским регионима на матичним острвима, до умјерених четинарских шума у хладним, зимских дијеловима сјеверних острва.[62] Јапан има преко 90.000 врста дивљих животиња, укључујућисмеђег медвједа,јапанског макакија,јапанског ракунског пса,великог јапанског пољског миша ијапанског џиновског даждевњака.[63] Велика мрежа националних паркова је успостављена како би заштитила важне области флоре и фауне, као и 37 Рамсарских мочварних подручја.[64][65] Четири локације су уписане на Унесков списак Свјетске баштине због своје изванредне природне љепоте.[66]
У периоду брзог привредног раста након Другог свјетског рата, влада и индустријске корпорације су мијењале политике животне средине; због тога, загађеност животне средине је било распрострањено питање током педесетих и шездесетих година. Одговарајући на све већу забринутост око овог проблема, влада је 1970. донијела неколико закона о заштити животне средине.[67] Нафтна криза 1973. године подстакла је ефикасну употребу енергије због недостатка природних ресурса у Јапану.[68] Садашњи проблеми животне средине укључују загађеност ваздуха у урбаним срединама (NOx, суспендоване честице и токсини), управљање отпадом, еутрофикација воде, очување природе, управљање хемикалијама и међународном сарадњом за очување.[69]
Током јуна 2015. године, планирана је изградња више од 40 електрана на угаљ или је било у изградњи. НВО Мрежа климатских дејстава најавила је Јапан као добитника награде „Фосил дана” за „максимално учествовање у блокирању напретка у климатској акцији”.[70]
Јапан се налази на 20. мјесту Индекса заштите животне средине из 2018. године, који мјери посвећеност земље одрживости животне средине.[71] Као домаћин и потписникКјото протокола 1997, Јапан је споразумом дужан смањити емисију угљен-диоксида и да преузме кораке како би сузбили климатске промјене.[72]
Јапан има укупно811 градова. Постоји 14 званично признатих метрополитанских подручја у Јапану.[73] Највећа конурбација јеТаихеијо појас (82,9 милиона становника) коју чине Милто, Цукуба, Токио, Нумазу, Шизуока, Хамамацу, Тојохаши, Нагоја, Јокаичи, Кјото, Осака, Кобе, Химеји, Вакајама, Токушима, Окајама, Такамацу, Фукујама, Хирошима, Мацујама, Китакјушу, Фукуока и Оита.[74]
Законодавно тијело Јапана јеКокај, односноНародна скупштина, са сједиштем утокијском округуЧијода. Кокај је дводомно законодавно тијело, које се састоји од доњег дома Шугина (Вијеће представника) са 465 посланика, који се бирају на изборима сваке четврте године или када се распусти; и горњег домаСангина (Вијеће саветника) са 242 заступника, који се бирају на изборима сваке шесте године, по пола сваке три године. У Јапану јеизборно право универзално за старије од 18 година,[76] сатајним гласањем за све изборне дужности.[75] Већину у Кокајију имајусоцијал-либералнаУставно-демократска странка Јапана (УДСЈ) иконзервативнаЛиберално-демократска странка (ЛДС). ЛДС је на власти скоро непрекидно од 1955. године, изузев кратких периода између 1993. и 1994. и од 2009. до 2012. године.
Зграда Кокаја
Предсједник Владе Јапана је шеф владе и именује га цар, након што га Кокај одреди међу својим заступницима. Предсједник Владе је шеф Кабинета и он именује и разрјешује министре. Након побједе ЛДС на општим изборима 2012. године, Шинзо Абе је 26. децембра 2012. преузео дужност предсједника Владе одЈошихика Ноде.[77]
Током историје под великим утицајемкинеског права,правни систем Јапана се независно развио токомЕдо периода кроз текстове као што суКуџиката Осадамегаки.[78] Међутим, од краја 19. вијека законодавство све више преузима одредбеконтиненталног права, првенствено њемачког. На примјер, јапанска влада је 1896. усвојила грађански законик заснован на нацрту њемачкогГрађанског законика (нем.Bürgerliches Gesetzbuch); уз измјене након Другог свјетског рата и даље је на снази.[79] Цар нема право вета на законе које Кокај донесе, већ он мора да их потпише. Судски систем Јапана је подијељен на четири основна нивоа:Врховни суд и три степена нижих судова.[80] Главно тијело јапанског статутног права се називаШест законика.[81]
Административна бирократија Јапана је подијељена на три основна нивоа: национални, префектурални и општински.
