Menandar (grč. Μένανδρος,343–291. pne.) bio je najveći pisacnove atičke komedije, premda je za života bio manje uspešan negoFilemon, jer je samo osam puta osvojio prvo mesto na dramskim takmičenjima. Napisao je više od stotinu komedija, od kojih je samo jedna potpuno sačuvana, a ostale su poznate u fragmentima i po preradamarimskih komediogradaPlauta iTerencija.,
Rođen je u343. pne. u uglednoj i dobrostojećojatinskoj porodici. Majka mu se zvala Hegesistrata, a otac Diopit. Neki ispitivači smatraju da se radi o istomDiopitu koji je oko 343. pne. poslat iz Atine da naTračkom Hersonezu osnuje atinskukleruhiju, a koji je poznat izDemostenovog govoraO Hersonezu.[1] Ujak mu je bioAleksid, pesniksrednje atičke komedije,[2] od koga se verovatno učiokomediografskoj umetnosti. Bio je prijatelj, a možda i učenik,filozofaTeofrasta, kao i prijatelj atinskogtiraninaDemetrija iz Falerona,[3] koji je u imemakedonske kraljevske kuće upravljao Atinom od317. do307. pne. Prema nekim vestima izantike,Ptolemej Soter pozvao ga je na svoj dvor uAleksandriju, ali je Menandar odbio, budući da nije želeo napustiti svoju nezavisnost u umetničkom stvaralaštvu, imanje uPireju i ljubavnicu Glikeru.[4] Umro je291. pne., a u jednojsholiji uzOvidijevu pesmuIbis zapisano je da se utopio kupajući se u moru kod Pireja.[5] Sugrađani su ga pokopali i podigli mu nadgrobni spomenik na putu koji je iz Pireja vodio u Atinu, gde ga je jošPausanija mogao videti.[6] Sačuvane su mnoge biste koje navodno predstavljaju Menandra, uključujući i poznatu statuu uVatikanu, za koju se ranije mislilo da predstavljaGaja Marija.
Ilustracije scene iz MenandroveSamljanke, mozaik iz tzv. "Menandrove kuće" uMitileni,3. ili4. vek nove ere
Prvu jekomediju prikazao na sceni324. ili323. pne., a ukupno je napisao više od stotinu komada.[7] Naslovi njih skoro 100 su nam poznati, premda se u nekim slučajevima možda radi o dubletama, odnosno o jednoj drami s dva naslova, od kojih je jedan Menandrov, a drugi je dat naknadno, kada je komad ponovo prikazan napozornici nakon pesnikove smrti. Menandru su se pripisivali i nekiepigrami, ali njegovo autorstvo nije pouzdano utvrđeno. Pisma Ptolemeju Soteru i raznovrsni proznitraktati koje pominjeSuda[8] verovatno nisu Menandrovi.
Menandrove komedije su izgubljene tokom7. i8. veka, ali u20. veku otkriveni su znatnipapirusni fragmenti, što govori i o njihovoj popularnosti uEgiptu tokomptolemejskog irimskog razdoblja. Sačuvana je jedna cela komedija –Čovekomrzac iliNamćor (Δύσκολος), koja je prikazana naLenejama316. pne. i otkrivena na papirusu1957. godine, te značajni fragmenti još šest drama –Štit (Ἀσπίϛ),Parničari (Ἐπιτρέποντες),Devojka s podrezanom kosom (Περικειρομένη),Samljanka (Σαμία),Sikionjanin (Σικυώνιος) iOmraženi čovek (Μισούμενος). Sačuvani su i manji odlomci dramaDvostruki prevarant (Δὶς ἐξαπατῶν),Seljak (Γεωργός),Junak (Ἥρως),Opsednuta (Θεοφορουμένη),Kartaginjanin (Καρχηδόνιος),Svirač na kitari (Κιθαριστής),Laskavac (Κόλαξ),Drogirane (Κονειαζόμεναι),Devojka iz Perinta (Περινθία),Avet (Φάσμα), te neki fragmenti za koje se još ne zna kojim komadima pripadaju.
Radnja Manandrovih komedija odigrava se uvek u tadašnjoj Atini ili naatičkom selu. Premda sudramski likovi svesni savremenih događaja u svetu, građa se tiče isključivo svakodnevnih problema privatnog života. Komadi sadrže mnoge motive koji su se u to vreme češće mogli videti upozorištu nego u stvarnom životu: pored ljubavnih avantura, neželjenih trudnoća i roditeljske brige, tu si i napuštena ili oteta deca, scene prepoznavanja po nekojamajliji, zavođenje devojki iz dobrih porodica tokom noćnih svetkovina (gde im se zbog mraka nisu mogla videti lica), neverovatne koincidencije itd.
