Dietilamid liserginske kiseline (njemački:Lyserg-Säure-Diäthylamid, skraćenoLSD iliLSD-25; poznat i kaotrip,esid,kiselina) je jedan od najpotentijihhalucinogena[7].
Sintetisao ga je1938. godine švajcarski naučnikAlbert Hofman izražane glavice (claviceps purpurea), gljivice koja živi na klasju raži.[8] Može se naći u obliku tableta, gela, kartončića ukrašenog crtežima (engleski:blotter) ili u tečnom stanju. U čistom obliku je bez mirisa, bez boje i gorkog ukusa.[9]
LSD je ubrzo nakon otkrića postaoterapeutski lek koji je obećavao. Međutim, zbog raširene vanmedicinske upotrebe, veoma popularne1960-ih godina u zapadnom svetu, LSD je1967. godine proglašen ilegalnomdrogom.[10] Postoje brojne organizacije koje se i danas zalažu za nastavak istraživanja LSD u medicinske svrhe.[11]
Švajcarski hemičarAlbert Hofman je na farmaceutsko-hemijskom odeljenju kompanijeSandoz (danasNovartis) uBazelu izučavao lekovite biljke igljive radi izdvajanja aktivnih sastojaka u medicinske svrhe. On je pokušavao derivatima liserginske kiseline dobiti željene učinke na pokusnim životinjama.1938. godine Hofman je izdvojio 25. derivat u nizu eksperimenata, dietilamid liserginske kiseline, od kojeg je očekivao da će imati najizraženija tražena svojstva. Međutim, ne samo da su pozitivni efekti na životinjama izostali, već je primećeno i “neobuzdano” ponašanje zamoraca, pa je spoj, označen kao LSD-25, proglašen neinteresantnim i narednih nekoliko godina nije proučavan.[12] Pet godina kasnije,16. aprila1943. godine, ponavljajući opite sa ovom skoro zaboravljenom supstancom, dr. Hofman je osetio “snoliko stanje” baveći se uobičajenim laboratorijskim eksperimentima, apsorbujući LSD slučajno preko vrhova prstiju.[13] Hofmanov laboratorijski dnevnik opisuje događaj:
Odjednom sam postao čudno opijen. Vanjski svet postao je promenjen, kao usnu. Predmeti su izgledali kao da postaju živi; poprimali su neobične dimenzije; iboje su postale sjajnije. Čak su se opažajsebe i osećaj zavreme promenili. Kada suoči bile zatvorene, šarene slike brzo su se menjale kao na kaleidoskopu. Nakon par časova, ne neugodna opijenost koju sam iskusio potpunosvestan nestala je. Što je uzrokovalo takvo stanje?[12]
Hofman je posumnjao da opijenost ima veze sa hemijskim spojem na kojem je radio, te je nakon tri dana odlučio da delovanje supstance podrobnije ispita na sebi.19. aprila 1943. godine u 16 časova i 20 minuta, dr. Albert Hofman je uneo u sebe gotovo neopisivo malu količinu, u kojoj ni jedna do tada poznata supstanca nije bila aktivna u ljudskom organizmu. Svega 250 mikrograma, odnosno četvrtinu hiljaditog dela grama.[14] U 17 časova, usled opijenosti i mučnine, Hofman je zamolio svog asistenta da ga otprati do kuće, a kako zbog ratnih restrikcija nije bilo benzina, putovali su biciklom.[12] Jakehalucinacije pojavljivale su se tokom vožnje, a Hofman je često imao osećaj da stoje na mestu, premda su se vozili veoma brzo. U tom trenutku nije mogao ni pretpostaviti da će njegovo iskustvo, kao prvopsihodelično esid iskustvo ikad, poprimiti kultni status, a zahvaljujući nadljudskom postignuću vožnje bicikla na 250 µg LSD-a, ovaj događaj je ostao upamćen kao “Dan bicikla”.[13] Narednih nekoliko časova smenjivala se stanja halucinacija, mučnine iparanoje, a kada je lekar došao i pregledao Hofmana uverenog da mu sesmrt bliži, nije utvrdio ništa neobično na telu osim znatno proširenihzenica.
