Opažanje ilipercepcija (latinski:perceptio — primanje, opažanje) predstavlja složen i aktivan proces traženja, odabiranja, primanja, obrade, organizovanja i tumačenja raznovrsnihdraži koje deluju načula.[1] U tom procesumozak organizira podatke dospjele iz raznihosjetila i interpretira ih tvoreći smislenu cjelinu.
Opažanje je važanpsihički proces na osnovu kojegorganizam neposredno upoznaje važna svojstva pojava i predmeta u stvarnosti. Opažanje nije prosto i pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnihpodataka sa ranijim iskustvom, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja. To je proces sticanja, tumačenja, odabira i organizacije senzorijalnih informacija izazvanim čulnim nadražajima. Percepcija je jedna od osnovnih saznajnih funkcija, koja nam omogućava da razne mrljeboje vidimo kao određeni predmet, da mnoštvozvukova čujemo kaogovor, da kombinaciju slatkog, kiselog i ostalihokusa okusimo kao određeno jelo itd.
Opažaj iliutisak je celovit subjektivni doživljaj izvesnog skupadraži koji deluje na čulne organe. Opažaj zavisi od draži koje deluju na čula, ali i od samih čula, senzorne zone, kao iiskustva, namera, želja i potrebapojedinca, odnosnoorganizma koji opaža.[1]
Različite metode proučavanja percepcije se prostiru od u osnovi bioloških ili psiholoških pristupa, i psiholoških pristupa preko misaonih eksperimenata ufilozofiji uma.[1]
Osnova percepcije jest organizacija podataka iz osjetilâ. Te procese proučava granapsihologije zvanageštaltizam.
Naš mozak često mnoštvo objekata dijeli u grupe, i to po raznim načelima. Najpoznatija su načela bliskosti (objekti koji su bliže bit će u jednoj grupi), sličnosti (slični će objekti tvoriti jednu grupu) i zatvaranja (mozak će automatski zatvoriti "rupe" da bi percipirao poznati oblik).
Perceptivna konstantnost nam omogućuje da neki predmet percipiramo baš kaotaj predmet iz kojeg god kuta i iz koje god udaljenosti ga gledali (vidimo jabuku,telefon,CD itd.). Da nema perceptivne konstantnosti, jedan bismo predmet mogli percipirati kao beskonačno mnogo različitih predmeta (kružite oko stolice i uvijek nanovo vidite novi predmet).
U svakodnevnom je životu vrlo važno razlikovati figuru od pozadine, odnosno znati što je objekt koji gledamo, a što je njegova okolina. Sa strane je prikazana slika kod koje je to nemoguće razlikovati: moguće je vidjeti bijelu vazu na crnoj podlozi ili dva crna lica iz profila na bijeloj pozadini. No, gotovo je nemoguće vidjeti oboje istovremeno (dva lica između kojih je vaza). Treba napomenuti da je isti mehanizam vrlo čest kodauditornih podražaja, odnosno kad moramo razlikovatigovor od okolne buke (vidiKontinuitet prekinutog tona).
Postoji više znakova pomoću kojih našmozak određujeudaljenost različitih predmeta.
Binokularni su znakovi oni koji u svojoj osnovi imaju činjenicu da posjedujemo dvaoka. Osnova trodimenzionalnog vida jest različitost slikâ namrežnici (vidistereoskopija). Zbog različitog položaja naših očiju, svako oko gleda svijet iz drugog kuta, pa se na mrežnicama stvaraju dvije različite slike. Mozak iz tih podataka "shvati" koji su objekti bliže a koji dalje, pa mi percipiramo svijet trodimezionalno. Osim različitosti slika na mrežnici, mozak za percipiranje dubine koristi i konvergenciju očiju. Kad gledamo u neki predmet, oba su naša oka usmjerena u istu točku. Što je predmet bliže, oči gledaju više "u križ", odnosno primaknute su bliže jedno drugome.
Monokularni znakovi su oni pomoću kojih možemo percipirati dubinu i kad zažmirimo na jedno oko. Jedan od načina jest uspoređivanje relativne veličine raznih objekata te zaključivanje uz pomoćiskustva. Ako vidimo kuću kraj planine koja je prividno iste veličine kao i kuća, zaključit ćemo da je planina vrlo daleko, jer iz iskustva znamo da je nemoguće da planina bude tako mala, ili da kuća bude tako velika. Ako jedan objekt prekriva drugi, znat ćemo da je on ispred, odnosno da je vrlo malavjerojatnost da je onaj drugi objekt na neki način odrezan baš tako da kroz taj dio vidimo onaj prvi objekt. Na slici sa strane vidimoDionu kako prekrivaReju.
Promjene vida kodkretanja promatrača. Kad se promatrač gledajući u neke udaljene statične objekte kreće, kut između njih se mijenja pa promatrač može shvatiti odnos između objekata.
Atmosferska perspektiva - vrlo udaljeni predmeti su često (ovisno oatmosferskim prilikama) zamućeni i plavkasti. Mozak to koristi kako bi lakše ustanovio udaljenost predmetâ. I tu se pretežno radi o iskustvu.