Испод националног нивоа налази се 47 префектура, од којих свака има непосредно изабраног гувернера, законодавне и административне органе.[а] Свака префектура је подијељена на градове, вароши и села.[82] У земљи се тренутно врши административна реорганизација спајањем више градова, вароши и села једних са другима. Овиме ће бити смањен број потпрефектурних административних региона и очекује се да ће довести до смањења административних трошкова.[83] Постоје двије врсте потпрефектуралне подјеле, а то су потпрефектуре и окрузи. Потпрефектуре су самоуправне јединице које су фокусиране на мјесна питања испод префектуралног нивоа.[84] Окрузи су географске и статистичке јединице које се састоје од једне или више општина. Налазе се испод нивоа префектуре и изнад вароши и села, једнаке са градовима.[85]
Општина је заједнички назив за градове, вароши и села која су мјесни јавни субјекти. Свака префектура се састоји од одређеног броја општина, а према подацима од 1. априла 2017. године укупан број општина био је 1.718.[86]
Јапан саСАД има блиске везе. Од пораза у Другом свјетском рату, САД и Јапан имају блиске привредне и одбрамбене односе. САД је главно тржиште за јапански извоз и главни извор јапанског увоза, а САД је и обавезан да брани Јапан (војне базе широм Јапана дјелимично су у ту сврху).[105]
Јапан оспорава руски суверенитет надЈужним курилским острвима (укључујући скупине Еторофу, Кунашири, Шикотан и Хабомаи), која је окупирао Совјетски Савез 1945. године.[106] Упитан је суверенитет Јужне Кореје надЛианкур стијенама.[107] Јапан има заоштрене односе са Народном Републиком Кином (НРК) и Републиком Кином (РК) збогСенкаку острва;[108] са НРК има заоштрене односе и због статуса атолаОкиноторишима.
Мицубиши Ф-2 Ваздушних самоодбрамбених снага Јапана
Јапанске оружане снаге, Самоодбрамбене снаге Јапана (СОСЈ), састоје се од копнених, поморских и ваздушних снага. Војни расходи Јапана су 8. највећи на свијету. Године 2017. војни издаци су износили 46,1 милијарди америчких долара, тј. око 0,9% БДП земље.[109]
Врховни командант СОСЈ је предсједник Владе, док војна власт на кабинетском нивоу прелази са предсједника Владе на министра одбране.[110] У члану 9. Устава наведено је да се Јапан одриче права да прогласи рат или употреби војну силу у међународним споровима.[111] Јапан се налази на 2. мјесту међу азијским и на 9. мјесту међу свјетским земљама премаИндексу глобалног мира 2018. године.[112]
СОСЈ према подацима имају 247.154 активних припадника и 47.900 резервиста.[113] Када су СОСЈ основане, жене су регрутоване искључиво за услуге његе. Прилике су проширене прилично кад је женама допуштено да се придруже комуникационој служби КСОСЈ 1967. године и комуникационим службама ПСОСЈ и ВСОСЈ 1974. године. До 1991. године више од 6.000 жена је било у саставу СОСЈ.[114]
Представници јапанске војне индустрије траже од владе да укине забрану извоза оружја ради учествовања у мултинационалним пројектима, као што је израдаЗдруженог јуришног ловца.[115]
Разарач класе Конго Поморских самоодбрамбених снага Јапана
Поморске снаге редовно учествују у поморским вјежбамаРимпака.[116] Маја 2014. премијерШинзо Абе изјавио је да Јапан више не жели да буде пасиван и да намјерава да преузме већу одговорност за регионалну безбједност. Он је рекао да Јапан жели да има кључну улогу и сусједним земљама је понудио помоћ.[117]
Поглед на ТокиоАину народ, етничка мањина из Јапана