Kada se sledećeg jutra probudio, shvatio je da je otkrio potpuno nepoznatu supstancu neobičnih svojstava, čijem će proučavanju posvetiti ostatak svog života. Narednih decenija, sve do svoje smrti, Hofman je ostao utvrđen u mišljenju da je otkriće LSD-a od presudne važnosti za ljudskuevoluciju:
Mislim da u ljudskoj evoluciji nikada nije bilo ovoliko neophodno imati tu supstancu LSD. To je oruđe koje nas pretvara u ono što bi trebalo da budemo.[15]
Ubrzo po otkriću su započeli eksperimenti s primenom LSD-a upsihijatriji. Sandoz je patentirao LSD, koji se1940-ih davao naučnim institucijama kao eksperimentalnilek pod komercijalnim nazivomDelysid. Lek je korišćen upsihoterapeutske svrhe, isključivo pod lekarskim nadzorom.[12] U Velikoj Britaniji je "LSD terapiju" sprovodio psihijatarHemfri Osmond, koji je verovao da bi ovaj lek mogao pomoći pacijentima s određenim psihičkim tegobama u otkrivanju prirode mentalnih poremećaja.[16]
Između1954. i1962. godine na kalifornijskom univerzitetu Irvajn psihijatar dr.Oskar Janiger (Oscar Janiger) je vršio istraživanja o vezi izmeđukreativnosti i LSD-a.[17][18]
Tokom 1950-ih uSAD su izvedena mnoga akademska istraživanja koja su uključivala veliki broj stručnjaka, od kojih su najpoznatiji Harvardski profesori dr.Timoti Liri iRičard Alpert, koji su postali ubeđeni da LSD ima potencijala za duhovni razvoj čoveka.1961. godine profesor psihologije Timoti Liri je sa svojim saradnicimaRalfom Mecnerom iRičardom Alpertom naHarvardskom univerzitetu započeo istraživački program pod nazivom Harvardski psilocibin projekat, istražujući učinkepsilocibina, a kasnije i LSD-a, na studentima. Profesoru Liriju je odobrena novčana donacija odHarvardskog univerziteta radi izučavanja efekata LSD-a na grupi od preko 400 dobrovoljaca. Prema rezultatima tog istraživanja, 90% testiranih su izjavili da bi rado ponovili to iskustvo, 83% tvrdi da su naučili nešto novo iz toga a 62% njih kaže da im je to promenilo život na bolje[nedostaje referenca]. Liri naglašava da LSD, kada je ispravno korišćen i doziran, uzet od dobro pripremljene osobe u pravoj sredini i uz nadgledanje profesionalca, može promeniti ponašanje osobe u dobrom smeru. Njegova istraživanja nisu izazvala nijednoubistvo,samoubistvo,psihozu niti loše iskustvo. Ciljevi Lirijevih istraživanja su uključivali pronalaženje načina za lečenjealkoholizma i popravljanje okorelih kriminalaca. Mnogi učesnici njegovih istraživanja izveštavaju o mističnim i duhovnim iskustvima za koja tvrde da su im trajno promenila život na bolje. Dr. Liri, na osnovu rezultata svojih istraživanja, započinje kampanju za terapeutsku upotrebu LSD-a. Takođe je preporučivao ljudima LSD kao jedan od načina za duhovni napredak.
1963. godine pritisakjavnog mnenja dovodi do suspenzije istraživanja a profesori Liri i Alpert bivaju otpušteni sa Harvarda. Razlog tome je što su mnoge kolege sa nenaklonošću gledale na njihova istraživanja a mnogi roditelji su se žalili upravi univerziteta zbog deljenjahalucinogena njihovoj deci. Uprkos tome, istraživači nastavljaju svoj rad bez akademske zaštite.
1950-ih godina naZapadu su postale česte seanse umetnika, koji bi nakon uzimanja esida stvarali umetnička dela pod utiskom proživljenih misli, što je kasnije nazvanopsihodelična umetnost. LSD su takođe koristili i filozofi u istraživanju religijskih i mističkih iskustava.[12] Početkom 1960-ih godina, LSD je kao neka vrsta "leka za sve duševne boljke" postao veoma rasprostranjen u SAD. U medijima su mnoge javne ličnosti i glumci hvalili svoja iskustva sa LSD-om koja su im pomogla da pronađu mir.[19] Razne kontrakulturne skupine, poputVeselih šaljivdžija (en.Merry Pranksters), su putovale Amerikom i propovedale LSD.[20]
Procenjuje se da je do1962. godine oko 25.000 Amerikanaca kušalo LSD, a već1965. godine broj redovnih konzumenata premašio je četiri miliona ljudi, od čega više od 70% studenata i učenika viših razreda srednjih škola.[21]
Timoti Liri je 1960-ih godina postao poznat kao "apostol" LSD-a, pa je čak 19. septembra 1966. osnivao Ligu za duhovnu obnovu, religiju u kojoj je LSD sveta relikvija, trudeći se da legalizuje LSD na osnovu “slobode veroispovesti” kao argumenta. Krajem 1966. i početkom 1967. godine Liri pravi turneju po univerzitetskim kampusima šireći psihodelično jevanđelje. 14. januara 1967. govorio pred 30.000. ljudi nahipi okupljanju u Golden Gejt Parku uSan Francisku i tada je lansirao svoju čuvenu frazuTurn on, tune in, drop out, koja je neprevodiva kako na srpski jezik tako i na književni engleski. Verovatno znači nešto poput: „Otkači, priključi se, izađi iz kolotečine“.
