Krajem 7. i početkom 6. veka st. e. borba između atinskogdemosa ieupatrida dostigla je izuzetnu oštrinu. "Većina naroda", pišeAristotel uAtinskom ustavu, "bila je podjarmljena od strane malog broja ljudi i narod se bunio protivplemstva. Buna je bila snažna i dugo vremena vodili su borbu jedni protiv drugih". I upravo u to vreme napolitičku pozornicu stupa Solon, za čije je ime vezano sprovođenje veoma važnih reformi. Za razliku odDrakona, o kome ne znamo skoro ništa, Solon je iza sebe ostavio vrlo vidljiv trag uantičkoj grčkojistoriografiji. On je uantici bio poznat ne samo kao političar već i kao pesnik. Solonoveelegije, od kojih je dosta sačuvano, sa svojim politički aktuelnim tendencijama uživale su veliku popularnost i citirali su ih mnogi antički pisci.
Godine 594. st. e. Solon je bio izabran zaarhonta i dobio je specijalna ovlašćenja kaoaisimnet. Prema Aristotelu, obe zavađene strane upolisu videle su u Solonu potencijalnog zastupnika svojih interesa i pogodnog kandidata za sastavljanje novog zakonodavstva. "Po svom poreklu i po popularnosti koju je uživao", kaže Aristotel, "Solon je spadao među prve ljude u državi, ali po svom imovnom stanju i načinu života spadao je među srednje".
Karakteristično jePlutarhovo kazivanje o okolnostima koje su pratile Solonovo stupanje na političku pozornicu Atine. "Dug je i nesrećan bio rat koji su Atinjani vodili sMegaranima oko poseda ostrvaSalamine. Kad su se naposletku umirili, donesu zakon po kome niko, ni pismeno ni usmeno, ne sme predložiti da se osvaja to ostrvo, inače će biti kažnjen smrću" (Plutarh). Međutim, bez obzira na zakon, Solon je odlučio da pozove građane u ponovni rat protiv Megare za osvajanje Salamine. Taj svoj poziv izrazio je jednom naročitom elegijom koju je pročitao s kamena – tribine. Na njegove sugrađane elegija je delovala tako snažno da su oni izdejstvovali ukidanje tog zakona i izabrali Solona za vođu u pohodu na Salaminu. Ta je borba završena osvajanjem Salamine, koja je otada zauvek postala atinska. Time je Solonov autoritet izuzetno porastao, što mu je omogućilo da se stavi na čelo pristalica programa velikih reformi.
Najvažnije od tih reformi sastojale su se usisahteji ("skidanju tereta"), ukidanjudužničkog ropstva, zavođenju imovinskog cenzusa kao osnovnog kriterija pri određivanju političkih prava i dužnosti građana, u zakonu otestamentima i u nizu drugih zakona kojima se stimulisao dalji razvojekonomskog životaAtike.
Prva od navedenih mera – "sisahteja" (od σείω = "tresem" i ἀχθός = "teret") dugo je bila predmet brojnih rasprava kako među modernim tako i među antičkim autorima. Solon je ukinuo sve "dugove"; on je takođe ukinuo instituciju dužničkog ropstva, te je sa zemljišnih parcela uklonio kamenove(horoi) koji su označavali neku vrstu obaveze. Ovaj čin uklanjanja kamenova bio je znak da je on "oslobodio crnu zemlju". Ljudi čije su zemljište obeležavali ovihoroi zvali su se "šestinari" (ἑκτεμοροί), jer su morali da jednu šestinu roda predaju nekolicini "bogataša", prema kojima su na neki način bili zaduženi. Solonova reforma bila je kako retrospektivna tako i progresivna: on je doveo natrag u Atiku ljude koji su bili prodati u ropstvo i boraveći u inostranstvu već "zaboraviliatički jezik".
