Treći Rajh iliReich (njemački:Drittes Reich – "Treće Carstvo") iliNacistička Njemačka, nazivi su zaNjemačku u razdoblju između1933. i1945. Treći Reich predvodio jeAdolf Hitler i njegovaNacionalsocijalistička njemačka radnička stranka. Treći Reich nasljednica je srednjovjekovnog njemačkogSvetoga Rimskog Carstva (Prvi Rajh ili Prvi Reich)Njemačkoga Carstva (Drugi Rajh ili Drugi Reich) (1871–1918). Unjemačkom jeziku razdoblje Njemačke od 1933. do1943. naziva seDeutsches Reich (Njemački Rajh iliReich – "Njemačko Carstvo"), a od 1943. službeno se nazivaGroßdeutsches Reich (Velikonjemački Rajh iliReich – "Velikonjemačko Carstvo").
Nemačka privreda je pretrpela ogromnu štetu nakon završetkaPrvog svetskog rata, delimično zbog otplate ratne odštete po odredbamaVersajskog mira iz 1919. VladaVajmarske Nemačke je štampala novac da bi isplatila odštetu i državni ratni dug, zbog čega je izbilahiperinflacija koja je dovela do naduvanih cena potrošačkih potreba, ekonomskog haosa i nemira zbog hrane.[3] Kada nemačka vlada nije isplatila odštetu u januaru 1923, francuska vojska jeokupirala nemačke industrijske oblasti uRuru. Zbog toga su izbili veliki građanski nemiri.[4]
Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (skraćeno Nacistička partija) je bila naslednicaNemačke radničke partije, osnovane 1919, jedne od političkih partijakrajnje desnice aktivne u to vreme u Nemačkoj. Program partije je uključivao uklanjanje Vajmarske republike, odbacivanje odredaba Versajskog mira, radikalniantisemitizam i antikomunizam.[5] Nacisti su obećavali jaku centralnu vladu, proširenilebensraum (životni prostor) za germanske narode, osnivanje nacionalne zajednice zasnovane na rasi i rasno čišćenje aktivnim progonomJevreja, kojima će biti oduzeto državljanstvo i građanska prava.[6] Nacisti su predlagali nacionalni i kulturni preporod na osnovuFolkiš pokreta.[7]
Kada se u SAD dogodioberzanski krah 24. oktobra 1929, njegov uticaj na Nemačku je bio težak. Milioni radnika su otpušteni, a nekoliko velikih banaka je propalo. Hitler i nacisti su se pripremili da iskoriste vanredno stanje da bi stekli podršku za svoju partiju. Oni su obećavali da će ojačati privredu i pružiti zaposlenja.[8] Mnogi glasači su verovali da je Nacistička partija sposobna da uspostavi red, uguši građanske nemire i poboljša međunarodni ugled Nemačke. Nakonizbora novembra 1932., nacisti su bili najjača stranka uRajhstagu, zazuzevši sa 37,4% glasova 230 poslaničkih mesta .[9]
Nacističko osvajanje vlasti
Adolf Hitler 1937.
