Sultan Sulejman Veličanstveni je došao na vlast sa 25 godina,20. septembra1520. godine i vladao je narednih 46 godina. On je bio i najznačajnijiosmanski vladar koji je sam učestvovao u deset vojnih pohoda uEvropi i tri uAziji. Sulejman je lično predvodio osmansku vojsku u pohodu na hrišćanska uporišta:1521. godine zauzet jeBeograd, a1522. godine opsednut jeRodos. Osvajanjem ostrva pomorski put doEgipta je osiguran, te su takoTurci imali potpunu kontrolu nad trgovinomVenecije iĐenove u Istočnom Sredozemlju.
1525. godine počele su pripreme za jedan veliki vojni pohod. Trupe su poslate kako kopnom, takoDunavom u pravcuBeograda. Nakon što je vojska prešla rekuDravu,1526. godine je došlo dobitke kod Mohača sa ugarskom vojskom kojom je komandovao kraljLajoš II. Ugarski kralj je poginuo, a njegova vojska je bila poražena.
Po odredbi Bečkog sporazuma Habzburzi su preuzeli ugarsku krunu.Ferdinand I od Austrije postavlja kao svoj politički cilj odbranu zapadne Evrope od daljih prodora Turaka.
Sultan Sulejman I i njegov veliki vezirIbrahim-paša zapalili suPeštu. U isto vreme vođeni su ratovi u Bosni, Dalmaciji i Sloveniji. Osmanski sultan postavlja rumunskog knezaIvana Zapolju za novog ugarskog kralja. Zbog toga je došlo do rata između Austrije i Turske.
Osmanska vojska je bezuspešno opsedalaBeč od27. septembra do15. oktobra. Za vreme povlačenja trupa opljačkano je šire područje oko Beča. Treba napomenuti da ga je sputalo loše vreme, ali i izmorenost vojske, pa je stigavši do predgrađa Beča odlučio da se povuče. Kasnije je sličnu sudbinu doživela i Štajerska.
Prilikom jednog vojnog pohoda u1534. godineBagdad su ponovo zauzeli Persijanci. Opsada venecijanskog ostrvaKrfa nije bila uspešna. Sultan Sulejman je lično ugušio pobunu uMoldaviji.
Nakon smrti Ivana Zapolje1540. godine Turci su anektirali Ugarsku. Tom zemljom je upravljao jedanbeglerbeg izBudima. Tako je došlo do primirja izmeđuFerdinanda I i sultana Sulejmana I na sedam godina, pri čemu je nadvojvodaAustrije (i budući nemački car) morao da plaća danak Turcima. Od vremena vladavine Sulejmana I „Visoka Porta“ je postala pojam u Evropi za osmansku vladu. Svoj poslednji vojni pohod preduzeo je sultan godine 1566. da zauzmeSigetvar, na putu za Beč. Stari Sulejman I je umro6. septembra 1566. godine pre nego što je ostvario svoj cilj, tokombitke kod Sigeta.
Sultan se jednom mesečno kretao prerušen među narodom kako bi video šta ljudi misle o njegovim odlukama. Sultan Sulejman je smatran za jednog od najboljih vladara koje je Osmansko carstvo ikada imalo, međutim pošto je sultana Sulejmana nasledio njegov najnesposobniji sin Selim Osmansko carstvo nije bilo moguće dalje proširivati pošto sultan Selim kao i njegovi naslednici za to nisu bili zainteresovani.
Sulejman je rođen uTrapezuntu, koji se nalazi na obaliCrnog mora verovatno oko 6. novembra1494. godine. Sulejman je bio sin sultanaSelima I i njegove žene,Hafse Hatun, koja je verovatno bila kćerka tatarskog kana saKrima,Mengli Giraja. Kao mladić se sprijateljio saPargalijom Ibrahimom, koji će kasnije postati najverniji sultanov savetnik iveliki vezir. Sa 17 godina postavljen je za namesnika grada Kafe (danas Teodosija), potom Sarukana (danas Manisa). Po smrti njegovog oca Selima I, nasledio je carstvo kao deseti sultanOsmanskog carstva. Rani opis Sulejmana, nekoliko nedelja po stupanju na presto je obezbediomletački izaslanik Bartolomeo Kontarini: „On ima 26 godina, visok je ali žilav i ima delikatan ten. Vrat mu je malo predug, lice mu je tanko, a nos ima orlovski izgled. Ima tamnu nijansu brkova i malu bradu; bez obzira na to ima prijatno držanje, iako njegova koža više vuče na bledu boju. Kažu za njega da je mudar vladar, da voli školovanje i svi ljudi očekuju dobro od njegove vladavine.“ Neki istoričari tvrde da se u mladosti divioAleksandru Velikom. Bio je vođen Aleksandrovom vizijom da stvori veliko svetsko carstvo.
