| Ovaj članak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimično preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati članak, kliknite na link uredi i prevedite ga vodeći računa o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika. |
Za ostala značenja, vidiOmar (razvrstavanje).
Omar (arapski:عمر بن الخطاب; oko585. —7. avgust644) je bio drugihalif (634—644) iMuhamedov tast. On je bio jedan od najmoćnijih muslimanskih kalifa u istoriji, kao i jedan od najuticajnih vladara svetske istorije.[3]Suniti ga ubrajaju u grupučetiri pravedna halifa.Šiiti ga smatraju jednim od uzurpatora. Izabran preporukom svog prethodnikaEbu Bekra. Smatra se da je bio visok čovek, preko 2 metra, obdaren izuzetnom fizičkom snagom, belog tena i crvenkaste kose. Bio je poznat međuashabima kao najučeniji uKuranu, kao onaj koji najdoslednije radi poKuranu i kao onaj koji najviše razumeislam. Dok je još biomušrik, poželio je da ubijeMuhameda, noAlah je udesio da baš tada primiislam i postane jedan od najvećih boraca za pravamuslimana. Jedan je od desetorice poslanikovihashaba kojima je još za života obećanDženet.
Pod Omarom, kalifat se proširio bez presedana, vladajući nadSasanidskim carstvom i nad više od dve trećineVizantijskog carstva.[4] Njegovi napadi na Sasanidsko carstvo su doveli doosvajanja Persije za manje od dve godine (642–644).[5] Prema jevrejskoj tradiciji, Omar je uknuohrišćansku zabranuJevreja i dozvolio im je ulazak uJerusalim i bogosluženje.[6][7] Omara je na kraju ubio persijanacPiruz Nahavandi (poznat kao‘Abū-Lū‘lū‘ah na arapskom) 644. godine.
Istoričari generalno smatraju da je Omar jedan od najmoćnijih i najuticajnijih muslimanskih kalifa u istoriji.[8] On je poštovan usunitskoj islamskoj tradiciji kao veliki pravedni vladar i uzor islamskih vrlina,[9] a nekihadisi ga identifikuju kao drugog najvećegsahaba posle Ebu Bekra.[10][11] Međutim ekstremističke sekte šiitskog islama imaju negativno stavove prema njemu.[9][12]
Omar potiče potiče iz plemena Adij ibn Ka'b, koje je ogranakkurejšijskog plemena Adnan.[13] Pleme Adij ibn Ka'b je bilo malobrojno i siromašno. I sam Omar ibn el-Hattab je bio odgajan u siromaštvu i u teškim životnim prilikama.[14] Njegov je otac bio strog i grub prema njemu, što je uticalo na njegovu strogost, disciplinu i stav.[15]
Uprkos tome što je u predislamskoj Arabiji pismenost nije bila uobičajena, Omar je naučio da čita i piše u svojoj mladosti. Mada nije bio pesnik, on je razvio ljubav prema poeziji i literaturi.[16] U skladu s tradicijom plemenaKurejš, dok je još bio u tinejdžerskim godinama, Omar je naučioborilačke veštine, jahanje konja i rvanje. On je bio visok, fizički jak i renomirani rvač.[16][17] Bio je takođe bio talentovan orator koji je nasledio svog oca kao arbitar među plemenima.[18]
Omar je postao trgovac i napravio nekoliko putovanja doRima iPersije, gde se navodi da je upoznao razne naučnike i analizirao društva Rimskog i Persijskog carstva. Kao trgovac bio je neuspešan.[16][19] Poput drugih oko njega, Omar je voleo da pije u svojim preislamskim danima.[20]
Po dolasku objaveMuhameda, Omar je bio na strani većine kurejšijevaca. Šta više, on je od svih Kurejšija najviše zlostavljao i kažnjavao muslimane.[21] Tako se odlučio i da ubije Muhameda,[22] međutim tada je čuo da su njegova sestra i zet primili islam, te se zaputio da se prvo sa njima obračuna. Kada je video sestru kako čita Kuran naljutio se i udario je. Pokajavši se, tražio je da pročitati suru, koju je ona čitala. Toliko je bio nadahnut njome, da je prihvatio islam.[23][24]
Bio je622. nahidžri (prva emigracija) uMedini. Učestvovao je u bitkama kod Badra, Uhuda i Kajbara, u napadu na Siriju i nizu drugih sukoba. Omarova ćerka Hafsa se 625. udala za Muhameda, tako da je postao Muhamedov tast.[25] Muhamed je posle dve nedelje bolesti umro632. u Medini. Omar je odbijao da dozvoli da sahrane Muhameda tvrdeći da je Muhamed samo odsutan iz svoga tela i da će se vratiti.[26][27]Ebu Bekr je tada bio odsutan i kad se vratio iz Medine na to je rekao da je Muhamed samo prenosnik poruke, a prenosnici poruka su umirali i pre njega. Nakon toga je Omar dozvolio sahranu.[28]Suniti smatraju da ta epizoda pokazuje Omarovu duboku ljubav prema Muhamedu.Šiiti kažu da se Omar samo pretvarao i da je odgađanjem pokopa samo kupio vreme potrebno da bi se Ebu Bekr vratio iz Medine i uzurpirao vlast od Alije.
