Ovaj članak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimično preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati članak, kliknite na linkuredi i prevedite ga vodeći računa o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika.
Nos sa nosnom dupljom predstavlja početni deo sistema organa za disanje. Nos je spolja obložen kožom. Sa unutrašnje strane koštano-hrskavičasta pregrada deli na levu i desnu nozdrvu. Nozdrve su obložene sluzokožom, čija je površina uvećana sa tri stepenasto postavljena nabora. Sluzokoža je pokrivena dlačicama i trepljama koje zadržavaju prašinu imikroorganizme iz vazduha. U govoru, nos omogućujerezonancu.
U gornjem delu nosne duplje smešteni su receptori čula mirisa. U nosnu duplju uliva se suzno-nosni kanal. Čestice mirisa lepe se i otapaju u sluzi koju proizvodi nos te tako šaljuimpulse umozak a čovek osećamiris.
Kao dеo respiratornog sistema nos je primarni organ kroz koji ulazizrak. U govoru, nos omogućujerezonancu. Nos je takođe organ zamiris, te se u nosnoj šupljini nalaze mirisne ćelije. Čestice mirisa lepe se i otapaju u sluzi koju proizvodi nos te tako šalju impulse umozak i tako se oseća miris.
Kodkitova idelfina, nosni otvor je migrirao na vrh glave, omogućavajući lakše kretanje kroz vodu, dok je suprotno nos slona se izdužio u veliki mišićni i manipulativni organ zvani surla.
Izraz nos takođe se koristi za označavanje početka ili kraja nečega, kao na primer: „nos aviona“.
Delujući kao prvi interfejs između spoljašnjeg okruženja i delikatnih životinjskihpluća, nos kondicionira ulazni vazduh, u pogledu termalne regulacije i filtracije tokom respiracije, a isto tako omogućava senzornu percepcijumirisa.
Dlake unutar nozdrva filtriraju ulazeći vazduh, kao prva linija odbrane od čestica prašine, dima i drugih potencijalnih opstrukcija koje bi inače inhibirale respiraciju, i kao neka vrsta filtra protiv bolesti prenosivih vazduhom. Osim što deluje kao filter, sluz koja se proizvodi u nosu nadopunjava napor tela da održi temperaturu, a unosi i vlagu u integralne komponenterespiratornog sistema. Kapilarne strukture nosa zagrevaju i vlaže vazduh koji ulazi u telo; kasnija, ova uloga održavanja vlažnosti stvara uslove u kojima alveole mogu adekvatno da razmenjuju O2 za CO2 (npr., respiracija) unutar pluća. Tokom izdisanja, kapilare zatim pomažu u povraćaju dela vlage.
Vlažni nos[1] pasa je koristan za percepciju pravca.[2] Osetljivi hladni receptori u koži detektuju mesto gde je nos najhladniji i to je pravac iz koga dati miris koji životinja upravo nanjušila dolazi.[3]
Kodvodozemaca iriba dvodihalica, nozdrve se otvaraju u male vrećice, koje se imaju otvore u pravcu usta krozhoanu (Apertura nasalis posterior). Te vrećice sadrže male količine olfaktornog epitelijuma, koji, u slučajubeznogih vodozemaca, takođe imaju nekoliko susjednih pipaka. Uprkos opšte strukturne sličnosti sa vodozemačkim, nozdrve riba dvodihalica se ne koriste u respiraciji, pošto te životinje dišu kroz usta. Vodozemci isto tako imajuvomeronazalni organ, obrubljen olfaktornim epitelom, međutim, za razliku od onih kodamniota, to je generalno jednostavna vreća koja, izuzev kodsalamandera, ima malo veze sa ostatkom nazalnog sistema.[4]
