Zen je svojevrsna tradicijamahajana budizma nastala spajanjem indijskedhjana tradicije, ranobudističkeškole praznine i kinesketaoističke filozofije, dovedena do najvišeg umetničkog izraza u kulturiJapana.[2]
Suština zena je neposredan doživljajprobuđenja (satori), pa su teoretsko znanje i proučavanje religijskih tekstova u drugom planu. Međutim, zen nije protiv filozofskog razumevanja, proučavanjasutri ili razvojaliturgije, ali ih žestoko odbacuje ako postoji opasnost da postanu predmetželje i prepreka za dosezanje jedine bitnosti.[2]
Zen tradicija tvrdi da nastavlja direktno, od-uma-do-uma, prenošenjebudnosti počev od Bude.[3] Zen smatra da čovek može da dosegne probuđenje kroz sopstvene napore, ali se pojedine škole razlikuju u metodama. Dokrinzai favorizuje šok-tretmane kao što je paradoksalno izražavanje (koan) često praćeno neočekivanim udarcima,soto favorizuje sedeću meditaciju (zazen).[4]
U zen predaji postoji mnoštvo primera da su učenici kao odgovor na svoja pitanja dobijali udarac štapom.[5] Zen budizam je posebno uticao na kulturu i disciplinu japanskihsamuraja.[6]
Od indo-evropskog korena "dheia" (gledati) je izvedensanskritski pojamdhyāna, koji značizagledanje,kontemplaciju[7], odnosno zadubljenost koja se postiže intenzivnom koncentracijom na određeni duhovni ili telesni predmet.[8]
Kineski izrazč'an skraćeno je odč'an-na, što je kinesko fonetsko prilagođenje sanskrtskog izraza dhjana.[5] Ovo je kasnije u japanskom postalozen, odakle je ušlo u zapadne jezike. Iako je zen najpoznatiji naziv za ovu školu budizma na zapadu, takođe je poznata kaočan u Kini,son u Koreji,tjen u Vijetnamu idhjana u Indiji.
Reč zen se često upotrebljava u značenju probuđenja, konačne istine ili prave prirode, pa tako označava ime škole, njenu svrhu i umeće kako to postići.[2]
Od vremenaupanišada, indijski učitelji naglašavaju meditativnu praksudhjane,motrenja, koja je postala jedna od najvažnijih tehnika u budizmu. Budistički učitelji đhane odlazili su u Kinu gde su ih prijateljski primili Kinezi, privučenitaoističkom meditativnom praksom. Đhana (čan-na) budizam postao je naslednik ovog pravca razvoja.[2]
O razvoju budističkog sistema đhana u Indiji se zna vrlo malo. Prema legendi, dhjana škola nastala je tako što je Buda, pored zabeleženih govora prenosio i ezoterično učenje nezavisno odspisa.[5] No, sam Buda se protivio bilo kakvom ezoteričnom učenju.[9] Prema zen legendi, Buda je držeći besedu pred okupljenim učenicima podigao ruku držeći u njojlotosovcvet. Samo jeMahakašjapa shvatio poruku i nasmešio se. Buda je potom rekao: "Imam ovu riznicu nepogrešivih učenja, divan duh nirvane, koju predajem Mahakašjapi", čime je on navodno postao prvi patrijarh đhane u Indiji.[2] Učenje se dalje prenosilo na taj način dok nije došlo doBodidarme, za koga se smatra da je bio dvadeset osmi patrijarh dhjane u Indiji, i prvi patrijarh u kineskoj č'an tradiciji.[5]
Indijski učiteljiKumarađiva iBudabadra delali su u Kini početkom5. veka i zajedno sa svojim učenicima u velikoj meri utrli put čanu. Među Kumarađivinim učenicima, koji su su stvorili podlogu za č'an u Kini, najistaknutiji suSeng-čao, koji je povezao tekstoveškole praznine itaoizma, iTao-šeng, koji je zastupao doktrinu iznenadnog prosvetljenja.[5] U stvari, neki smatraju da je Tao-šeng »pravi osnivač zena«.[2]
Prema predanju, koje naučnici ne uzimaju naročito ozbiljno, dolazak č'an budizma se vezuje za indijskogmonahaBodidarmu.[5] On je između520. i526. godine izIndije došao uKinu gde je postao prvitsu (patrijarh, doslovno predak) čan škole. Učenje je ubrzo uspostavilo izvanredan uticaj.[5]
Bodidarma je predao učenjeHuejkeju (486—593), drugom kineskom patrijarhu. Huejkeja je nasledioSeng-can, kom se pripisuje čuveni spisPečat verujuće duše.Tao-hsin, četvrti patrijarh, osnovao je prilično veliku monašku zajednicu.[2] Čan je u Kini prenošen s učitelja na učenika sve do vremena petog patrijarha,Hung-đena (601—674).