Ebu Bekr je izabran kao novihalif na sastanku grupe ljudi.[29] Omar je pomogao izboru Ebu Bekra javno mu dajući podršku.[30][31]Suniti išiiti imaju različito viđenje o legitimnosti toga sastanka i legitimnosti izbora halifa. Ebu Bekr je veoma kratko vladao.[32][33] Većina njegovoga halifata protekla je u Rida Ratovima, u kojima je ratovao protiv plemena, koja su napustila islam nakon Muhamedove smrti.Ebu Bekr je634. pre svoje smrti Omara proglasio svojim naslednikom.[34] Šiiti smatraju da to samo potvrđuje zaveru Ebu Bekra i Omara da pravi Muhamedov naslednikAlija ne postane halif.
Još nakon što jeEbu Bekr odlučio da izabere Omara da ga nasledi, neki su se uplašili da će Omar biti još oštriji kada preuzmehilafet. Takvo mišljenje se samo povećalo nakon smrtiEbu Bekra.[35][36][37] Međutim, pre zakletve, Omar se pred prisutnim obratioGospodaru: „Alahu moj, ja sam grub, pa me učini blagim. Alahu moj, ja sam slab, pa me ojačaj. Alahu moj, ja sam škrt, pa me učini darežljivim“, i nastavio dalje rečima: „Alah vas je, uistinu, iskušao sa mnom, a mene je iskušao sa vama i ostavio me među vama posle moga prijatelja (Muhameda). Tako mi Alaha, svako vaše pitanje koje mi dođe, ja ću lično preuzeti. Neću ga drugom poveravati i neću žaliti uloženog truda. Bit ću odlučan i poverljiv. A ko bude loš, sigurno ću ga kazniti.“
Omar je dobio nadimakvođa pravovernih (Emirul-u'minin).[38][39] Po preuzimanju halifata, Omar je smenioHalida ibn el-Velida sa mesta glavnokomandujućeg muslimanske vojske. Na njegovo mesto postavio jeEbu-Ubejde Amir ibn El-Džeraha. Nastavio je sa osvajanjima. Veoma lako je uspevao da podstakne veliki broj muslimana naDžihad. Tome su uveliko doprinosili i uspesi na bojnom polju. Posebno se trebaju spomenutiIrak,Šam,Kuds teEgipat koji su muslimani za vreme vladavine Vođe pravovernih uspeli u potpunosti da ostvoje.
Za vreme svogahalifata, Emirul-u'minin je učinioMedinu muslimanskom prestolnicom,džamiju je učinio mestom gde se raspravlja o opštim muslimanskim problemima.Džamija je u Omarovo vreme bila mesto odakle se upravljalo državom. Prvi je postavio sudije i zahtevao od njih da se drže pravde u svojim presudama.[40] A sam je on bio primer za pravednost. Nazvan je Farukom, jer je rastavljao istinu od laži.[41] This service was also said to have inspired fear in his subjects.[42] Jednom prilikom, kada je došao uMedinu izaslanik Kisre hteo je da pita o muslimanskom kralju, pa su ga obavijestili da kod njih nema kralja, nego da imajuhalifu. Potom ih je pitao gdje on boravi, pa su ga uputili prema džamiji. Potražio ga je u džamiji, ali ga nije našao. Rečeno mu je da ode na jedno mesto nedaleko od džamije. Kada je persijski izaslanik došao na mesto gdje su ga uputili, našao je čoveka kako spava u hladovini voćnjaka. Sam, sakriven od sunca, sa svojim štapom pod glavom, siguran i bezbrižan spavao je prvi čovek najveće države tog doba. Ta slika je nagnala Persijanca da kaže poznatu rečenicu: „Pravdu si uspostavio, pa mirno zaspao“.