Kodgmizavaca, nazalna komora je generalno veća, sa hoanom lociranom znatno dalje nazad u gornjem delu usta. Kodkrokodila, komora je izuzetno duga, što pomaže životinji da diše dok je delimično zaronjena. Nazalna komora gmizavaca je podeljena u tiri dela: anteriornivestibul, glavnu mirisnu komoru, i posteriornonazofarinks. Mirisna komora je obložena olfaktornim epitelom na njenoj gornjoj površini i poseduje brojneturbinate (conchae nasales) kojima se povećava senzorna površina. Vomeronazalni organ je dobro razvijen kod guštera i zmija, kod kojih nije više povezan sa nazalnom šupljinom, već se direktno otvara na gornju stranu usta. On je manji kod kornjača, kod kojih zadržava svoju originalnu nazalnu vezu, a odsutan je kod odraslih krokodila.[4]
Ptice imaju sličan nos sa gmizavcima, s nozdrvama lociranim na gornjem zadnjem delukljuna. Pošto one generalno imaju slabo čulo mirisa, olfaktorna komora je mala, mada su turbinate prisutne, što ponekad daje kompleksnu strukturnu sličnost sasisarima. Kod mnogih ptica, uključujućigolubove iživinu, nozdrve su pokrivene rožnatim zaštitnim štitom. Vomeronazalni organ ptica je bilo nedovoljno razvijen ili potpuno odsutan, u zavisnosti od vrste.[4]
Spoljašnji nos ima: koren (latinski:radix nasi),[5] hrbat (latinski:dorsum nasi) i vrh (latinski:apex nasi). Vazduh ulazi u spoljašnji nos kroz parne otvore nosnice (nares) koje omeđuju nosna krila (latinski:alae nasi). Podlogu (infrastrukturu) spoljašnjeg nosa čine kosti ličnog skeleta i hrskavice. Koštanu podlogu daje nosni deo čeone kosti, čeoni nastavak gornje vilice i nosne kosti.
Nosne hrskavice sastoje se od:
parne hrskavične ploče trouglastog oblika (triangularne hrskavice,latinski:cartilago nasi lateralis, a nalazi se s obe strane septalne hrskavice
zavijene parne hrskavice (latinski:cartilago alaris major) u nosnom vršku
hrskavičnih pločica (latinski:cartilagines alares minores) smeštene uzcartilage alaris major
malih hrskavičnih prutića (latinski:cartilagines nasals accesoriae)
Koža nosa može biti različite debljine sa dosta žlezda lojnica i dlaka. Na nosnom hrptu i na lateralnim stranama nosa ona je pomična dok je na nosnim krilima čvrsto vezana za podlogu. Prema licu nos je omeđen u području krila nazolabijalnom brazdom, a između nosa i gornje usne nalazi se nazolabijalni ugao. Ako je ugao blizu pravog kuta, nosnice su horizontale, a ako je ugao tup nosnice su odignute, a ako je ugao oštar one su nagnute prema dole i nazad. Zadnja dva položaja nosnica prave poteškoće u disanju jer otklanjaju vazdušnu struju pri respiraciji. Postoje tri antropološka tipa nosa, to su leptorini, mezorin i platirini nos, takozvani uski, srednje široki i široki nos. Na ulazu u nos nalaze se dlake (vibrissae) koje su jako dobro razvijene kod starijih ljudi.
Apertura piriformis čini spoljni rub koštanog dela nosne piramide,[6] njen oblik i širina mogu varirati, a najčešće je kruškolika. Postoje raznoliki tipovi i oblici spoljašnjeg nosa od kojih se neki s obzirom na izraženost mogu smatrati deformitetima. Deformiteti nosa mogu biti urođeni i stečeni. Oni mogu biti samo u koštanom ili samo u hrskavičnom delu nosa, ili na granici kosti i hrskavice.