Nakon poraza i propadanjasrpske,bugarske ivizantijske države, naBalkanu je ostala jedinoUgarska koja je mogla da bude potencijalna smetnja osmanskom ekspanzionizmu ka Zapadu. Sulejman je počeo da sprema napad naBeograd koga je još1456. godine bezuspešno opsedao Sulejmanov pradeda,Mehmed II Osvajač. Sulejman je čvrsto bio odlučio da krene na Beograd, još mu je jedino nedostajao valjan razlog zbog koga bi krenuo u pohod, međutim, vrlo brzo su mu ga dali samiUgri.
Na ugarsko-turskoj granici su se još od Selimovog vremena stalno dešavali manji incidenti. Sulejman je odmah po stupanju na presto ponudio Ugarskoj obustavljanje svih neprijateljstava u zamenu za plaćanje tributa. Ugri, čvrsto verujući da će im u slučaju potrebeAustrija priskočiti u pomoć, bahato su odbili ovaj predlog, a Sulejmanovog izaslanika vratili u Carigrad bez ušiju i nosa. Sulejman je iskoristio ovaj događaj kao razlog za napad.
Polovinom maja1521. Sulejman je završio pripreme i pokrenuo vojsku u pravcu Beograda. Ugarska država je bila gotovo u rasulu i nesposobna da se efikasno suprostavi osmanskoj vojsci. Branioci Beograda pružali su žilav otpor, ali zbog nedostatka ljudstva i ratnog materijala morali su da predaju grad 28/29. avgusta1521. godine. Vest o padu jednog od najvažnijih hrišćanskih uporišta gromoglasno je odjeknula u Zapadnoj Evropi. Hrišćanski svet je svakim danom postajao sve zabrinutiji za svoj opstanak pred naletimaosmanskog ekspanzionizma. IzaslanikSvetog rimskog carstva je zabeležio:Pad Beograda je pokrenuo niz dramatičnih događaja koji su na kraju uništili Ugarsku. Njegova direktna posledica su bili smrt kraljaLajoša II ubici kod Mohača 1526, zauzimanje Budima, okupacijaTransilvanije, propast kraljevstva u usponu i strah susednih naroda da će doživeti istu sudbinu…[18]
Pad Beograda pokazao je nesposobnost ugarske vlasti da se suprostavi ekspanzionističkoj politici Osmanskog carstva koje će svoju nadmoć pokazati nešto kasnije i ubici na Mohačkom polju 1526. godine. Nakon poraza i sloma Ugarske, nosilac hrišćanske borbe protiv osmanskog prodiranja u Evropu postaćeHabzburška monarhija.
