Teofilakt Simokata (grč. Θεοφύλακτος ὁ Σιμοκάττης, prva polovina7. veka) bio jevizantijski istoričar, ali se ponekada smatra i poslednjimantičkim istoričarem.
Simokata je rođen uEgiptu, i bio je carski sekretar i prefekt za vremeIraklijeve vladavine (610–641. Izvesnu svetlost na Teofilaktovu biografiju baca njegov malidijaloški spisPrirodoslovna pitanja, čiji puni naslov glasiO objašnjenju i rešenju fizičkih problema (Περὶ διαφόρων φυσικῶν ἀπορήματων καὶ ἐπιλύσεων αὐτῶν), a koje je 1953. izdato na latinskom pod nazivomQuaestiones physicae. Iz tog spisa može se zaključiti da je Iraklije, koji je i sam došao na presto izAfrike, dozvao sebi na dvor iz Egipta učenog sofistu Simokatu, isto onako kao što je sebi dozvao čuvenog prirodoslovca ialhemičaraStefana Aleksandrijskog, da ga postavi za profesora novoosnovanogcarigradskog univerziteta. PoredPrirodoslovnih pitanja Simokata je napisao i jednu zbirkupesama u prozi, pod naslovomEtičke, bukolske i ljubavne pesme (Ἐπιστολαὶ ἠθικαὶ, ἀγροιχικαὶ, ἑταιρικαί). Oba ova spisa u Vizantiji su čitana više nego njegovo najvažnije, istoriografsko delo, o čemu svodoči veliki broj rukopisa.
Najzrelije Simokatino delo jeste njegovaIstorija, u osam knjiga, gde opisuje dobaMavrikijeve vladavine (582–602), nastavljajući zapravo tamo gde je staoMenandar Protektor, koga veoma ceni, i završavajući svoje delo 602, kada je na presto stupioFoka, najljući "tiranin". Celo gradivo podelio je u osam knjiga, kao iProkopije, a možda i Menandar. Svima njima uzor jeTukididovo delo podeljeno u osam knjiga. I u svom istorijskom delu Simokata jealegoričan, stavljajući na početak dijalog između personifikacijaFilozofije iIstorije. Od Prokopija i Menandra razlikuje se i po tome što je delo ispunio fantasktikom i sentencama.
Osnovna temaIstorije jeste rat koji je Vizantija na istoku vodila protivPersije, ali su u nju umetnuti i opisi dela persijskog kraljaHozroja II (vladao590-628), kao i rat Vizantije naBalkanu protivSlovena iAvara, uključujući i važne podatke o različitimturskim vođama. Simokatini izvori su trojaki: prvo, starija istorijska dela (naročito izgubljeno deloJovana Epifanijskog); drugo, arhivska dokumenta, koja su Simokati stajala na raspolaganju na dvoru (npr.persijski spisi); i najzad, usmena tradicija starijih živih savremenika Mavrikijeve vladavine. Najveću nezgodu njegovoj verodostojnosti predstavlja njegova uporna težnja za originalnim načinom pisanja. Zato on često ređa događaje nehronološkim redom, već kako je njemu zgodno da dobije izvesnuumetničku istilsku celinu.
Simokatin jezik je vrlo težak za razumevanje, njegov stil je veoma izveštačen iretorski kićen, a rečnik punneologizama. Koren Simokatinoj retorskoj izveštačenosti mogao bi se tražiti i u njegovom afričkom poreklu. Inače, za svoje vreme Simokata je bio vrlo učen čovek, koji je poznavao mnogeantičke pisce, iako prilično površno.