Dužničko ropstvo bila je pojava neobična za vreme u kome su živeli Aristotel ili Plutarh (mada taj koncept nikada nije u potpunosti nestao u antici), pa su oni, kako izgleda, pogrešno razumeli prirodu duga ili obaveze koju su označavalihoroi. Ali oni nisu jedini koji su smatrali da je situacija zbunjujuća. Modernim ispitivačima izgledalo je čudno da bi nemogućnost da se vrati dug sama po sebi rezultirala gubitkom lične slobode. Stoga su izveli hipotezu da se zemlja u arhajskoj Grčkoj smatrala strogo neotuđivom, te stoga nije mogla biti garancija za zajam. Jedino je ličnost dužnika i članova njegove porodice mogla da posluži kao takva garancija. Ova opšta teorija je, međutim, postala ozbiljno ugrožena kada je napušteno gledište da je zemlja u arhajskoj Grčkoj zaista bila neotuđiva.
Mora se, dakle, pronaći neki drugi pristup ovom pitanju, a on se može naći u uverljivoj tvrdnji da je ono što je Solon ukinuo bilo nešto u osnovi drugačije od običnog duga. Zapravo, "šestinarstvo" je predstavljalo neku vrstu prvobitno dobrovoljnog obostranog sporazuma, kojim je siromah davao svoju radnu snagu bogatašu, prepuštao mu jednu šestinu roda, i simbolički priznavao svoju podređenost dopuštenjem da se na zemlji postavihoros. Zauzvrat, bogataš je možda obezbeđivao fizičku zaštitu. Ovo bi se istorijski moglo datirati umračno doba, puno nasilja i nesigurnosti, kada je Atika bila ponovo naseljavana te je postojala opasnost od kradljivaca stoke,gusara (nijedno mesto u Atici nije daleko od mora), ili jednostavno od pohlepnih suseda. Alternativno, "šestinarstvo" je možda jednostavno predstavljalo ugovornu osnovu po kojoj su moćni ljudi davali zemlju seljacima na obradu tokom 9. i 8. veka stare ere, kada se Atika oporavljala od prethodnog perioda tokom kojeg je znatno osiromašila. U 7. veku, međutim, kao rezultat kontakta sa elegantnim, bogatim i sofisticiranim novim svetovima preko mora, u Atici se otvorio prostor za bogaćenje na jedan potpuno nov način – kroz koncentracijuplemenitih metala. Ovo je proizvelo još veće kontraste između bogatih i siromašnih, te je pružilo motiv da se "unovči" vrednost seljaka koji nije ispunio svoje obaveze prema bogatašu. Sa svoje strane, taj seljak je možda osećao da njegov nizak socijalni status, nekada prihvatljiv ili neizbežan, više nije odgovarao njegovoj vojnoj ulozi u novom dobuhoplitske vojske. Tako je Solonovo ukidanje "šestinarstva" pedstavljalo kako socijalnu i političku tako i ekonomsku promenu.
U svakom slučaju, sisahteja je, kako izgleda, predstavljala ukidanje dugova (ili šestinarstva) jednom za svagda i pritom očigledno samo onih za koje je zalagana zemlja. Što se tiče dužničkog ropstva, ono je stvarno bilo ukinuto zauvek. Kasnije, u vreme posle Solona, dužnik je garantovao zajmodavcu svojom imovinom, ali ne slobodom svoje ličnosti i članova svoje porodice.
Glavni zahtev seljaka –ponovnu raspodelu zemlje – Solon ne samo da nije ispunio, već ga nije ni uzeo kao svoj zadatak. Takva politika kompromisa stvorila je mogućnost za dalju koncentraciju zemljišnih poseda u rukama krupnih zemljoposednika. Ali, anuliranje dugova i ukidanje dužničkog ropstva sprovedeni su na račun starerodovskearistokratije. Stara rodovska svojina, na kojoj se zasnivao zemljoposed aristokrata, morala je postepeno ustupiti mesto individualnoj svojini. U tom je smislu karakteristična izmena koju je Solon uneo u postojećenasledno pravo. Pre Solona imovina čoveka umrlog bez zakonitih naslednika prelazila je na rod ilifratriju kojoj je pripadao. Sada je bilo uvedeno pravo slobodnog zaveštanja, po kome se imovina mogla ostaviti testamentom i nekome ko nije bio član roda umrlog.
Solonovi zakoni predviđali su niz mera čiji je cilj bio stimulisanje privredne delatnosti Atinjana. Na primer, zadržan je Drakonov zakon protiv besposličenja, ali je ublažena kazna za njegovo kršenje: smrtna kazna zamenjena jeatimijom (oduzimanjemgrađanskih prava) i novčanom kaznom.