Nakon petog patrijarhaHung-đena (601—674) je došlo do velikog raskola, koji su prouzrokovala njegova dva glavna učenika. Jedan od njih,Šen-hsiju (605—706), postao je osnivač Severne škole; drugi,Hui-neng (638—713) osnovao je Južnu školu. Razlika između Severne i Južne škole predstavljala je raniju razliku izmeđuškole svesti (Hsing tsung) iškole praznine (K'ung tsung).[5] Takođe, Severna škola je ukazivali na potrebu postepenog uklanjanja pogrešnog razmišljanja i dosezanjabudnosti, a Južna je zastupala postizanje naglog probuđenja (vidi:satori).[10]
Južna škola je ubrzo popularnošću nadmašila Severnu.[10] Prema predanju, stari patrijarh Hung-džen objavio je da će naslednik biti onaj koji napiše najlepšikoan, u čemu je Huj-neng pobedio, te ga je imenovao naslednikom.[10] Ustvari, učitelji iz dinastije Tang (618—906) su doneli odluku u korist Hui-nenga, i on je priznat za šestog patrijarha.[2]
Tako je rođen revolucionarni č'an koji je propovedao »iznenadno prosvetljenje«, radikalnu ikonoklastiju koja je odbacivala proučavanje sutri, rituale i poštovanje kipova.[2] Sve potonje škole čana proizašle su iz ovog ogranka.
Ubrzo po Hui-nengovoj smrti (oko 713.) u kineskim manastirima je počela da se koristi dvorana za meditacije. Istovremeno, budističke svetovnjake oba pola podsticali su na bavljenje č'anom u svojim domovima.[10]
Hui-neng je bio šesti i poslednji patrijarh zena. Nakon njega, dolazi do nastanka »pet kuća čana«. Najuspešnije su bile sulinči icaodong, koje su postepeno inkorporisale sve ostale, i cvetaju do danas kaorinzai (linči) isoto (caodong) sekte u Japanu.[2]
Od8. veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno uVijetnam, uKoreju i naposletku uJapan.