Infrastruktura spoljašnjeg nosa se deli na fiksni deo, relativno fiksni i mobilni (pokretni) deo. Fiksni deo infrastrukture spoljnog nosa čine nosne kosti i čeoni nastavci maksile, tj. svi koštani delovi koji omeđujuaperaturu piriformis. Vrh nosa čine leva i desna alarna hrskavica koja je upravo na tom mestu previjena. Ako se gleda nosna piramida s unutrašnje strane koju prekriva sluzokoža mogu se videti morfološki detalji. Granicu vestibuluma nosa i nosne šupljine, tj. granicu sluznice i kože činilimen nasi, donji rub lateralne hrskavice. Hrskavični deo septum i hrskavice ostatci su primitivne hrskavične nosne čaure. U području spoljašnjeg nosa nalazi se tanki sloj poprečnoprugastih mišićnih niti koje obavljaju razne funkcije pri disanju. Arterije koje opskrbljuju spoljašnji nos dolaze od lične i očne arterije. Vensku krv spoljnog nosa skuplja facijalna vena angularna vena.
Zbog posebne prirode snabdevanja krvlju ljudskog nosa i okolnih oblasti, moguće je za retrogradne infekcije da se iz nazalne oblasti prošire na mozak. Iz tog razloga, područje od uglova usta do mosta nosa, uključujući nos igornju vilicu, je poznata kaotrougao opasnosti lica.
Hirurški postupak za korigovanje problema disanja usled poremećaja u nosnim strukturama naziva seRinoplastika, i to je isto tako procedura koja se koristi zakozmetičku hirurgiju, koja se obično naziva „nosni posao”. Za hirurške procedure rinoplastike nos je mapira u brojnepodjedinice i segmente. Time je obuhvaćeno devetestetskih nosnih podjedinica i šestestetskih nosnih segmenata.
Neki ljudi biraju da imajukozmetičku operaciju zvanurinoplastika, da bi promenili izgled svog nosa. Nosnipirsing je isto tako česta pojava, i ono može da bude urađeno na nosnici, septumu ili mostu.
UNovom Zelandu, pritiskanje nosa („hongi”) je tradicionalni početakpozdrava međuMaorima.[8] Međutim, u današnje vreme je to uglavnom ograničeno na određene tradicionalne proslave.[9]
Hanazuka monument čuva kao svetkovinu osakaćene noseve najmanje 38.000 Koreanaca ubijenih tokom japanskih invazija u Koreji od 1592. do 1598.[10]
Septilnahrskavica se može uništiti putem dugotrajnog nazalnog udisanjadroga, kao što jekokain. Ovo zatim može da dovede do šireg kolapsa nosnog skeletona.
Čačkanje nosa je česta i u znatnoj meritabuisana navika. Medicinski rizici uključuju širenje infekcija, uzrokovanje krvarenja, i u retkim slučajevima perforacijanosne pregrade. Kad postane kompulsivno, naziva serinotileksomanijom. Brisanje nosa rukom, obično se naziva „alergijskim pozdravom”, i isto tako se smatra vidom tabu ponašanja. Ova navika takođe može da dovede do širenja infekcija. Habitualno, kao i brzo ili grubo brisanje nosa, može da dovede do naboravanja (poznatog kaopoprečni nosni nabor ili žleb) koje ide preko nosa, i može da dovede do trajnog fizičkog deformiteta uočljivog u detinjstvu i odraslom dobu.[11][12]
U pojedinimazijskim zemljama, kao što su Kina, Japan, Južna Koreja, Malezija, Tajland i Bangladeš, rinoplastika je uobičajena radi stvaranja razvijenijeg nosnog mosta ili „visokog nosa”.[13] Slično tome, „samostalna podizanja nosa” pospešena kozmetičkim pomagalima sa višekratnom primenom su stekla popularnost i u prodaji su u mnogim azijskim zemljama.[14][15][16] Visoko-premošćeni nos je uobičajeni ideal lepote u mnogim azijskim kulturama koji proističe iz ideala lepote drevne Kine i Indije.[17][18]
