Iz Šangaja polaze železničke pruge zaNanking,Peking iHangdžou. Razvijena je industrijagvožđa ičelika, mašina, brodova, elektrotehnike, hemije, tekstila, keramike, hartije, kože i obuće,duvana, stakla,cementa i dr.
Glavna predgrađa su:Nantao na jugu,Čapej na severu, odvojen rekomSučou,Putung na desnoj obali reke Huangpu,Vusung sa glavnom lukom na ušću reke Huangpu u Jangce, Hongkou ili bivša američka koncesija do1949. godine, Hangdžou s velikim aerodromom i dr. Osnovan je u11. veku.
Šangaj se prvi put pojavljuje960. kao selo. Sa privrednim razvojem delte reke Jangce razvijao se i Šangaj. Poreski biro je ovde otvoren 1074. Do 1264. povezao se sa tri susedna sela. U ovo vreme Šangaj je bio trgovačka luka odakle se pamuk izvozio u Peking, unutrašnjost zemlje, ili u Japan. Do vremenadinastije Ćing (1644–1911) velikecehovske organizacije su podelile ekonomsku, i delom političku, vlast u gradu.[16][17]
PosleOpijumskih ratova,Velika Britanija je1842.Ugovorom iz Nankinga obezbedila otvaranje Šangaja za trgovinu sa evropskim trgovcima. Britanci su odabrali Šangaj jer je grad od 1840ih postao najzačajniji trgovački grad Istočne Azije. Sa trgovcima ovde su stigli ihrišćanski misionari. Misionari i trgovci su uživali slobodu boravka i imali politički imunitet.
Za Britancima su 1847. stigli Francuzi, i ove dve sile su u gradu uspostavile prve strane koncesije. Britanci su izabraliBund i oblast severno od starog grada, dok su Francuzi izabrali jugozapadni deo grada u kome su francuski misionari 200 godina ranije izgradili katedralu. U međuvremenu u gradu je nastala ijevrejska zajednica.[18][19]
Amerikanci su stigli1863, Japanci1895. Naselili su se uz britansku koncesiju, i tako je nastalo „Međunarodno naselje“ (International Settlement). U ovom privilegovanimenklavama, koje su formirane na neodređeno vreme, trgovci su se nalazili u pravnom sistemu svoje sopstvene zemlje. Postojale su i posebne policijske snage.
Zbog povoljnog položaja u blizini glavnih trgovačkih puteva svile i čaja, Šangaj se do 1900. razvio u važnu luku i industrijski centar. Šangaj je kontrolisala „Zelena banda“, organizacija nastala u 18. veku od besposlenih mornara, koja je do 1920. sebi potčinila podzemlje u Šangaju. Bili su poznati po okrutnom obračunavanju sa onima koji su im smetali.
TokomTajpinškog ustanka (1851–1864) mnogi seljaci su od masakra pobegli u Šangaj i postali jeftina radna snaga. Ljude je privlačio i prosperitet grada. Time se formirao prvi kineski gradski proletarijat, koji je u užasnim i nestabilnim uslovima tadašnjeg radničkog života bio potencijalno jezgro revolucije. Industrijski značaj Šangaja i njegov broj stanovnika su se brzo povećavali. I u vremeBokserskog ustanka (1900) i pada poslednjeg cara (1911) mnogi ljudi su pohrlili u međunarodne koncesije.[20]
Šangaj 1933.Šangajski Bund 1928.Nankinška ulica 1930ih
Od kraja 19. veka do 1920ih Šangaj se razvio u svetsku metropolu. Početkom 20. veka broj stanovnika je premašio milion.[21] Od 1918. u gradu je delovao državnik i revolucionar Dr.Sun Jat Sen.Oldos Haksli je 1926. opisao Šangaj:Toliko života, tako brižljivo usmerenog, koji teče tako snažno - taj prizor u meni izaziva nešto kao jezu..[22][23] Šangaj je postao sinonim za greh, avanturizam i bogatstvo. Ovde su boravili slavni:Noel Kauard,Meri Pikford,Bertran Rasel,Džordž Bernard Šo,Andre Malro,Ilegalni poslastičari,grof Ćano,Čarli Čaplin. I kineskikomunizam vuče svoje korene iz Šangaja. Ovde je 1915.Čen Dusjiu počeo da izdaje časopis „Mladost“, kasnije „Nova mladost“, koji je imao velikog uticaja na kinesku javnost.
Kinezi su razvili interesovanje za politiku i nacionalno buđenje. Čen Dusjiu je bio jedan od organizatora protesta koji su kulminirali u generalnom štrajku 5. juna 1919. protiv stranih imperijalista. U Šangaju je 1921. osnovanaKomunistička partija Kine.
Britanski vojnici su 30. maja 1925. pucali na studente koji su demonstrirali. Proglašena je nacionalna revolucija. Godine 1927. nacionalna armija pod vođstvomČang Kaj Šeka, uz pomoć komunista, zauzela je grad i postavila na vlastKuomintang. Iste godine vlast je brutalno ugušila proteste (vidi:Šangajski masakr), kada je u par nedelja pogubljeno 5000 ljudi bez suđenja.