Prvi je uveo poštu, plate i protokole.[43] Uveo je mesečevo računanje vremena za muslimane.
Za vreme Omarova halifata carstvo se širilo na veliko prostranstvo.[44] Zauzeli su odSasanida:
Zauzeli su odVizantije:
U bici kod Jarmuka mala muslimanska vojska je pobedila mnogo veću vizantijsku vojsku i trajno je okončala vizantijska vlast južno od Male Azije. Druga mala muslimanska vojska postigla je veliku pobedu u bici kod Kadisjaha oko636., blizu obalaEufrata. Za vreme bitke Sasanidska vojska je doživela veliki poraz, a ubijen je i persijski general. Posle dugeopsade muslimani su637. zauzeliJerusalim. Prema nekim pričama Omar je u Jerusalim ušao na pokoran način šetajući kraj magarca na kome je sedio njegov sluga. Pravoslavni patrijarh Jerusalima Sofronije mu je predao ključeve grada. Zatim je održao molitvu na mestu bivšega jevrejskoga hrama. Kasnije je tu sagrađena velika džamija. Zapadni istoričari te priče smatraju kasnijim izmišljotinama. Omar je ušao u Jerusalim verovatno godinu dana nakon predaje grada.
Za vreme njegove vlasti osnovani su garnizoni u Basri i Kufi. Proširio je i renovirao638. Veliku džamiju u Meki i Džamiju proroka u Medini. Započeo je i proces donošenja islamskoga zakona. Naredio je639, da se godine počnu brojati odHidžre.
Lokalno stanovništvo Jevreja i autohtonih hrišćana, progonjeno kao verske manjine i oporezovano u velikoj meri radi finansiranjavizantijsko-persijskih ratova, često su pomagalo muslimanima da preuzmu zemlju od Vizantinaca i Persijanaca, što je rezultovalo u izuzetno brzim osvajanjima.[45][46] Kako su se nova područja pridruživala islamskoj državi, oni su imali koristi od slobodne trgovine dok su trgovali sa drugim područjima u islamskoj državi. Da bi se podstakla trgovina, u Islamu trgovina nije bila oporezovana, već se bogatstvo oporezivalo.[47] Muslimani su plaćali zakat na svoje bogatstvo siromašnima. Pošto jeustav Medine napisaoislamski prorok Muhamed, Jevreji i Hrišćani su nastavili da koriste sopstvene zakone u Islamskoj državi i da imaju svoje sudije.[48][49][50]
U ranu zoru, u sredu, četvrtoga zul-hidžeta dvadeset i treće godine po Hidžri izašao je Emirul-mu'minin u džamiju da predvodi muslimane na sabah-namazu. Kada je izgovorio početni tekbir za pristupnamazu, prišao mu čovek i udario ga nožem nekoliko puta u prsa i u stomak.[51] Ubica je bio Ebu-Lu'lu Fejruz el-Farisi, rob El-Mugire ibn Šu'bea. Dok su ga muslimani pokušali uhvatiti, on je počinio samoubistvo i tako nije mogao ništa otkriti o zaveri. Ostavio je hilafet jednom od šest ljudi koje je izabrao, a to su:Osman ibn Afan,Alija ibn Ebu-Talib,Zubejr ibn Avam,Talha ibn Ubejdulah,Abdurrahman ibn Avf iSa'd ibn Ebu Vekas.[52][53] Oporučio je skromnudženazu i tražio odAiše da bude sahranjen poredMuhameda iEbu Bekra, što mu je dozvolila.
- ↑Majlisi, Muhammad Baqir. Mir'at ul-Oqool. 21. str. 199.
- ↑Al-Tusi, Nasir Al-Din. Al-Mabsoot. 4. str. 272.
- ↑Ahmed 2001: str. 34
- ↑Hourani: str. 23 sfn error: no target: CITEREFHourani (help)
- ↑„Islam: The Caliphate”.