Ljubav je često važan, ali ne uvek i dominantan motiv: tako su, na primer, uČovekomrscu Kremon i njegova mizantropija važniji element dramske radnje nego ljubavni poduhvati njegovog posinka. No i motiv ljubavi se varira: mladić zaljubljen u iskusnuheteru ili u nevinu seljančicu, stariji muškarac koji veruje da ga ljubavnica vara, suprug koji sumnja u vlastito očinstvo ženinog deteta.
Menandar je bio izuzetno vešt u konstruisanju zapleta, osmišljavanju situacija i stvaranju raznolikosti i atmosfere napetosti u svojim dramama. Pisao je za pozornicu, ističući svaki emotivan detalj kako u scenamapsihološki uverljivogdijaloga tako i u dugačkim, živimmonolozima, koji ponekad podsećaju na glasničke izveštaje utragičkim komadima5. veka pne.[9]Grčka tragedija, naročitoEuripidova, uticala je i naprologe koji izveštavaju gledaoce o zbivanjima koja prethode radnji komada. U prolozima su se često iznosile i činjenice koje samim licima u drami nisu bile poznate, što je omogućavalo publici da iz svoje superiorne pozicije uživa uironiji situacije i u neznanju glumaca na sceni.
I dramski likovi sutipski: brbljivi i naduti kuvari, hvalisavi vojnici, ljutiti očevi, lukavi ali plašljivirobovi, hetere meka srca. No Menandar pažljivo bruši lik dajući mu odlike koje izlaze iz konvencije i tako ga oživotvoruje ili makar približava stvarnom životnom iskustvu. Tako se, na primer, vojnik Polemon uDevojci s podrezanom kosom očekivano hvali, ali ne svojim vojničkim podvizima, nego skupocenom odećom svoje ljubavnice. O brižljivom radu na individualizaciji likova kazuje i to što se Menandar trudi da njegova lica govore u skladu sa svojim stupnjemobrazovanja idruštvenim položajem.[10]
U Menandrovim komedijama nema pokušaja dubinskepsihološke karakterizacije, već se gledaocu ostavlja da sam sudi oosećanjima i motivima dramskih likova. Dijalog je često tako brz da nepažljivom gledaocu (ili čitaocu) lako mogu promaći sve implikacije onoga što je rečeno. Jedna jedina rečenica može istovremeno da pomakne radnju komada, da opiše neku osobu i da baci svetlo na lice koje je izgovara. Često se citiraAristofan iz Bizanta, koji je rekao: "O Menandre, o Živote, ko je koga tu imitirao!" (Ὦ Μένανδρε, καὶ Βίε, πότερος ἂρ᾽ ὑμῶν πρότερον ἐμιμήσατο). To bi značilo da su, i pored sve dramske tehnike, akcije, likovi i njihove emocije u Menandrovim komadima ipak izgledali prirodni i stvarni.
Likovi su oslikani blagonaklono i uz dozu nežne ironije, i premda je Menandar pre svega zabavljač, ipak daje do znanja da razumevanje,tolerancija i velikodušnost predstavljaju ključ za srećne međuljudske odnose.
Menandrove su komedije napisane ustihovima, uglavnom ujampskim trimetrima, koji stvaraju iluzijusvakodnevnoga govora. Ponekad, mada ne često, unosio jemetričku raznolikost, pa je npr. za završni prizor uČovekomrscu upotrebiotrohejski tetrametar, stih vrlo živog ritma, kako bi istakaofarsičnost situacije u kojoj robovi očitavaju lekciju mrzovoljnom Knemonu ("čovekomrscu").[11]
Pre pronalaska papirusnih fragmenata Menandar je bio poznat iz velikog broja citata, od kojih su mnogi zvučali kao sentence, pa im je neretko pripisivana visokamoralna vrednost. Čak iapostol Pavle citira jednu sentencu ("Zli razgovori kvare dobre običaje"),[12] koja zapravo potiče izTaide, jedne od Menandrovih najpopularnijih komedija uantici.[13] Ove sentence, uglavnom ne duže od jednog stiha i zato nazvane μονόστιχοι, još u antici sakupljane su i objavljivane u zbornicima za upotrebu u školama. No sada, nakonpapirusnih nalaza, vidimo da su mnoge od ovih rečenica kod Menandra zapravo imaleironičan smisao: "Koga bogovi vole, taj umire mlad" zapravo je upućeno jednom starcu; "Čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano" izgovara neki nametljivac koji zapravo hoće reći da mu se može zabadati nos u sve što drugi rade.[14]
Papirusni fragment MenandroveDevojke s odrezanom kosom, vv. 976–1008, (P. Oxy. 211,1. ili2. vek n.e.
