Fonetika (odgrčke rečiφωνή, phone = zvuk/glas) je nauka o (glasovima). Izučava osobine govornih glasova (fona) ali i negovornih glasova, njihov nastanak, fizičke osobine i percepciju. Razlikuje se odfonologije, koja izučava nivoe glasovnog sistema i apstraktne glasovne jedinice (kao što sufoneme irazlikovna (distiktivna) obeležja). Fonetika kao nauka više izučava same glasove nego kontekst u kojem se koriste u jeziku. Rasprava o značenju (semantika) iz tog razloga ne pripada ovom nivoulingvističke (jezičke) analize.
Iako supismo ialfabet u tesnoj vezi sa zvukovima i govorom, strogo govoreći fonetičare više zanima glas negosimbol kojim se glas predstavlja. Veza između glasa i simbola je toliko bliska da neki rečnici navode nauku o simbolima (preciznije,semiotiku) kao deo fonetičkog izučavanja. Sa druge strane,logografska pisma pružaju mnogo manje fonetskih informacija, ali to ne znači da te informacije ne postoje. Na primer, ukineskim znakovima,fonetika se odnosi na onaj deo znaka koji upućuje na izgovor, dok glavni deo znaka (radikal) upućuje nasemantička svojstva. Znakovi slične fonetike obično imaju sličan izgovor, ali to ne znači da je izgovor uslovljen fonetskom vrednošću zbog činjenice da se izgovor kroz vekove menjao, dok je znak ostao isti. Nisu svi kineski znakoviradikalno-fonetske složenice, ali većina jeste.
Fonetika ima tri glavne grane:
Postoji više stotina glasova (samoglasnika, suglasnika itd.) kojeInternacionalna fonetska asocijacija (IPA) prepoznaje i transkribuje u svomInternacionalnoj fonetskoj azbuci (čija je priroda, opet, mahom fonološkog a ne fonetskog karaktera).
Ljudski govorni aparat može da artikuliše veliki broj glasova i različiti jezici se znatno razlikuju po broju glasova koji se u njima koriste.
Jezici mogu imati od 2 (abhaski) do 55 (sedang)samoglasnika i od 6 (rotokas) do 117 (ksu)suglasnika. Međutim, moramo biti oprezni pri ovakvim tvrdnjama, jer svaki put kad izgovorimo neki glas to uradimo malo drugačije. Ukupan broj fonema u jeziku varira od samo 10 upiraha jeziku, 11 urotokasu, 12 uhavajskom i 30 usrpskom, do 141 uksu jeziku (kojim se govori u južnoj Africi, u pustinji Kalahari).
Te foneme mogu da variraju: od poznatih kao što su /t/, /s/ ili /m/, do veoma neuobičajenih, koje se ne izgovaraju korišćenjem vazdušne struje koja dolazi iz pluća, već glotalnom, velarnom i/ili ingestivnom vazdušnom strujom (pogledajte:kliktavi glasovi,fonacija,vazdušna struja). Engleski jezik ima oko 13 samoglasničke i 24 suglasničkefoneme (u zavisnosti oddijalekta) i mogu da imaju višealofona.
Fonetika je proučavana još pre 2500 godina u starojIndiji, gde je postojao veliki broj veoma tačnih fonetskih analiza oortoepijisanskrita, kao itamilska knjiga gramatikeTolkaappiyam (probližno2. vek), koja opisuje mesto i način tvorbe suglasnika.
- Catford, J. C. (1977).Fundamental problems in phonetics. Bloomington, IN:Indiana University Press.ISBN0-253-32520-X.
- Clark, John; & Yallop, Colin. (1995).An introduction to phonetics and phonology (2nd ed.). Oxford: Blackwell.
- Ladefoged, Peter. (1982).A course in phonetics (2nd ed.). London: Harcourt Brace Jovanovich.
- Ladefoged, Peter; & Maddieson, Ian. (1996).The sounds of the world's languages. Oxford: Blackwell Publishers.
- Maddieson, Ian. (1984).Patterns of sounds. Cambridge studies in speech science and communication. Cambridge:Cambridge University Press.
