Laž se obično definiše kao tvrdnja suprotnaistini. Ova definicija se pripisujesvetom Avgustinu. („Laž i obmana su negiranje istine.“)[1]
Većina ljudi smatra da među lažima treba praviti razliku, jer bezazlena priča deteta koje izbegava ukor zbog nestašluka nije isto što i zlonamerna kleveta koja može da ima velike posledice po život druge osobe.[2]
U filozofiji, laž se određuje kao tvrdnja suprotna istini koja se iznosi s namerom da drugoga dovede uzabludu.[3]
Aristotel je smatrao lažnim prvo ono što je lažno kao stvar; i to ili zbog toga što se ne slaže ili što je to nemoguće složiti.[4] Drugim značenjem, lažno su stvari koje jesu bića, ali se po naravi čine ili kao stvari kakve nisu ili stvari koje nisu (npr. snovi jesu nešto, ali nisu ono čega su privid). Dakle, stvari se nazivaju lažne ili zbog toga što same nisu ili zbog toga što privid koji tvore pripada nebiću.[5]
Hrišćanski filozofsveti Avgustin je laž povezivao isključivo sa namerom:
Prema njegovom unutrašnjem uverenju a ne prema tačnosti ili netačnosti same stvari mora se suditi da li neko laže ili ne... Krivica lažova sastoji se u nameri da svojim iskazom obmanjuje.[3]
Marksistička filozofija uvodi pojamlažne svesti da bi označila nemogućnost sagledavanja stvari onakvima kakve jesu, što se naročito odnosi na društvene odnose i odnose eksploatacije. Stanje lažne svesti može biti posledica načina života, a karakteriše ga okorela vrstaropstva koja čak ne može ni da uvidi svoju sopstvenu situaciju. Izlaz iz ovog stanja je „podizanje svesti“.[6]
Očigledno je laž u mnogim slučajevima potrebna, jer da bi se održala, neophodna jestrategija koja podrazumeva veliki broj dodatnih laži i trošenje velike količineenergije. Osim toga, telo šalje čitav niz signala, koji mogu da odaju osobu da laže. Laži koje bi se mogle okarakterisati kao „neophodne“ su one kojima se pokušava da se izbegnekazna,moralna osuda ili da se druga osoba neuvredi.[2] Psiholog Žilijeta Krivokapić navodi da proučavajući odgovore na pitanja iztestova ličnosti uvek je nailazila na lažne odgovore, jer po njenom mišljenju ljudi daju takve odgovore kako bi rezultati na testu bili onakvi kakve priželjkuju. Preko ovakvih pitanja (i odgovora), ona smatra da se laž može izmeriti i na osnovu toga formirati neki stav prema razlogu laži (izbegavanje vojne obaveze ili strah od uspostavljanjadijagnozeduševne bolesti, na primer). Dalje, psiholog Krivokapić smatra da je u otkrivanju motiva za laganjempsihoanaliza često preteruje. Sa ogradama koje svakageneralizacija donosi, ona misli da su potrebe većine ljudi slične i odnose se na: potrebu za davanjem i pružanjemljubavi, pripadnošću, sigurnošću, ostvarenjem sopstvenih mogućnosti, materijalnom situiranošću, uvažavanjem, priznanjem,poštovanjem, prihvatanjem... Svaki čovek zbog toga pokušava da održi snagu i volju, pravi planove i razvija odgovonost, ispravlja greške i trudi se da ih ne pravi toliko mnogo da se to ne može ispraviti. S obzirom da je ljudski grešiti, pojavljuju se mehanizmi odbrane, koji podrazumevaju i laži. Ona je način da se ne prizna nemoć, greška, odustajanje od principa koje je sam čovek nametnuo i da su neke, ne baš prihvaćene potrebe u tom trenutku bile važnije ili jače. Podrška tome je strah od odbacivanja, ismejavanja, povređivanja, neshvaćenosti i to je dobarmotiv da osoba koja laže ubedi sebe da to radi „zarad viših ciljeva“. Iako tvrdi da je laž razumljiva ljudska osobina, ona ipak usporava razvoj ličnosti i zamagljuje realnost. Bez obzira što laž čini štetu osobi kojoj se plasira, ona je svakako štetna i za osobu koja laže. Ipak, nisu sve laži „teške“; neke se čine iz neznanja, mnoge zbog nedostatkahrabrosti, neke su sa pozicijeegoizma, neke izkompleksa.[7]
