Mihailo Glika (grč. Μιχαὴλ Γλυκάς, rođen u prvoj trećini12. veka, umro nešto pre1204) bio jevizantijski književnik iteolog.
Mihailo Glika bio je carski sekretarManojla I Komnina, i na tom je položaju kritikovaoastrološke sklonosti cara, pa je uhapšen i delimično oslepljen. Obratio se iz tamnice caru s molbom u vidu jedne pesme, koja predstavlja jedan od najstarijih spomenikanarodnog grčkog jezika. Glika, naime, u širokim celinama pesme upotrebljava učeni jezik, ali mu se dopadaju iposlovice, te ih on u pesmu unosi u njihovom narodnom obliku. A kako želi da ih objasni i primeni, on i u ovim komentarima zadržava narodni idiom.
U svojojHronici sveta, koja zahvata vreme do1118. godine, on često izostavlja važne događaje – manje su ga zanimali vojni pohodi –, ali zato u pripovedanje umećeekskurse prirodnoistorijskog i teološkog sadržaja, pri čemu se koristiFiziologom (priorodoslovno anonimno delo iz ranoghrišćanskog doba) i crkvenim piscima, teJovan Skilicom,Mihailom Pselom,Jovanom Zonarom iKonstantinom Manasom. Glika aktuelizuje tradicionalnuetnonimiju, odnosno koristi savremene nazive za narode, za razliku od većine njemu savremenih vizantijskih pisaca. Hronika je imaladidaktički karakter. Kritikovao jeantičke filozofe, osimAristotela; odbacuje ἀναγκή (nužnost) kao faktor u istorijskim zbivanjima.
Glika je pisao i pisma, teološka iretorska dela. Njegova su pisma upućena delom delom klericima i jednostavnim znatiželjnimmonasima, delom ljudima iz javnog života, ali, isto tako, i prinčevima i princezama. Epistolograf odgovara na aporije prosečnog hrišćanina koji je pročitao nešto malo izBiblije ili čuo naliturgiji jednu reč čiji smisao nije shvatio. Glika ima razumevanja za svako pitanje i nikada se ne penje na visokidogmatski podijum nego pokušava da ostane "uverljiv", služeći se zdravim ljudskim razumom i uzimajući u obzir istorijske i prirodne činioce.
