Savet deputata radnih ljudi Lenjingrada je27. juna1941 odlučio da mobilizuje hiljade ljudi za izgradnju utvrđenja. Izgrađeno je nekoliko odbrambenih pojaseva i utvrđenih rejona. Jedan od odbrambenih pojaseva prostirao se od ušća rekeLuge doČudova,Gatčine,Uritska,Pulkova i dalje duž rekeNeve. Ostali odbrambeni pojasevi su prolazile odPeterhofa do Gatčine, Pulkova,Kolpina iKoltušija. U severnim predgrađima Lenjingrada sagrađen je odbrambeni pojas koji je trebalo da štiti grad od mogućeg napada sa Finske teritorije. Celokupnu dužinu od 190 kilometara drvenih prepreka, 635 kilometara žičanih mreža, 700 kilometara protiv-tenkovskih rovova, 5.000 borbenih položaja i 25.000 kilometara običnih rovova su sagradili civili. Čak je i top sa krstarice Aurora postavljen na brdu Pulkovskije u južnom Lenjingradu. Ipak, kada su sovjetski vojnici iz Severozapadnog fronta poraženi krajem juna u sovjetskim baltičkim republikama,Vermaht je forsirao put kaOstrovu iPskovu. Oba grada su zauzeta10. jula i Nemci su stigli doKunde iKingisepa, nakon čega su napredovali prema Lenjingradu iz pravcaNarve i sa jugoistoka i takođe na sever i jug jezera Iljmenj da bi izolovali Lenjingrad sa istoka i da bi se spojili sa Fincima na istočnoj obali jezeraLadoga. Poslednja železnička veza do Lenjingrada je prekinuta30. avgusta, kada su Nemci izbili na reku Nevu. Bombardovanje Lenjingrada je počelo4. septembra. Poslednja kopenena veza do opsednutog grada je prekinuta8. septembra kada su Nemci stigli do jezera Ladoga kodOrehoveca. Bombardovanje 8. septembra je izazvalo 178 požara. Početkom oktobra Nemci su odustali od juriša na grad i Hitlerova direktiva od7.oktobra koju je potpisaoAlfred Jodl je bila podsetnik da se ne prihvati kapitulacija.
Tokom avgusta, Finci su ponovo osvojiliKarelijsku prevlaku, izgubljenu uZimskom ratu, ugrožavajući Lenjingrad sa zapada, a napredovali su i krozKareliju istočno od jezera Ladoge, ugrožavajući Lenjingrad i sa severa. Ipak, finske snage su se zaustavile na granicama iz1939. godine. Finski štab je odbio zahteve Nemaca za vazdušne napade na Lenjingrad i nije napredovao dalje na jug od rekeSvir u okupiranojIstočnoj Kareliji do koje su stigli7. septembra, 160 kilometara severositočno od Lenjingrada. Na jugu, Nemci su zauzeliTikvin8. novembra, ali nisu uspeli da napreduju dalje na sever i spoje se sa Fincima kod rekeSvir. Sovjetski kontranapad je primorao Nemce da se povuku iz Tikvina9. decembra sve do rekeVolkov.
Jodl je 4. septembra došao da nagovori finskog komandanta Manerhajma da nastavi finsku ofanzivu, ali je Manerhajm odbio. Nakon rata, bivši finski predsednik Rit je rekao:"24. avgusta 1941. sam posetio štab maršala Manerhajma. Nemci su nas nagovarali da pređemo staru granicu i da nastavimo ofanzivu na Lenjingrad. Ja sam rekao da zauzimanje Lenjingrada nije naš cilj i da ne bismo trebali učestvovati u tome. Manerhajm i ministar vojske Vlade su se složili sa mnom i odbili su nemačku ponudu. Rezulat je bila paradoksalna situacija: Nemci nisu mogli da priđu Lenjingradu sa severa..."
Sledovanja hrane su bila smanjena od2.septebra: fizički radnici su imali 600 grama hleba dnevno, državni radnici 400 grama, a deca i nesposobni 300 grama. Velike količine žita, brašna i šećera su raznesene 8. septembra, zbog nedostatka protivvazdušne odbrane. Nekoliko dana nakon početka opsade, bilo je moguće jesti i u nekim komercijalnim restoranima - koji su koristili 12% masti i 10% mesa koje je grad trošio.12. septembra 1941. je izračunato da će zalihe i za vojsku i za civile trajati: žito ibrašno - 35 dana griz imakarone - 30 dana meso (takođe i stoka) - 33 dana mast - 45 dana šećer i poslastice - 60 dana Istog dana su počela nova ograničenja u ishrani: radnici su dobijali 500 grama hleba, službenici i deca 300 grama, a nesposobni 250 grama. Porcije mesa i griza su takođe smanjene, ali su porcije šećera, slatkiša i masti povećano. Vojska i Baltička flota su imale neke porcije za hitne slučajeve, ali one nisu bile dovoljne. Flota jezera Ladoga je bila loše opremljena i bombardovala ju je nemačka avijacija; nekoliko barži sa žitom je potopljeno u septembru. Značajan deo ovoga su kasnije pokupili ronioci. Ovo ovlaženo žito je kasnije korišćeno za pravljenje hleba. Kada su potrošene rezerve slada, korićene su zamene kao što suceluloza ipamuk.Ovas slabijeg kvaliteta zakonje je takođe korišćen, dok su konji hranjeni lišćem sa drveća.