Osmanska flota naIndijskom okeanu u 16. vekuTopovi koje je koristio Sulejman Veličanstveni tokom napada na Aden
Osmanski brodovi su ploviliIndijskim okeanom još od1518. godine. Osmanskiadmirali kao što suHadim Sulejman paša,Seidi Ali Reis iKurtoglu Hazir Reis su poznati da su plovili sve do lukaMogulskog carstva kao što suTata,Surat. Poznato je da je mogulski carAkbar Veliki lično razmenio šest dokumenata sa Sulejmanom Veličanstvenim. U Indijskom okeanu, Sulejman je vodio nekoliko pomorskih kampanja protivPortugalaca u pokušaju da ih ukloni i uspostaviti trgovinu saIndijom.Aden uJemenu bio je okupiran od strane Turaka1538, u cilju da se obezbedi osnova za osmansku raciju protiv portugalskih poseda na zapadnoj obali današnjegPakistana iIndije. Ploveći ka Indiji, Turci nisu bili uspešni protiv Portugalaca u opsadi gradaDiu septembra 1538, ali su se potom vratili u Aden kojeg su utvrdili sa stotinu komadaartiljerije. Odavde Hadim Sulejman-paša je preuzeo kontrolu nad celim Jemenom, zauzimajući i gradSanu. Međutim Aden se usprotivio Turcima i pozvao je Portugalce, koji su imali kontrolu nad gradom sve dokPiri Reis nije povratio Aden1548. godine. Sa jakom kontrolom nadCrvenim morem Sulejman je uspešno kontrolisao indijske trgovačke puteve zaPortugal i zadržao je visok nivo trgovine saMogulskim carstvom tokom celog 16. veka. Sulejmanov admiral Piri Reis je vodio osmansku flotu na Idijskom okeanu u uspeo je uzauzimanju Maskata1552. godine. Godine1564, Sulejman je primio poslanstvo izAčeha (današnjaIndonezija), koja je tražila podršku odOsmanskog carstva protivPortugalije. Kao rezultat ove saradnje bila jeOsmanska ekspedicija na Ačeh, koja je omogućila veliku vojnu pomoć stanovnicimaAčeha.
Imajući konsolidovana svoja osvajanja na zemlji, Sulejman je saznao da je tvrđava Koroni u Moreji (današnjiPeloponez) izgubila od admiralaKarla VAndrea Doria. PrisustvoŠpanaca na istočnomMediteranu su zabrinuli Sulejmana, koji je na to gledao kao na rani pokazatelj namere Karla V da bude rival osmanskoj dominaciji u regionu. Prepoznajući potrebu da uspostavi nadmoć svoje flote na Mediteranu, Sulejman postavlja novog komandanta flote Khair ad-Din خير الدين, koji je Evropljanima poznatiji kaoHajrudin Barbarosa. Nakon što je postavljen za glavnog admirala, Barbarosa je morao da obnovi i sastavi osmansku flotu, koja će biti velika kao flote svih mediteranskih zemalja zajedno. Godine1535. Karlo V je odneo važnu bitku protiv Turaka kodTunisa, koja je zajedno sa ratom protivVenecije primorala Sulejmana da prihvati predlogeFransoa I Valoa da zajedno oforme alijansu protiv Karla V.Flota Svete lige je1538. poražena od straneBarbarose uBitci kod Preveze, koja je osiguralaIstočni Mediteran za Turke za naredne 33 godine, sve do poraza uBitci kod Lepanta. KodPreveze je28. septembra1538. Barbarosa odneo ubedljivu pobedu nad Svetom ligom koju su sačinjavaliPapinska Država,Španija,Mletačka Republika,Kraljevina Napulj,Kraljevina Sicilija,Republika Genova,Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstva Savoje, Parme i Urbina, kao i malteški vitezovi, poznatiji kao jovanovci. Istočno odMaroka, ogromne teritorije uSevernoj Africi su prisvojene. Varvarske države (izraz Evropljana za države severne Afrike i Osmalije u 16. veku)Tripolitanija,Tunis iAlžir su postaleautonomne provincijeOsmanskog carstva, služeći kao vodeći krivci Sulejmanovog konflikta sa Karlom V, čiji je pokušaj da istera Turke propao1541. godine. Turski gusari i korsari u službi Osmanskog carstva napadali su španske i italijanske obale i brodove. Piratstvo koje je nastalo od ozloglašenih varvarskih pirata iz severne Afrike, može se posmatrati u kontekstu ratova protiv Španije. Za kratak period osmanska ekspanzija osigurala je pomorsku prevlast na Mediteranu. Osmanska flota je takođe kontrolisala iCrveno more, a držala je iPersijski zaliv sve do1554, kada su njihovi brodovi bili poraženi od strane mornarice Portugalskog carstva. Portugalci su zauzeliHormuški tjesnac1515. godine i odatle nastavili da se nadmeću sa Sulejmanom za prevlast uAdenu. Godine1542. suočavajući se sa zajedničkim neprijateljem -Habzburškom monarhijom, Fransoa I Valoa je odlučio da obnovi Osmansko-Francusku alijansu. Kao rezultat toga, Sulejman je poslao 100 galija, pod komandomBarbarose da pomogneFrancuskoj u zapadnom Mediteranu. Barbarosa pljačka obaleNapulja iSicilije, pre nego što stigne u Francusku, gde je FransoaTuluz napravio kao sedište za pomorske admirale Osmanskog carstva. Tokom iste kampanje Barbarosa je napao i zauzeoNicu1543. godine. Do1544, mir između Karla V i Fransoa I je privremeno završio savezništvo između Turaka i Francuske.