U tokuMandžurske krize 1931. došlo je do bojkota japanske robe. Dana 28. januara 1932. japanska armija je sa 70.000 vojnika okupirala grad. Sukob se završio maja 1933. ponovnim uspostavljanjem normalne trgovine i demilitarizacijom oblasti oko grada.
TokomDrugog japansko-kineskog rata 1937. došlo je do druge bitke za Šangaj. Posle borbi u kojima su pretrpele teške gubitke, japanske snage su zauzele grad 9. novembra. U predgrađima se koncentrisao veliki broj kineskih izbeglica koje su živele u teškim uslovima. U samom gradu su vladalinarkokarteli i anarhija.
Kratko poslenapada na Perl Harbor decembra 1941, čime su SAD uvučene uRat na Pacifiku, Japanci su u Šangaju internirali državljane zemalja saveznica, osim Francuza koje su smatrali za saveznike (Višijevska Francuska). Od 1943. internirali su i oko 18.000 nemačkih i austrijskih jevreja koji su se ovamo sklonili.
Posle rata grad je vraćen Kini, jer su se SAD, Britanija i Francuska tokom rata odrekli svojih pretenzija na grad.
Kada su komunisti 27. maja 1949. pod vođstvomMao Cedunga umarširali u Šangaj, preuzeli su kontrolu nad najvažnijim privrednim i trgovinskim centrom Azije kao i nad profitabilnom međunarodnom lukom.[24] Dok su strani trgovci očekivali da će ponovo moći da otvore svoje radnje, novi režim je odlučio da se Šangaj, kao i cela Kina, mora radikalno promeniti. Zbog toga su se mnoge strane firme preselile uHongkong. Najsiromašnije četvrti su sravnjene sa zemljom da bi se na njihovom mestu podigli stambeni blokovi. Kriminalci i prostitutke su odvedeni na prevaspitavanje. Strani kapital je konfiskovan ili opterećen visokim porezima.
PokretKuomintang, pod vođstvomČang Kajšeka, uspeo je da pri povlačenju naTajvan sa sobom odnesezlatne rezerveNacionalne banke Kine. Šangaj je tako ostao kao grad bez novčanih sredstava. U periodu od 35 godina zapadni uticaji su potiskivani. Šangaj je ostao tvrđava radikalnih komunističkih mislilaca. Iz Šangaja je1966. krenulaKulturna revolucija.[25] Neki od crvenih gardista su proklamovali Šangajsku komunu pre nego što su krenuli u rušenja i osvete po gradu u kome se razvila borba frakcija. Posle smrti Mao Cedunga1976, Šangaj je bio poslednji bastionČetvoročlane bande koja se borila da zauzme Maovo mesto.
Do 1980ih su centralne vlasti bile svesne opadanja značaja Šangaja, jer su se neki od tržišnih viškova iz dugih delova zemlje preusmeravali u Šangaj. Onda su u prvi plan su izbile ličnosti koje su se zalagale za ponovnu izgradnju Šangaja kao metropole.[26]
Sredinom 1980ih doneta je odluka da Šangaj ponovo dobije ulogu predvodnika u modernizaciji Kine. To je dovelo do enormnog rasta industrijske proizvodnje i stranih investicija. Godine 1990. osnovana je Specijalna privredna zonaPudong, i time utemeljen „Novi Bund“.
Grad se profilisao kao centar za razvoj biotehnologije, informacionih tehnologija i mikroelektronike. U njemu je sedište brojnih međunarodnih finansijskih institucija. U Šangaju se nalazi najviša zgrada u Kini,Šangajski svetski trgovinski centar visok 492 metra. To je jedini grad u svetu u kome redovno saobraćamagnetni voz.
Neki od problema u Šangaju još nisu rešeni, kao što su izuzetna prenaseljenost, buka, zagađenost vazduha i reke. Grad je 1996. proglašen za jedan od ekološki najugroženijih gradova na svetu. Pojavili su se i socijalni problemi za koje su komunisti od 1949. smatrali da su zauvek rešeni: nezaposlenost, narkomanija i prostitucija.
Mapa Šangaja (centra i istočnog dela) saJiangsu (severno) i Zhejiang (južno) prikazuje razvijene oblasti oko Šangaja,Nanjing (tamon zeleno), iHangzhou u zelenom.Provincijske granice su obojene ljubičasto, a potprovincijske sivo.