U Kini je čan nastavio da se razvija. UčiteljPai-čang (umro814) je uveo nov propis za monahe: »dan bez rada — dan bez jela«, pa su zajednice sve više počivale na radu i meditaciji.[2] Č'an je imao dubok uticaj i na neokonfucijanski pokret dinastije Sung (960–1127).[10]
Od7. veka, neke škole u Japanu uključivale su čan praksu,[2] ali je č'an (pod nazivom zen) uveden u Japan krajem12. veka, zahvaljujući nastojanjima japanskih monahaEisaja iDogena.[11]Eisai (umro1215) putovao je u Kinu, gde su ga obučavali učiteljilinči škole, i 1191. godine doneo je linči (rinzai) školu u Japan, mada je njegova praksa uključivala elemente škola tendai i šingon. Pod Eisaijevim uticajem,šoguni su blagonaklono primili zen i tako je započeo njegov dugovečni savez sasamurajima i patriotskim interesima.Dogen (umro 1253), koji se smatra osnivačem soto škole (kin:caodong), podigao je1236. prvi zen hram u Japanu.[2]
Zen je dosegao vrhunac razvoja od 16—18. veka u intelektualnim krugovima vojnog plemstva (samuraja), i postao jedna od najuticajnijih budističkih škola. Međutim, građanski ratovi praćeni strogom vladinom kontrolom religije doveli su do slabljenja žara i discipline u zen manastirima. U18. veku,Hakuin Ekaku,rinzai učitelj, poznat kao »oživljavač zena«, je reorganizovao disciplinu i obučavanje zasnovao na strogom tečajukoan vežbi.[2]
Rinzai, »zen samoposmatračkog koana«, naglašava meditaciju kao sredstvo za vežbanjekoana, što ima za posledicu početak uvida (kenšo).Soto, »zen tihe ozarenosti« koan koristi retko azazen izjednačava s prosvetljenjem. Treću zen školu,obaku, doneo je iz Kine u Japan kaluđerIngen1654. Ponekad se zove »denibucu-zen« jer sjedinjuje zen i praksu čiste zemlje. Danas su jedine dve škole zena kod kojih je tradicija prenosa učenja neprekinutasoto irinzai, koje spadaju među najuticajnije budističke škole u Japanu, sa dva i po, odnosno sedam miliona sledbenika.[2]
Zen je izvršio dubok uticaj na japansku kulturu, posebno nahaiku poeziju,čajnu ceremoniju, slikarstvo, kaligrafiju, oblikovanje cvetnih aranžmana, pejzažnu arhitekturu itd. Njegova načela primenjena su i u borilačkim veštinama kao što sudžudo ikendo (mačevanje) i streličarstvo.
Uticaj zena na Zapadu, posebno uSAD, prestavlja značajan vid današnjeg zena. Pojava zen učiteljaSojena Šakua na Svetskoj skupštini religija u Čikagu1893. godine, nekoliko decenija radaD. T. Suzukija i uticaj zen centara naHavajima i uKaliforniji, značajno su doprineli širenju zena. Ugledni učenici, japanski i američkirošiji, manastiri i instituti sve su zapaženiji i aktivniji.[2]
UEvropi, akademsko proučavanje budističkih tekstova bacalo je u zasenak zanimanje za zen praksu, iako suRudolf Oto iEugen Herigel u Nemačkoj, iKrismas Hamfriz u Engleskoj, doprineli popularizovanju meditativne zen prakse. Na Zapadu, zen su posebno prijateljski prihvatili psihoterapeuti, pesnici i slikari.[2]
Glavni savremeni predstavnik i popularizator zena u zapadnoj filozofiji 20. veka bio je profesorD. T. Suzuki iz Kjota, čiji je rad doveo do živog zanimanja koje je ishodilo mnogim važnim proučavanjima.
Nakonkineske revolucije, od1950. do1952. godine, sprovedena je zemljišna reforma, kada je došlo do oduzimanja manastirskih poseda, uključujući i odeću od monaha.[2] Ova politika je oslabila tokom1972, kada je vlada počela da ističe budizam kao kinesko kulturno nasleđe.[2] Iako većina kineskih manastira pripadač'an baštini, č'an,čista zemlja i drugi oblici budizma duboko su isprepleteni i svi su osetili posledice promene.[2] Posle smrtiMao Cedunga,1976. godine, javljaju se znaci obnove budizma.[3]
