Ovaj članak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimično preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati članak, kliknite na linkuredi i prevedite ga vodeći računa o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika.
Proza je vrstaknjiževnosti koja ne slijedi predodređen način pisanja. Proza jednostavno kaže nešto bez pokušaja da uljepša tj. koristi stilske figure. Proza naravno može biti lijepa, ali ne zbog načina na koji je pisana nego zbog onoga što je rečeno. Romani pripadaju prozi. Roman je zapravo samo duža priča napisana u proznom stilu. Jedan od prvih primjera romona u Evropi je "Don Kihot". Puno ranije, na Bliskom Istoku se pojavljuju "Priče iz hiljadu i jedne noći", ili čak ranije, u Aziji, nastaje priča "Tri Kraljevstva". Danas se prozu nalazimo u različitim oblicima. Filozofski, historijski i novinarski radovi, su također primjeri proznog stila.
Proza (latinski:proza oratio – upravni, direktni govor) je način izražavanja i pisanja koji obično nije metrički tako čvrsto određen kaopoezija (stih,metrika,ritam,rima,akcenat)[1], te koji ima različite funkcije u standardnom iknjiževnom jeziku. U standardnom jeziku upotrebljava se u svrhu svakidašnjeg sporazumevanja, a u književnom jeziku u diskurzivnim književnim vrstama (esej,rasprava,traktat i sl.), zatim umemoarskoj književnosti, i, posebno nakonrenesanse, u raznim epskim i dramskim formama. Mada u nekim graničnim slučajevima proza može da poprimi neka formalna obeležja poezije (ritmička proza,poetski roman), pa i njeno afektivno, emotivno i imaginativno dejstvo, proza i u svojim dotjeranijim oblicima ipak obično ima naglašeniju referencijalnu i kognitivnu funkciju, te se u njenoj komunikaciji podrazumeva znatno neposrednija povezanost između opisivanog i opisanog. Krajnji stepen povezanosti između sadržaja i njegovog iskaza postignut je u naučnoj prozi – koja je zbog toga na najdonjoj lestvici interesovanja jednogteoretičara književnosti.
Proza se pojavila već u najstarijim književnim oblicima kao što subajke imitovi, a oduvek se koristi u napisima, ugovorima, pravničkim tekstovima, hronikama i sl.
Proza je vrsta umetničkeknjiževnosti gde su reči u književnim delima pre svega shvaćene preko njihovog direktnog, stvarnog značenja, za razliku od poezije kod koje se reči organizuju na takav način da se razumevanje reči usmerava u pravcu njihovih asocijacija koje nisu nužno vezane za stvarna značenja reči i u svetu realnosti.
Prozu karakterišu slobodni stil pisanja koji, za razliku od poezije, ne sledi principe ritmike i rime. Za razliku od poezije koja se ostvaruje u stihovima, proza se ostvaruje punim smislenim rečenicama čije se značenje prihvata onako kakvo je njihovo stvarno značenje.
Vođena jekritička debata o konstrukciji proze: „... razlika izmeđustihova i proze je jasna, dok je razlika izmeđupoezije i proze nejasna”.[2] Proza u svojoj jednostavnosti i slobodno definisanoj strukturi široko je prilagodljiva govornom dijalogu, činjeničnom diskursu, i tematskom i fikcijskom pisanju. Ona se sistematski proizvodi i objavljuje u okviruknjiževnosti,novinarstva (uključujućinovine,časopise, iradiodifuziju),enciklopedije,filmove,istoriju,filozofiju,zakon, i u skoro svim formama i procesima u kojima je neophodna ljudska komunikacija.
