Prema nekim mišljenjima, rečrhetorike je sačinio tek Platon.
Imenicarhetor – besednik, u izvorima se najranije javlja kodHomera. Tek početkom IV veka pre n.e. Isokrat koristi rečrhetoreia – rečitost, elokvencija, a potom počinje da se upotrebljava i pojamrhetorike - retorika. Prema nekim mišljenjima, rečrhetorike je sačinio tekPlaton u dijaloguGorgija, posle čega taj termin ulazi u najširu upotrebu, pogotovo odAristotela.
Retorika predstavlja skup pravila o lepomgovoru, a besedništvo (govorništvo) praksu u kojoj se ta pravila primenjuju. Već susofisti najpre nastojali da govorom ubeđuju slušaoce, a potom da na druge prenose svoja iskustva kako se uspešno govori. Skoro svaki od njih je otkrivao izvesna pravila o tome kako se slušaoci najefektnije pridobijaju izgovorenom rečju. Iz toga su nastali prvi priručnici besedništva –rhetorike techne.Sofisti su prvi počeli da izgrađuju retoriku kao sistem pravila koja olakšavaju da se beseda uspešno sastavi i održi, dok je proizvod tih primenjenih pravila bio samgovor, odnosno besedništvo. Istorijski posmatrano, besedništvo prethodi retorici. Najpre se razvijala govornička praksa, da bi se tek kasnije, na osnovu nje, oformila i izgradila govornička pravila i uputstva, retorika.
IAristotel je razlikovao retoriku i besedništvo. Smatrao je da se retorika bavi pronalaženjem najboljih sredstava za ubeđivanje: njen osnovni zadatak se ne sastoji u uveravanju, nego u »sposobnosti teorijskog iznalaženja uverljivog u svakom datom slučaju«. Dakle, besedništvo je sâma veština uveravanja, dok retorika ima zadatak da iznalazi najpogodnija sredstva za uveravanje slušalaca i daje savete kako se to postiže. Ciceron takođe podrazumeva razliku između besedništva i retorike, pa govori o retorici kao o nauci, dok pod govorništvom podrazumeva govorničku praksu, tj. praktično besedništvo (eloquentia). Pisac najznamenitijeg rimskog udžbenika retorike,Kvintilijan nedvosmisleno kaže da je retorika »nauka o dobrom govoru« -bene dicendi scientia.Jovan Sterija Popović, naš komediograf, profesor prava, ali i pisac prve retorike u modernoj Srbiji, smatra da je retorika »nauka koja pravila krasnorečija izlaže i opključuje sposobnost predstavlenija i misli izražavati pravilno, jasno i saobrazno s celju«. Još pre njega jeDositej Obradović pisao da je retorika «nauka lepo govoriti, srce množestva ljudi dobijati i celi narod na sve što je dobro, pohvalno i opštepolezno sklanjati i dovoditi». Čuvena RetorikaBranislava Nušića ima podnaslov koji glasi Nauka o besedništvu. Retorika, dakle, predstavlja nauku o besedništvu, teorijski uobličena pravila i principe koji će pomoći da se održi uspešangovor, dok je sâmo besedništvo (govorništvo) praktična sfera u kojoj se ta pravila primenjuju.
Retorika razvrstava govore prema raznim kriterijumima. Odantike do danas se klasifikuju na informativni govor (u rimskoj podeli:docere), govor koji uverava i pokreće na akciju (rimskomovere) i zabavljački govor (delectare). Još odantičkih vremena ustalila se podela na tri osnovne vrste govorništva – sudsko, političko i prigodno. Ova klasifikacija, koju je naročito afirmisaoAristotel (mada je postojala i pre njega), održala se do danas. Prema njegovim rečima, sudsko besedništvo je svako ono u kome »susrećemo optužbu i odbranu«, političko je ono u kome se »na nešto podstiče ili od nečega odvraća«, a prigodno ono koje »nešto hvali ili kudi« (Retorika I 3, 5). Za ove vrste besedništva koriste se i pojmovi forenzično besedništvo (sudsko), deliberativno besedništvo (političko) i epideiktičko (prigodno, koje se često naziva i pohvalno ili svečano). Grčki ekvivalenti su biligenos dikanikon za sudski govor,genos symbouleutikon (bukvalno: savetodavni, nagovarajući) za političku besedu igenos panegyrikon za prigodni – pohvalni govor.
Ovaj članak, odnosno njegovi delovi, su izvorno preuzeti iz knjige drSime Avramovića „Rhetorike techne – veština besedništva i javni nastup“ uz odobrenje autora
