Organizacija islamske konferencije iliOIK (arapski: منظّمة المؤتمر الأسلاميMunazzamat al-mu'tamar al-islāmī;engleski:Organization of the Islamic Conference,OIC;francuski:L'Organisation de la Conférence Islamique,OCI) je međunarodna organizacija s trajnim izaslanstvom priUN-u, koja okuplja 57 država u kojima jeislam državna, većinska ili manjinska religija.
25. septembra1969. godine, veliki broj vođa islamskih zemalja sastao se uRabatu u Maroku zbog slučaja paljenja džamijeAl Aksa uJerusalimu, kojeg je21. avgusta te godine podmetnuo australijski protestantski ekstremista.
U martu1970. godine održana je prva islamska konferencija ministara inostranih poslova u Džedi. Stvorena su prva tela koja su zadužena za održavanje veza između zemalja članica i koordinacije u njihovim postupcima. UDžedi je od tad smešteno privremeno sedište organizacije u iščekivanju oslobođenja Jerusalima.
5. avgusta1990. godine, na konferenciji ministara inostranih poslova uKairu prihvaćena jeDeklaracija o ljudskim pravima u islamu što je svojevrsno prilagođavanjeljudskih prava šerijatskom zakonu.
Ciljevi Organizacije islamske konferencije koji su definirani poveljom stvorenom u Džedi u martu1972. su:
- Učvršćivanje islamske solidarnosti između zemalja članica;
- Ojačavanje saradnje između zemalja članica na privrednim, društvenim, kulturnim, naučnim i drugim važnim poljima i savetovanje među zemljama članicama unutar međunarodnih organizacija;
- Raditi na uklanjanju rasne diskriminacije i kolonijalizma u svim oblicima;
- Podnošenje odgovarajućih mera kako bi se učvrsnuo mir i svetska sigurnost osnovana na pravdi;
- Usklađivanje postupaka u svrhu očuvanja svetih mesta, podrška borbi palestinskom narodu i pomoć u ostvarenju njihovih prava i oslobađanju njihova teritorija;
- Potpora svim muslimanima koji se bore za očuvanje svog dostojanstva, nezavisnosti i nacionalnih zakona;
- Stvaranje pogodne atmosfere za saradnju i razumevanje između zemalja članica i drugih zemalja.
Ovo je popis glavnih sekretara OIK-a od njezina stvaranja:
- Tunku Abdul Rahman (Malezija), 1971–1973
- Hasan Touhami (Egipat), 1974–1975
- Dr.Amadou Karim Gaje (Senegal), 1975–1979
- Mr.Habib Chati (Tunis, 1979–1984
- Šarifudin Pirzada (Pakistan), 1985–1988
- Dr.Hamid Algabid (Niger), 1989–1996
- Dr.Azedine Laraki (Maroko), 1997–2000
- Dr.Abdelouahed Belkeziz (Maroko), 2001–2004
- Prof. dr.Ekmeledin Ihsanoglu (Turska), 2004–2014
- Ijad bin Amin Madani (Saudijska Arabija), 2014–