Iako su nacisti imali najveći udeo glasova na dvema parlamentarnim izborima 1932, oni nisu imali većinu, pa je Hitler bio na čelu kratkotrajne koalicione vlade koju su formirali Nacistička partija iNemačka nacionalna narodna partija.[10] Pod pritiskom političara, industrijalaca i poslovne zajednice, predsednikPaul fon Hindenburg je imenovao Hitlera zakancelara Nemačke 30. januara 1933.mahtergrajfung (stecanje moći).[11] U narednim mesecima, Nacistička partija je koristeći procesglajhsšaltunga (koordinacije) zabranila sve političke partije i doveli sve vidove života pod kontrolu partije.[12] Svim građanskim organizacijama, uključujući udruženja poljoprivrednika, dobrovoljačke organizacije i sportske klubove, je rukovodstvo zamenjeno simpatizerima nacista ili članovima stranke. Do juna 1933. bukvalno jedine organizacije koje nisu bile pod kontrolom Nacističke partije bile suvojska i verske organizacije.[13]
U noći 27. februara 1933. u zgradi Rajhstaga jepodmetnut požar.Marinus van der Lube, holandski komunista, je proglašen krivim za podmetanje požara. Hitler je tvrdio da je požar označavao početak komunističkog ustanka.SA odredi su nasilno ugnjetavali komuniste po celoj državi i oko 4000 članovaKomunističke partije Nemačke je uhapšeno.Dekret o požaru u Rajhstagu, uveden 28. februara 1933. je ograničio većinu građanskih sloboda u Nemačkoj, uključujući slobodu okupljanja i slobodu štampe. Dekret je takođe dozvolio policiji da vremenski neograničeno pritvara ljude bez optužnice ili sudskog naloga. Političke korake je pratila jaka propaganda koja je uverila građane da daju podršku vladinim merama.[14]
U martu 1933.Zakon o posebnim ovlašćenjima, koji je predstavljao amandman naVajmarski ustav, je usvojen u Rajhstagu sa 444 glasova za prema 94 protiv.[15] Ovaj amandman je omogućio Hitleru i njegovom kabinetu da usvajaju zakone-čak i one zakone koje krše ustav-bez saglasnosti predsednika ili Rajhstaga.[16] Pošto je za usvajanje zakona bila potrebna dvotrećinska većina, nacisti su iskoristili odredbe Dekreta o požaru u Rajstagu da spreče nekoliko poslanikaSocijaldemokratske partije Nemačke da prisustvuju sednici, a komunisti su prethodno već bili zabranjeni.[17][18] Vlada je 10. maja konfiskovala svu imovinu Socijaldemokratske partije, a stranka je zabranjena u junu.[19] Preostale političke partije su bile raspuštene, a 14. jula 1933. Nemačka je de fakto postala jednopartijska država kada je zabranjeno osnivanje novih političkih parija.[20] Sledeći izbori novembra 1933., 1936 i 1938 su bili pod potpunom kontrolom nacista, jer su na njima učestvovali samo nacisti i mali broj nezavisnih poslanika.[21] Regionalni parlamenti iRajshrat (gornji dom saveznog parlamenta) su ukinuti u januaru 1934.[22]
Nacistički režim je ukinuo simbole Vajmaske republike, uključujući nacionalnucrno-crvenu-zlatnu trobojku i usvojio prilagođene simbole nemačkog carstva. Bivša carska crno-bela-crvena trobojka je vraćena kao jedna od dve zvanične zastave Nemačke; druga zastava je bilazastava Nacističke stranke sa kukastim krstom, koja je 1935. postala jedina državana zastava. Nacistička himnaZastavu visoko je postala druga državna himna.[23]
U ovom periodu, Nemačka je i dalje bila u teškoj ekonomskoj situaciji. Milioni ljudi su i dalje bili nezaposleni, a stanje deficita je bilo zastrašujuće.[24] Hitler je znao da je oživljavanje ekonomije je od vitalnog značaja. Godine 1934, koristeći deficitarnu potrošnju, preduzeo je projekte javnih radova. Samo 1934. godine ukupno 1,7 miliona Nemaca je zaposleno na ovim projektima.[24] Prosečne zarade i po satu i po sedmici su počele da rastu.[25]