Dugo su glavni izvor za poznavanje Menandrove umetnosti bilepalijate, tj.rimske prerade njegovih drama. No uvek je bilo teško oceniti koliko su i kakoPlaut iTerencije menjali Menandrove originale da bi pripremili svoje svoje adaptacije za rimsku pozornicu. Problem se sastoji u tome što nije pronađen znatniji deo grčkog teksta za koji bi se u postojećim rimskim komedijama pouzdano mogao naći neposredni ekvivalent. Prvi i dosad jedini takav pronalazak jeste fragment Menandrove komedijeDvostruki peravarant (Δὶς ἐξαπατῶν), koji je očito uzor za stihove 494-562 u PlautovimBakhidama. Tu se vidi da je Plautova adaptacija slobodnija no što se to očekivalo. PlautovKovčežić(Cistellaria) je prerada Menandrove komedijeŽene što zajedno obeduju (Συναριστῶσαι), aStiho(Stichus) se temelji na Braći (Ἀδελφοί).
Terencije je voleo da primenjuje postupak kontaminacije(contaminatio), pa se njegovaBraća(Adelphoe) temelje delimično na Menandru a delimično naDifilu,Devojka s Androsa(Andria) je prerada koja spaja Menandrove drame Ἀνδρία iDevojka iz Perinta, a tako se iEvnuh(Eunuchus) temelji na Mandrovim komadimaEunuh (Εὐνοῦχος) iLaskavac.
Prema antičkim izvorima, komedijaGnev (Ὀργή) – koja nam se nije sačuvala – bila je Menandrov prvi komad i navodno je odnela pobedu u dramskom takmičenju na kojem je prikazana. Međutim, za svog života Menandar je osvojio samo osam nagrada, pa se može reći da nije imao uspeha na takmičenjima. Njegov glavni takmac bio jeFilemon, čije su komedije uživale veću popularnost kod njihovih savremenika. Menandar je, dakako, verovao za sebe da je bolji dramaturg te je, premaAulu Geliju, pitao Filemona: "Nije li te sram kad me pobediš?"[15]Kvintilijan kaže da je Menandar veću slavu uživao nakon smrti nego za života,[16] aMarcijal u jednomepigramu kaže:rara coronato plausere theatra Menandro ("pljeskalo je pozorište Menandru, nagradu mu retko davalo ").[17] Od papirusa s odlomcima iz Menandrovih komedija brojniji su samo papirusni fragmentiHomerovih iEuripidovih dela.Rukopisi njegovih dela napergamentu izgubljeni su uranom srednjem veku zato što su mu dela bila napisana nakoinē dijalektu, a ne naklasičnom atičkom dijalektu, pa nisu smatrana pogodnim da budu deo školske lektire uvizantijsko doba.
Menandra hvaliPlutarh uPoređenju Menandra iAristofana,[18] kao iKvintilijan uObrazovanju govornika, koji prihvata antičku tradiciju da je Menandar autor govora objavljenih pod imenom atičkog retora Harizija.[19] Putem Plautovih i Terencijevih palijata svojom je humanošću snažno uticao na razvojevropskekomedije, posebno naShakespearea(The Comedy of Errors),Molièrea, dramaturge iz vremenaengleske restauracije,Goldonija i druge.
↑A. Traill,Menander's "Thais" and the Roman Poets, "Phoenix", Vol. 55, No. 3/4, str. 284-303.
↑Tu je rečenicu preveo nalatinski Terencije,Heautontimorumenos, v. 77:Homo sum, nihil humani a me alienum puto.
↑Aul Gelije,Noctes Atticae,XVII, 4:Quaeso, Philemo, cum me vincis, non erubescis?
↑Kvintilijan,Institutio oratoria, VII, 10, 18:Nam quidam sicut Menander iustiora posterorum quam suae aetatis iudicia sunt consecuti ("Naime, neki su poput Menandra pravedniju ocenu dobili od kasnijih generacija nego od svoje"). Cf. i Aul Gelije,Noctes Atticae, XVII, 4.
_Mytilene_3cAD.jpg)