Solonovim zakonima zabranjen je takođe i izvozžita iz Atike, dok se izvozmaslinovog ulja stimulisao. U cilju unapređenja atinsketrgovine sprovedena jenovčana reforma i zaveden novi sistemmera i tegova. Pre toga Atina se služila tzv.fidonovskim sistemom mera i tegova teeginskim monetarnim sistemom. Međutim, u 6. vekueubejski monetarni sistem i sistem tegova zahvatio je nešto šire prostranstvo. Zato je Atina sada prihvatila sistem mera i tegova koji je bio blizak eubejskom sistemu. Po eubejskom sistemu 100drahmi vredelo je koliko pre 73 drahme. Pored trgovačkog, za ovu su promenu postojali i politički motivi: Atina se udaljila od njoj neprijateljskih gradova Egine iMegare, a otvorila je svojoj trgovini put uhalkidske ikorintske kolonije uItaliji i naSiciliji.
Zakoni su oštro nastupili protiv svakog luksuza i neproduktivnih troškova. Nalagalo se smanjenje troškova za sahrane; raskošne i skupe sahrane i žrtvovanje volova u čast umrlog bili su zabranjeni zakonom. Takođe je bilo zabranjeno da se grade grobnice skuplje od onih koje bi deset ljudi mogli da sagrade u toku tri dana. Ovo je bilo učinjeno kako da se spreči tendencija ka suvišnom luksuzu, tako i da se rodovskim aristokratima ne bi pružila šansa da svoj autoritet i prestiž pokazuju kroz raskošne obrede u obavljanju starinskogpogrebnogkulta.
Jedna od najvažnijih reformi vezanih za Solonovo ime predstavlja tzv. cenzovska ilitimokratska reforma. U skladu s tom reformom, sve slobodno atičko stanovništvo, osimmeteka, podeljeno je na četiri klase prema visini prihoda i bez obzira na poreklo: 1)pentakosiomedimni, koji su sa svojih poseda dobijali 500medimna proizvoda, kako čvrstih (žito) tako i tečnih (vino, maslinovo ulje); 2)hipeji, koji su imali 300 medimna; 3)zeugiti, koji su imali 200 medimna; i 4)teti, čiji je prihod bio ispod 200 medimna ili su uopšte bili bez prihoda. Izgleda da su ti cenzovski razredi postojali i ranije i da su bili formirani u vezi sa oporezivanjem stanovništva ponaukrarijama, ali su tek kod Solona dobili politički značaj.
U skladu sa značajemzemljoradnje, koja je još uvek prevladavala, i sa snažnim ostacimanaturalnih odnosa, ova podela je bila zasnovana na naturalnim prihodima sa zemlje. Moguće je da je već Solon, određujući granice cenzovskih klasa, svrstavao u te kategorije i ljude koji nisu imali zemljišnih poseda, jer bi u protivnom znatan broj pripadnikatrgovačkog izanatlijskog sloja stanovništva bio lišen mogućnosti da aktivno učestvuje u političkom životu zemlje.
Podela stanovništva na imovinske razrede (pored koje je očuvana i osnovna podela na četirifile sa po trifratrije i po dvanaest naukrarija u svakoj fili) predstavljala je takođe osnovu za raspored vojnih dužnosti građana. Pentakosiomedimni su za vreme rata morali da o svom trošku daju raznovrsno snabdevanje, hipeji su služili kaokonjanici, zeugiti su predstavljalipešadiju (hopliti) i bili naoružani teškom opremom o svom trošku, dok su teti činili lako naoružanu pešadiju (gimneti), a takođe su služili umornarici.
Ista imovinska podela građana služila je i kao osnova za određivanje njihovih političkih prava: pentakosiomedimni i hipeji raspolagali su punim aktivnim i pasivnimbiračkim pravom, tj. mogli su da biraju i budu birani u sve organe atinske države; zeugiti su bili ograničeni u svom pasivnom pravu, tj. nisu mogli biti birani zaarhonte, pa nisu mogli postati ni članovimaareopaga; teti su imali samo aktivno pravo, tj. mogli su da biraju, ali nisu mogli da budu birani.