Бројност становништва Јапана се процјењује на око 128 милиона, од чега 80% живи на острвуХоншу. Јапанско друштво је лингвистички, етнички и културно хомогено,[120][121] сачињено од 98,5% етничких Јапанаца,[50] са малим бројем страних радника.[120]Корејци,[122]Кинези,Филипинци,Бразилци претежног јапанског поријекла,[123]Перуанци претежног јапанског поријекла иАмериканци, међу малим су мањинским групама у Јапану.[124] Године 2003, било је око 134.700 нелатиноамеричких западњака (не укључујући више од 33.000америчког војног особља и њихових породица смјештених широм земље)[125] и 345.000 латиноамеричких исељеника, од којих су 274.700 били Бразилци (који су првенствено потомци Јапанаца, илиникеј, заједно са својим супружницима), највећа су заједница Западњака.[126]
Најдоминантнија домаћа етничка група у Јапану јеЈамато народ; главне етничке групе су старосједилачкиАину[127] иРјукју народи, као и друштвене мањинске групе као што јебуракумин.[128] То су особе мјешовитог поријекла, а које су уграђене у Јамато народ, као што су они саБонин острва.[129] Године 2014, ненатурализовани радници рођени изван Јапана чинили су 1,5% укупног броја становника.[130] Јапан се сматра етнички хомогеним и не скупља податке о етничком или расном поријеклу за јапанске држављане; извори се разликују у погледу таквих тврдњи, са најмање једном анализом која описује јапанско друштво као мултиетничко,[131] док је према другој анализи број јапанских држављана страног поријекла минималан.[121] Већина Јапанаца наставља да види Јапан као монокултурно друштво. Бивши предсједник Владе и садашњи министар финансија Таро Асо описује Јапан као нацију која има „једну расу, једну цивилизацију, један језик и једну културу”, што су критиковали представници мањина као што је Аину народ.[132]
Јапан има други најдужи животни вијек на свијету: 83,5 године за особе рођене у периоду 2010—2015.[133][134] Јапанско становништво убрзано стари, што је резултат бејби бума послије Другог свјетског рата, праћено смањеном стопом наталитета. Године 2012, око 24,1% укупног становништва имало је преко 65 година, а пропорцијално до 2050. године очекује се да ће тај број порасти на 40%.[135]
На основу члана 20. устава Јапана у земљи је загарантована пуна религијска слобода. Горње процјене показују да 84—96% јапанског становништва види шинтоизам као своју националну религију (50—80% у обзир узимају и степен синкретизма са будизмом,шинбуцу-шуго).[138][139] Међутим, ове процјене су засноване на посјети храмовима, а не на броју правих вјерника. Бројшинтоистичких храмова у Јапану се процјењује на око 100.000.[140] Према осталима, процјењује се да се само 30% становништва идентификује као припадник религије.[141] ПремаЕдвину Рајшауеру иМаријусу Џенсену, око 70—80% Јапанаца себе не сматра припадником иједне религије. Ипак, ниво учешћа остаје висок, нарочито токомсвечаности и догађаја као што јепрва посјета шинтоистичком храму уНовој години.Таоизам иконфучијанизам из Кине утицали су на јапанске обичаје и увјерења.[142] Јапанске улице су украшене токомТабанате,Обона иБожића.[139]
Шинтоизам је највећа религија у Јапану, коју практикује око 80% становништва, али се ипак мали број идентификује као „шинтоисти” у истраживањима.[140] То се догађа због чињенице да „шинтоизам” у Јапану има различита значења: већина Јапана посјећује шинтоистичке храмове и клања секамијима без припадања одређеној шинтоистичкој организацији, а с обзиром да не постоји формални ритуал којим се постаје припадник народног шинтоизма, чланство шинтоизма се често процјењује према броју оних који су придружени организованим шинтоистичким сектама. Шинтоизам има око 100.000 храмова[140] и 78.890свештеника у земљи.[143] Будизам је први пут стигао у Јапан у 6. вијеку; уведен је 538. или 552. године из краљевства Печке на Корејском полуострву.[144]