Predsednik fon Hindenburg je umro 2. avgusta 1934. Prethodnog dana, kabinet je doneo "Zakon o najvišoj državnoj Kancelariji Rajha", koji je značio da po Hindenburggovoj smrti, Kancelarija predsednika će biti ukinuta, a njegove nadležnosti spojene sa nadležnostima kancelara.[26] Hitler je na taj način postao šef države i šef vlade. Zvanično je imenovan zaFirera i Rajhskancelara (vođu i kancelara). Nemačka je sada bila totalitarna država sa Hitlerom na čelu.[27] Kao šef države. Hitler je postao vrhovni komandant oružanih snaga. Novi zakon je promenio menja tradicionalnu zakletvu lojalnosti vojnika, tako da su se oni zaklinjali na vernost Hitleru lično, a ne Kancelariji vrhovnog komandanta ili države.[28] Spajanje predsedništva sa funkcijom kancelara je odobren sa 90% biračkog tela naplebiscitu 19. avgusta 1934.[29]
Najvećem delu nemačkog naroda je laknulo da su sukobi i ulične borbi u vajmarske ere završeni. Stanovništvo je bilo preplavljeno propagandom koju je vodioJozef Gebels, koji je obećao mir i dosta za sve u ujedinjenoj zemlji bez marksista bez ograničenja Versajskog ugovora.[30] Prvinacistički koncentracioni kamp, prvobitno za političke zatvorenike, je otvoren uDahauu 1933.[31] Na stotine logora različitih veličina i namena je napravljeno do kraja data.[32]
Već u februaru 1933, Hitler je objavio da se mora preduzeti ponovno naoružanje, iako tajno u početku, kao i da to predstavlja kršenje Versajskog mira. Godinu dana kasnije on je rekao svojim vojnim liderima da je 1942. ciljni datum za početak rata na istoku.[33] On je povukao Nemačku izDruštva naroda 1933, tvrdeći da klauzula o razoružanju nije pravična, jer se primenjuje samo na Nemačku.[34]Sarska oblast, koja je bila stavljena pod nadzor Društva naroda na 15 godina na kraju Prvog svetskog rata,glasala je u januaru 1935. da ponovo postane deo Nemačke.[35] Marta 1935. Hitler je izjavio da će Rajhsver biti povećan na 550.000 ljudi i da on stvaravazduhoplovstvo[36]Ujedinjeno Kraljevstvo se složilo da Nemcima bude dozvoljeno da izgrade pomorsku flotu potpisivanjeAnglo-nemačkog pomorskog sporazuma 18. juna 1935.[37]
Kada jeitalijanska invazija Etiopije dovelo do blagih protesta britanske i francuske vlade, Hitler je 7. marta 1936. naredio da Rajhsveru da umaršira sa 3000 vojnika u rajnsku demilitarizovanu zonu, što je bilo u suprotnosti sa Versajskim mirom; još 30.000 vojnika su bili na pripravnosti. Kako je ta teritorija bila deo Nemačke, britanska i francuska vlada nisu smatrale da je istrajavanje da se ispoštuje sporazum vredno rizika od rata.[38] Na jednopartijskim izborima održanim 29. marta, Nacistička partija je dobila 98,9 % podrške.[38] Hitler je 1936. potpisaoAntikominternski pakt saJapanom i sporazum o nenapadanju safašističkom ItalijomBenita Musolinija, što će se uskoro nazivati "Osovina Rim-Berlin".[39]
U februaru 1938. Hitler je naglasio austrijskom kancelariKurtu Šušnigu potrebu da Nemačka da obezbedi svoje granice. Šušnig je zakazao plebiscit o austrijskoj nezavisnosti za 13. mart, ali je Hitler zahtevao da plebiscit bude otkazan. Dana 11. marta, Hitler je poslao ultimatum Šušnigu sa zahtevom da preda svu vlast austrijskoj Nacističkoj stranci ili će se suočiti sa invazijom.Vermaht je ušao u Austriju sledećeg dana, pozdravljen sa entuzijazmom od strane stanovništva.[41]