Areopag je i dalje imao funkciju glavnog sudskog organa zakrivična dela, te je vršio opštu kontrolu nad svim ostalim atinskim organima. Areopag, koji se popunjavao iz redova bivših arhonata, uvođenjem sistema izbora arhonata na osnovu cenza, znatno je izmenio svoj raniji sastav i karakter. Neposredno u upravi areopag sad nije učestvovao; njegove funkcije prešle su delom nanarodnu skupštinu, a delom naveće od 400 lica –bule – koje je uveo Solon. Formiranje ovog veća još je čuvalo elemente starog rodovskog uređenja, jer je u njega birano po stotinu ljudi iz svake od četiri file. U sistem nove uprave, koju je zaveo Solon, ulazila su i službena lica. Aristotel spominje arhonte, blagajnike, polete (koji su kasnije upravljali izdavanjem državne imovine pod zakup), kolakreta (finansijska dužnost koja je postojala i pre Solona – prvobitno su to bili pomoćnici pri prinošenju žrtava) i kolegijum od jedanaest tamničara. Naukrari su sačuvali svoje ranije funkcije. Izgleda da su naukrarije za vreme Solona predstavljale glavne finansijske organe, koji primaju razne uplate i vrše sve isplate.
Solon je uveo i narodni sud – sud zakletih –helijeja. Broj članova helijeje u Solonovo doba nije nam poznat, ali znamo da su pravo učešća u njoj, kao i u narodnoj skupštini, imali svi građani (uključujući i tete), pod uslovom da su navršili trideset godina života. Izgleda da je izbor helijasta vršenžrebom. U nadležnost helijeje spadalo je primanje računa koje su polagala službena lica po navršenom roku svoje službe, te pretresanje (po pravu žalbe) sudskih odluka koje su izrekla službena lica, a koje su se odnosile kako na prestupe zbog fizičkih nasilja i nanošenja materijalne štete, tako i na prestupe u vezi sa raznim obavezama. Helijeja je imala pravo da raskida državne i privatne ugovore. U njenu kompetenciju jedino nisu ulazila suđenja za teški kriminal, što je i dalje ostalo u nadležnosti areopaga. Odluke helijeje imale su konačnu, izvršnu snagu.
Zavođenjem imovinskog cenza uništene su političke privilegije eupatrida. Pri dodeljivanju službenih dužnosti, glavnu ulogu nije imao ugled roda, već imovinsko stanje; tako je sada pristup u upravu bio otvoren za imućne ljude koji potiču iz demosa.
Solon je gotovo biotiranin, ali ne sasvim. Za uobičajenog grčkog tiranina vezivala se preraspodela zemlje i ukidanje dugova, ali je to vezivanje u velikoj meri bilo stvar percepcije, jer je celovitapreraspodela zemlje izuzetno retka u grčkoj istoriji. Solon jeste ukinuo dugove. On je takođe preraspodelio zemlju, tako što su nekadašnjihektemoroi sada u potpunosti kontrolisali zemlju koju su ranije obrađivali gotovo kaokmetovi ili čak robovi. On, međutim, nije preraspodelio čitavu zemlju, jer je bogatašima ostavio njihove velike zemljišne posede. U ovome se Solonova vladavina razlikovala od tiranije. Razlika je bila i u tome što se reč "tiranija" jednostavno izbegavala. Pošto je uveo nove zakone Solon je jednostavno nestao, umesto da je ostao da nadzire sprovođenje svojih zakona. To je bila nesrećna okolnost za bivše šestinare, kojima je pomoć i podrška bila izuzetno potrebna tokom prvih godina. Bilo je uobičajeno da seljak koji je tek dobio sopstveni komad zemlje otpočne uzgojmaslina, što je bila osnovna poljoprivredna aktivnost u Atici. Ali, potrebno je da prođe celih dvadeset godina pre nego što maslinjaci počnu da donose plod. Takvi seljaci teško da su mogli da se traže milostinju od svojih bivših gospodara, čije je bogatstvo i privilegije Solon bio smanjio. Umesto toga, oni su spas potražili u pravom tiraninu,Pizistratu.