Klajv Finlejson izGibraltarskog muzeja navodi da suneandertalni nosevi predstavljali adaptaciju na hladnoću.[19] Tod Rae izAmeričkog muzeja istorije prirode napominje da su studije na primatima i arktičkim životinjama pokazale da dolazi do smanjenja veličine sinusa u ekstremno hladnim oblastima, pre nego do uvećanja koje bi bilo u skladu saAlenovim pravilom.[20] Stoga Tod zaključuje da je dizajn velikog i prognatskog neandertalnog nosa evoluirao za potrebe toplije klime Srednjeg istoka i da se zadržao kad su neandertalci dospeli u Evropu.[20]
Mikel Ernandez iz Departmana biologije životinja naUniverzitetu u Barseloni smatra da je „visok i uzak nosEskima” ineandertalaca jedna „adaptacija na hladno i suvo okruženje”, jer doprinosi zagrevanju i hidrataciji vazduha i „vraćanju toplote i vlage iz iskorišćenog vazduha”.[21]
Jedan članak objavljen u spekulativnom časopisuMedicinske hipoteze sugeriše da je oblik nosa posledica promene ugla lobanje nakonljudskih skeletalnih izmena uzrokovanih bipedalizmom. Ovo je promenilo oblik lobanje uzrokujući, zajedno sa promenom ishrane, morfološko smanjenje relativne veličineviličnog sinusa idonje vilice i putem toga „istiskivanje” izbočina većine prednjih delova lica u većoj meri unapred, i stoga povećanje istaknutosti nosa i modifikovanje njegovog oblika.[22]
Hipoteza o vodenim majmama povezuje nos sa hipotetičkim periodom vodene adaptacije u kome su nadole usmerene nozdrve i fleksibilniusni žleb sprečavali ulaz vode u nazalne otvore.[23] Teorija nije generalno prihvaćena od strane vodećih naučnika iz oblastievolucije čoveka.[24]
Stiven Džej Guld je primetio da su veći nosevi manjeneotenični,[25][26] posebno veliki „grčki” nos.[27] Žene imaju manje noseve nego muškarci zbog toga što nisu imale povećanu sekrecijutestosterona u mladosti.[28] Manji nosevi, zajedno sa drugim neoteničnim osobinama kao što su velike oči i pune usne, se generalno smatraju privlačnijim na ženama.[29]Vernerov sindrom je stanje koje uzrokuje pojavu prevremenog starenja. Ono uzrokuje izgled koji „nalikuje na pticu” zbog sužavanja nosa.[30] Za razliku od toga,Daunov sindrom, neotenirajuće stanje,[31] uzrokuje sravnjivanje nosa.[32]
↑Derby, Mark (septembar 2013). „Ngā mahi tika”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Arhivirano izoriginala na datum 8. 9. 2017. Pristupljeno 8. 9. 2017.
↑Mladina, R; Skitarelić, N; Vuković, K (2009). „Why do humans have such a prominent nose? The final result of phylogenesis: a significant reduction of the splanchocranium on account of the neurocranium”. Med Hypotheses73 (3): 280-3. DOI:10.1016/j.mehy.2009.03.045. PMID19442453.
↑Leistritz, F. NCBI. Werner Syndrome. Pristupljeno Jun 2, 2011, from„Archived copy”. Arhivirano izoriginala na datum 18. 1. 2017. Pristupljeno 31. 8. 2017.
↑Opitz, John M.; Gilbert-Barness, Enid F. (2005). „Reflections on the pathogenesis of Down syndrome”. American Journal of Medical Genetics37: 38-51. DOI:10.1002/ajmg.1320370707. PMID2149972.
↑Fuente: Series de porcentajes obtenidas en un amplio estudio realizado por el CMD (Centro Médico Down) de laFundación Catalana del Síndrome de DownArhivirano 2011-05-28 naWayback Machine-u, sobre 796 personas con SD. Estudio completo enJosep M. Corretger et al (2005). Síndrome de Down: Aspectos médicos actuales. Ed. Masson, para la Fundación Catalana del Síndrome de Down. .ISBN978-84-458-1504-5. pp. 24-32
Abramson, Marc S. Identity in Tang China (2011). Ethnic. University of Pennsylvania Press. str. 88. ISBN978-0-8122-0101-7. Arhivirano izoriginala na datum 2. 5. 2018.