Perceptivne varke (ili iluzije) su "krivo" percipirane pojave koje često mogu biti zbunjujuće. Najčešće suoptičke iluzije, ali je razlika u tome što optičke varke uključuju samo pojave koje percipirajuoči, a perceptivne uključuju sve pojave koje percipiramo (na bilo koji način). Neke su perceptivne varke uzrokovane nesavršćenošću naših osjetila (tromost oka, primjerice), a neke radom našegmozga.
Avgustin navodi primer vesla u vodi, koje izgleda polomljeno, i koje skeptici koriste kao argument da nas čula varaju. On, naprotiv, kaže da puka pojava slomljenog vesla nije varka, jer "kada bi mi ono izgledalo pravo, onda sa mojim očima nešto ne bi bilo u redu."[2] Avgustin smatra da nas čula niti lažu niti obmanjuju, iako mi možemo da se prevarimo u prosuđivanju da stvari postoje objektivno na isti način na koji se pojavljuju.[2]
Rene Descartes započinjući kritiku svoga dosadašnjeg znanja, kaže:
Što god sam dosad primio kao najistinitije, primio sam od osjetila ili osjetilima; otkrio sam međutim da ona pokatkada varaju, a razboritost nalaže da se nikada u cjelosti ne pouzdajemo u one koji nas makar i samo jednom prevariše.[3]
I pored beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji i nešto što ih saznaje ili opaža i što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje, itd. Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam umom (mind), duhom (spirit), dušom (soul) ili svojim ja (my self). Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.[4]
On dalje tvrdi da stvari ne mogu postojati izvanuma, tvrdeći da jebiti nemislećih stvari opaženost:
Za sto na kome pišem ja kažem da postoji; drugim rečima, ja ga vidim i osećam: i kada bi bio izvan svoje radne sobe rekao bi da postoji – misleći time da kada bih bio u radnoj sobi mogao bih da ga opazim ili da ga neki drugi duh sada zaista opaža. Neki se miris širio, to jest, mi smo ga osetili; neki je zvuk odjeknuo, to jest, mi smo nešto čuli; nešto je bilo obojeno ili uobličeno i to smo opazili vidom ili dodirom. To je sve što ja mogu da razumem pod ovim i sličnim izrazima. Jer, potpuno mi je nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne. Njihovoesse jepercipi; one ni na koji način ne bi mogle postojati izvan uma.[4]
Džordž Berkli, poput drugih filozofa, uviđa da namčula daju znanje jedino o našimosećajima,idejama iliopažajima, ali nas ne obaveštavaju o postojanju neopaženih stvari izvan svesti. Dakle, da ako imamo ikakvo znanje o vanjskim stvarima njega nam mora datirazum. Ali, za razliku od drugih filozofa, Berkli ne vidi razlog da verujemo u postojanje tela izvan svesti. Jer, ne postoji neka nužna veza između pretpostavke vanjskih tela i naših ideja.[5] Ono što se dešava u snovima, bunilu i slično, neosporno potvrđuje da je moguće da budemo aficirani idejama bez ikakvih spoljašnjih tela. Otuda je očigledno da pretpostavka o spoljašnjim telima nije neophodna za njihov nastanak.[5] Međutim, ima razlike između čulnih ideja i ideja mašte. Čulne ideje su jače, življe i razgovetnije. One, takođe, poseduju postojanost, red i povezanost i nisu izazvane nasumce, već u pravilnim nizovima ili serijama, "čiji izvanredan spoj dovoljno svedoči o mudrosti i blagonaklonosti njihovog tvorca".[6]
FilozofDavid Hume je zaključio da mnenje o trajnom i zasebnom postojanju predmeta ne potiče isključivo od opažaja, koji su razdvojeni i isprekidani, već um to zamišlja na osnovu postojanosti njihove pojave.[7]
Kant smatra da kada se od opažaja odvoji sve što mu razum i osećaj pridodaju, ipak ostaju prostornost i oblik, koji pripadaju "čistom opažaju" i nalaze se u dušia priori.[8] Prema Kantu, kao principi saznanjaa priori postoje dve forme čulnog opažanja,prostor ivreme.[9]
Prostor je nužna predstavaapriori koja čini osnov svih spoljašnjihopažaja. Nikada se ne može stvoriti predstava o tome da ne postoji prostor, premda se sasvim lepo može zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti.[10]
Kant zaključuje da je prostor forma svih pojava spoljašnjih čula, subjektivni uslov čulnosti pod kojim nam je opažanje jedino moguće.[11] On napominje da o prostoru možemo govoriti samo s gledišta čoveka, jer ne možemo suditi jesu li opažaji drugih mislećih bića vezani za iste uslove koji ograničavaju naše opažanje.[12] Nama zapravo nisu poznati predmeti po sebi, i sve što nazivamo spoljašnjim predmetima jesu samo predstave našihčula, čija je forma prostor.[13] Svaki naš opažaj nije drugo do predstava o pojavi.[14]