Sopstveni doživljajstvarnosti izražen pričom javlja se još udetinjstvu: sva deca imaju sklonost ka tome da menjanju stvarnost, ali na to niko ne obraća pažnju. Ako se ova navika zadrži i u kasnijem dobu, znak je nedovoljne zrelosti. To znači da je osećanje nemoći toliko jako da osoba rešenje problema nalazi u bežanju u izmišljeni, prihvatljiviji svet.[2] Prema nekim mišljenjima, dete počinje da laže oko treće godine i to najčešće da bi izbeglo kaznu. Zbog toga, češće lažu ona deca koja trpe fizičko zlostavljanje. Ipak, motivi laži mogu biti različiti i dete nekada laže iz želje da se dopadne. Ukoliko laž uzme maha, dete će u kasnijim godinama otkriti da je to sredstvo kojim može damanipuliše. S obzirom da dete često nije svesno posledica laži, preporučuje se da odrasli ohrabruju decu da govore istinu.[8] Takođe, s obzirom da su roditelji najvažniji uzori za svoju decu, važno je da ne lažu pred njima. Bitni su irazgovori o razlici između izmišljanja i stvarnosti, laganja i istine, važnosti iskrenosti kod kuće i u zajednici, ialternativama laganju. Ako dete iliadolescent razviju obrazac laganja koji je ozbiljan i često se ponavlja, tada možda treba potražiti profesionalnu pomoć. Procena dečjeg psihijatra bi pomogla detetu i roditeljima da razumeju laganje i planiraju buduću strategiju međusobnihodnosa iponašanja.[9]
Postoje ljudi koji lažu iz navike, ali ima i onih koji nisu svesni da lažu, zato jer je njihova stvarnost drugačija. Takođe, postoji i mišljenje da je laž nedovoljna preciznost. Ljudi lažu i zato što istina nije obavezujuća, osim u izuzetnim slučajevima, kao što jesudski pretres. Pa i tada, svedoci nekog događaja u sudnici jedan događaj mogu da opišu na različite načine, ne uvek iz razloga prikrivanja istine, već zato što je odnos prema istini stvar pojedinca. Otuda izraz „rašomonijada“, pojapanskomfilmu „Rašomon“ koji se bavi ovom temom. Laž ume da bude dopadljiva, odnosno da predstavlja tumačenje stvarnosti naduhovit način. Ljudi koji nalaze zadovoljstvo u tome da izmišljaju, ulepšavaju,dramatizuju događaje, često sa lakoćom uspevaju da to svoje oduševljenje prenesu na slušaoce i budu omiljeni udruštvu.[2]
Znaci po kojima se raspoznajestres, a kojenervni sistem ispoljava nezavisno od uticajavolje, mogu odati osobu koja laže. Međutim, ovi „simptomi“ nisu pouzdani jer se mogu javiti i usled pritiska ili nekih drugihemotivnih stanja. Sušenjeusta, kao posledicastraha, tera onoga ko laže dajezikom vlažiusne češće nego što je to normalno ili da neprekidno gutapljuvačku. Često pročišćavanjegrla (kašljucanje) takođe je znak nesigurnosti, baš kao i različit ritamdisanja. Položajstopala takođe može da bude signal da osoba laže. Ona ih pri tome ili ukršta ili čak jedno stopalo nesvesno usmerava ka vratima, kao da govori da sestidi i da želi što pre da ode. Isto značenje ima i nervozno tapkanje stopalom. Izuzetak su otvorene osobe, koje su pune energije i veoma okrenute spoljašnjem svetu. U njihovom slučaju ovakvi pokreti mogu da znače da im jedosadno.