U Vijetnamu, mnogi tjen manastiri deluju kao duhovni centri za obučavanje lokalnih vođa. Pokret za ujedinjenje budizma i aktivan budističkimirovni pokret tokomvijetnamskog rata imali su podršku od vijetnamskog tjena.[2]
Tokomrata u Koreji (1950—1953), mnogi manastiri su spaljeni, ali je uJužnoj Koreji došlo do obnove, sa programima zen meditacije u centrima kao što je manastir Haein. »Von-budizam«, nova narodna religija, neguje meditaciju preko službe zvane »zen bez vremena ili prostora«.[2]
Tokom Drugog svetskog rata, došlo je do izvesnog gušenja japanskog zena, ali se od druge polovine 20. veka uočava značajno oživljavanje. Poslednje decenije obeležene su sve većom popularnošću zena kod japanske omladine, impresionirane pozitivnim prijemom zena na Zapadu.[2]
Zen učenje je s jedne strane ukorenjeno umahajani, naročito učenju obudinskoj prirodi, a s druge strane je to povratak samoj srži budističkog učenja i iskustvu budnosti. Pod kineskim uticajem, zen je izjednačiodhjanu (meditaciju) sprađnom (mudrošću) i smatrao je da im je obema mesto u svakodnevnim poslovima. U ovom duhu, svetovnjak P'ang izjavljuje: »Moja natprirodna moć i čudesna dela su dovlačenje vode i nošenje drva za vatru.«[2]
Sva su ljudska bića već prosvetljena. Svi su bude po svojoj prirodi. Meditativni napor i nije ništa drugo nego sam akt budin.[11]
Zen podučava da jeBudina svest jedina stvarnost, odnosno da je prirodauma priroda Bude. Nju nije moguće podučavati, preneti putem spisa ili učitelja. Osnovni način uviđanja ove izvorne prirode je motrenje uma.
Na zen je veoma uticalaškola praznine, čiji je osnovni pojamšunjata. Prema rečima zen učitelja Dešimarua, praznina je stanje duha u kome možemo da udomimo čitav svemir:
Zen je učenje o večnosti, večnosti koja je samo niz pojedinačnih trenutaka koje je važno duboko živeti. Budite oprezni, kažu zen učitelji, izoštrite vašu pažnju bolje od najfinijeg mača. Samo tada ćete biti na Putu, samo tada ćete pomoću nje moći da obavite svaku stvar. Jer dobiti se može sako ako se sve napusti. Ako otvorimo šake, možemo da primimo sve; ako smo prazni, možemo da udomimo čitav svemir. Praznina je stanje duha u kome se ne vezujemo ni za šta i u potpunosti živimo sadašnji trenutak.[12]
– Tajsen Dešimaru, uvod u praksu i filozofiju zena
"Ako sretnete Budu, ubijte Budu. Ako sretnete patrijarhe, ubijte patrijarhe. Tad možete postići oslobođenje." (Linči, kineski čan učitelj iz 9. veka)
Zen je veoma kritičan po pitanju nametanja bilo kakvog duhovnog autoriteta iznad uma, uključujući tradiciju i svete spise. Kineski č'an učiteljLinči (umro 866) je govorio:
Ako želite ispravno razumevanje, ne smete dozvoliti da vas drugi obmanjuju. Treba da ubijete sve na šta naiđete, bilo iznutra ili spolja. Ako sretnete Budu, ubijte Budu. Ako sretnete patrijarhe, ubijte patrijarhe... Tad možete postići oslobođenje.[5]
Čan predaja donosi i priču o monahu koji ušao u hram i pljunuo na Budin kip. Kad su ga prekoreli, on reče: »Molim vas pokažite mi jedno mesto gde nije Buda«.[5]
Fokusirajući se na iskustvo probuđenja, neopterećeno tekstovima i učenjima, za ovu školu je karakteristična snažna ikonoklastička retorika, ali u savremenoj praksi zen je doktrinarno konzervativan.[3]
Tao-šeng je povezao taostički pojamnedelanja sa budističkim pojmom delanja, odnosnokarme. Po njemu, kada čovek upražnjava nedelanje, istovremeno upražnjava ne-um (wu-hsin), što znači da ne žudi za stvarima niti ih se grčevito drži. A pošto jekarma plod žudnji i vezivanja, nečija dela pod tim uslovima neće povlačiti nikakvu posledicu.[13]