Reč „proza” se prvi put pojavila u engleskom jeziku u 14. veku. Ona je izvedena izstarofrancuske rečiprose, koji je formirana iz latinskog izrazaprosa oratio (doslovno, neposredan ili direktan govor).[3]
Isak Njutn je uHronologiji drevnih kraljevstava pisao „Grčka antika je puna poetskih fikcija, zato što Grci nisu pisali u prozi, preazijskog osvajanjaPersijancaKira Velikog. Zatim suFerekid sa Sirosa iKadm iz Mileta uveli pisanje u prozi.”[4] VebsajtProse, između ostalog piše „Naravno, Njutn nije otkrio nikakav zakon lingvističke prirode koji uslovljava da bez obzira na to koliko je slobodna forma, spontan ili nestrukturiran književni izraz, uvek će sadržati poetske elemente, baš kao što nejonizovani elementi uvek sadrže elektrone; najbolja proza sadrži najveći poetski sadržaj nastao najmanjim poetskim naporom.”[5]
Prozi nedostaje formalnija metrička strukturastihova koja se može naći u tradicionalnojpoeziji. Proza se sastoji od punih gramatičkih rečenica, koje zatim sačinjavaju paragrafe pri čemu se ne vodi pažnja o estetskoj privlačnosti, dok poezija obično sadržimetričku i/ilirimsku shemu. Neki prozni radovi sadrže tragove metričke strukture ili versifikacije i svesnu mešavinu dva književna formata poznatu kaoprozna poezija. Stih se smatra da je više sistematičan ili dosledan datoj formuli, dok proza u većoj meri odražava običan (često konverzacioni) govor. Po ovom pitanju,Semjuel Tejlor Kolridž je šaljivo zahtevao da novi pesnici trebaju da znaju „definicije proze i poezije; to jest, prozna-reči u njihovom najboljem redosledu; najbolje reči poezije u svom najboljem redu”.[6]
Mesje Žordan ze tražio da tekst ne bude napisan ni kao stihovi, ni kao proza. Filozofski majstor je odgovorionema drugog načina da se osoba izrazi nego putem proze ili stihova, iz jednostavnog razloga štosve što nije proza predstavlja stihove, i sve što nisu stihovi je proza.Molijer,Le Bourgeois Gentilhomme[7]
„Dakle, u vezi s pomenutom definicijom, može se reći da je „razmišljanje prevođenje proznih ideja bez pomagala” pošto ideje (u mozgu) ne prate bilo kakvu metričku kompoziciju.”[8]
... Verujem da priča može biti uništena pogrešnim ritmom u rečenici - naročito ako se to dogodi na kraju - ili greškom u paragrafu, čak i interpunkcijom.Henri Džejms je maestro tačke-zareza.Hemingvej je prvoklasni formirač paragrafa. Sa tačke gledišta sluha,Virdžinija Vulf nikad nije napisala lošu rečenicu. Ja ne kažem da ja uspešno praktikujem ono što propovedam. Ja se trudim, i to je sve.[9]
Mnoge forme kreativnog ili književnog pisanja koriste prozu, uključujući novele i krake priče.PisacTruman Kapote je smatrao da je kratka priča „najteži i disciplinovaniji oblik proznog pisanja”.[9]
Biografija jeknjiževni žanr koji opisuje život neke istaknute ličnosti, stvarne ili izmišljene. Kad bi biografija samo navodila mesta i datume rođenja i smrti, školovanja, poslovne i porodične događaje, bio bi toživotopis, ali biografije zadiru dublje, pišu o ljudskim motivima, vrlinama i manama, problemima i kako su se ljudi nosili sa njima, osećajima. Tako nečija biografija može bitidrama, a može biti ikomedija, može biti poučna, a ako je suvoparna i previše liči na životopis - dosadna. Cilj biografije je da celovito prikaže život izabrane osobe, da odgonetne i dočara njen karakter, da uspostavi vremenski sled događaja i aktivnosti u koje je osoba bila uključena, kao i da oslika društvene prilike koje su okruživale njen život.[14][15]