Хришћанство у Јапан први пут су донијели језуитски мисионари почетком 1549. године.[145] Данас, мање од 1%[146][147][148] до 2,3% становништва се изјашњава као хришћани;[в] већина њих живи у западном дијелу земље, гдје су мисионарске дјелатности биле највеће у 16. вијеку. Префектура Нагасаки има највећи проценат хришћана: око 5,1% 1996. године.[149] Од 2007. године, било је око 32.026 свештеника и пастора у Јапану.[143] Током посљедњег вијека, неки западни обичају који су се првобитно повезивали са хришћанством (укључујући вјенчања западног стила,Дан заљубљених и Божић) постали су популарни као секуларни обичаји међу многим Јапанцима.[150]
Муслимани у Јапану су већином, тачније 80—90%, потомци миграната рођених изван Јапана и њихови потомци, поријеклом првенствено из Индонезије, Пакистана, Бангладеша и Ирана.[151] Већина етничких Јапанаца муслимана су они који су се конвертовали ступајући у брак са имигрантима муслиманима.[152] Пју рисерч центар процјењује да је 2010. у земљи било око 185.000 муслимана.[153]
Остале мањинске религије укључују хиндуизам, сикизам, јудаизам и од средине 19. вијека велики бројноворелигијских покрета који су се појавили у Јапану.[154]
Више од 99% становника говоријапански каоматерњи језик.[50] Јапански јеаглутинативни језик који се одликује системом почасти, што одражава хијерархијску природу јапанског друштва, са глаголским формама и одређеним рјечником који указује на релативни статус говорника и слушаоца. Јапански систем писања користиканџи (кинеско писмо) и два сета кана (слогови засновани на курзивном писму и коријеном из канџија), као илатински алфабет иарапске бројеве.[155]
Поред јапанског,рјукјуански језици (амами, кунигами, окинавски, мијако, јаејама, јонагуни), који су диојапонске језичке породице, говоре се наРјукјуанском острвском ланцу. Мало дјеце научи ове језике,[156] али посљедњих година мјесне власти настојале су да повећају свијест о традиционалним језицима.Окинавски дијалекат јапанског говори се у овом региону.Аину језик, који нема доказане везе са јапанским или другим језиком, јестеумирући језик, са само неколико старијих матерњих говорника који су остали на Хокаиду.[157] Јавне и приватне школе уопштено захтијевају од ученика да узимају часове јапанског језика, као и часовеенглеског језика.[158]
Промјене у демографској структури створиле су низ друштвених питања, нарочито у потенцијалном паду броја радно способних и повећања трошкова социјалног осигурања, као што је јавни план пензија.[159] Све већи број млађих Јапанаца не ступа у брак или нема дјеце. Године 2011, јапанско становништво је у паду пет година, смањујући се за 204.000 на 126,12 милиона људи. То је највећи пад од 1947. године, када су сакупљени први подаци.[160] Овај пад је погоршаоцунами и земљотрес у марту 2011. године, у коме је живот изгубило скоро 16.000 људи.[161]
Процјењује се да ће број становника до 2060. године пасти на 96,69 милиона;[135][162] демографи и владини планери тренутно су у горућој расправи о томе како се носити са тим проблемом.[163] Понекад се као рјешење предлажу имиграција и радни подстицај како би се обезбиједила млада радна снага.[164][165] Јапан прихвата годишње просјечно 9.500 нових држављана за натурализацију.[166] ПремаВисоком комесаријату ОУН за избјеглице, Јапан је 2012. године прихватио 18 избјеглица за стално насељење,[167] док су САД прихватиле 76.000.[168]
Јапан пати одвисоке стопе самоубиства.[169][170] Године 2009, број самоубистава је премашио 30.000 дванаесту годину заредом.[171] Самоубиство је водећи узрок смрти за особе испод 30 година.[172]
Студенти прослављају након објаве резултата пријемних испита на Универзитет у Токију
Основне школе, средње школе и универзитети су успостављени током Меиџи обнове 1872. године.[173] Од 1947. године, обавезно образовање у Јапану обухвата основну и нижу средњу школу, које заједно трају 9 година (од 6 до 15 година старости). Скоро сва дјеца настављају школовање у трогодишњој вишој средњој школи.