Po zenu, najbolja metoda kultivisanja u cilju postizanjabudnosti je ne upražnjavati nikakvo kultivisanje. Kultivisati sebe znači vršiti nameran napor, što je delanje (yu-wei). To delanje će sigurno dati neki dobar učinak, ali on neće biti večit, jer je uzrokovan. A "kad se sila uzroka iscrpe, čovek se vraća prolaznom" (Hsi-jin).[5] Tako je najbolja metoda kultivisanja uma nedelanje, obavljanje svojih poslova bez namernog napora ili svrhovitosti. Ji-hsijan je govorio:
U postizanju budinstva nema mesta namernom naporu. Jedini je način i dalje nastaviti obične i uzbuđenja lišene radnje: vršiti veliku i malu nuždu, nositi odeću, jesti obroke i leći kad se umorite. Prost čovek će vas ismejati, ali mudar će razumeti.[5]
Sve što čovek valja činiti jeste da obavlja svakodnevne radnje i ništa više. Iako su to jednostavne stvari, nije ih lako obavljati nesvrhovito, bez ikakvih veza. To je ono što č'an učitelji nazivaju kultivisanje nekultivisanjem.[5]
Početkom5. veka,Tao-šeng je razvio teoriju naglogprobuđenja, nasuprot tradiciji da se budnost postiže postepenim razvojem mudrosti i vrline.[13] Ideja naglogprobuđenja postala je posebno uticajna u zenu. Zen budisti smatraju da negovanje uma, ma koliko dugotrajno, samo nekom vrstom pripremnog rada. Da bi se postigla budnost, ovo kultivisanje se mora okončati naglim probuđenjem, uporedivim sa preskakanjem provalije. Kada učenik stigne do ivice, tada mu učitelj može najviše pomoći. Na tom stupnju čan učitelji su upražnjavali metod »štapa ili vike«. Čan književnost izeštava o mnogim slučajevima da učitelj učenika, pošto mu je zadao neki problem, iznenada obaspe udarcima štapa ili drekom. Navode, ako se to učini u pravom trenutku, plod će biti učenikovo probuđenje.[5]
Za opisivanje naglog prosvetljenja ć'an učitelji koriste metaforu »otpalo je dno vedra«. Kad se to desi, sav sadržaj odjednom nestaje. Isto, kad čovek doživi prosvetljenje, svi njegovi problemi prestaju da budu problemi. Č'an učitelji to često nazivaju „viđenjemTao-a“.[5]
Koncept »iznenadnog probuđenja« značio je da se odbacuje sticanje zasluga i stupnjevito napredovanje. Da bi izazvali prosvetljenje, učitelji su se sve više služili vikom, ćuškama, pitanjima i paraboličnim radnjama.[2]
U životu zen monaha smenjuju se meditacija, molitve i težak fizički rad. Trajna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo meditaciji ili radu, vodi uvidu ibudnosti. Svrha ovih disciplina je da se kroz rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanjaum oslobodi stega i počne neometano iskazivati. Stepen duhovnog napredovanja čoveka ogleda se i kroz telesne pokrete, zbog čega zen majstori posmatraju veštine monaha kao odraz duhovnog stanja.
Marljivost redovnika je poslovična. Ako im dan nije predviđen za učenje, obično ih se može vidjeli odmah nakon doručka, ljeti oko pola šest, zimi oko pola sedam, na samostanskoj zemlji ili na poslovima oko imanja pripojenog zendou. Kasnije, neke skupine idu u susjedna sela i prose rižu. Redovnici održavaju samostan u savršenom redu, iznutra i izvana. Kad kažemo ovo je kao zen hram to znači đa se mjesto održava u najvećem mogućem redu.[14]
Kineski čan učiteljBaizhang Huaihai uspostavio je u 8. veku rana pravilamonaške disciplina, tzv.Čista pravila Baizhanga, poznata po izreciDan bez rada je dan bez jela.[15] Kako su zen monasi obrađivali zemlju, to im je pomoglo da preživeVeliki antibudistički progon u Kini više nego druge sekte, koje su ovisile o donacijama.