- ↑Dubnow 1968: str. 326
- ↑Simha Assaf,Meqorot u-Meḥqarim be-Toldot Yisrael, Jerusalem (1946). str. 20–21 (Hebrew and Judeo-Arabic)
- ↑Ahmed, Nazeer,Islam in Global History: From the Death of Prophet Muhammad to the First World War, American Institute of Islamic History and Cul. 2001.ISBN0-7388-5963-X. pp. 34.
- ↑9,09,1Bonner, M.; Levi Della Vida, G.. „Umar (I) b. al-K̲h̲aṭṭāb”. u: P. Bearman. Encyclopaedia of Islam. 10 (Second izd.). Brill. p. 820.
- ↑„Hadith – Book of Companions of the Prophet – Sahih al-Bukhari – Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. Sunnah.com.
- ↑„Hadith – Book of Companions of the Prophet – Sahih al-Bukhari – Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. Sunnah.com.
- ↑Bonner, M.; Levi Della Vida, G.. „Umar (I) b. al-K̲h̲aṭṭāb”. u: P. Bearman. Encyclopaedia of Islam. 10 (Second izd.). Brill. p. 820. »Shi'i tradition has never concealed its antipathy to Umar for having thwarted the claims of Ali and the House of the Prophet.«.
- ↑„Umar Ibn Al-Khattab : His Life and Times, Volume 1”. archive.org.
- ↑Qazi, Moin (en). Umar Al Farooq: Man and Caliph. Notion Press. ISBN 9789352061716.
- ↑Muhammad Husayn Haykal (1944).Al Farooq, Umar. Chapter 1. str. 45.
- ↑16,016,116,2Haykal, 1944. Chapter 1.
- ↑Muhammad ibn Jarir al-Tabari,History of the Prophets and Kings
- ↑Haykal, 1944. Chapter 1. str. 40–41.
- ↑Tabqat ibn Sa'ad. Chapter: Umar ibn Khattab.
- ↑Haykal, 1944. Chapter 1. str. 47.
- ↑Haykal, 1944. Chapter 1. str. 51.
- ↑Armstrong: str. 128 sfn error: no target: CITEREFArmstrong (help)
- ↑„Umar's Conversion to Islam”. Al-Islam.org. Pristupljeno 4. 8. 2016.
- ↑Al 2002: str. 130–131 sfn error: no target: CITEREFAl2002 (help)
- ↑Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, Mohammad Allias Aadil. str. 42, Sahih al Bukhari
- ↑as-Suyuti,The History of Khalifahs Who Took The Right Way (London, 1995). str. 54–61.
- ↑„The Biography of Abu Bakr As-Siddeeq”. archive.org.
- ↑Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, Mohammad Allias Aadil. str. 56.
- ↑Holland 1997: str. 381–382 harvnb error: no target: CITEREFHolland1997 (help)
- ↑Madelung 1997
- ↑ The History of al-Tabari. State University of New York Press. 1990.
- ↑„The Institute of Ismaili Studies - Institute of Ismaili Studies”. iis.ac.uk. Arhivirano izoriginala na datum 03. 07. 2015. Pristupljeno 02. 08. 2017.
- ↑Archipelago, World. „Macmillan”. macmillan.com.
- ↑„The Biography of Abu Bakr As-Siddeeq”. archive.org.
- ↑Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, by Mohammad Allias Aadil. str. 58–59
- ↑K. Y. Blankinship,The History of al-Tabari: vol. XI. str. 157
- ↑Early caliphate, Muhammad Ali, Muḥammad Yaʻqūb K̲h̲ān. str. 85
- ↑Haykal, 1944. Chapter 5. str. 130.
- ↑Haykal, 1944. Chapter 5. str. 135.
- ↑The Cambridge History of Islam, ed. P.M. Holt, Ann K.S. Lambton, and Bernard Lewis, Cambridge 1970
- ↑Al 2002: str. 248–249 sfn error: no target: CITEREFAl2002 (help)
- ↑Essid 1995: str. 24, 67
- ↑Ahmad & Öztürk 2011: str. 539 sfn error: no target: CITEREFAhmadÖztürk2011 (help)
- ↑Medieval Islamic Civilization, Josef W. Meri, Jere L. Bacharach. str. 844
- ↑Esposito 2010: str. 38 sfn error: no target: CITEREFEsposito2010 (help)
- ↑Hofmann 2007: str. 86 sfn error: no target: CITEREFHofmann2007 (help)
- ↑Greville Stewart Parker Freeman-Grenville, Stuart Christopher Munro-Hay. Islam: An Illustrated History. str. 40.
