Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristihromatizmom i gde možemo naći korenatonalnosti. Ističe se po upotrebilajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem.Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana.
Za sve svoje opere sam je pisaolibreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenuopersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenomVilhelmu Furtvengleru, zajedno sHansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata.
Vagnerova dela kategorišu se saWWV, što je skraćeno odnemačkogWagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“).
Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera,policijskogčinovnika, i kršten je uprotestantskojluteranskojcrkvi sv. Tome[1]. Karl Fridrih je umro odtifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se zaglumca idramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu[2]) i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila uDrezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu.
Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno čitao jeŠekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjigaOdiseje[3]. Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska delaFojerbaha,Šopenhauera iNičea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnojEvropi.
Vagner je1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikomLudviga van Betovena. U januaru je čuo njegovuSedmu simfoniju, a u martu iDevetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičaraKristijana Teodora Vajnliga (učiteljKlare Šuman, ženeRoberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove.
Godine1832. Vagner piše svojuSimfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kaodirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu,Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto.
Godine1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postanehorovođa uVarcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu,Vile, koja je bila napisana potpuno u stiluKarla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo1888. uMinhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kraljuLudvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjenaAdolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa[3]. Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena uFirerbunkeru tokom poslednjih danaDrugog svetskog rata.
Godine1836. komponuje komičnu operuZabrana ljubavi, čija je premijera bila uMagdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje[1].
Dana24. novembra1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se uRigu, koja je tada pripadala carskojRusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskombraku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu[3].
Godine1839. Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova[1], koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojimnjufaundlenderom, Roberom, pošli brodom zaLondon. Ova naporna i olujna plovidba uznorvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu,Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a1840. i1841. godinu su proveli uParizu, gde je Vagner završioRijencija iHolanđanina lutalicu.
U Parizu je Vagner1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitoraĐakoma Majerbera, izveoRijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost[4], budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bioJevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne[5]. Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što jeRijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisujeHansu fon Bilovu)[6].
U1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde jeRijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveoHolanđanina lutalicu a kasnije iTanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati.
Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost upolitikulevice: u nemačkim državama je jačaonacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo idemokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta[1], propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskoganarhistu,Mihaila Bakunjina.
Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kraljFridrih Avgust II raspustioparlament i odbioustav koji mu je tražio narod. To je dovelo doMajskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe[1]. Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanjapoternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne izNemačke, najpre u Pariz, a odatle uCirih.
Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke.Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitorFranc List. List je operu izveo veoma uspešno uVajmaru, u avgustu1850.
Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što naLoengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posleRijencija.
Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti uPrsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvaoZigfridova smrt (nem.Siegfrieds Tod). Libreto je napisao1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto zaRajnsko zlato iValkiru, pod uticajem humanističke filozofijeLudviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima[7].
Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od1854, imala je filozofijaArtura Šopenhauera[7], koja ga je zainteresovala zabudizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima.
Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem.Gesamtkunstwerk).
Vagner je radio naPrstenu Nibelunga do1856. Do tada je završioRajnsko zlato iValkiru, kao i prva dva činaZigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom naPrstenu i napiše posebno delo:Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza saMatildom Vezendonk, ženomOta Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu[8]. Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su iVezendonk pesme (nem.Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku.
Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi zaBeč. Tek od1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti1866. godine.
Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner.
Iz Beča Vagner je opet otišao uPariz, gde je pokušao da izvede novu verzijuTanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena nafrancuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere[9]. Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadniciaristokratskog Džokej kluba (francuski:Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju[9], a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu[10].
Godine1861. Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komedijuMajstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvedeTristana i Izoldu uBeču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je,1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kraljLudvig II došao na presto.
Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito uLoengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvoracNojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka[11].
Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede uMinhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio.Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh.
Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu saKozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkomFranca Lista i ženom velikog dirigentaHansa fon Bilova[12], koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeriTristana i Izolde. Godine1865. ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku[12], koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga[13].
Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu
Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen krajLucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru1868, a za Vagnera se udala25. avgusta1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života.
Vagner se8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologomFridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa[14]. Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertireTristana i Izolde iMajstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentoraFridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je videodionizijski preporod evropske kulture.
Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu naPrstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga,Rajnsko zlato iValkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetkuZigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada naPrstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenjaPrstena. Godine1871. se odlučio da opersku kuću sagradi uBajrojtu, malom mestu kraj Minhena.
Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstioVanfrid (nem.Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“).
Pozorište, koje je nazvanoBajrojt festšpilhaus (nem.Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je1876. premijernim izvođenjem kompletnogPrstena Nibelunga, koje je trajalo od13. do17. avgusta[15]. To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina.
Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo uItaliji, gde radi na svojoj poslednjoj operi,Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila daParsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvodeParsifala.
U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je1874. Vagneru pokušao da približi muzikuBramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posveto veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu[14]. Krajem oktobra1876. su njih dvojica, prilikom boravka uSorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju[16]. Vagner je tu Ničeu pričao o svomParsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivnemasturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo.
Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito uNiče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“[17]. Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici.
Do1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napadaangine, pa je sa porodicom otišao uVeneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro13. februara1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala uParsifalu[12].
Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“[18]. Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid.
Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su saWWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice.
Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere[19], dokVerdi iMocart ne zaostaju mnogo za njim.
Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom izislandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisaolibreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionim stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenjelajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta.
Vagner je uveo nove ideje uharmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. UTristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderneklasične muzike na prve noteTristana („Tristanovakord“).
Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ihFrojd iDarvin ispitali i obznanili u svojim delima[6][7].
Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bioVenčanje, koju je napustio1832. Tri završene opere ranog perioda suVile,Zabrana ljubavi iRijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike.
Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako jeRijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatraoRijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila)[20]. Danas se retko izvode, iako jeuvertiraRijencija postala poznat koncertni komad.
Počev odHolanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebnearije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. PreHolanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode.
Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku.Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dokPrsten Nibelunga predstavlja njegovmagnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principemuzičke drame.
Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanjusimfonija posleParsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća:
Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, zaParsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzijaTristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom.
Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujućipolitiku,filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera.
Eseji uključujuOpera i drama (nem.Oper und Drama) iz1851, esej o teoriji opere iJevrejstvo u muzici (nem.Das Judenthum in der Musik) iz1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protivMajerbera. Takođe je napisao i autobiografiju,Moj život (nem.Mein Leben).
Vagnerova autobiografija je započeta1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti,1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik19. veka.
U bitnije eseje spadajuUmetnost i revolucija (nem.Die Kunst und die Revolution) iUmetničko delo budućnosti (nem.Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850.
Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji suPobednici (nem.Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera oBudi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao uParsifala.
Vagner je problem reforme teoretski izložio u esejuOpera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere:
menja strukturu opere;
dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo;
izbegava periode sa potpunimkadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnumelodiju“;
uveliko koristi i usavršavalajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi);
umestouvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive;
U svom deluUmetnost budućnosti (nem.Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem.Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike[21]. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti:muzike,drame (književnosti) ilikovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala ustarogrčkojtragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike[21].
Vagner je verovao da, uprkos tome što jeantička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delimaŠekspira, a muzika u delimaBetovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinskumuzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere:
umetnostplesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali nebalet, koji je bio zastupljen u operi),
Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem.reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti:arhitekturu,skulpturu islikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni[21].
U pozorište je uneo revoluciju korišćenjemscenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom19. veka je to bila krupna inovacija.Dijalozi imonolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, ahor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavomPrstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činuSumraka bogova.
Spomenik Rihardu Vagneru uBerlinu. Slika iz 1904. godine
Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom.
Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši[22].Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje[23]. Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre.
Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer jebečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega[22].
Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“[24]. Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji.
Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer jeNičeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana uLajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“[23].
Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta[25].
Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju mogući inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku)[26].
Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom20. veka u Nemačkoj, odžale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovihkomentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizamAdolfa Hitlera.
Vagnerova navodna netrpljivost premaJevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla,Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svomesejuJevrejstvo u muzici, objavljenom1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem.K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku uNemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte[27]. Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi,Džejms Levajn,Georg Solti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigentParsifala[28]). Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijomfrancuskogpiscaArtura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superornost germansko-nordijske rase[29]. Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnikcrnačkogropstva uAmerici, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka[16].
Neki današnji Vagneroviistoričari ibiografi smatraju da njegove opere (kao, na primer,Zigfrid iParsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma[16][22]. Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali[30], najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo naantisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da sunacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenjaParsifala zbogpacifizma koji ovo delo zastupa[31].
Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročitoParsifala[32] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) iMajstore pevače iz Nirnberga. Hitler je uParsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist,arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase[32]. Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem[33]. S druge strane, Hitleru su se sviđaliMajstori pevači zbogpatriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestaneSveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačkaumetnost“ (nem.Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere[34]. OLoengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi,Moja borba (nem.Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina.
Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik2. decembra1877. godine: „I dalje ću da pišemParsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“[24].
Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državiIzrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeliholokaust[35].