Rad je, a posebno oni poslovi koji se smatraju težačkima, glavni element života zen redovnika. To podrazumijeva puno tjelesnog rada kao što je metenje, čišćenje, kuhanje, skupljanje goriva, briga oko imanja ili hodanje i prošenje po udaljenim selima. Redovnici vjeruju u svetost tjelesnog rada, i ne smatra se da je bilo koji rad ispod časti, bez obzira kako težak ili prost bio.[16]D. T. Suzuki ocenjuje da je mišićna djelatnost najbolji lijek protiv tromosti uma, te da zen redovnici nisu besposličari kao redovnici-prosjaci u Indiji.[16]
Zen zastupa prenošenje suštine i duha budizma neposredno, bez oslanjanja na spise i reči. U zen tradiciji se istinska priroda često upoređuje s mesecom, a reči koje ga opisuju s prstom koji pokazuje na mesec.
Zen budizam smatra da se prvo načelo ne može izraziti. Nazivajući ga »duhom« ili nekim drugim imenom, čovek mu time daje definiciju i tako mu nameće ograničenje. Kada su upitali učitelja Ven-jia (umro958): "Šta je prvo načelo?" on je odgovorio: "Kad bih vam rekao, postalo bi drugo načelo".[5]
Pravilo č'an učitelja bilo je da svoje učenike poučavaju samo u ličnom dodiru. Pošto prvo načelo nije nešto o čemu se išta može reći, najbolji način njegovog izlaganja jeste ćutanje.[5]
Zazen je zen meditacija u određenom sedećem položaju, koji je proglašen svetim u budističkoj tradiciji. Telo se drži uspravno, prekrštenih nogu, suspregnutog daha, dok je um oslobođen bilo kakvih prianjanja, želja, pojmova i sudova. Cilj zazena jesatori, ulazak kroz „dharma kapiju velikog počinka i radosti"[10].
U nekim slučajevima, da bi podstakli probuđenje, odnosno prelaz na drugu duhovnu dimenziju postojanja, majstori zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koane, koji u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog skoka, kada učenik spozna stanje budnosti (vidi:bodhi,satori). Do10. veka Kung-an (Koan) je postao priznat i naširoko upražnjavan kao sredstvo za postizanje prosvetljenja.
Čan književnost izeštava o mnogim slučajevima da učitelj učenika, pošto mu je zadao neki problem, iznenada obaspe udarcimaštapa ili drekom (tzv. metod »štapa ili vike«). U zen tradiciji se smatra da, kada učenik stigne do ivice probuđenja, tada mu učitelj može najviše pomoći. Ako udarci ili vika uslede u pravom trenutku, plod će biti učenikovo probuđenje.[5] Takođe je zabeleženo da kada učenici pitaju zen učitelja o nekim dubokoumnim temama, kao odgovor bi često dobijali udarac "štapom budnosti" (jap.keisaku) ili sasvim irelevantan odgovor. Smatra se da je svrha ovoga staviti učeniku do znanja da se na neka pitanja jednostavno ne može odgovoriti.[5]
Keisaku, "štap pažnje", u japanskojsoto zen školi.
Nasilje je primenjivano nadženama jednako kao i muškarcima. Zen tradicija beleži priču o monahinji Gišo, koja se zaredila kad joj je bilo deset godina. Prošla je strogu obuku u raznim manastirima, sve dok u dvadeset petoj godini nije dospela kod učitelja Unzena.[18] On ju je narednih 13 godina obučavao i nemilosrdno tukao, o čemu je napisao pesmu:
Pre nje, monahinja Tecuma nadvisivaše sve,
A još od Mujaku nijedna ne beše tako iskrena kao Gišo!
Pa ipak, ostalo je još mnogo kapija kroz koje mora da prođe.
