Svete tajne (grčki:μυστήρια –tajna) suhrišćanski obredi. Njihov broj se razlikuje kod različitih hrišćanskih denominacija.
Upravoslavlju ih ima sedam i to sukrštenje,miropomazanje isveštenstvo i ne mogu se ponoviti, brak, jeleosvećenje, ispovest i pričešče - ove se tajne ponavljaju. Pristup životu uPravoslavnoj crkvi u celini je svetotajinski.
Pohrišćanskom verovanju, sveta tajna je čin koji preobražava. Preobraženje je istinski ciljGospoda Boga u njegovim spasiteljskim delima. UHristu,Bog ne samo da nas spasava, ne samo da nam opraštagrehe nego, i preobražava naše živote. Svete tajne su sveštene radnje kojimaCrkva preobražava naš život, osvećuje ga.Bog je stvoriomateriju kao iduh, a stvarnigreh čoveka je što je razdvojio i podvojio materiju i duh da bi se podredio materiji, postao njenrob. Svete tajne ponovno spajaju razdvojeno.
Obično se kaže da uCrkvi ima sedam svetih tajni, jer broj sedam označava savršenstvo. Međutim uCrkvi ima bezbroj svetih tajni, u njoj je sve Sveta tajna.
Prvi ljudskigreh nastao je još uRaju, kada prvi ljudi pogaziše Božju zapovest. Uzrok prvoga greha bila jegordost, a posledica progon prvih ljudi iz Raja. Od tada se taj prvi, praroditeljski greh prenosi sa generacije na generaciju. Zbog toga se još naziva i nasledni greh. Jedini način da se očistimo od ovoga greha jeste kroz Svetu tajnu krštenja, jer u ovoj Svetoj tajni dobijamo Blagodat odDuha svetoga, koja čisti dušu od svih grehova i osvećuje je. Ovo znači da se kroz ovu Svetu tajnu čistimo i od ličnih grehova koje smo načinili od rođenja do dana krštenja (ovo važi samo za odrasle osobe jer novorođenčad i mala deca, izuzev naslednog, nemaju drugih grehova) i duhovno ponovo rađamo za Boga, za život večni.
Krštenjem se postaje članCrkveHristove, hrišćanin, a ne rođenjem. Ko se ne krsti nije dostojan da primi ni ostale Svete tajne. Osnovni preduslov za krštenje je, naravno, vera u Isusa Hrista, da je On Sin Božiji, i da je postradao ivaskrsao iz mrtvih, i da će opet doći da sudi živima i mrtvima. Takođe da bismo bili kršteni moramo znati osnovne istinehrišćanske vere, i naravno, koliko je to nama moguće, po njima živeti.
Krštenje se ne može obaviti bezkuma, ili kume. Kum može biti svaka krštena i punoletna osoba koja vodi život primeren jednom hrišćaninu. On jegarant da smo ispunili duhovne preduslove za krštenje. Činom krštenja kum postaje naš duhovni otac koji nas do kraja života vodi i usmerava na put istine i Bogopoznanja. On postaje odgovoran za naš duhovni život.
Svetu tajnu krštenja obavljasveštenik ilivladika. U izuzetnim slučajevima, npr. kod teških bolesnika, kada nisu prisutni ni sveštenik ni vladika, da bolesnik ne bi umro nekršten, krštenje može obaviti iđakon, odnosno bilo koja krštena osoba koja zna formulu krštenja (I krštava se sluga Božiji (ime) u ime Oca, Amin i Sina Amin, i Svetoga Duha Amin.), ako ni đakona nije moguće naći. Ako bolesnik prezdravi sveštenik dopunjuje krštenje, ali bez formule krštenja.
Sam čin krštenja izgleda tako što sveštenik lice koje se krsti tri puta zagnjuruje u osvećenuvodu, u ime Oca i Sina i Svetog duha. Takođe sveštenik od lica koje se krsti zahteva odricanje odsatane, pokajanje i pravo veroispovedanje, sadržano uSimbolu vere. Ovo sve obavlja kum u slučajevima kada je lice koje se krsti dete.