Čehoslovačka je bil dom velike nemačke manjine, koja je živela uglavnom uSudetskoj oblasti. Pod pritiskom separatističkih grupa u okviruPartije sudetskih Nemaca, češka vlada je ponudila ekonomske ustupke u regionu.[42] Hitler je odlučio da ne uključi samo Sudetsku oblast u Rajh, već i celu Čehoslovačku.[43] Nacisti su preduzeli propagandnu kampanju u pokušaju da steknu podršku za invaziju.[44] Najviši vojni lideri nisu bili za ratni plan, jer Nemačka nije bila spremna za rat.[45] Kriza je dovela do ratnih priprema Britanaca, Čeha i Francuza (čehoslovačkih saveznika). U pokušaju da se izbegne rat, britanski premijerNevil Čemberlen je ugovorio niz sastanaka, čiji je ishod bioMinhenski sporazum, potpisan 29. septembra 1938. Čehoslovačka vlada je bila primorana da prihvati aneksiju Sudetske oblasti u Nemačku. Čemberlen je dočekan sa oduševljenjem kada je sleteo u Londonu donevši, po njegovim rečima, "mir za naše vreme."[46] Sporazum je potrajap šest meseci pre nego što je Hitler okupirao ostatak teritoriji Češke u martu 1939.[47] U Slovačkoj je stvorenamarionetska država.[48]
Austrijske i češke devizne rezerve su ubrzo oduzete konfiskovane od strane nacista, kao i zalihe sirovina kao što su metali i gotovi proizvodi robe, kao što su naoružanje i avioni, koji su isporučeni u Nemačku. Industrijski konglomeratRajhsverk Herman Gering preuzeo kontrolu nad proizvodnim pogonima čelika i uglja u obe zemlje.[49]
Poljska
U martu 1939. Hitler je zatražio povratakslobodnog grada Dancinga iPoljskog koridora, pojas kopna kojim jePruska bila odvojena od ostatka Nemačke. Britanci su najavili da će doći u pomoć Poljske, ako bude napadnuta. Hitler je, verujući Britanci ne bi zapravo preduzeli akciju, naredio bi da plan invazije trebalo da bude spreman za ciljni datum septembra 1939.[50] Dana 23. maja je opisao svojim generalima svoj opšti plan kojine samo oduzimanje Poljskog koridora, već znatno širenje nemačke teritorije na istok na račun Poljske. Očekivao je da će ovog puta njegov plan biti ispunjen silom.[51]
Nemci su ponovo potvrdili svoj savez sa Italijom i potpisali sporazume o nenapadanju saDanskom,Estonijom iLetonijom. Trgovinske veze su ozvaničene saRumunijom,Norveškom iŠvedskom.[52] Hitlerov ministar spoljnih poslovaJoakim fon Ribentrop, organizovao je pregovore sa Sovjetskim Savezom o sporazum o nenapadanju čiji je ishodsporazum Molotov-Ribentrop potpisan u avgustu 1939.[53] Sporazum je sadržao tajni protokol o podeli Poljske i baltičkih država u nemačke i sovjetske sfere uticaja.[54][55]
Drugi svetski rat
Spoljna politika
Nemačka spoljna politika za vreme rata uključivala je stvaranje savezničkih vlada pod direktnom ili indirektnom kontrolom iz Berlina. Glavni cilj je dobijanje trupa od važnijih saveznika, poput Italije iMađarske, i miliona radnika i obilnih zaliha hrane od podređenih saveznika kao što suVišijevska Francuska.[56] Do jeseni 1942, na Istočnom frontu bilo je 24 divizije iz Rumunije, 10 iz Italije i 10 iz Mađarske.[57] Kada neka država više nije bila pouzdana, Nemačka bi preuzela punu kontrolu, kao što je učinila sa Francuskom 1942, Italijom 1943, i Mađarskom 1944. Iako je Japan je zvanično moćan saveznik, odnos je bio dalek i bilo je malo koordinacije ili saradnje. Na primer, Nemačka je odbila da deli svoju formulu za dobijanje sintetičke nafte iz uglja skoro sve do kraja rata.[58]
