Luis Salvador Carmona,Alegorija vere (1752–53). Veo simboliše nemogućnost neposredne spoznaje.
Vjera (ijek.) ilivera (ek.), uverenje u istinitost neke tvrdnje bez njene provere, odnosno bezlogičkog rasuđivanja i zaključivanja.
U svakodnevnom životu čovek funkcioniše verujući u mnoge stvari, ideje, ljude, i razne verovatne ili neverovatne događaje. U teologiji, pod verom se obično misli na veru uboga.
Čovek koji veruje uspasenje ili u izgledniju budućnost ne dolazi do takvog stava racionalnim putem.Motivacija je ili spoljašnja, pod uticajem nekogautoriteta ili unutrašnja;potreba,osećanje, subjektivnistav.[2]
Za razliku odteologa, vernik može da veruje uBoga i bez naročitogznanja iz oblasti teologije. To ipak mnoge vernike ne sprečava da u svojoj veri budufanatični. Takođe, vera pojedinca se razlikuje od vere ureligijskom smislu i po tome što vera pojedinca, tzv.filozofsko-utopijska, ne mora da bude usmerena isključivo ka Bogu, već ka nekim drugimidealima.Crkva, međutim, pruža organizovanu iinstitucionalizovanu veru. Ona predstavlja posrednika između ljudi i božanstva, što postiže na različite načine, recimo preko verskihobreda iceremonija. Uloga crkve je i da razmatra značajna pitanja vere, ali i odlučuje o svojim članovima; ko i na koji način može postati njen član, ali i prestati to da bude usled kršenja nekogmoralnogkodeksa koji je sama crkva propisala.[2] USvetom pismu, vera je definisana kao proizvod ljudskih nada, ali koji je nedostupan čulima[3]. ZaApostola Pavla vera je spasenje svakog čoveka[4], a zaJevanđelistu Jovana, vera je jednakaljubavi premaHristu, ali i prema svima onima koji su od Boga potekli[5].
U klasičnojlogici, vera se smatra tvrdnjom, jer iznosi neku tvrdnju ili očekivanje ostvarnosti za koju se pretpostavlja da je istinita ili lažna (čak i ako se to ne može praktički proveriti, kao što je vera u postojanje nekogbožanstva). Povesno gledano,filozofske analize naravi vere proučavale su je kroz pojamsuda. U tome se posebno ističuDejvid Hjum iImanuel Kant.
_01.jpg)