Još mnogo udaraca moje gvozdene pesnice ima da primi.[18]
Gišo je nakon toga postala igumanija zen manastira, u kome je obučavala 200 monahinja.[18]
Zen učenici su polagali zavet da su spremni dasmrtno stradaju od ruke svog učitelja.[19] U zen pričama je zabeležen najmanje jedan slučajubistva "učiteljskim" štapom. Ekido je bio posebno surov učitelj. Kada je jedan učenik zaboravio da pozvoni gong jer se zagledao u devojku koja je prolazila, Ekido ga je pretukao štapom, tako da je ostao na mestu mrtav. Zen tradicija u potpunosti pravda ovaj događaj, a nakon ubistva je navodno došlo doprobuđenja deset učenika u tom manastiru.[19]
Prema zen predaji, udarci su često imali snaguargumenta. Jednog učenika, koji je govorio da "ništa ne postoji",rinzai učiteljDokuon je, "ćutke pušeći lulu", iznenada odalamio štapom kako bi mu dokazao da greši.[20] Zabeleženo je i da je zen učitelj Tekisuo "katkad" tukao svoje učenike, usled čega su ga mnogi napustili.[21] Takođe je zabeleženo da je učiteljSengai stalno tukao učenika koji je hteo da ga napusti.[22] Kineski zen učiteljDžošu je takođe tukao učenike štapom, a jednog učenika je udario samo zato što se pun poštovanja klanjao Buddhi.[23][24]
Oca modernog japanskog zenaHakuina je krvnički tukao njegov učitelj Shoju. Jednom kada Hakuin htede predstaviti svoje gledište, učitelj ga opali preko uha i gurnu preko verande.[25] Drugi put, učitelj ga udari nekoliko puta i gurnu s trijema, te Hakuin ostade neko vrijeme gotovo bez svijesti.[25] Prema predaji, Hakuin se nakon toga ubrzo prosvetlio.[26] Nasilje je postalo neka vrsta običaja ne samo u zen manastirima, već i među svetovnjacima. U zen pričama se pominje prijateljica učiteljaHakuina koja je držalačajdžinicu. On je učenicima preporučivao njeno poznavanje zena, a ona ih je dočekivala u čajdžinici i "lemalažaračem".[27]
Pored batina i ubistva, zen tradicija beleži i primere telesnog sakaćenja. Kineski čan učitelj iz9. vekaGutej je odsekao prst jednom dečkiću koji ga je, dižući prst, u društvu oponašao.[28] Prema zen predaji, ubrzo nakon toga, dečak se navodno prosvetlio.[28]
Kao mahajanska škola, zen ima zajedničke tradicije, sutre, pravila i rituale s drugim mahajanistima.[2] Međutim, za razliku od ostalih škola budizma, u zenu spisi nemaju izraženu ulogu. Pošto se prvo načelo ne može izraziti rečima, nijedan sveti spis ilisutra nema nikakve stvarne veze.[5]
Uprkos antisholasticizmu zena, na njega je uticao veći broj sutri: tradicija tvrdi da je Bodidarma svojim učenicima daoLankavatara sutru, da suprađnjaparamite često bile korišćene, a da se »Vimalaktrtijevo ćutanje« iz sutre koja nosi njegovo ime zove »čisti zen«.[2]
Kinesko slovo za ništa, ne-stvar (mu). Javlja se u čuvenoj pričiDžaodžouov pas.
Postoji mnogo zen priča koje prepričavaju i beleže oni koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen priča.
Primer zen priče: “Vojnik po imenu Nobušige dođe kodHakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.”[29]
Zen disciplina i praksa čine srž kaluđerskog života. U predgrađima mnogih japanskih gradova mogu se naći zen manastiri, koji predstavljaju jednostavnu sredinu gde se obučava dvadeset, trideset pa i više monaha. Manastir obično čine vrtovi ograđeni zidinama sa starinskim drvenim dverima, dvorana za meditaciju (zendo), dvorana dharme (hatto), Budina dvorana (butsuden), čajdžinica i male pomoćne zgrade.