Početak rata
Nemačka je napala Poljsku 1. septembra 1939. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su objavile rat Nemačkoj dva dana kasnije. Poljska je pala brzo, jer su Sovjeti napali sa istoka 17. septembra.[59]Rajnhard Hajdrih, tadašnji šefGestapoa, naredio je 21. septembra da Jevreji treba da se skupe i skoncentrišu u gradovima sa dobrim železničkim vezama. U početku je namera bila da se deportacije Jevreja usmere dalje na istok, ili eventualno naMadagaskar.[60] Korišćenjem od radnije pripemljenih spiskova, oko 65.000 poljske inteligencije, plemića, sveštenika i učitelja je ubijeni krajem 1939. u pokušaju da se uništi identitet Poljske kao nacije.[61][62]. Sovjeti je nastavili da napadaju, napredujući u Finskoj uZimskom ratu, a nemačke snage su uključeni u akciju na moru. Ali nije bilo skoro nikakvih drugih aktivnosti do maja 1940, tako da je taj period postao poznat kao "lažni rat".[63]
Od početka rata,britanska blokada pošiljki u Nemačku je imala uticaj na privreda Rajha. Nemci su bili posebno zavisini od stranih zaliha nafte, uglja i žitarica.[64] Da bi zaštitio švedske isporuke rude gvožđa u Nemačku, Hitler je naredionapad na Norvešku, koja je izveden 9. aprila 1940. Veći deo zemlje su okupirale nemačke trupe do kraja aprila. Takođe, 9. aprila, Nemci sunapali i okupirali Dansku.[65][66]
Osvajanje Evrope
Nasuprot stavu mnogih od njegovih visokih vojnih oficira, Hitler je naredio napad na Francusku i zemljeBeneluksa, koji je počeo u maju 1940.[67] Nemci su brzo osvojiliLuksemburg,Holandiju iBelgiju, a Francuska se predala se 22. juna.[67] Uprkos odredbamaHaške konvencije, industrijska preduzeća u Holandiji, Francuskoj i Belgiji su stavljene u službu proizvodnje ratnog materijala za okupatorsku nemačku vojsku. Zvaničnici okupiranih zemalja su videli ovu opciju kao bolju nego da njihovi građani budu deportovani u Nemačku na prinudni rad.[68]
Nacisti su zaplenili od francuske hiljada lokomotiva i voznog parka, zalihe oružja i sirovina, kao što su bakar, kalaj, nafta i nikl.[69] Takođe su nametnuti finansijski zahtevi vladama okupiranih zemalja; isplate za troškove okupacije su stizali iz Francuske, Belgije i Norveške.[70] Trgovinska barijera dovela je do gomilanja zaliha, crnog tržišta i neizvesnosti oko budućnosti[71] Zalihe hrane su bile nesigurne; proizvodnja hrane je opala u većini oblasti u Evropi, ali ne kao vreme Prvog svetskog rata.[72] Grčka je iskusila glad u prvoj godini okupacije, a Holandija u poslednjoj godini rata.[72] Nemački napori da se obezbedi nafta uključivali su pregovare o snabdevanje od njihovog novog saveznika,Rumunije, koja je pristupilaTrojnom paktu u novembru 1940.[73][74]
Hitler je ponudio mir novom britanskom lideruVinstonu Čerčilu, a nakon njegovog odbijanja, naredio seriju vazdušnih napada na aerodrome i radarske staniceKraljevskog vazduhoplovstva. Međutim, nemački Luftvafe nije uspeo da pobedi Kraljevsko vazduhoplovstvo u ono što je postalo poznato kaobitka za Britaniju.[75] Do kraja oktobra, Hitler je shvatio potrebna vazdušna nadmoć neophodna za njegovu planiranu za invaziju na Britaniju nije mogla da se ostvare, pa je naredionoćne vazdušne napade na britanske gradove, uključujućiLondon,Plimut iKoventri.[76]
Nemački vojnici marširaju u blizini Trijumfalne kapije u Parizu, 14. jun 1940.