Јапански образовни систем је одиграо средишњу улогу у опоравку земље и брзом привредном расту у десетљећима након завршетка Другог свјетског рата. Након рата усвојени су закони којима је дефинисан школски систем који је дјеловао неколико десетљећа: шестогодишња основна школа, трогодишња нижа средња школа, трогодишња виша средња школа и дво или четворогодишњи универзитет. Од априла 2016. године, разне школе су отпочеле школску годину са интегрисаном основном школом и нижом средњом школом у деветогодишњи програм обавезног школовања, у нади да ће ублажитинасиље иизостанке; надлежно министарство планира да овај приступ усвоји у цијелој земљи у наредним годинама.[174]
Јапан је најуспјешнија земљаОрганизације за економску сарадњу и развој (ОЕСР) у књижевности, математици и науци, са просјечном оцјеном од 529 поена по ученику и налази се међу земљама са најобразованијом радном снагом.[175] Јапанско становништво је добро образовано и друштво високо вреднује образовање као основу за друштвену покретљивост и за стицање запослења у високотехнолошкој привреди земље. Износ који Јапан издваја за образовање у просјеку је мањи од просјека ОЕСР. Иако је расход по ученику у Јапану веома висок, укупни расходи у односу на БДП остају мали.[176] Године 2015, јавни издаци на образовање у Јапану износили су само 3,5% БДП, што је испод просјека ОЕСР који је 4,7%.[177] Године 2014, земља је према ранг списку ОЕСР била четврта са 48% становника од 25—65 година који су остварили високошколско образовање. Поред тога, бакалауреати од 25 до 34 године чине 59% јапанских диплома, што је на другом мјесту у ОЕСР одмах иза Јужне Кореје.[178] Око 75,9% дипломаца средње школе похађа универзитет, нижи колеџ, трговачку школу или другу високошколску установу.[179]
Два врхунска јапанска универзитета суУниверзитет у Токију иУниверзитет у Кјоту,[180] чији су студенти стекли чак 16 Нобелових награда. Програм за међународну процјену ученика којим координише ОЕСР тренутно рангира укупно знање и вјештине јапанских петнаестогодишњака као 6. на свијету.[181]
У Јапану, здравствену заштиту пружају државне и мјесне власти. Плаћање личних медицинских услуга нуди се путем универзалног система здравственог осигурања који обезбјеђује релативну једнакост приступа, уз накнаду коју одређује владина комисија. Људи без осигурања преко послодавца могу учествовати у државном програму здравственог осигурања којим руководе мјесне власти. Од 1973. године, свим старијим лицима пружа се осигурање које финансира влада.[182] Пацијенти могу сами одабрати љекара или установу у којој желе вршити своје лијечење.[183]
Према висини номиналног БДП-а Јапан је на трећем[185] а према БДП-у мјереном паритетом куповне моћи на четвртом мјесту у свијету.Јавни дуг Јапана је 2016. године износио више од 230% његовог бруто домаћег производа, највећи на свијету.[186]Услужни сектор чини три четвртине бруто домаћег производа.[187]
Јапан има веома развијене индустријске капацитете, што се огледа у неким од највећих и технолошки најнапреднијих произвођача моторних возила, електричних уређаја, машинских алата, челика и обојених метала, бродова, хемијских производа, текстила и хране. За пољопривреду се користи 13% територије Јапана; поред тога, веома је развијен и риболов јер Јапан остварује око 15% свјетског улова рибе.[50] У 2017. Јапан је имао 65,01 милиона радно способног становништва, док је незапосленост износила 2,9%.[50] Око 20 милиона људи, или око 17% становништва, нашло се 2007. године испод линије сиромаштва.[188] Становање у Јапану одликују ограничена количина земљишта у урбаним подручјима.[189]Највећа извозна тржишта су САД (19,4%), Кина (19%), Јужна Кореја (7,6%), Хонгконг (5,1%) и Тајланд (4,2%). Главнину извоза чине делови за аутомобиле, моторна возила, производи од гвожђа и челика, полупроводници.[50] Јапан највише увози из Кине (24,5%), САД (11%), Аустралије (5,8%), Јужне Кореје (4,2%) и Саудијске Арабије (4,1%).[50] Главнину увоза у Јапан чине машине и опрема, фосилна горива, прехрамбени производи (нарочито говедина), хемикалије, текстил и сировине за јапанску индустрију. Према мјери тржишног удјела, јапанско домаће тржиште је најмање отворено од било које земље ОЕЦД.[190] Администрација Јуничира Коизумија започела је неке реформе које се тичу тржишне конкуренције, а стране инвестиције у Јапан су порасле.[191]