Kada je 2.000 tonaovčijih iznutrica nađeno u luci,galantin je pravljen od njih. Kasnije je meso zamenjeno galantinom i smrdljivom telećom kožom. Tokom opsade je bilo ukupno 5 smanjenja količine hrane: 2. septembra,10. septembra,1. oktobra,13. novembra i20. novembra. Glad je olakšana povrtnjacima koji su pokrivali većinu otvorenog terena u gradu od 1943.
Zbog nedostatka snabdevanja energijom, mnoge fabrike su bile zatvorene, a u novembru su svi javni prevozni servisi postali neupotrebljivi (u proleće 1942. neke tramvajske linije su reaktvirane, ali trolejbusi i autobosi nisu radili sve do kraja rata). Korišćenje struje je bilo zabranjeno, osim u glavnom štabu,Smolnjom, okružnim komitetima, bazama protivvazdušne odbrane i u još nekim ustanovama. Do kraja septembra, rezervenafte iuglja su potrošene. Jedina opcija koja je bila preostala je bilo da se poseku šume. Izvršni komitet Lenjingrada i regionalni izvršni komitet su8. oktobra odlučili da počnu sa sečenjem šume u oblasti Pargolovo i takođe u Vsjevolžskoj oblasti severno od grada. Ipak, nije bilo ni alata ni konačišta za grupe sačinjene od devojčica. Do24. oktobra, samo je 1% plana o seči drveća sproveden.
Do 8. septembra, Nemci su uveliko okružili grad, blokirajući sve puteve snabdevanja do Lenjingrada i njegovih predgrađa, osim jedinog koridora preko jezera Ladoge. Nesposobne ili ne želeći da dalje napreduju i suoče se sa ishitrenom, ali i briljantnom odbranom koju je organizovaoGeorgi Žukov, nemačke armije su uspostavile opsadu grada koja je trajala oko 880 dana. U haosu prve ratne zime, plan za evakuaciju nije bio izvodljiv ili izvršen, a grad i njegova predgrađa su bukvalno umirali od gladi u kompletnoj izolaciji do20. novembra1941, kada je uspostavljen ledeni put preko jezera Ladoge. Posledice bombardovanja i gladi (posebno tokom prve zime) po grad su bile užasne. Ledeni put, nazvanPut života, se mogao koristiti samo zimi, a u ostatku godine su korišćeni brodovi. Ipak, put je doveo hranu unutra, a civile napolje i omogućio je gradu da nastavi da se odupire.
Opsada se nastavila sve dooperacije Iskra, ofanzive vojnika iz Lenjingradskog i Volkovskog fronta, koja je započela ujutro12. januara1943. godine. Nakon žestokih borbi, jediniceCrvene armije su savladale moćne nemačke utvrde južno od jezera Ladoga i18. januara 1943, Lenjingradski i Volkovski front su se spojili, otvorivši kopneni koridor opsednutom gradu. Januara 1944, sovjetska ofanziva je oterala Nemce iz južnih predgrađa grada, okončavši time opsadu. Kasnije, u leto 1944, Finci su primorani nazad na drugu stranuViborškog zaliva i rekeVuoksi.
Hrabrost branilaca grada je bila važan simbol sovjetske volje da se odupre. U prvih nekoliko nedelja rata, Britanci su bili toliko obeshrabljeni kolapsom sovjetskih armija, da su mislili da je pobeda nacista neizbežna.
Konačan broj žrtava tokom opsade nije precizno utvrđen. Nakon rata sovjetska vlada je procenila da je od 1941. do januara 1944. umrlo 670.000 ljudi, uglavnom od gladi. Neke nezavisne procene daju mnogo veće cifre od 700.000 do 1,5 miliona, dok su većine procena oko 1,1 milion. Većina žrtava je sahranjena naPiskarevskojevom groblju. Čak i2000. godine u gradu su postojale praznine na mestima gde su pre opsade bile zgrade.
Opsada je uticala na svest stanovnika Lenjingrada barem jednu generaciju nakon rata. Leljingrad je uvek laskao sebi da je grad kulture, a izbor da li da se spali biblioteka (ili nameštaj star 200 godina) ili da se smrzne do smrti je bio težak. Uslovi u gradu su bili užasni, a glad je bila konstantna tokom opsade. Sa druge strane, grad je izdržao skoro tri godine, a ponos grada je nepogrešiv: "Troja je pala, Rim je pao, Lenjingrad nije pao".
Opsada Lenjingrada je obeležena kasnih pedesetihZelenim pojasom slave, krugom drveća i spomenika duž istorijskog fronta. Upozorenja stanovnicima grada kojom stranom da hodaju se mogu još uvek videti (ona su vraćena nakon rata).
Poznati ruski kompozitorDimitrij Šostakovič je napisao Sedmu lenjingradsku simfoniju i rekao je da „to nije o Lenjingradu pod opsadom, već da je o Lenjingradu koji je Staljin uništio, a Hitler skoro dovršio“.2003. američki pisacElis Blekvel je izdala „Glad“, burnu istorijsku dramatizaciju događaja povezanih sa opsadom.
Američki pevačBili Džoel je napisao pesmu Lenjingrad, koja govori o poznatoj opsadi. Pesma delimično govori o mladom ruskom dečaku Viktoru, koji je izgubio svog oca u opsadi.
Ruski turistički vodiči u Peterhovu, u današnjem Sankt Peterburgu, tvrde da je još uvek opasno ići u šetnju u parkovima palate tokom oluja sa grmljavinom jer šrapneli zaostali u drveću privlače munje.
.svg)
