Pravda predstavljavrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza)treba dati subjektima društvenih odnosa. Obzirom na to da raspodelu, prekozakona vršidržava, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza.
Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (vidifizičko lice ipravno lice, posebno uzakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je "ispravno". U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća rirodno, mistično.
Međutim neki pisci (npr.Kelzen) pravdi ne pridaje neki veći značaj (iako priznaje da je ona neophodni pokretač ljudskog delovanja), zato što u modernom društvu postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva načina - ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge; ili će se naći kompromis gde nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja "pravedno" u datom trenutku, nemoguće je oderditi, jer pravda nije racionalna kategorija, odn. ne postoji način da se ona precizno utvrdi ili izmeri.
Još jeAristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.
Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti -za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok sedistributivna oslanja na geometrijsku jednakost -postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze.
Platon daje sledeću definiciju za »pravednost«. On veli: »Pravednost je posedovanje i delanje onoga što kome pripada« (433).
To znači da svaki za svoj rad ima dobivati onoliko koliko tajrad vredi, i da ima raditi ono za što je najsposobniji. Prema tome, pravedan je onajčovek koji stoji baš na pravom mestu, i vrši ono što najbolje može da vrši, i punom i jednakom merom vraća za ono što dobiva. I zato bidruštvo pravednih ljudi bilo najharmoničnija i za rad najsposobnija grupa, jer bi svaki član stojao na svome mestu i vršio funkciju za koju ga je priroda odredila, slično instrumentima y savršenom orkestru. Pravednost y jednom društvu ličila bi na onu harmoniju odnosa kojom ce planete održavaju y svom pravilnom (ili, kako biPitagora kazao, muzikalnom) hodu. Tako organizovano, društvo bi bilo sposobno za dalji život; i pravednost bi dobila neku vrstu darvinske potvrde. Gde ljudi ne stoje na svom prirodnom mestu, gde trgovac pritiskuje državnika, ili gde ratnik otima položaj vladara — tu je koordinacija delova razorena, veze pucaju, i društvo ce rastvara i rasturuje. Pravednost je stvaralačkakoordinacija.
Pravednost jetaxis kai kosmos —poredak ilepota — duševnih delova; to je duši ono isto što izdravlje telu. Svakozlo jedisharmonija; i to između čoveka i prirode, ili između čoveka i drugih ljudi, ili između čoveka i njegove vlastite prirode.
Tako Platon odgovaraTrasimahu, Kaliklu i svimaničeovcima koji ce još mogu naći: pravednost nije golasnaga, nego harmonična snaga —požuda i ljudi y poretku što ga udešavajuum iorganizacija ; pravednost nije pravo jačih, nego stvaralačka i jaka harmonija celine.
