Oboženje (gr:Θεωσις teosis, lat:deificatio) je, prema pravoslavnojteologiji, učestvovanje čoveka u životu Božijem posredstvomnestvorenih božanskih energija. Oboženjem sečovek poziva da postanesvetac i da teži jedinstvu saBogom.[1]
Sa pravoslavnog stanovišta, smatra se da cilj hrišćanina, kome teži čitav njegov život i kojim su prožete sve njegove aktivnosti jeste oboženje.[1]
Samu reč oboženje (teosis) ranije su koristili grčki filozofi u nehrišćanskom kontekstu.[2] Pojam "teosis" se ne pominje se u Svetom pismu, iako se koriste slični izrazi poput božjeg "podobija".[3] Oboženje u hrišćanskom smislu su prvi počeli da upotrebljavaju istočnicrkveni oci.
Atanasije Aleksandrijski piše "Bog je postao čovek da bi čovek postao bog", a slična tvrdnja se može pronaći i kod drugih crkvenih otaca. Oni nazivaju čoveka "bogom poblagodati" i povlače znak jednakosti izmeđuspasenja i oboženja.[3] Ontološke pretpostavke spasenja sistematizovao jeGrigorije Palama koji je sročio i teološki rečnik oboženja.
PremaMaksimu Ispovedniku prilikom oboženja čoveka na mesto ljudskog delovanja dolaziBožanska energija, koja jedina dejstvuje, a čovek postaje „sličan organu (muzičkom instrumentu)... kojim (Bog) upravlja kako blagoizvoli".[4] Ali oboženje nije inertno stanje, već je neprekidno duhovno napredovanje. Čovek večno postaje, sve više i više sposoban da prihvati obožujuću božansku svetlost. Čovečje oboženje beskrajno traje zbog činjenice da je Božanska energija koja obožuje čoveka „beskrajna sila".[4]
„Oboženje blagodaću nikada ne prestaje, jer priroda Onoga Koji čini oboženje, bivajući beskrajna, čini beskrajnom, takođe, i silu kojom se vrši oboženje".
– Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju 22, RG 90, 321VS
Oboženje je čovekovo naznačenje, jer je čovek stvaran prema "liku i podobiju" Božijem. Ona je postala nemoguća zbog greha i smrti koja je "carovala" (Rimlj. 5, 14) nad ljudskim rodom do Hristovog dolaska, ali je ponovo postala dostupna silomSvetog Duha koga jeHrist poslao odOca. Oboženje jeduhovni preobražaj čoveka koji se temelji na svojstvu prirode, ali je reč o stvarnom prevazilaženju prirode. Oboženje tako "sprečava čoveka i tvar da se zatvore u sopstvene imanentnosti i pretpostavlja čovekovo otvaranje za beskrajne dimenzije Božije suštine".[3]
Budući da oboženje nije samoblagodatni dar Svetog Duha, nego zahteva i čovekovu saradnju, ono je dinamički proces, koji podrazumeva sazrevanje i uspinjanje u zajednicu sa Bogom.Monaška literatura hrišćanskog Istoka naročito je bogata u opisivanju različitih stepena u duhovnom napretku. Jedan od klasika istočne monaške duhovnosti, "Lestvica božanskog uspona", svetog Jovana igumana sinajskog, sistematski analizira čovekov put do neposrednog viđenja Boga. Ova monaška duhovnost neizbežno je imala bliskeneoplatonističke paralele.[2]
Patrističko učenje o oboženju ponekad se objašnjavalo kaopanteističko, jer se činilo da potiskuje razlikovanje i razmak između Tvorca i tvorevine.[2] Ipak, većina savremenih patrologa se ne slaže sa ovakvom ocenom.