Sansom, George; Sansom, Sir; Bailey, George (1961). A History of Japan, 1334–1615. Stanford studies in the civilizations of eastern Asia. Stanford University Press. str. 360. ISBN978-0-8047-0525-7. »Visitors to Kyoto used to be shown the Minizuka or Ear Tomb, which contained, it was said, the noses of those 38,000, sliced off, suitably pickled, and sent to Kyoto as evidence of victory.«
Ankel-Simons, Friderun (2000). Primate anatomy: an introduction. San Diego: Academic Press. str. 349-350. »In most mammals we find a moist and shiny glandular area around the nostrils....«
Moore, Keith L; Dalley, Arthur F. (1999). Clinically Oriented Anatomy. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins.
„Laminated dorsal beam graft to eliminate postoperative twisting complications”. Archives of Facial Plastic Surgery9 (4): 285-9. 2007. DOI:10.1001/archfaci.9.4.285. PMID17638765.
„The use of expanded polytetrafluoroethylene (Gore-Tex) in rhinoplasty”. Aesthetic Plastic Surgery31 (4): 345-8. 2007. DOI:10.1007/s00266-007-0037-z. PMID17549553.
„Open vs closed approach to the nasal pyramid for fracture reduction”. Archives of Facial Plastic Surgery9 (2): 82-6. 2007. DOI:10.1001/archfaci.9.2.82. PMID17372060.
„Applications of porcine dermal collagen (ENDURAGen) in facial plastic surgery”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America15 (1): 113-21, viii. februar 2007. DOI:10.1016/j.fsc.2006.10.007. PMID17317562.
Gubisch, W. (novembar 2006). „Twenty-five years experience with extracorporeal septoplasty”. Facial Plastic Surgery22 (4): 230-9. DOI:10.1055/s-2006-954841. PMID17131265.
„Total skeletal reconstruction of the nasal dorsum”. Archives of Otolaryngology—Head & Neck Surgery132 (11): 1183-8. novembar 2006. DOI:10.1001/archotol.132.11.1183. PMID17116812.
„Seagull wing graft: a technique for the replacement of lower lateral cartilages”. Archives of Facial Plastic Surgery8 (6): 396-403. 2006. DOI:10.1001/archfaci.8.6.396. PMID17116787.
„Difficult revision case: Overaggressive resection”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America14 (4): 411-5, viii. novembar 2006. DOI:10.1016/j.fsc.2006.06.009. PMID17088190.
„Difficult revision case: Two previous septo-rhinoplasties”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America14 (4): 407-9, viii. novembar 2006. DOI:10.1016/j.fsc.2006.06.013. PMID17088189.
Toriumi, D. M. (novembar 2006). „Difficult revision case: Foreshortened nose and severe alar retraction, two prior rhinoplasty surgeries.”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America14 (4): 401-6, viii. DOI:10.1016/j.fsc.2006.06.012. PMID17088188.
Van Cauwenberge, P; Sys, L; De Belder, T; Watelet, JB (februar 2004). „Anatomy and physiology of the nose and the paranasal sinuses.”. Immunology and allergy clinics of North America24 (1): 1-17. DOI:10.1016/S0889-8561(03)00107-3. PMID15062424.
Eibye-Jacobsen (2001). „Are the supportive structures of the tardigrade pharynx homologous throughout the entire group?”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research39: 1. DOI:10.1046/j.1439-0469.2001.00140.x.
Elzinga, R. J. (1998). „Microspines in the alimentary canal of arthropoda, onychophora, annelida”. International Journal of Insect Morphology and Embryology27 (4): 341. DOI:10.1016/S0020-7322(98)00027-0.
Simkins, C. S. (1943). „Functional anatomy of the Eustachian tube”. Archives of Otolaryngology–Head and Neck Surgery38 (5): 476-484. DOI:10.1001/archotol.1943.00670040495009.
.png){kind=link}