Za krštenje je potrebno:
Ova Sveta tajna vrši se odmah posle krštenja, i njome novokršteni dobija potrebnu snagu. Sveštenik pomazuje svetimmirom glavne delove tela: čelo, oči, nozdrve, usta, uši, prsa, ramena, ruke i noge, izgovarajući formulu: Pečat dara Duha svetog, koju kum potvrđuje Neka tako bude.
Sveto miro je naročito pripremljena materija. Ono se priprema jednom godišnje. Varenje svetog mira je svečano, najsvečanije što može biti. Počinje naVeliki ponedeljak i traje do Velike srede uveče. NaVeliki četvrtak, za vremesvete liturgije, osvećuje ga Njegova SvetostPatrijarh. Potom se sveto miro, preko eparhijskih arhijereja i arhijerejskih namesnika deli sveštenicima.).
Ono što za telesno napredovanje novorođenčeta predstavlja majčino mleko, to za duhovno napredovanje novokrštenoj duši, kao duhovnom novorođenčetu, predstavlja miropomazanje. Razlozi zbog kojih se svetim mirom pomazuju određeni delovi tela su sledeći:
Ukratko - Da se osveti ceo čovek, i duša i telo, da bude svet kao što je Bog svet.
Svetom tajnom pričešća primamo pod vidom hleba i vina pravo Telo i pravu Krv Gospoda Isusa Hrista. Ova Sveta tajna predstavlja vrhunac ljubavi i zajedništva između Boga i čoveka. Svetu tajnu pričešća ustanovio je sam Isus Hristos na Tajnoj večeri: “A kad su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: uzmite, jedite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i reče: pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova.” (Matej 26; 26-28).
Sveto pričešće se priprema i prima za vreme najvažnijeg crkvenog bogosluženja, Svete liturgije. Vernici se za Sveto pričešće pripremaju postom i molitvom. Za zdrave vernike priprema je strožija, nego za bolesne, odnosno zdravi vernici strožije poste nego bolesni. Nedelju dana pred pričešće drži se strogi post, tj. posti se na vodi, ne upotrebljava se zejtin. Na Svetoj liturgiji vernici ispovedaju svoje grehove svešteniku, on ih zatim razrešava grehova i utvrđuje da li su spremni da prime Svetu tajnu, tek posle toga vernici mogu pristupiti putiru (čaši) sa Svetim pričešćem.
U izuzetnim slučajevima kada su u pitanju bolesnici na samrti, i kada je potrebno brzo pričešće, mogu izostati uobičajene pripreme, tj. ovi vernici ne poste pre pričešća, već ih sveštenik samo ispovedi i pričesti. Ovo se čini zbog toga da bi se vernik pre smrti sjedinio sa Bogom. U ovakvim slučajevima sveštenik odnosi Svete darove u dom bolesnika i tamo ga pričešćuje.
Pričešće se može vršiti i u domu onih bolesnika koji nisu na samrti, ali su nepokretni, i ne mogu doći u crkvu. Tada to nije poslednje pričešće, već sveštenik pričešćuje bolesnika za zdravlje duše i tela.
Danas se vernici najčešće pričešćuju u toku četiri velika posta (Božićnog, Uskršnjeg, Sv. ap. Petra i Pavla, Gospojinskog), no treba da je preporučljivo pričešćivati se što češće. Znači kad god je vernik u prilici poželjnoi je da se pričesti.
Pokajanje je Sveta tajna kroz koju vernici ispovedaju svoje grehe i ukoliko to čine iskreno, kajući se, od ispovednika (sveštenika) dobijaju razrešenje grehova u imeIsusa Hrista. Episkopi i sveštenici, kao nasledniciapostola, imaju tu moć da opraštaju grehe, jer reče Isus apostolima: “Primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe oprostiće im se; i kojima zadržite zadržaće se.” (Jovan 22; 22, 23).