Biografija nije samo rekonstrukcija činjenica vezanih za život ličnosti o kojoj se govori, kao što su poreklo, rođenje, obrazovanje, karijera, odnosi sa drugim ljudima i smrt. Ona u isto vreme treba da iznete činjenice koherentno obrazloži, zbog čega poseduje izvesna obeležja pripovesti.Za razliku od autobiografije koja ostavlja mogućnost da se tačnost njenih navoda dovede u pitanje i za razliku od biografskog romana koji stvarno dopunjava izmišljenim, biografija pretpostavlja istinitost prikazanih događaja, čija je verodostojnost proverljiva. Biograf koristi svu raspoloživu građu:memoare,dnevnike, pisma, autobiografije, beleške, zapise,arhivsku građu, sećanja savremenika, druge knjige, fotografije i slike. Biografija nije samo rekonstrukcija činjenica vezanih za život ličnosti o kojoj se govori, kao što su poreklo, rođenje, obrazovanje, karijera, odnosi sa drugim ljudima i smrt. Ona u isto vreme treba da iznete činjenice koherentno obrazloži, zbog čega poseduje izvesna obeležjapripovesti.[16]
Za razliku odautobiografije koja ostavlja mogućnost da se tačnost njenih navoda dovede u pitanje i za razliku odbiografskog romana koji stvarno dopunjava izmišljenim, biografija pretpostavlja istinitost prikazanih događaja, čija je verodostojnost proverljiva. Biograf koristi svu raspoloživu građu:memoare,dnevnike,pisma, autobiografije,beleške,zapise,arhivsku građu, sećanja savremenika, druge knjige, fotografije i slike.[17][18]
Esej jeknjiževno-naučna vrsta u kojoj autor objedinjuje naučni pristup i književnu obradu s nastojanjem da izrazi lični stav prema temi o kojoj piše.[19] To je obično kratka forma u kojoj se posmatra kulturni ili društveni fenomen. Osnivač ovog književnogžanra jefrancuskirenesansni književnik i filozofMišel de Montenj. Svoje eseje prvi put je objavio1580. Esejistička metoda je eksperimentalna, u njoj se predstavljaju teze iz različitih perspektiva i razmišljanja o njima. Tako se čitaocu daje slika misaonog procesa odpremisa do ocena i zaključaka.[20][21][22]
Pripovetka je posebna, modernaknjiževna forma kratke proze, čija je glavna osobina u jakoj kompresiji sadržaja.[23] Pripovetke datiraju još iz perioda tradicija usmenog prenošenja koje su proizvele važne priče kao što suHomerovaIlijada iOdiseja. Ove priče su prenošene u ritmičnom, poetskom formatu, sa rimama kao olakšicom ljudima da zapamte sadržaj priče. Ove priče su podeljene na kraće delove, kako bi pripovedaču bilo olakšano preneti ih u delovima.[24][25]
Moderna pripovetka kao vlastiti žanr nastala je uItaliji, u ranom19. veku. Rani primeri zbirki kratkih priča uključuju „Bajke“braće Grim (1824—1826),Gogoljeve „Večeri na salaši kraj Dikanjke“ (1831—1832), „Groteske i arabeske“ (1836)Edgara Alana Poa, „Dvaput ispričane priče“Natanijela Hotorna (1842). U drugom delu19. veka, rast tržišta štampanihmagazina ižurnala kreirao je jaku potražnju za kratkom pričom, između 3.000 i 15.000 reči dužine. Među poznatim pričama iz ovog perioda je Paviljon br. 6,Antona Čehova.
Roman je dugačak pripovednitekst napisan u prozi. Prema podeli na književne rodove, roman spada u epiku.[26] Formalne osobenosti romana je teško precizno definisati, ali je u načelu u pitanju složena, obimnijanarativna forma, kako u pogledu količine teksta, tako i u pogledu opsega zbivanja koje opisuje. Ovajžanr je bio opisan kao forma koja ima „kontinuiranu i sveobuhvatnu istoriju od oko dve hiljade godina“,[27] koja vodi poreklo iz klasičneGrčke iRima, izsrednjovekovne i ranemoderneromantike, i iz tradicijenovela. Kasnije je jedna italijanska reč korištena zapripovetku da bi pravila razlika od romana. Takva tendencija je prisutna u engleskom jeziku od 18. veka.Ijan Vat je u svom raduThe Rise of the Novel predložio 1957. godine da je roman prvi put nastao početkom 18. veka.