Dana 22. juna 1941, u suprotnosti sa sporazumom Molotov-Ribentrop, 5,5 miliona osovinskih vojnika je napalo Sovjetski Savez. Pored svrhu sticanja životnog prostora, ova velika ofanziva (pod tajnim imenomoperacija Barbarosa) je imala cilj da uništi Sovjetski Savez i iskoristi njegove prirodne resurse za kasniju agresiju na zapadne sile.[79] Među nemačkim narodom reakcije su bile iznenađenje i strepnja. Mnogi su zabrinuti koliko dugo će se rat produžiti ili si sumnjali da Nemačka ne može da dobije rat na dva fronta.[80]
Hrane je nedostajalo u osvojenim oblastima Sovjetskog Saveza i Poljske, sa obrocima neadekvatnim da zadovolji nutritivne potrebe. Vojske u povlačenju vojske su spalile useve, a veći deo preostale hrane je odnesen u Nemačku.[83] U samoj Nemačkoj, obroci su morali da se smanje 1942. U svojoj ulozi opunomoćenog u četvorogodišnjem planu,Herman Gering je zahtevao povećanje isporuke žita iz Francuske i ribe iz Norveške. Žetva. 1942 je bila dobra, a zalihe hrane ostala adekvatna u zapadnoj Evropi.[84]
Grupa Rajhslajter Rozenberg je bila organizacija koja je pljačkala umetnička dela i kulturna dobra iz jevrejskih kolekcija, biblioteka i muzeja širom Evrope. Samo iz Francuske je oko 26.000 vagona punih umetničkog blaga, nameštaja i drugih opljačkanih predmeta poslato nazad u Nemačku.[85] Pored toga, vojnici su pljačkali ili kupovali robu, kao što su i odevni proizvodi-stvari koje je postajalo sve teže dobiti u Nemačkoj- i slali nazad kućama.[86]
Prekretnica i poraz
Nemačka je bila skoro potpuno zavisna od uvoza nafte iz inostranstva.[87] U pokušaju da reši stalnu nestašicu uporan, Nemačka je u junu 1942. pokrenulaoperaciju Plavo, ofanzivu nakavkaska naftna polja.[88] Sovjeti su pokrenuli kontraofanzivu 19. novembra i opkolili nemačku vojsku, koja je ostala zarobljena uStaljingradu 23. novembra.[89]Herman Gering je uveravao Hitlera da6. armija može biti snabdevana iz vazduha, ali se ispostavilo da to nije bilo moguće[90] Hitlerovo odbijanje da se dozvoli povlačenje je dovelo do smrti 200.000 nemačkih i rumunskih vojnika, a od onih koji su se predali 31. januara 1943, samo 6.000 preživelih se vratilo u Nemačku posle rata.[91] Sovjetske snage su nastavile da potiskuje Nemce na zapad posle neuspele nemačke ofanzivekod Kurska, a do kraja 1943, Nemci su izgubili većinu svojih teritorijalnih dobitaka na istoku[92].
U Egiptu, Afrički korpus feldmaršalaErvina Romela su porazile britanske snage pod feldmaršalomBernardom Montgomerijem u oktobru 1942.[93] Savezničke snage su seiskrcale na Siciliji u julu 1943, a uItaliji u septembru.[94] U međuvremenu, američki i britanski bombarderi, sa bazama u Britaniji, počeli operacije protiv Nemačke. U nastojanju da uništi nemački moral, mnogi misijama je namerno naređivano da bombarduju civilne ciljeve.[95] Uskoro nemačka proizvodnja aviona nije mogla da drži korak sa gubicima, a bez vazduhoplovne odbrane, saveznička bombardovanja su postala još razornija. Gađanjem rafinerija nafte i fabrika, bombardovanja su do kraja 1944. osakatila nemačke ratne napore.[96]
Dana 6. juna 1944 , američke, britanske i kanadski snage su uspostavileZapadni frontiskrcavanjem u Normandiji.[97] Dana 20. jula 1944, Hitler je jedva preživeobombaški napad.[98] Zbog toga je naredio surovu odmazdu, što je dovelo do 7.000 hapšenja i pogubljenju preko 4.900 ljudi.[99] NeupešnaArdenska ofanziva (16. decembar 1944 - 25. januar 1945) bila je poslednji veliki nemački poduhvat u ratu. Sovjetske snage su ušle u Nemačku 27. januara.[100] Hitlerovo odbijanje da prizna poraz i njegovo stalno insistiranje da se rat mora voditi do poslednjeg čoveka dovelo do nepotrebne smrti i razaranja u poslednjim mesecima rata.[101] Preko svog ministra pravde,Ota Tiraka, on je naredio da svako ko nije spreman da se bori mora po kratkom postupku na vojni sud. Na hiljade ljudi je ubijeno.[102] U mnogim oblastima, ljudi su tražili načine da se predaju nadolazećim Saveznicima, uprkos opomenama lokalnih lidera da nastave borbu. Stepen samoubistava u Nemačkoj se povećavo, kako se rat približavao kraju, posebno u krajevima u koje je stizala Crvena armija. Hitler je takođe naredionamerno uništavanje saobraćajnica, mostova, industrije i druge infrastruktura. Ministar za naoružanjeAlbert Šper je uspeo u tome da se ovo naređenje ne sprovede u potpunosti.[101]
Američka vojska minirala je kukasti krst na sedištu Nacističke partije uNirnberguNemačke izbeglice uBedburgu, kodKlevea, 19. februara 1945.