Vernika koji se i ispovedio i pokajao sveštenik razrešava greha čitajući molitvu:“Gospode Bože naš, koji si Petru i bludnici suzama podario oproštaj grehova, i carinika koji je poznao grehe svoje opravdao, primi ispovest sluge tvoga (ime), i grehe koje je sagrešio voljno ili nevoljno, rečju ili delom ili mislima, Ti mu kao blag i čovekoljubiv Bog oprosti. Jer Ti jedini imaš vlast otpuštati grehe, jer si Bog milosti i sažaljenja, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek, i u vekove vekova. Amin.” Sveštenik neće pročitati ovu molitvu ako se vernik ne kaje iskreno, već to čini samo radi formalnosti. Oni koji se na takav način ispovede i dalje ostaju pod teretom greha. Jedan od dokaza da je ispovest obavljena kako treba jeste olakšanje na duši koje oseća onaj koji se ispovedio.
Sveštenik je obavezan da i po cenu života čuva tajnu poverenu mu prilikom ispovesti. u suprotnom može biti lišen svešteničkog čina.
U slučajevima kada je vernik ispovedio neki teži greh sveštenik mu preporučujeepitimiju (kaznu), koja zavisi od težine i vrste učinjenog prestupa. Epitimija može biti dodatnipost ilimolitva, činjenje milosrđa, ako smo koga oštetili da mu to nadoknadimo, da molimo oproštaj od onih koje smo uvredili, pa čak i zabrana pričešćivanja na određeno vreme.
Važno je reći da je sveštenik samo posrednik između nas i Boga, i da ispovedajući svoje grehe i kajući se pred pred sveštenikom mi se ustvari ispovedamo i kajemo pred Bogom.
Ispovest i pokajanje treba obavljati što češće, a pogotovu u bolesti, jer ne znamo vreme svoje smrti, te je zbog toga potrebno da se oslobodimo greha i tako zadobijemo Carstvo nebesko.
U ovoj Svetoj tajni episkop uvodi uoltar kandidata, koji je ispunio sve uslove potrebne za obavljanje svešteničke službe, stavlja mu ruku na glavu i čitamolitvu posvećenja, da bi na kandidata sišla Božanska blagodatSvetog duha.
Posle ovoga rukopoloženi ima pravo, u zavisnosti od dobijenog čina, da vrši sveštenoradnje, da uči verne i da upravlja Crkvom. Ovo pravo sveštenstvu je dao samIsus Hristos, kada je uoči Vaznesenja rekao apostolima: “idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio” (Matej 28; 19, 20).
UPravoslavnoj crkvi imamo sledeće činove rukopoloženja:đakoni,prezviteri (sveštenici) iepiskopi (vladike).
Episkopi se biraju isključivo iz redovamonaha i oni imaju pravo da vrše sve Svete tajne, prezviteri sve osim Svete tajne sveštenstva, dok đakoni ne mogu samostalno vršiti ni jednu Svetu tajnu, već pomažu (saslužuju) episkopima i prezviterima.
Ko je ustanovio u Crkvi jerarhiju?
Sam Gospod Hristos kao prvi Prvosveštenik (Jevr. V, 4-6). On, kao izvor svake vlasti i prava u Njegovoj Crkvi, dao je apostolima vlast da uče, isceljuju i opraštaju grehe?
Šta onda predstavlja celinu jerarhije?
Najpre Hristos kao večni Prvosveštenik i glava Crkve, onda od Njega apostoli, pa od apostola episkopi, i od episkopa sveštenici i đakoni..
Zašto je neophodno polaganje ruku u ovoj svetoj tajni?