Romansa je blisko povezana sa dugim proznim narativom.Volter Skot ju je definisao kao „fiktivnu naraciju u prozi ili stihu; čiji interes se usmerava na čudesne i neobične incidente“, dok su u romanu „događaji smešteni u običan tok ljudskih događaja i savremenog stanja društva“.[28] Međutim, mnoge romanse, uključujućiistorijske romanse Skota,[29]Emili BrontejeveOrkanske visove[30] iHerman MelvilovMobi Dik,[31] se isto tako frekventno nazivaju novelama, i Skot opisuje romansu kao „srodan termin“. Romansu, kako je ovde definisana, ne bi trebalo mešati sažanrom fikcije ljubavnih romansi iliromantičnim romanom. Drugi evropski jezici ne prave uvek razliku između romanse i novele: „novela jele roman,der Roman,il romanzo“.[32]
Ep ili pripovest je najveća epska forma. Oblikovan je u visokom stilu, odabranim stihom (heksametar,aleksandrinac). Razvio se u staroj Grčkoj i spada u najstarija književna dela koja su se očuvala do danas. U nastanku epa važnu ulogu su imalimit ilegenda, drevne priče o precima,herojima,postanku sveta iživota, otkriću znanja koja su bila od velikog značaja za zajednicu i koje su se generacijama prenosile. Ep je nastao od mitske i istorijske građe koja je bila podređena opštem načelu idealizacije epske prošlosti. Obično ep je ispričan kroz dela nekog heroja koji prolazi kroz iskušenja i avanture i mora da donese presudne odluke. Neki epovi su „tradicionalni”, tj. direktno odslikavaju iskustva naroda; drugi su sastavljeni od pesnika zbog nekog nacionalnog ili religijskog cilja.[34]
Pripovedanje u epu se odvija u trećem licu. Pripovedač se stavlja u poziciju nepristrasnog i objektivnog posmatrača koji ima uvid u celinu zbivanja. Pripovedanje se odlikuje epskom širinom, ono je podrobno, postupno, prekidano digresijama, epizodama, epskim ponavljanjima. Osnovna tehnika u pričanju jeretardacija – usporavanje radnje, odlaganje njenog ishoda. Događaji se hronološki nižu jedan za drugim. Međutim, pojedinim epizodama se posvećuje posebna pažnja i skreće se sa glavnog toka. Razlog za to je nastojanje epskog pripovedača da ništa što je navedeno u pesmi ne ostane nejasno i neoblikovano do kraja. Ep ima svoju ustaljenu unutrašnju strukturu. Na početku je uvod u kome se slušaoci obaveštavaju o predmetu epa. Na početku je data invokacija, molba upućenamuzama, boginjama pevanja da pomognu da se poduhvat uspešno dovede do kraja. Zatim sledi argumentum, u kome se iznosi sadržaj epa. Za njim nastupa pripovedanje o središnjim događajima.[35][36]
Novinarstvo je vid pisane reči proizvedene sakupljanjem, pripremom, uređivanjemvesti. Pojam novinarstva se u početku odnosio na prenošenje aktuelnih događaja široj publici, preko štampanih medija kao što sunovine, ali sa razvojem novijihtehnologija značenje pojma proširilo i danas podrazumijeva sve štampane, elektronske i digitalne medije preko kojih se prenose aktuelna dešavanja. Shvatanje odgovarajuće uloge novinarstva varira među zemljama. U nekim nacijama, mediji su pod uticajem vladinih intervencija, i nisu potpuno nezavisno telo.[37] U drugima, mediji su nezavisni od vlade, ali je njihovaprofitna motivacija u sukobu saustavnim zaštitamaslobode štampe. Pristup slobodno dostupnim informacijama koje prikupljaju nezavisna i konkurentna novinarska preduzeća sa transparentnim uredničkim standardima mogu da omoguće građanima da efektivno učestvuju u političkom procesu. U Sjedinjenim Državama, novinarstvo je zaštićeno članom o slobodi štampe u Prvom amandmanu ustava.