Јапан се нашао на 34. мјесту 2018. године према индексу лакоће пословања и има један од најмањих пореских прихода у развијеном свијету. Јапанска варијанта капитализма има много својих особености: кејрецу предузећа су утицајна, а стално запослење и напредовање у каријери засновано на старости је релативно уобичајено у јапанском радном окружењу.[190][192] Јапанска предузећа су позната по методама управљања као што је „Тојота пут”, а дионичарска активност је ријетка.[193] Најпознатији јапански глобални брендови суТојота,Хонда,Кенон,Нисан,Сони,Мицубиши,Панасоник,Уникло,Лексус,Субару,Нинтендо,Бриџстон,Мазда иСузуки.[194]
ТокомЕдо периода створена је основа за каснији привредни раст. У овом раздобљу изграђена је саобраћајна мрежа и основане су прве банке и осигуравајућа друштва.[195] ТокомМеиџи периода од 1868. у Јапану се развија тржишна привреда.[196] Тада су основана многа предузећа која и данас послују, а Јапан је постао најразвијенија држава Азије.[197] Период свеукупног привредног раста од шездесетих до осамдесетих година 20. вијека назван јеЈапанско постратно привредно чудо: просјечна годишња стопа раста друштвеног производа током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека била је 7,5%, а током осамдесетих и почетка деведесетих година 20. вијека 3,2%.[198]
Привредни раст је значајно успорен током деведесетих година 20. вијека; период се називаИзгубљеним десетљећем, а десио се углавном као нузефекат нереално високих цијена некретнина и великог прилива новца. Напори владе да оживи привредни раст нису имали успјеха, а додатни проблем им је нанијело успоравање свјетске привреде 2000. године. Након 2005. привреда је показала снажне знаке опоравка; раст БДП те године износио је 2,8%, што је било више него у САД или Европској унији.[199]
Данас, Јапан се високо рангира по конкурентности и привредној слободи. Нашао се на 6. мјесту према извјештају о глобалној конкурентности за 2015/16. годину.[200][201]
^На јапаском језику, 43 префектуре носе називкен (јап.県), Кјото и Осака суфу (јап.府), Хокаидо једо (јап.道), а Токио јето (јап.都). Иако различите по имену, у функцији су све исте.
^ „Без религије” (јап.無宗教mushūkyō) на јапанском језику и начину размишљања идентификује оне који не припадају ниједној организованој религији. Јапанцима термин „религија” или „вјера” значиорганизована религија на моделу хришћанства, тј. религија са одређеним доктринама и захтјевима за припадности цркви. Према томе, када неко пита „која је твоја религија?”, већина Јапанаца одговара да они „не припадају ниједној религији”. Према студијама Јапанске радиодифузне корпорације (ЈРК), они Јапанци који се изјасне као нерелигиозни и тиме не припадају ниједној организованој религије, у ствари учествују у народној ритуалној димензији шинтоизма. Ама Тошимару у књизи „Зашто су Јапанци нерелигиозни? из 1996 .године, објашњава да се људи који не припадају ниједној организованој религији у ствари редовно моле и нуде дарове прецима и заштитним божанствима на приватним олтарима и Шинтоистичким храмовима и изјашњавају се као нерелигиозни. За оно што ЈРК дефинише као „народна религија” Ама користи термин „природна религија”, док остали научници користе назив „нипоизам” или „заједничка религија”.[137]
^Према Денцу истраживању 2006. године: 1% су протестанти, 0,8% католици и 0,5% православци.[136]
^Szczesniak, Boleslaw (1954). „The Sumu-Sanu Myth. Notes and Remarks on the Jimmu Tenno Myth”.Monumenta Nipponica (на језику: енглески).10 (1/2): 107—126.ISSN0027-0741.JSTOR2382794.doi:10.2307/2382794.|access-date= захтева|url= (помоћ)
^Toby, Ronald P. (1977). „Reopening the Question of Sakoku: Diplomacy in the Legitimation of the Tokugawa Bakufu”.Journal of Japanese Studies.3 (2): 323—363.doi:10.2307/132115.
^Ohtsu, M.; Ohtsu, Makoto (1999). „Japanese National Values and Confucianism”.Japanese Economy.27 (2): 45—59.doi:10.2753/JES1097-203X270245.