Opsada Malte
Godine1530, drugde u Mediteranu je obnovljenred viteza sa Malte, koji je ubrzo preduzeo akcije protiv muslimanske mornarice, što je izazvalo bes Osmanlija, koji su ponovo sastavili ogromnu vojsku u cilju da uklone vitezove sa Malte. Osmanlije su počele invaziju1565. godine, a datum početka invazije je bio18. maj, a trajala je sve do8. septembra. Turska flota koja je brojala 181 jedrenjak, 25.000 ljudi. U početku je izgledalo da će se hrišćanska katastrofa sa Rodosa ponoviti, međutim, Karlo V je poslao pojačanje iz Napulja, te su Osmanlije bile prinuđene da se povuku. Već sledeće,1566. godine,Pijale paša je zauzeo ostrvoHios, poslednje đenovljansko uporište u arhipelagu.
Pargalija Ibrahim-paša je bio Sulejmanov drug iz detinjstva i kasnije je bio njegov veliki prijatelj. Ibrahim je zapravo biopravoslavni hrišćanin izAlbanije. On je školovan, nakon što je uzet kaodanak u krvi. On je prvo bio Sulejmanov sokolar, pa je potom unapređen u upravnika dvora, da bi1523. godine postao veliki vezir, a1529. i komandant cele osmanske vojske. Sulejman je takođe jednom prilikom Ibrahima proglasio zabeglerbegaRumelije. Prema jednom hroničaru iz17. veka Ibrahim je zamolio Sulejmana da ga ne promoviše na tako visokim pozicijama, strahujući za svoju bezbednost, ali mu je Sulejman na to odgovorio da pod njegovom vladavinom, bez obzira na okolnosti, Ibrahima nikada neće ubiti ili ugroziti njegov život. Ipak, na kraju Ibrahim je pao u nemilost sultanu. Tokom trinaest godina, koliko je služio kao veliki vezir, njegovog brzog uspona na vlast i ogromne akumulacije bogatstva, Ibrahim je stekao mnogo neprijatelja u Sulejmanovom sudu(divanu), kao i u haremu. Tokom pohoda na Safavidsku Persiju1533. godine Sulejman je proglasio Ibrahima za seraskera (vrhovnog zapovednika vojske). Nakon toga do sultana je dospelo pismo pisano Ibrahimovom rukom u kojem se potpisao kao serasker-sultan, koje je sulejman shvatio kao tešku i veliku uvredu. Sulejmanove sumnje o Ibrahimovoj lojalnosti su pogoršane nakon svađe Ibrahima i ministra finansija Iskender Čelebija. Ovaj spor je rešen tako što je Čelebi pao u nemilost sultana, kojeg je Ibrahim ubedio da smrću kazni Iskendera Čelebiju. Međutim, pred smrt Čelebija je svojim poslednjim rečima optužio Ibrahima da pravi zaveru protiv Sulejmana. Ove reči na samrti su ubedile Sulejmana da Ibrahim planira izdaju.
Sulejman je bio opčinjenHurem sultanijom, koja je bila devojka iz njegovog harema. Bila je poreklom izRusije, tačnije iz današnjeUkrajine. Pretpostavlja se da se zvala Anastasija ili Aleksandra Lisovska. Prema nekim zapadnim diplomatama, koji su čuli tračeve u palati o njoj, nazvali su je „Rokselana“, što upućuje na njeno rusko poreklo. Kao ćerka pravoslavnog sveštenika, oteta je od straneTatara i prodata kao roblje uKonstantinopolju i kasnije se uzdizala do samih vrhova harema da bi postala Sulejmanova miljenica.