Uloga i status novinarstva, zajedno sa ulogom i statusom masovnih medija, je prošla kroz mnoštvo promena tokom zadnjih decenija sa napretkom digitalne tehnologije i objavljivanjem vesti nainternetu.[38] Ovo je dovelo do promena u potrošnji kanala štampanih medija, pošto ljudi sve više čitaju vesti puteme-čitača,pametnih telefona i drugih elektronskih uređaja. Time su novinske organizacije podstaknute da u potpunosti monetizuju svoje digitalno krilo, kao i da improvizaciju u kontekstu u kojem oni objavljuju vesti u štampi. U medijskim prostorima redakcije su smanjile broj svog osoblja i pokriće putem tradicionalnih medijskih kanala, kao što je televizija, kako bi se uskladili sa opadajućom potražnjom. Na primer, između 2007 i 2012,CNN je redukovala svoje pokriće na skoro polovinu svog originalnog trajanja emisija.[39]
Ova kompaktnost pokrića je povezana sa široko zastupljenim osipanjem publike, pošto velika većina učesnika nedavnih studija pokazuje promene preferencija u pogledu konzumiranja vesti.[39] Digitalna era je proizvela novu vrstu novinara u kojoj obični građani imaju veću ulogu u procesu stvaranja vesti, sa porastom zastupljenostigrađanskog novinarstva omogućenog dostupnošću interneta. Koristeći video kamere opremljene mikrofonima, aktivni građani sad imaju mogućnost pravljenja snimaka vesti o događajima i otpremanja na kanale poputJutjuba, koje često otkrivaju i koriste glavni mediji. U međuvremenu, lak pristup novostima putem mnoštva onlajn izvora, kao što sublogovi i drugi društveni mediji, doveo je do toga da čitaoci imaju mogućnost pristupa vestima sa znatno šireg opsega zvaničnih i nezvaničnih izvora, umesto samo od tradicionalnih medijskih organizacija.
Prvi osvedočeni tragovi književne proze nalaze se u zapisima jonskih filozofa u Staroj Grčkoj (6. vek pre n. e.), i kasnije uHeraklita,Demokrita,Hipokrata, da bi već kodTukidida bili izrazito umetnički usmereni. Takvu prozu je prihvatioKsenofan. Kao već razvijen i raščlanjen standard umetničku prozu u svojim dijalozima koristiPlaton i takođe grčki retori. Kasniji pisci su taj standard dotjerivali (posebnoIzokrat), ali je ova doteranost proznog izražavanja počela da se gubi za vreme račvanja naazijanizam iaticizam. Sa kasnoantičkim romanom proza je ušla i u epske književne žanrove (Lukijan).
Latinska proza se razvijala delomično iz svojih izvora koje su sačinjavali javni govori i analistički smer u istorijskom istraživanju. Jasnoću, preciznost i pregnantnost latinska proza je poprimila tek u delimaKatona Starijeg, a naročitoCicerona. Kasnije se primenjuje u sentenciji (Seneka,Plinije), a ponekad postaje i izveštačena (Tacit), od čega ju je, vraćanjem na Ciceronov stil, želeo spasitiKvintilijan.
Tradicija koju je prihvatio srednji vek bila je usredsređena u pojmu o troslojnom proznom stilu (visoki, srednji, niski). Značajnija srednjovekovna ostvarenja u prozi jesu prevoditeoloških,pravnih i drugih tekstova. U sredinama s razvijenomepikom (Island,Francuska) nekadašnji su se epski žanrovi obrađivali i u proznim oblicima.
Antička i srednjovekovna proza su vodile računa o zvuku i ritmu prozne rečenice. Pisci su vešto raspoređivali jezičku građu u iskazu, svesno stavljali akcente ili pauze na određeno mesto, pazili na tempo i melodiju, a iznad svega bio je u njihovoj svesti važan kraj rečenice, koji je u dobrog stiliste obavezno morao biti metrički strukturiran. To se postiglo takozvanom klauzulom u jezicima čija seprosodija zasnivala na kvantitetu (grčki ililatinski jezik) ili kurzusom, na jezicima koji su ritmičke zakonitosti gradili na akcentu (kasni latinski i neki drugi narodni jezici).