^SHIGENARI, KANAMORI (1999). „German influences on Japanese Pre-War Constitution and Civil Code”.European Journal of Law and Economics (на језику: енглески).7 (1): 93—95.doi:10.1023/A:1008688209052.
^Exposition, Japan Imperial Japanese Commission to the Louisiana Purchase (1903).Japan in the Beginning of the 20th Century (на језику: енглески). Printed at the "Japan times" office. стр. 80. Приступљено31. 7. 2018.
^„Japan Counties”.www.statoids.com (на језику: енглески). Приступљено31. 7. 2018.
^„Global Peace Index 2018.”(PDF).visionofhumanity.org (на језику: енглески). Institute for Economics and Peace. јун 2018. Архивирано изоригинала(PDF) 29. 04. 2019. г. Приступљено31. 7. 2018.
^аб„図録▽世界各国の宗教”.www2.ttcn.ne.jp (на језику: јапански). 2000. Приступљено31. 7. 2018.
^Bestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008).Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 66—77.ISBN978-0-415-43649-6.
^абBestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008).Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 65.ISBN978-0-415-43649-6.
^Nakhleh, Emile A.; Sakurai, Keiko; Penn, Michael (5. 1. 2008).Islam in Japan: A Cause for Concern?(PDF) (на језику: енглески). Архивирано изоригинала(PDF) 10. 10. 2017. г. Приступљено31. 7. 2018.
^Heinrich, Patrick (2004). „Language Planning and Language Ideology in the Ryūkyū Islands”.Language Policy (на језику: енглески).3 (2): 153—179.doi:10.1023/B:LPOL.0000036192.53709.fc.
^Ando, Albert; Moro, Andrea; Cordoba, Juan Pablo; Garland, Gonzalo (09. 1995). „Dynamics of demographic development and its impact on personal saving: case of Japan”.Ricerche Economiche (на језику: енглески).49 (3): 179—205.doi:10.1016/0035-5054(95)90001-2.
^Ozawa-de Silva, Chikako (18. 9. 2008). „Too Lonely to Die Alone: Internet Suicide Pacts and Existential Suffering in Japan”.Culture, Medicine, and Psychiatry (на језику: енглески).32 (4): 516—551.doi:10.1007/s11013-008-9108-0.
^Ryan, Liam (1. 1. 2000). „The "Asian economic miracle" unmasked: The political economy of the reality”.International Journal of Social Economics.27 (7–10): 802—815.doi:10.1108/03068290010335235.
^Masake, Hisane (10. 4. 2016).„A farewell to zero”.Asia Times. Архивирано изоригинала 20. 11. 2006. г. Приступљено16. 1. 2011.
Bestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008).Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 66—77.ISBN978-0-415-43649-6.
Bestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008).Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 66—77.ISBN978-0-415-43649-6.
Exposition, Japan Imperial Japanese Commission to the Louisiana Purchase (1903).Japan in the Beginning of the 20th Century (на језику: енглески). Printed at the "Japan times" office. стр. 80. Приступљено31. 7. 2018.
Frédéric, Louis (2002).Japan Encyclopedia (на језику: енглески). The Belknap Press of Harvard University Press. стр. 143.ISBN978-0-674-00770-3. Приступљено29. 1. 2017.
Hiroshi, Shimizu; Hitoshi, Hirakawa (1999).Japan and Singapore in the world economy : Japan's economic advance into Singapore, 1870–1965. Routledge. стр. 17.ISBN978-0-415-19236-1.
Matsusaka, Y. Tak (2009). „The Japanese Empire”. Ур.: Tsutsui, William M.Companion to Japanese History. Blackwell. стр. 224—241.ISBN9781-4051-1690-9.
Takashi, Okazaki; Goodwin, Janet (1993). „Japan and the continent”.The Cambridge history of Japan, Volume 1: Ancient Japan. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 275.ISBN978-0-521-22352-2.
Worth, Roland H., Jr. (1995).No Choice But War: the United States Embargo Against Japan and the Eruption of War in the Pacific. McFarland. стр. 56,86.ISBN978-0-7864-0141-3.
.svg)
.jpg)
_05.JPG)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
_destroyer_JDS_Kongou_(DDG_173)_sails_in_formation_with_other_JMSDF_ships_and_ships_assigned_to_the_USS_Kitty_Hawk_Carrier_Strike_Group.jpg)