Osoba koja laže takođe češće nego obično menja položaj tela i izbegava da priđe sagovorniku ili da ga dotakne, jer kao da krije i neki deo tela. U uobičajenom razgovorugestikulacija rukama pojačava značenje poruke. Kad se laže, ovi pokreti su izuzetno retki jerpodsvest neprekidno upozorava na mogućnost da seruke suprotstaverečima, pa se često drže udžepovima. Kako su mnoge laži, zapravo, pokušaj da se prikriju neprijateljska osećanja, ruke na ovaj način svedoče i osukobu između neusiljenosti i samokontrole. Osoba koja laže često umesto da drži ruke u džepovima, njima dodirujeglavu.Deca, na primer, u svojojnaivnosti najčešće rukom pokrivaju usta kao izvor laži, dok odraslilukavo usta zamenjujunosom,bradom,ušima iliočima. Nekegrimase mogu da promaknu pre nego štomozak odreaguje, što za posledicu ima da mnogi ne uspevaju da izgovore laž ako sagovornika gledaju u oči.Zenice se prilikom izgovaranja laži skupljaju, jer je laganje neprijatan osećaj. Preko telefona je već teže otkriti da osoba laže, posebno ako ona često laže, ali neka istraživanja pokazuju da osoba koja u tim situacijama pokušava da slaže koristi prilično svedenrečnik, zamuckuje i često je neodlučna.[2]
Aparatura koja se široko koristi za testiranje laži u toku istraga krivičnih dela,poligraf, zasnovana je na otkrivanju promena upulsu,krvnom pritisku,disanju i elektro-otporukože. Međutim, ovi faktori razlikuju se od osobe do osobe, što otežava precizno utvrđivanje da li neko zaista govori istinu. Zbog toga suprofesorneurologije na Medicinskom fakultetu UniverzitetaPensilvanije Danijel Langleben i njegovi saradnici vršili istraživanja sa FMRI (functional magnetic resonance imaging). Istraživanje je uključivalo osamnaest osoba kojima je rečeno da moraju da negiraju da su dobili predmet, bez obzira da li će im biti prikazana slika tog ili nekog drugog predmeta. Kad god im je bila prikazana fotografija skrivenog predmeta, a učesnik je lagao, pojačavala se aktivnost u nekim delovima mozga, uključujući ianterior cinglat koji se dovodi u vezu sa registrovanjem greške kao i sa susednim velikim desnim prednjimgirusom koji igra ključnu ulogu u koncentrisanju pažnje. To je članove tima navelo na zaključak da postoji „lokalizovana korelacija sa prevarom“. Prema mišljenju vođe tima, odluka da čovek izgovori laž zahteva aktivnost brojnih delova mozga, odnosno pokreće mehanizam zaobilaženja istine. Takođe, on smatra, da je ogled potvrdio definiciju svetog Avgustina. Ranija istraživanja sa ovom aparaturom nisu bila ovako uspešna, ali članovi tima smatraju da je potrebno još istraživanja koja bi uključivala više osoba i to različitestarosti,porekla,kulture,socijalno-ekonomskogstatusa. Korišćenje FMRI takođe iziskuje korišćenje velikih, skupihskenera što takav postupak čini manje praktičnim od testa na poligrafu.[10]
Istorijski lik koji je poznat po laganju jeNemacbaron Minhauzen (Karl Fridrih Hijeronimus Minhauzen) koji je živeo između1720. i1797. godine. Postao jelegenda zahvaljujući veoma vešto smišljenim pričama iz lova i s raznih putovanja. Njih je sakupioRudolf Erih Raspe i štampao uLondonu1785, a godinu dana kasnije preveo i proširioGotfrid August Birger i objavio nanemačkom jeziku pod naslovom „Fantastična putovanja na kopnu i moru: vojni poduhvati i komične pustolovine barona Minhauzena”.[2]
↑2,02,12,22,32,42,5Politikin zabavnik broj 3009. Datum: 9. 10. 2009. Rubrika: „Zabavnikova škola života: Kako da otkrijete laž“. Izdaje i štampa: Politika AD. Beograd.
↑3,03,1Filozofijski rečnik (odrednicalaž), Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
