Запаљивост је способност неког материјала да почне сасагоревањем и да се одржава у стању сагоревања када је изложен деловању изворатоплоте. Запаљивост се квантификује спровођењем тестова запаљивости. Рангирање материјала према запаљивости се користи код уградње материјала у грађевине, приликом дефинисања захтева које материјали требају испунити да би се уграђивали, за дефинисање начина на који се запаљиви материјали превозе, итд.[1]
Премаевропској класификацији, материјали који се уграђују у објекте се деле у седам класа. Класификација се даје на основу резултата одговарајућих тестова. Класе материјала према запаљивости су: А1, А2, Б, C, D, Е и Ф. Материјали који спадају у класе А1, А2 и Б не доприносе разбуктавању, материјали класе C доприносе разбуктавању након 10 минута, материјали класе D доприносе након 2 - 10минута, материјали класе Е за мање од 2 минуте. Материјали класе Ф су они који се не могу сврстати у претходне категорије.
Отпорност материјала на пожар се квантификује каовреме за које материјал или производ задовољава задане критерије (нпр. достизање дозвољеног повећањатемпературе на страни која није изложена пожару, губитак интегритета - продорпламена, итд.). Отпорност на пожар се одређује лабораторијским тестовима или рачунским методама.