Dan u zen manastiru spaja jednostavnost i disciplinu, a u središtu pažnje su sedeća meditacija (zazen), podučavanje kojim se bavi učitelj (samen), fizički rad (samu), prošnja (takuhatsu) i recitovanje sutri. Monasi redovno ustaju u tri ujutro, umivaju se, recituju sutre, imaju sanzen koji se zove dakusan i zajedno doručkuju. Vreme do ručka, koji je u deset ili jedanaest časova, monasi provode u zazenu, čišćenju manastira, na predavanjima (teisho) ili u tumaranju po gradu i selu, proseći darove za manastir i njegove dobrotvorne ustanove. Zazen traje do jednog sata posle podne a rad u povrtnjacima ili drugi domaći poslovi sve do četiri sata posle podne, kada sledi večernji obrok i recitovanje sutri. Zazen ponovo počinje u suton pod budnim okom nadzornika određenog da bambusovimštapom (keisaku) udari monahe koji dremaju kako bi ih razbudio ili ohrabrio. Dozvoljena je još jedna poseta učitelju i dan se završava oko osam ili devet uveče, kada monasi odlaze na spavanje. Oni spavaju na zendo podu pokriveni pokrivačima. Svakom monahu je dodeljena jedna slamnata asura, koja mu služi kao podloga za meditaciju, sto za obedovanje i krevet.[2]
Danas u Japanurinzai škola održava oko četrdesetak zen manastira a nekoliko njih ima pothramove koji privlače svetovnjake koji žele da nauče zazen i turiste koji žele da razgledaju vrtove i umetničko blago.[2]
Veruje se da se suština zena, neposredan doživljaj budnosti, ispoljava u celokupnom životu.Zen-ki, »zen-delovanje«, se ispoljava u najsitnijim detaljima, svakodnevnim aktivnostima,umetnosti izanatstvu prosvetljene osobe.
Udinastiji Sung se smatralo da majstorstvo čan umetnika može da dođe do izraza u jednostavnim pokretima, prizorima i zvucima. Prosvetljeni stihovi, spontani crteži jednobojnim tušem, slike i slobodni kaligrafski poteziTang majstora spadaju među najranije primere čan umetnosti u Kini. Slike, naslikane nepravilnim stilovima »isprekidanog tuša« ili »rasutog tuša« dostigle su vrhunac počev od vremena pozne dinastije Tang, preko dinastije Sung pa do dinastije Juan, a najpoznatiji umetnici bili su Liang K'ai, Mu-či, i Ju-čien. Dok su umetnici drugih budističkih škola slikali nebeske bude u zlatnim rajevima, zen umetnici su slikaliŠakjamunija od krvi i mesa, odlučno liceBodidarme i duhbudinstva koji se ispoljava u svim stvarima: urmi, kestenu, igri majmuna, stenama, potocima.[2]
U Japanu je bila veoma cenjena čan umetnostdinastija Tang iSung. Nadahnuti kineskim uzorima, japansko zen slikarstvo tušem (sumi) i kaligrafija cvetali su uKamakuri tokom 13. i 14. veka i uKjotu od 15. do 17. veka, kada su se pojavili Mokuan, Kač,Seši i mnogi drugi. Zen umetnost je utvrdila estetske norme za dvor, samuraje, trgovce, pa čak i seljake. Zen stil je preovladao ukendou,aikidou i drugim borilačkim veštinama, zatim u takozvanom »putu čaja«, uhaiku poeziji,ikebani,vrtovima u stenama ino-drami.[2]
Estetika japanskog zena pojavila se kao eho japanske estetike usredsređene na spontanu nepravilnost u prirodi u smenjivanju godišnjih doba. Napuštajući težnju za onim što se zvalomijabi (dvorska prefinjenost) iokaši (očaravajuće zabavno), ona je otkrila dubinu onoga što se zoveavare (melanholična senzitivnost) u Bašovoj haiku poeziji,sabi (uvenulo i usamljeno) u ceremoniji čaja u trščanim kolibama,vabi (siromaštvo) u zemljanim tonovima korejske zdele za čaj ijugen (tajna) u prefinjenim pokretima no-izvođača.[2]
.svg)