To su najpre činili apostoli (I Tim. IV, 14, 15,22). Polaganje ruku u ovoj svetoj tajni prenosi se na lice koje se rukopolaže duhovna sila i tako se postiže zakonita veza crkvene vlasti i sveštenosluženja.
Zašto sveštenika zovemo “Ocem”?
Zato što smo preko sveštenika u svetoj tajni krštenja preporođeni u decu božju; preko njih u svetoj tajni pričešća dobijamo nebesku hranu (Hristovo telo i krv); u svetoj tajni pokajanja preko njih dobijamo oproštenje od svojih grehova, a u ostalim svetim tajnama naročite darove Svetog Duha. Pored toga, sveštenici sa za nas neprestano mole, uče nas, savetuju, opominju nas i nama rukovode. Prema tome, oni su zaista naši duhovni oci. Svakako oni moraju biti dostojni tog imena i te velike službe.
Sveta tajna braka je Sveta tajna kroz kojuSveti Duh sjedinjuje u jedno biće dva krštena punoletna lica različitog pola, koji pred sveštenikom izjave da će se ceo svoj život uzajamno voleti, biti verni jedno drugom, i u kojoj primaju blagoslov za rađanje i vaspitanje dece.
Brak je Sveta tajna koju jeBog ustanovio još uRaju, rekavši Adamu i Evi: “Rađajte se, i množite se i napunite zemlju” (Postanje I; 28). Kasnije je GospodIsus Hristos potvrdio Svetu tajnu braka odgovarajućifarisejima na njihovo kušanje, “da li sme čovek da otpusti ženu za svaku krivicu?” rečima: “Zar niste čitali da ih je tvorac od početka stvorio kao muško i žensko i reče:“Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo”? Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.” (Matej 19; 4-6). Takođe je osvetio brak Svojim prisustvom na svadbi u Kani Galilejskoj, gde učini prvo čudo pretvorivši vodu u vino.
Mladić i devojka koji odluče da stupe u brak prvo odlaze kod svog sveštenika da obavepredbračni ispit. Ovo je neophodno učiniti da bi se otkrile sve eventualne smetnje za stupanje u brak, kao što su: maloletstvo, krvno ili duhovno srodstvo, nesaglasnost roditelja... Ako ne postoji nikakva smetnja za stupanje u brak posle tri Svete Liturgije mladenci dolaze uhram da se venčaju.
Neposredno uoči venčanja vrši seprstenovanje ispred oltara. Samo venčanje obavlja se na sredini crkve, ispred Krsta i Evanđelja, uz prisustvo dva svedoka (kumova). Tada sveštenik pita mladence da li imaju slobodnu volju da stupe u brak, i da li se nisu obećali nekom drugom. Venčanje je obavljeno kada sveštenik stavivši mladencima vence na glavu blagosilja ih uz reči: “Gospode, Bože naš, slavom i čašću venčaj ih”. Posle toga mladenci piju vino iz zajedničke čaše u znak da će celog života deliti dobro i zlo.
Kao što smo već rekli brak je doživotna zajednica, ali u krajnjem slučaju, kao što je neverstvo ili smrt nekog od supružnika, Crkva dozvoljava drugom supružniku da stupi u novi brak.
Ova Sveta tajna vrši se uglavnom nad teškim bolesnicima, bilo telesnim bilo duševnim. U njoj se bolesniku čitaju molitve i pomazuje se osvećenim uljem (jelejom), kroz koje deluje Božja blagodat za ozdravljenje bolesnika.
Tajnu po pravilu vrši sedam sveštenika, a može i tri. Na sto se stavi činija sapšenicom, a u sredinukandilo sauljem. Pored činije se stavi sedam stručakabosiljka za pomazivanje. Zatim se vrši osvećenje ulja. Potom se uz čitanje molitava bolesnik sedam puta pomazuje.
Vršenje ove Tajne je zapovešću apostola prenešeno na episkope i sveštenike: “Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno.” (Jakovljeva 5; 14, 15).