Humanizam se vratio na temelje koji su označavali antičku prozu, iz nje je crpeo čak iMartin Luter, prevodećiBibliju nanemački jezik. Iako je u nekim svojim vidovima renesansna i barokna proza težila krajnjoj doteranosti, retorstvo, pa i izveštačenost (jufjuizam,manirizam), ipak je upravo u to vreme nastavljen onaj posebni razvoj proze u epskim žanrovima što ga je naznačioBokačo uDekameronu, kao i onaj razvoj što se nazirao u srednjovekovnimtraktatima.Montenj iBejkon postavljaju u svojim esejima temelje modernog diskurzivnog proznog izraza, aServantes – svojomparodijom stilizovanog retorskog jezika viteških romana, kao i unošenjem govora prostog naroda u svoju narativnu strukturu – nagoveštava osnovna obeležja i mogućnosti koje će u toku18. i19. veka proza dobiti u svojim osnovnim modernim umetničkim formama, romanu, pripoveci, noveli. Najzad, upravo u vreme renesanse, a naročito u renesansnoj komediji, nagoveštene su i velike mogućnosti upotrebe proze u novijoj evropskoj drami.
↑Nawas, John A. (2006). „Biography and Biographical Works”. u: Meri, Josef W.. Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia. 1. New York: Routledge. pp. 110-112. ISBN978-0-415-96691-7.
↑Holman, William (2003). A Handbook to Literature (9 izd.). New Jersey: Prentice Hall. str. 193.
↑Theodor W. Adorno, "The Essay as Form" in: Theodor W. Adorno,The Adorno Reader, Blackwell Publishers 2000.
↑Beaujour, Michel.Miroirs d'encre: Rhétorique de l'autoportrait'. Paris: Seuil, 1980. Poetics of the Literary Self-Portrait. Trans. Yara Milos. New York, NYU Press, 1991.
↑Bensmaïa, Reda (1987). The Barthes Effect: The Essay as Reflective Text. Minneapolis: University of Minnesota Press.
↑"Essay on Romance",Prose Works volume vi, p.129, quoted in "Introduction" to Walter Scott'sQuentin Durward, ed. Susan Maning, Oxford, Oxford University Press, 1992, xxv, Romance should not be confused withharlequin romance.
↑"Introduction" to Walter Scott'sQuentin Durward, ed. Susan Maning, pp.xxv-xxvii.
↑Moers, Ellen (1978) [1976]. Literary Women: The Great Writers. London: The Women’s Press.)
↑[1] Robert McCrum, "The Hundred best novels: Moby Dick",The Observer, Sunday 12 January 2014.
↑Doody 1996: str. 15 harvnb error: no target: CITEREFDoody1996 (help)
↑Lawall, Sarah N.; Mack, Maynard, ur. (1999). Norton Anthology of World Masterpieces: The Western Tradition. 1 (7 izd.). New York: W. W. Norton. str. 10-11. ISBN978-0-393-97289-4.
Lawall, Sarah N.; Mack, Maynard, ur. (1999). Norton Anthology of World Masterpieces: The Western Tradition. 1 (7 izd.). New York: W. W. Norton. str. 10-11. ISBN978-0-393-97289-4.
Foster, John Lawrence (2001). Ancient Egyptian Literature: An Anthology. Austin: University of Texas Press. str. xx. ISBN978-0-292-72527-0.
Giraldi, William. „The Novella's Long Life”. The Southern Review (Autumn 2008): 793-801. Arhivirano izoriginala na datum 22. 2. 2014.. Pristupljeno 15. 2. 2014.
Goody, Jack (2006). „From Oral to Written: An Anthropological Breakthrough in Storytelling”. u: Moretti, Franco. The Novel, Volume 1: History, Geography, and Culture. Princeton: Princeton UP. str. 18. ISBN978-0-691-04947-2.
