Ponos LGBT osoba je koncept po komelezbejke,gejevi,biseksualne itransrodne osobe treba da buduponosne u vezi sa svojomseksualnom orijentacijom irodnim identitetom.LGBT zajednica ima tri premise: da ljudi treba da budu ponosni u vezi sa svojom seksualnom orijentacijom i rodnim identitetom, da je različitost dar i da su seksualna orijentacija i rodni identitet urođeni, te da se ne mogu namerno promeniti[1].
Rečponos ovde se koristi kaoantonimstida, koji je kao osećanje korišćen da bi kontrolisao i držao u represiji LGBT osobe tokom istorije.Ponos u ovom smislu je afirmacija sebe i afirmacija celeLGBT zajednice. Savremeni pokretponosa započet je nakonStounvosle revolucije, 1969. godine. Umesto da se povuku pred neustavnom policijskom racijom, LGBT osobe su uzvratile napad. Premda je bio nasilan, ovaj događaj je po prvi put dao osećaj zajedničkog ponosa u vezi sa događajem koji je bio veoma medijski ispraćen. Taj događaj, kao nastanak savremenog LGBT pokreta, pamte LGBT osobe širom sveta, proslavljajući ga kaoDan ponosa LGBT osobaparadama ponosa i drugim manifestacijama.
Simboli ponosa LGBT osoba uključujuZastavu duginih boja, grčko slovolambda,ružičasti icrni trougao i druge[2].
Ponos i stid su usko povezani sa regulacijomsamopouzdanja i interakcije sa okruženjem. "Osećanje ponosa povezuje nas sa drugim ljudima i dozvoljava nam da se pokažemo kao kompetentni, voljeni i cenjeni. Osećamo se kao član društva, da pripadamo, želimo da se pokažemo. Nasuprot tome osećanja stida nas izoliraju od drugih, osećamo se nekompetentni, slabi, prljavi i mali. Na osnovu ove osovine stida-ponosa procenjujemo da li smo se približili našem ličnomich-idealu, da li možemo da smanjimo razliku između ideala i ega."[3]
Ponos LGBT osoba se može posmatrati i kao reakcija naheteronormativnost koja nahomoseksualnost gleda kao na nešto manje vredno, kao na biološku anomaliju od koje čovek treba da oseća stid[4]. Ako kulturni konstrukt postavi norme da je heteroseksualnost prirodna, onda se, po dipolnoj logici, homoseksualnost smatra neprirodnom. U takvoj postavci kao jedina moguća strategija pojavljuje se ono što se razume podponosom LGBT osoba. Tako u jezičku upotrebu ulaze fraze kao što su "Gej je ok". Ovakvo osnaživanje je bilo preduslov emancipacije i LGBT pokreta[5]. Termin se, dakle, treba shvatiti kao suprotnost stida. Ponos se u ovom slučaju treba razumeti kao samopoštovanje, a ne kaogordost iliarogancija. Osoba treba biti svesna svoje seksualne orijentacije,seksualnog irodnog identiteta i treba različitost shvatati kao dar, a ne kao teret. U tom smislu osoba treba da je, takođe, ponosna ("ponosim se što sam ja ja" – "ponosim se što sam ja gej"). Ponos se takođe odnosi na to da se osoba ne krije ili da se ne plaši reakcija kada iskazuje svoju seksualnu orijentaciju (postoje slučajevi kada obznanjivanje seksualne orijentacije drugačije od heteroseksualne može ugroziti položaj, pa čak i život osobe, tada se skrivanje ne tiče ponosa ili stida već realne procene bezbednosti).
Nikki Sullivan u svom "A Critical Introduction to Queer Theory" piše da je ideja ponosa LGBT osoba najbolje izražena u pesmiI Am What I Am (Ja sam ono što jesam)[4]. Mnogi osećaju isto, pa se ova pesma smatra jednom odgej himni. U pesmi se govori da je osoba (bilo da je gej, lezbejka, biseksualna, heteroseksualna, transrodna, queer, muškarac, žena ili nešto drugo) sama svoja ličnost i da za to nema potrebe da se izvinjava. Treba se brinuti o svojim sopstvenim stvarima, koje su nekada dobre, nekada loše. Okolina može imati pozitivnu ili negativnu reakciju, ali ne traži se ni pohvala ni žaljenje, jedino što se traži jeste da osoba zadrži malo ponosa u svetu u kome nema potrebe da se krije.
.jpg)