Tako sumuzika,pogled na svijet imoda naraštaja stasalog sredinom 1960-ih bili pod snažnim uticajemLSD-a. Čak su i pojedini muzički žanrovi, poputpsihodeličnog roka, pretežno oblikovani pshodeličnim drogama.[21]
Otkriće LSD-a je izazvalo veliki interes američke obavještajne službeCIA koja je već duže vreme tražila tzv.drogu istine, tj. drogu koja bi trebala navesti konzumente na pričanje, čime bi se lakše dolazilo do tajnih podataka. Dotad su isprobalikofein,alkohol,meskalin,barbiturate imarihuanu, no svi su se pokazali nedostatnima. Kad su1947. godine dobili izveštaje o LSD-u, poverovali su da je to droga koju traže i odlučili je isprobati.[21]
U opsežnom istraživačkom projektu pod nazivomMK-ULTRA američka tajna služba je drogirala hiljade američkih građana LSD-om bez njihovog znanja i odobrenja.[22] Nakon godina testiranja na vojnicima, ratnim zarobljenicima, psihijatrijskim pacijentima, sitnim kriminalcima, prostitutkama, gangsterima i vlastitim agentima, CIA odustaje jer delovanje LSD-a nije dovoljno predvidivo da bi se moglo iskoristiti u vojne i obaveštajne svrhe.
S LSD-om je jedno vreme eksperimentisala i američka vojska.[21]
Ilegalna LSD laboratorija u napuštenim vojnim hangarima uKanzasu.
Zbog ogromne raširenosti i nakon neuspelih pokušaja da iskoriste LSD u svoje svrhe[22], američkevlasti su1967. stavile LSD van zakona uSAD, dok je Sandoz još1965. obustavio proizvodnju Delisida. Naučna istraživanja na univerzitetima i laboratorijama više nisu mogla da se nastave a LSD je gurnut na crno tržište.Međutim, i pored svih zabrana, LSD je nastavio da se širom sveta ilegalno proizvodi do dan danas. Takođe, postoje brojne organizacije koje se zalažu za nastavak istraživanja LSD u medicinske svrhe.[11]
LSD se u organizam obično unosi sisanjem kartončića natopljenih kiselinom, gutanjem tableta, kapsula, praškova i tečnosti ili u vidu intravenskih injekcija.[8]
Doziranje LSD-a se meri umikrogramima (µg), milionitim delovimagrama. Radi poređenja, doziranje većine lekova i droga se meri umiligramima, hiljaditim delovima grama.Albert Hofman je smatrao da aktivna dozameskalina, između 0,2 i 0,5g, ima delovanje uporedivo sa 100 µg ili manje LSD-a. Drugim rečima, LSD je između pet i deset hiljada puta jači od meskalina.[23] Pojedinačna doza LSD-a obično iznosi između 100 i 500 mikrograma, dok se delovanje može osetiti već sa 25 mikrograma.[24] Tipična doza u 1960-im je iznosila između 200 i 1000 µg, dok je1990-ih smanjena na svega 20-80 µg (neka istraživanja pokazuju da manje doze uglavnom izazivaju manje loših tripova)[25]
Kod LSD-a ne postoje klasični simptomi predoziranja, ali je kod vrlo jakih doza (preko 150 mikrograma) verovatnoća paranoje i trajnih psihičkih posledica bitno povećana.[12] Smrtonosna doza LSD-a kod ljudi nije poznata[12], a procenjuje se da bi eventualno iznosila preko 12 mg po 1 kg telesne težine[26][27]. Većina izvora prenosi da u svetu nije zabeležen nijedan smrtni slučaj od predoziranja, odnosno trovanja LSD-om.[12] Međutim, prema nekim izvorima jedan takav slučaj je zabeležen novembra1975. godine uKentakiju, kada je nastupila smrt usled unošenja oko 1/3 grama (320.000 µg) introvenozno, što je oko 3.000 puta više od prosečne doze od oko 100 µg.[28][29]
Delovanje LSD-a je nemoguće potpuno predvideti, jer ono zavisi od okruženja, raspoloženja, očekivanja i, pre svega, psihičkog stanja osobe koja konzumira LSD. Moguće je da konzument proživi pozitivnopsihodelično iskustvo, a moguća su i stanja duboke paranoje, psihoze i konfuzije, koja ostavljaju ozbiljne psihičke posledice.[12] Dejstvo obično počinje nakon 30-60 minuta (zavisno od načina unošenja i vremena poslednjeg obroka) i traje u proseku 6-12 časova.[9] Kod osobe koja je pod dejstvom liserginske kiseline dolazi do proširenja zenica, nepovezanog govora, nepredvidljivog ponašanja, bega od ljudi i nesnalaženja u vremenu i prostoru.[8]
Efekti tipični za LSD su: vizuelnehalucinacije otvorenih i zatvorenihočiju,sinestezija, fenomen da sezvukovi se mogu videti, a slike čuti, promene doživljajavremena iprostora, kao i sopstvenog tela, izmenjeni toksvesti imišljenja, osećaj mogućnosti neverbalne komunikacije s drugim osobama, osećaj duhovnog uvida iliprosvetljenja, izraženakreativnost, izoštravanje osećaja za boje, dublja percepcija zvukova imuzike i povećana osetljivost na spoljašnje nadražaje.[12] Osoba pod uticajem LSD-a može imati doživljaj uvida u funkcionisanje unutrašnjihorgana i telesnih procesa. Često dolazi i dodepersonalizacije odnosno gubitkaega, što može izazvati jak emocionalni odgovor, od euforičnesreće do paničnogstraha.[8] U neželjena dejstva spadajuparanoja, nagle promene raspoloženja (koje mogu varirati od dubokedepresije doeuforije),panika, gubitak kontrole, strah od smrti i stavično putovanje (engleski:horror trip).[8] Kod psihički nestabilnih osoba je povećan rizik od paranoje i „lošeg tripa“.[12] Neugodne fizičke manifestacije su retke ali može se javiti nelagoda, mučnina, povraćanje, glavobolja ilibolovi u telu.[8]
Neka istraživanja 1950-ih pokazuju da LSD ima 50% uspešnosti u lečenju alkoholizma[30], što je pet puta više nego otprilike 10% kojih postižuanonimni alkoholičari[31]. Međutim, postoje i naučnici koji osporavaju efikasnost LSD u lečenju alkoholizma.[32]
Iako LSD ne izaziva fizičkuzavisnost, česta upotreba može odvesti psihičkoj zavisnosti.[8] Učestalim uzimanjem ne razvija se tolerancija, što znači da vremenom nisu potrebne sve jače doze, kao što je slučaj kod npr.ekstazija.[12]
Međutim,psihičke promene izazvane LSD-om, koje nisu nužno pozitivne, mogu biti trajne.[12] Čest fenomen koji prati uzimanje LSD-a jeflešbek (engleski:flashback), povratna reakcija u trajanju od nekoliko sekundi tokom kojih se spontano vraćajuhalucinatorni efekti. Može se javiti danima, mesecima, pa čak i godinama nakon unošenja LSD-a.[8] Takođe se može javiti ipsihoza.
Prema novijim istraživanjima britanskih naučnika, LSD je manje štetan od mnogih legalnih supstanci poputduvana ialkohola.[33]
↑Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
↑Gledano današnjim merilima, švajcarski naučnik je uzeo barem dva do tri čitava LSD-a, količinu koja je mnoge druge poslala na višednevno psihijatrijsko lečenje.
↑Greiner T, Burch NR, Edelberg R (1958). „Psychopathology and psychophysiology of minimal LSD-25 dosage; a preliminary dosage-response spectrum”. AMA Arch Neurol Psychiatry79 (2): 208–10. PMID13497365.
↑Henderson, Leigh A.; Glass, William J. (1994). LSD: Still with us after all these years. San Francisco: Jossey-Bass. ISBN978-0787943790.
↑Maclean, J.R.; Macdonald, D.C.; Ogden, F.; Wilby, E., "LSD-25 and mescaline as therapeutic adjuvants." In: Abramson, H., Ed.,The Use of LSD in Psychotherapy and Alcoholism, Bobbs-Merrill: New York, 1967, pp. 407–426; Ditman, K.S.; Bailey, J.J., "Evaluating LSD as a psychotherapeutic agent," pp.74–80; Hoffer, A., "A program for the treatment of alcoholism: LSD, malvaria, and nicotinic acid," pp. 353–402.
↑Minogue, S. J. "Alcoholics Anonymous."The Medical Journal of Australia May 8 (1948):586–587.
↑Mangini M (1998). „Treatment of alcoholism using psychedelic drugs: a review of the program of research”. J Psychoactive Drugs30 (4): 381–418. PMID9924844.