Procene o nemačkim ratnim žrtvama idu od 5,5 do 6,9 miliona osoba.[108] Studija nemačkog istoričara Rigiger OvermansRidigera Overmansa je dala brojku od 5,3 miliona ubijenih i nestalnih pripadnika nemačke vojske, računajući tu i oko 900.000 regrutovanih van nemačkih granica iz 1937, u Austriji i srednjoj i istočnoj Evropi.[109] Civilne žrtve zbog savezničkih strategijskih bombardovanja unutar granica iz 1942. iznosile su oko 437.000. Jpš oko 20.000 je ubijeno u kopnenoj kampanji.[110][111] Oko 22.000 civila je umrlo tokom bitke za Berlin.[112] Druge brojke o civilnim žrtvama iznose oko 300.000 Nemaca (računajući i Jevreje) koji su bili žrtve nacističkih političkih, rasnih i verskih progona,[113] i 200.000 koji su bili ubijeni u nacističkom prgramu eutanazije.[114] Politički sudovi zvaniZondergeriht osudili su na smrt oko 12.000 članovanemačkog pokreta otpora, a civilni sudovi su osudili još 40.000 Nemaca.[115] Takođe su se desilamasovna silovanja Nemica.[116]
Na kraju rata, u Evropi je bilo više od 40 milionaizbeglica,[117] njena privreda je propala, a 70% njene industrijske infrastrukture je bilo uništeno.[118] Između 12 i 15 miliona Nemaca jeizbeglo ili proterano iz istočne i srednje Evrope u Nemačku.[119] TokomHladnog rata, vladaZapadne Nemačke je procenila da je broj žrtava iznosi 2,2 miliona mrtvih civila zbog bekstva i progona Nemaca iprisilnog rada Nemaca u Sovjetskom Savezu.[120] Ova brojka je bila neosporena do 1990ih, kada su neki istoričari spustili broj na 500.000–600.000 povrđenih smrtnih slučajeva.[121][122][123] Nemačka vlada je 2006. ponovila svoj stav o 2-2,5 miliona smrtnih slučajeva.
Hronologija
30. januar1933. Adolf Hitler postaje kancelar Njemačke u manjinskoj vladi (njegova stranka ima 38% glasova uReichstagu, njemačkom parlamentu)
28. februar 1933. 86-godišnjiHindenburg pod Hitlerovim pritiskom potpisao "Zakon o obrani naroda i države", kojim se Ustavom zagarantirana ljudska prava ukidaju
5. mart 1933. na izborima nacisti dobivaju 44% glasova, zajedno s konzervativnim nacionalistima prvi put imaju većinu u parlamentu
23. mart 1933. - u Reichstagu izglasan "Zakon o punomoći" kojim se sve ovlasti parlamenta preseljavaju na Vladin kabinet, praktično Hitleru u ruke
22. jun 1933. - nacistička stranka jedina u Njemačkoj (ostale su zabranjene ili raspuštene)
26. januar1934. Njemačka i Poljska potpisale 10-godišnji pakt o nenapadanju
30. jun 1934. - "Noć dugih noževa" - pokolj (strijeljanje) mnogobrojnih nepoćudnih Hitleru i vodstvaSA (Sturmabteilung), jer su smetali tadašnjem vojnom vrhu, a Hitler im je ispunio želju
2. avgust 1934. predsjednik Hindenburg umire, Hitler sjedinjuje položaj kancelara i predsjednika u novu funkciju: Führer (vođa)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.gif)
