Praživotinje iliprotozoe (latinski:Protozoe) su jednoćelijskeeukariotske životinje koje pripadaju carstvu Protista. Telo praživotinja izgrađeno je od jedne ćelije, koja svoje funkcije obavlja raznovrsnim organelama i odgovara pojedinačnoj ćeliji u višećelijskom organizmu.
Organele predstavljaju diferencijacije citoplazme, koje obavljaju različite funkcije i odgovaraju organima višećelijskog organizma. Protozoe imaju sledeće organele :
organale za varenje su hranljive vakuole u kojima se vari hrana (unutarćelijsko varenje);
organele za izlučivanje –kontraktilne vakuole čija je primarna funkcijaosmoregulacija (održavanje stalnog osmotskog pritiska u ćeliji) koja se obavlja izbacivanjem viška vode; sa tom vodom se izbacuju i nepotrebne materije;
organele za primanje draži, kakva je npr.stigma (očna mrlja) za prijem svetlosne draži, kod bičara.
Autotrofno se hrane one protozoe koje, kao i biljke, mogu sintetisati organske materije iz neorganskih (obavljajufotosintezu) pa im pripadaju zelenibičari. One obično žive na mestima koja su bogata svetlošću, ugljen-dioksidom i mineralnim solima. Poseduju karakteristične organelehromoplaste u kojima se nalaze pigmenthlorofil, a mogu imati i druge pigmente (žute, zcrvene, mrke i dr.). U blizini hromoplasta nalaze sepirenoidi u kojima se šećeri pretvaraju uskrob i mogu se samoduplirati istovremeno kada i hromoplasti. Pored skroba, rezervna materija autotrofnih protozoa mogu biti ulje, masti,leukozin i dr. Ima vrsta, kakva je npr.Euglena, koje se na svetlosti hrane autotrofno, a u tami heterotrofno (saprozojski način).
Autotrofnim načinom hrani se većina predstavnika sledećih redova:
Među heterotrofnim vrstama razlikuju se dva tipa ishrane:
1. holozojski (zahvataju čvrste partikule hrane) i
2. saprozojski (osmotskim putem primaju tečnu, rastvorenu hranu).
Hrana se najčešće obuhvata pseudopodijama, uvlači u unutrašnjost i vari u posebnim organelama,hranljivim vakuolama, koje su ispunjeneenzimima za varenje. Strujanjem citoplazme ove vakuole neprekidno kreću kroz ćeliju čime se svi delovi citoplazme ravnomerno snabdevaju hranom. Holozojski se hrane predstavnici redova:
Protozoe se razmnožavaju na dva načina bespolno i polno.
Bespolno se obavlja deobom jednog roditelja pri čemu nastaju dve ili više mladih jedinki koje se razvijaju u odrasle.
Načini bespolnog razmnožavanja su :
binarna deoba – podela roditeljske jedinke na dve;
multipna (višestruka)deoba – podela na veći broj ćelija ;
plazmotomija – deoba višejedarnih protozoa, pri kojoj se deli samo citoplazma;
pupljenje – obrazuju se spoljašnji (egzogeno pupljenje) ili unutrašnji (endogeno pupljenje) izraštaji; ako se ti pupuljci ne odvoje od roditeljskog tela, onda postaju kolonijalne protozoe.
Polno razmnožavanje obuhvatamejozu kojom se formirahaploidan broj hromozoma polnim ćelijama ili u jedrima, koji se zatim spajaju i ponovo obrazuju diploidan broj hromozoma.
Načini polnog razmnožavanja su:
kopulacija (singamija) – spajanje gameta koji mogu da budu međusobno isti (izogameti) ili različiti (anizogameti);
konjugacija – pri kojoj se dve jedinke spoje citoplazmatičnim mostićem i razmene mikronukleuse;
autogamija – spajanje mikronukleusa jedne iste jedinke, čime se postižerekombinacija gena.
Leishmania, koju prenose komarci i izaziva oboljenjakala-azar i bolest orijentalnih rana;
Trichomonas vaginalis – izaziva zapaljenje vagine, odnosno V grupu sekreta.
2.Sporozoa su uglavnomendoparaziti sa najčešće dva domaćina. Najpoznatiji predstavnik je Plasmodium, koji izaziva bolestmalariju, a prenosi gamalarični komarac;
3. Cnidospora su uglavnom paraziti životinja;
4. Ciliophora (trepljari) su najsloženije protozoe. Najpoznatiji njihov predstavnik jeParamecium (papučica). Važno je pomenuti i protozoe koje žive u simbiozi u zelucu preživara i imaju sposobnost razlaganja celuloze.