- ↑R. B. Serjeant, "Sunnah Jami'ah, pacts with the Yathrib Jews, and the Tahrim of Yathrib: analysis and translation of the documents comprised in the so-called 'Constitution of Medina'", Bulletin of the School of Oriental and African Studies (1978), 41: 1–42, Cambridge University Press.
- ↑Watt. Muhammad at Medina and R. B. Serjeant "The Constitution of Medina." Islamic Quarterly 8 (1964). str. 4.
- ↑„Madinah Peace Treaty”. scribd.com.
- ↑Haykal, 1944. Chapter "Death of Umar".
- ↑„Umar Ibn Al-Khattab : His Life and Times, Volume 2”. archive.org.
- ↑„Hadith - Book of Model Behavior of the Prophet (Kitab Al-Sunnah) - Sunan Abi Dawud - Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. sunnah.com.
- Greville Stewart Parker Freeman-Grenville, Stuart Christopher Munro-Hay. Islam: An Illustrated History. str. 40.
- Ali, Maulana Muhammad (2011). The Living Thoughts of the Prophet Muhammad. Ahmadiyya Anjuman Ishaat Islam Lahore USA. str. 132. ISBN 978-1-934271-22-3.
- Ahmad, Abdul Basit (2000). Umar bin Al Khattab - The Second Caliph of Islam. Darussalam. str. 44. ISBN 978-9960-861-08-1.
- Essid, Yassine (1995). A Critique of the Origins of Islamic Economic Thought. Brill. str. 24,67. ISBN 978-90-04-10079-4.
- Al-Buraey, Muhammad (2002). Administrative Development: An Islamic Perspective. Routledge. str. 248-249. ISBN 978-0-7103-0333-2.
- The History of al-Tabari. State University of New York Press. 1990.
- Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad. Cambridge University Press.
- Holland, Tom (2013). In the shadow of the sword, The Battle for Global Empire and the End of the Ancient World. Abacus. str. 381-382. ISBN 978-0-349-12235-9.
- Al Mubarakpury, Safi ur Rahman (2002). Ar-Raheeq Al-Makhtum (The Sealed Nectar). Darussalam. str. 130-131. ISBN 978-9960-899-55-8.
- Dubnow, Simon (1968). History of the Jews: From the Roman Empire to the Early Medieval Period. 2. Cornwall Books. str. 326. ISBN 978-0-8453-6659-2.
- Ahmed, Nazeer (2001). Islam in Global History: From the Death of Prophet Muhammad to the First World War. American Institute of Islamic History and Culture. str. 34. ISBN 978-0-7388-5963-7.
- Al-Tusi, Nasir Al-Din. Al-Mabsoot. 4. str. 272.
- Majlisi, Muhammad Baqir. Mir'at ul-Oqool. 21. str. 199.
- Donner, Fred,The Early Islamic Conquests, Princeton University Press, 1981
- Guillaume, A.,The Life of Muhammad, Oxford University Press, 1955
- Madelung, Wilferd,The Succession to Muhammad, Cambridge University Press, 1997
- G.LeviDellaVida and M.Bonner "Umar" in Encyclopedia of Islam CD-ROM Edition v. 1.0, Koninklijke Brill NV, Leiden, The Netherlands 1999
- Previte-Orton, C. W. (1971).The Shorter Cambridge Medieval History. Cambridge: Cambridge University Press.
- How Many Companions Do You Know?arhivirano 10. oktobra 2017. na sajtuWayback Machine By Ali Al-Halawani.
- ibn Sa'ad. The Book of the Major Classes (Tabaqat al-Kubra).
- Rogerson, Barnaby (2010). The Heirs Of The Prophet Muhammad: And the Roots of the Sunni-Shia Schism. Little, Brown Book Group. ISBN 978-0-74-812470-1.
- Rogerson, Barnaby (2008). The Heirs of Muhammad: Islam's First Century and the Origins of the Sunni-Shia Split. Overlook. ISBN 978-1-59-020022-3.
- Madelung, Wilferd (1998). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-52-164696-3.
