Josija Varnava je među hrišćanimahelenistima po svoj prilici imao vodeću ulogu.[2] Jedno vreme je bio saradnikapostola Pavla na misionarskim putovanjima, ali se kasnije sa njim razišao.
Josif Barnaba je bio Jevrejin (Levit)helenista iz dijaspore, rodom saKipra.[2]Dela apostolska opisuju da je bio“izvrstan čovek, pun Duha Svetoga i vere”.[3] Bio je veoma pobožan i darežljiv, aBiblija spominje da je prodao komad zemlje koji je imao da bi podelio stečeni novac apostolskoj zajednici.
Prvijevrejski hrišćani, među koje je spadao i Barnaba, su se striktno držaliMojsijevog zakona. Jerusalimska zajednica je veoma poštovala Varnavu, koji se uAntiohiji pojavljuje kao prvi vođa hrišćana. Njegova uloga je bila bitna u očuvanju jedinstva između crkvi Antiohije iJerusalima.[2]
Varnava je bio aktivan u propovedanju mnogo prePavlovog primanja hrišćanstva. Nakon Pavlovog preobraćenja, postali su bliski suradnici.
Prvi prijem „nejevreja“ u jevrejsku hrišćansku zajednicu dogodio se s potpunom saglasnošću vođstva hrišćanske zajednice u Jerusalimu pre46–47. godine, kada su Pavle i Varnava posetiliJerusalim da bi doneli pomoć hrišćanske zajednice u Antiohiji za zajednicu u Jerusalimu.[2] Nakon prihvatanja neznabožaca u hrišćansku zajednicu,Crkva čini dalji korak u traženju neznabožaca misionarskom metodom. Dok je u početku propoved bila upućena samo Jevrejima, ovim potezom i „Grci“ postaju objekat „milosti Božije“. Pavle, zajedno sa Varnavom, predstavlja možda inicijatora ovog plana.[2]
Barnaba je sa Pavlom krenuo u propovedničku misiju (Dela 9:26-28), na prvo misionarsko putovanje (47–48) koje počinje u Antiohiji i obuhvataKipar,Pergu iPamfiliju, Antiohiju Pisidijsku, gradove Likaonije (severna Galatija), kaoIkoniju,Listru i Derve. Varnava je bio veoma uticajan među hrišćanima. U gradu Listri, ljudi su prozvali VarnavuZevsom (vrhovno božanstvo), dok su za Pavla odabrali imeHermes (glasnik bogova) (Dela 14:12). U svim ovim gradovima i oblastimaGalatije osnivane su zajednice koje čine hrišćaniJevreji inejevreji, koji u početku žive harmonično bez naročitih problema, kao što je bio slučaj u Antiohiji.[2]
Prva ozbiljna kriza u pogledu položaja „nejevreja“ u hrišćanstvu nastaje u Galatiji i Antiohiji49. godine, kada se postavlja veliko pitanje obaveznostiobrezanja hrišćana.[2] Među hrišćanima su se razvile dve različite struje, usled čega je došlo do razlaza između Varnave i Pavla. Judeohrišćani su propovedali jevanđelje samoJevrejima (Dela 11:19), dok je Pavle želeo da se ona propovedaju svim narodima. Pavle je želeo da ukineobrezivanje i ostale zakone kojih su se oni pridržavali (Dela 21:21), zbog čega je sav Jerusalim bio u pometnji (Dela 21:31).
Varnava je verovao da ljudi neće zaslužiti spasenje ukoliko se ne obrežu po običajuMojsija i ostalih poslanika. Pošto nije hteo da se odreknezakona, postao je protivnik Pavlovog učenja koje nije insistiralo na zakonu. Između njih dvojice“...dođe do zaoštrenosti, tako da se rastaše jedan od drugoga” (Dela 15:39).
