Efrem Sirijski iliJefrem Sirin (sir.ܐܦܪܝܡ ܣܘܪܝܝܐ,Mor Afrêm Sûryāyâ; oko306 –373) je biosirijskiđakon i hrišćanskiteolog iz4. veka. Pisao je uglavnom himne, pesme i biblijske komentare. Smatra se najznačajnijimcrkvenim ocem sirijske tradicije.[1]hrišćani širom sveta, a posebno u Siriji, ga poštuju kaosveca.
Jefrem Sirin je rođen uSiriji od siromašnih roditelja u vreme caraKonstantina Velikog. Svoju ranu mladost je proveo dosta burno, ali je u jednom trenutku promenio način života i postao revnosni hrišćanin. Bio je učenikJakova Nisibijskog, a savremenik i prijateljVasilija Velikog.
Kao što izvor, koji neprestano izliva iz sebe čiste vodene struje i obilne potoke, nikada ne zabranjuje onome koji želi da se u obilju naslađiva badava čistom vodom, tako i božanska blagodat otvorena je svima da bi se svaki naslađivao koliko hoće.
Jefrem je neprestano pisao knjige, usmeno poučavao monahe i narod uEdesi, ili se predavao molitvi i razmišljanju. Kad su ga hteli postaviti zaepiskopa, on se napravio lud, jureći kroz grad Edesu i vukući za sobom svoju haljinu, nakon čega su ga ostavili na miru.[2] Umro je u dubokoj starosti378. godine.
Pravoslavna crkva slavi ga28. januara po julijanskom, a10. februara pogregorijanskom kalendaru.