Šangaj je lociran naaluvijalnoj ravni, te je velika većina njegovih 6340,5 km2 ravna, sa prosečnom elevacijom od 4 m.[30] Zbog njegovog peskovitog zemljišta njegovi oblakoderi su napravljeni sa dubokim betonskim temeljima da bi se sprečilo potanjanje u meko zemljište centralne oblasti. Malobrojna brda poputŠe Šana leže na jugozapadu, a najviša tačka je vrhostrva Dajinšan u Hangzhou zalivu sa 103 m.[30] Grad sadrži mnoštvo reka, kanala, potoka i jezera, i poznat je po svojim bogatim vodenim resursima kao deo sliva jezera Taj.[3]
Šangaj imavlažnu subtropsku klimu (KöppenCfa), sa četiri distinktne sezone. Zime su hladne i vlažne, i hladni severozapadni vetrovi saSibira mogu da uzrokuju pad noćne temperature do ispod nule, mada se retko događa da godina ima više od jednog ili dva dana sa snežnim padavinama. Leta su topla i vlažna, sa u proseku 8,7 dana godišne sa temperaturom od preko 35 °C; povremene provale oblaka ilioluje sa grmljavinom su moguće. Grad je takođe podložantajfunima tokom leta i početkom jeseni, nijedan od kojih zadnjih godina nije uzrokovao znatniju štetu.[31] Najprijatnija sezona je proleće, mada je promenljivo i čest pada kiša, i jesen, koja je generalno sunčana i suva. Prosečna temperatura u gradu je 4,2 °C u januaru i 27,9 °C u julu, sa godišnjim prosekom od 16,1 °C. Mesečni prosek mogućeg sunčanog vremena je u opsegu od 34% u martu do 54% u avgustu, i grad dobija 1.895 sunčanih sati godišnje. Ekstremne temperature u opsegu opštine su zabeležene: 40,8 °C na dan 7. avgusta 2013,[32] i −12,1 °C na dan 19. januara 1893.[33][34][35]
Poput virtualno svih vladinih institucija u kopnenojh Narodnoj Republici Kini, politika Šangaja je organizovana kao dualni stranačko-vladin sistem,[36] u komesekretar partijskog komiteta, sa zvaničnim imenomsekretar šangajskog opštinskog komiteta Komunističke partije Kine (trenutnoHan Zheng), ima viši rang od gradonačelnika (trenutnoYang Xiong).
↑„Land Area”. Basic Facts. Shanghai Municipal Government. Arhivirano izoriginala na datum 2011-10-03. Pristupljeno 19 July 2011.
↑3,03,1„Water Resources”. Basic Facts. Shanghai Municipal Government. Arhivirano izoriginala na datum 2011-10-03. Pristupljeno 19 July 2011.Greška u referenci: Nevaljana oznaka<ref>; naziv "waterresources" je zadan više puta s različitim sadržajem
↑Gordon Cumming, C. F. (Constance Frederica), "The inventor of the numeral-type for China by the use of which illiterate Chinese both blind and sighted can very quickly be taught to read and write fluently", London : Downey, 1899,archive.org
↑Spencer, Richard (19 September 2007). „1.6m flee Shanghai typhoon”. The Daily Telegraph (UK). Arhivirano izoriginala na datum 2007-10-13. Pristupljeno 20 March 2008.
Zhi Hao Chu:Die moderne chinesische Architektur im Spannungsfeld zwischen eigener Tradition und fremden Kulturen: Aufgezeigt am Beispiel der Wohnkultur in der Stadt Shanghai. Verlag Peter Lang, Frankfurt am Main 2003,ISBN3-631-50437-3
Oliver Corff:Die Sprachgemeinschaft von Shanghai. Brockmeyer, Bochum 1994,ISBN3-8196-0215-1
Astrid Freyeisen:Shanghai und die Politik des Dritten Reiches. Königshausen und Neumann, 2000,ISBN3-8260-1690-4
Jian-Xin Li:Gewässerschutz in Shanghai. Technische Universität Berlin, 1997,ISBN3-7983-1740-2
Jürgen Osterhammel:Shanghai, 30. Mai 1925. Die chinesische Revolution. Dtv, 1997,ISBN3-423-30604-1
Steffi Schmitt:Shanghai-Promenade. Spaziergänge zwischen den Zeiten. Old China Hand Press, Hongkong 2003,ISBN962-7872-48-2
Steffi Schmitt:Shanghai-Promenade. Spaziergänge zwischen den Zeiten. 2. Auflage, Abera Verlag, Hamburg 2008,ISBN978-3-934376-78-6
Stefan Schomann:Letzte Zuflucht Schanghai, Heyne Verlag, München 2008,ISBN978-3-453-15260-1
Wilfried Seywald:Journalisten im Shanghaier Exil 1939–1949. Deutschsprachiger Exiljournalismus in Shanghai. Neugebauer, Wien 1987,ISBN3-85376-051-1
Bindong Sun:Institutionen und regionales Wirtschaftswachstum am Beispiel Shanghai. Technische Universität Berlin, 2004,ISBN3-7983-1942-1
Donata + Christoph Valentien: "Neuer Botanischer Garten Shanghai"; JOVIS Verlag Berlin 2008,ISBN978-3-939633-58-7
Meinhard von Gerkan, Nikolaus Goetze (Hg.): "Shanghai Oriental Sports Center", JOVIS Verlag Berlin 2015,ISBN978-3-86859-333-4