Pod pseudonimom Muhibibi, Sulejman je napisao ove ljubavne stihove Hurem (slobodan prevod):
Tron moje usamljene niše, moje bogatstvo, moja ljubav, moja mesečina. Moj najiskreniji prijatelju, moj poverenik, moj razlog postojanja, moja sultanija, moja ljubav. Najlepša među najlepšima... Moje proleće, moja vesela suočljiva ljubav, moj dan, moja draga, moj list što se smeje... Moja biljka, moja najslađa, moja ruža, jedina koja me ne uznemiruje na ovom svetu... Moj Carigrad, moj Karaman, zemlja moje Anadolije... Moj Budahšan, moj Bagdad i Horasan. Moja žena lepe kose, moja ljubav kosog čela, moja ljubav očiju punih nestašluka... Ja ću vam večno pevati pohvale, ako sam za tu svrhu poslan na ovaj svet... Ja, ljubavnik napaćenog srca, Muhibibi sa očima punim suza, ja sam srećan.
Sulejmanove dve haseki sultanije su mu podarile osam sinova, od kojih su četvorica preživeli do 1550ih. To su biliMustafa,Selim, Bajazit i Džihangir. Od ovih samo Mustafa nije bio Huremin sin, već je bio sin Mahidevran Đulbehar sultanije("Prolećna ruža"), koji je bio stariji od Hureminih sinova, pa je imao prednost da nasledi tron. Hurem je bila svesna da ako Mustafa postane sultan, ona i njena deca biće ubijeni. Ali ipak je Mustafa od sve braće bio najtalentovaniji, a imao je i veliku podršku i odIbrahim-paše. Austrijski ambasador Buzbek je jednom prilikom zapisao: „Sulejman među svojom decom ima sina po imenu Mustafa, čudesno dobro obrazovanog i razboritog i bliži mu se doba vladavine, pošto ima 24 ili 25 godina. Dao Bog da varvarin takve snage nikada ne dođe blizu nas“, čuvši priče o Mustafinim „neverovatnim prirodnim darovima“. Hurem je bila bar delom odgovorna oko imenovanja prestolonaslednika. Iako je bila Sulejmanova supruga, ona nije imala nikakvu zvaničnu javnu ulogu. To nije, međutim, sprečilo Hurem da ima veliki politički uticaj.
Sulejman je jako voleo svog najstarijeg sinaMustafu, oni su imali veoma čvrst odnos, sobzirom da je Sulejmanprinca Mustafu prvog poslao uManisu. Sulejmanova Haseki sultanijaHurem, je naravno znala da je Mustafa najstariji Sulejmanov sin, i da kao najstariji on treba doći na presto, ali ipak je htela da neki od njenih sinova dođe na presto (što je bilo teško,sobzirom da suJanjičari podržavali Mustafu i želeli su da on dođe na presto), zato je sa svojim zetomVelikim veziromDamat Rustem pašom skovala zaveru protivPrinca Mustafe.Hurem Sultanija je prvobitno želela da na presto dođe njen sinPrinc Selim, aRustem Paša je želeo da dođe Selimov veliki rivalPrinc Bajazit, Hurem je napisala pismo u ime Šaha Tahmaspa (Sulejmanovog velikog neprijatelja) da su se Princ Mustafa i Tahmasp ujedinili protiv Sulejmana, što je naravno bila laž. Sulejman je u to poverovao i jako se razočarao, zatim1553. godine Sulejman je pozvao Mustafu da pozagovaraju, što je bila klopka za nevinog princa. Sulejman misleći da ga je Mustafa izdao, pogubljuje svog najstarijeg sina.
Već sedamdeseto-godišnjeg sultana smrt zateče 6. septembra 1566 godine, Sulejman je umro dan pre bitke kod Sigeta, iza sebe je ostavio svoju poznatu Sulejmaniju (Sulejmanovu Džamiju), u kojoj je sahranjen. Od svojih osam sinova, Sulejmana je nasledio u Beogradu najnesposobniji sin Selim, koji će postati širom poznat zbog svog pijančenja i alkohola koje je sprovodio. Sulejman je veći deo svog života provodio govoreći citate koji su ostavljali Islamske Hodže, Proroci... Od svega osam sinova, Sulejmanu je od 1561 ostao samo jedan, koji će postati budući sultan.
.svg)
.jpg)
