Kvint Enije (lat.Quintus Ennius, 239―169. st. e.) bio je jedan od najvećih i najsvestranijih pisaca ranerimske književnosti.
Rođen je u gradu Rudiji uKalabriji, gde je živelo mešanoosačko igrčko stanovništvo, pa je Enije govorio ne samo latinski, nego iosački igrčki jezik, zbog čega je kasnije za sebe govorio da ima »tri srca« (tria corda): osačko, grčko i latinsko.Katon Stariji doveo ga je 204. st. e. uRim saSardinije, gde se Enije nalazio najverovatnije kao vojnik. U Rimu se Enije proslavio kao pesniktragedija i sprijateljio s nekima od najotmenijih Rimljana, npr. saScipionom Afrikacem Starijim. Godine 189. st. e. poveo ga je konzul Marko Fulvije Nobilior sa sobom uEtoliju, da bude svedok njegovih ratnih operacija i zatim opeva njegove podvige, a na povratku s ovog pohoda dobio je Enije rimsko građansko pravo. Skromnim životom živeo je na brežuljkuAventinu, gde je poučavao i pisao.
Najvažnije Enijevo delo jesuAnali (Annales), istorijskiep u 18 knjiga, od kojih je sačuvano manje od 600 stihova, iz kojih se može videti samo opšti okvir dela. U epu je ispričana rimska istorija od njenih legendarnih početaka, dakle odEnejinog bekstva iz porušeneTroje, pa sve do pesnikovog vremena, s mnogim opisima slavnih rimskih ličnosti. Često se citirao stih o diktatoruFabiju Maksimu Kunktatoru: »Jedan nam čovek oklevanjem državu spasi celu« (Unus homo nobis cunctando restituit rem).Prvi punski rat je u epu preskočen, jer je tu temu nedavno bio obradioGnej Nevije. Kompozicija dela, koliko se može prosuditi iz sačuvanih fragmenata, bila je slaba, jer nije postojao jedan opšti plan i jedna opšta ideja oko koje bi se delo ujedinilo, nego čitav ep izranja jednostavno kao stihovanahronika. Vidljiv je snažan uticajHomera u izrazima, figurama, čitavim opisima i epizodama, uopšte u celom epskom aparatu.Anali zapravo i počinju pesnikovim prepričavanjem sna koji je usnio, u kome mu se javio Homer i rekao mu da Enije predstavlja njegovu reinkarnaciju. Od Homera je preuzet iheksametarski stih, što predstavlja revolucionarnu novinu, jer su dotada rimski epovi bili pisani u starom italskomsaturnijskom stihu. Ovo je delo postalo rimski nacionalni ep, iz koga su rimski dečaci učili o velikim herojima rimske prošlosti i koje je uživalo veliku popularnost sve doVergilija, koji ih je iskoristio za svojuEneidu, posle koje je Enijev ep gotovo pao u zaborav.Anale su ceniliLukrecije i posebnoCiceron, a kritikovali su ihKatul i pesniciAvgustovog doba, da bi ponovo postali popularni tokom arhaizirajućeg perioda u književnosti 2. veka n. e.
Enije se okušao i udrami. Od najmanje 22 tragedije, koje je napisao ugledajući se pre svega na grčkog tragičaraEuripida, sačuvalo nam se svega oko 400 stihova. Za tragedije je najviše birao mitološke teme vezane za trojanski ciklus (npr.Hecuba,Iphigenia), ali obrađivao je i druge teme (npr.Medea exul =Medeja prognanica). Sačuvani fragmenti donekle omogućuju poređenje između grčkih originala i Enijevih latinskih prerada, pa se vidi da je prirodna lakoća s kojom teče grčki tekst često zamenjena ponešto grandioznim i visokim stilom. Enije je napisao najmanje jednu pretekstu, dakle tragediju s italsko-rimskim sadržajem, nazvanuOtmica Sabinjanki (Sabinae raptae). Znamo i za naslove dve Enijevepalijate:Krčmarica(Caupuncula) iAtleta(Pancratiastes), ali njegovekomedije nisu se mogle meriti sa komedijamaPlauta iTerencija, pa i rimski kritičarVolkacije Sedigit u svom desetočlanomkanonu najboljih rimskih komediografa dodaje Enija kao desetog i poslednjeg, a i onda samo "zbog starine"(causa antiquitatis).[1]
Četiri knjigeSatira (Saturae), od kojih je sačuvano oko 40 stihova, sadržavale su pesme s različitom tematikom, kako zabavnom tako i poučnom, pisane u različitim metrima, ali bez »satirične« sadržine. Napisao je Enije i jedanparodijski ep o gastronomiji, pod grčkim naslovomHedyphagetica (Slatka jela).
U epuEpiharm (Epicharmus) opisuje Enije kako ga grčki komički pesnikEpiharm u snu vodi kroz donji svet i daje mu različita poučna objašnjenja u duhupitagorejske filozofije.
Enije je napisao i jedno prozno delo ―Euhemer ili sveta istorija (Euhemerus sive sacra historia), koji je uživao veliku popularnost uhelenističko doba. To je delo predstavljalo zapravo svojevrsnu »utopiju«, jer je opisivalo neka srećna ostrva koja su se navodno nalazila uIndijskom okeanu. Na jednom od tih ostrva, Panhaji, bio je, priča Euhemer,Zevsov hram i u njemu natpis u kome su izneseni prvi počeci ljudske istorije: iz toga natpisa vidi se da su Zevs i druga božanstva zapravo bili kraljevi koji su kasnije podignuti na stepen bogova. Pored KatonovihPočetaka (Origines), ovo Enijevo delo, u kome na iznosiracionalističku teoriju o poreklu bogova, bilo je prvo prozno delo u rimskoj književnosti.
Enije je umro tokom Apolinarskih igara (ludi Apollinares) 169. st. e., na kojima je prikazana njegova poslednja drama,Tijest (Thyestes). Naslednik mu je bio njegov nećak, pesnikMarko Pakuvije. Enije je navodno sam sastavio svojepitaf, koji nije autentičan, a glasio je:
