Duh (grč.pneuma,nus ipsiha; lat.spiritus,mens,animus ianima; hebr.ruah, arap.ruh) jest višeslojan filozofski pojam koji može imati razna značenja, od kojih su neka:
Najstarije značenje reči duh ukazuje navazduh, ono što se svuda nalazi, što se lako pokreće i što pokreće sve drugo kaovetar, što je najčešće nevidljivo, ali postaje vidljivo kad dobije oblik magle ili oblaka.[1]
Srpska reč duh je nastala odstaroslovenske rečidъh, koja je istovremeno označavaladah,duh idušu, a iz koje su takođe nastale rečivazduh (vas-duh, u značenju: sav duh) idisanje. Latinska reč "spiritus", od koje je nastao pojam "spirit" u većini zapadnih jezika, takođe znači dah. Isto značenje ima i grčka rečpneuma.
Drevne mitologije su uspostavile vezu između disanja i duše kao osnovnih znakova i principa života; duh u tom smislu postaje dah, ono što održava život, a za onoga ko je umro kaže se da je izdahnuo. Uegipatskoj mitologijiŠu je bog-vetar. U mesopotamskoj mitologiji, En-Lil (Gospodar oluja) nadzire sve oblasti sveta, obuhvata celo nebo i zemlju.
U animizmu je rasprostranjeno verovanje o postojanju neljudskih duhova, duhova prirode. Oni su blisko povezani s objektima kao što jeplanina,reka,sunce,mesec itd. ili procesima prirode kao što sugrom imunja, plodnost itd. Cela priroda je nastanjena duhom, koji suštinski prožima objekt ili proces i daje mu suštinsku prirodu i svojstva. Taj odnos je potpuno analogan načinu na koji duh obitava u ljudskom biću i udahnjuje mu život. Duhovima pridaje se pridaju različiti stupnjevi i vrste moći, u zavisnosti moći prirodne pojave koja je u pitanju i njenog pretpostavljenog raspoloženja prema ljudskim bićima (blagonaklono, zloćudno, nezainteresovano, hirovito).[2]
Pelazgi, starosedeoci Grčke, imali sumit o stvaranju svijeta po kome se Eurinoma, boginja svih stvari, podigla izhaosa, odvojila je nebo od zemlje, pa je, krećući se prema jugu, svojom igrom stvarala vetar (duh) koji joj je postaonadahnuće za stvaranje; iz tog vetra rodila se velika zmija Ofion (iskonski zao duh u Bibliji koji nagovara Evu i Adama da počine prvi greh); vetar severac iz kojeg se rodila zmija Ofion nazvan je kasnije u grčkoj mitologiji Borej i pripisivana mu je oplodna moć (analogija: devičansko začeće Marijino uz sudelovanje Duha).[1]
Jevrejska rečrua'h, koja se obično prevodi kao duh, ima izvorno značenje vetar; u prvoj knjizi Postanja (1,2) duh Božji (rua'h) lebdi nad vodenom pustoši; taj vetar (duh) ima raznoliku moć: on može da ruši kuće, drveće i da potapa lađe na otvorenom moru (Jezekilj, 13,13; 27,26), može da svojim vrelim dahom suši zemlju i čini je neplodnom (Izlazak, 14,21), ali takođe i da razlije po zemlji vodu koja daje život (Prva knjiga o carevima, 18,45). Prema drevnoj jevrejskoj misli,ruah ljudskog bića bio je dah, podaren od Boga; prisustvo ruaha konstituisalo je živo biće (nefes), a njegov gubitak značio je smrt (Post. 2,7). Ruah je prebivao u nozdrvama, ali je nefes, kada je bivao lokalizovan, smeštan u krv (Post. 9,4; Lev. 17,11), glavu, srce ili unutrašnje organe. Kasnije je ruah postao sedište većine psihičkih procesa.[2]
Duh se često personifikuje i zadobija individualna svojstva, koja se najčešće odnose na njegovu etičku prirodu, postajući „dobar duh“ ili „zao duh“. U jevrejsko-hrišćanskoj tradicijianđeli su glasnici božji i izvršioci božanske volje - dobri duhovi, ademoni, pomagači Satane („palog anđela") - zli duhovi. Njima čovek može biti opsednut i na taj način telesno ili duševno oboleti. Ispoljavanja opsednutosti zlim duhom mogu uključivati simptomedemencije,katatonije,epilepsije i mnogo šta drugo.[2] U blažoj varijanti opsednutost se ispoljava kao zahvaćenost „duhom mržnje“, razvrata, zlobe i sl. Isterivanje duhova (egzorcizam) bilo je rašireno.
U hrišćanstvu se Duh često predstavlja u vidugoluba
USeptuaginti, grčkapsihe je poistovećena s jevrejskimnefesom, apneuma sruahom.Starozavetni hebrejski pojamruah elohim (duh božji) je mnogo dublje razvijen kao grčkipneuma theou (duh božji, sveti duh) uNovom zavetu.[2] Hrišćanskaortodoksija strogo je odredila mestoSvetog Duha uSvetom Trojstvu i napravila razliku između pravih ispoljavanja božanskog dara i ispoljavanja demonske ili satanske sile. U hrišćanskojikonografiji sveti Duh se obično predstavlja u vidugoluba.
Promene u filozofskim shvatanjima duha nastupajuAnaksagorinim uvođenjem pojmanus (gr.νοῦς)[3], u kojem su zadržani elementi mitskih i jonskih predstava o duhu kao nečem prostornom, što nema čvrsti telesni oblik, ali ima značajno mesto u nastanku i bivanju poretka fizičkih stvari:
Nus je bezgraničan i samodržački, nije pomešan ni sa jednom stvari nego jeste kao on sam i po samom sebi... A kad bi bio pomešan sa stvarima to bi ga sprečavalo da vlada nad njima onako kako on to može budući sam po sebi. On je najfinija i najčistija od svih stvari, ima celokupno znanje o svemu i najveću snagu; nus vlada nad svim što ima dušu bilo da je to veće ili manje. Nus takođe upravlja celokupnim kruženjem jer on je iskon celokupnog kruženja.
Platon je uveo pojampneume (etimološki: »vetar«), koja je na makrokosmičkoj ravni predstavljala »dah univerzuma« a na mikrokosmičkoj ravni dušu (psihe) ljudskog bića. ISokrat i Platon su govorili onadahnuću koje dolazi od univerzalne pneume i proizvodipoeziju iekstazu.[2]
Aristotel je u spisu „O duši“ Anaksagorinu predstavu duha (nusa) povezao sa jonskim predstavama oduši sveta, kao samopokretnom principu života i svakog oblikovanja:
Nus se kao duša nalazi u životinjama i u velikim i u malim, i u boljim i u gorim.
Stoici etimološki izvode rečpojam (endeta) iz nusa, poimajući duh kao poimanje (analogija u našem jeziku:um i raz-um-evanje).[1] Stoici razlikujunus (um) odpneuma (duh), kojem ne pripisuju bestelesna svojstva, jer bestelesno ne može da dela, ni da trpi delanje.Pneuma nastaje od vatre i vazduha, širi se kroz sva tela i tako ih oživljava. Duh je, za stoičare, isto što i duša (psihe = toplapneuma), princip života uopšte.[1] Ipak, značenja uma i duha nisu nigde strogo odeljena, a kod rimskih stoičara, aleksandrinaca i novoplatoničara inus ipneuma se često odnose na spoznajni i bespožudni deo ljudske duše koji vodi povratku (refleksiji) jedinke u iskonsku duhovnost.
Kod hrišćanskih apologeta,nus je delatni duh božji, apneuma onaj dah kojim bog udahnjuježivot, koji se otelotvoruje, individualizuje i traje do izdahnuća, kada se prah vraća prahu, a duhovno svome iskonu.
Suprotstavljanje duha materiji je došlo do punog izražaja tek u prvim vekovima naše ere unovoplatoničarskoj,gnostičkoj ihrišćanskoj teološkoj misli, a kod gnostičara imanihejaca je izvedeno do krajnjeg dualizma.Plotinmateriju shvata kao puku negaciju, kao prostor ili prazninu kroz koju se probija jedini pozitivitet - duh kaosvetlost idobrota koja ističe izJednog; materija je na taj način shvaćena kao uslov ispoljavanja duha. Suprotnost i različitost duha i materije je povezivana sa različitošću Boga i sveta (nasuprot stoičkogpanteizma).
U novovekovnoj filozofiji, duh je ili samostalna supstancija (res cogitans u kartezijanskoj tradiciji) ili jedan od atributa apsolutne supstancije, a shvaćen je izrazito noetski (kaonus,logos,racio,razum,um).[1]
PremaBerkliju, duh je ono što opaža i proizvodi ideje, a sam ne može biti opažen:
Duh je jedno prosto, nepodeljeno aktivno biće. Pošto ono opaža ideje naziva se razumom, a pošto ih proizvodi i na drugi način operiše sa njima, naziva se voljom. Stoga se o duši ili duhu ne može obrazovati nikakva ldeja. [...] Priroda duha, ili onoga što dela, takva je da on ne može biti opažen po sebi, već jedino prema posledicama koje proizvodi.[4]
PremaSpinozi, samo dok traje telo, duh može da predstavlja sebi nešto i da se seća prošlih stvari. On smatra da ljudski duh ne može biti apsolutno uništen sa telom, no od njega ostaje nešto što je večno.[5] Pritom, samo dok traje telo, duh je potčinjen afektima, koji pripadaju stanjima trpljenja (strastima).[6]
PremaLajbnicu, među razlikama koje postoje između duša i duhova, ima još i ta, da duše jesu živa ogledala ili slike svijeta stvorenja, ali da su duhovi još i slike samog božanstva, ili samog stvoritelja prirode, sposobni da spoznaju sistem svemira, i da ga djelomično podražavaju u njegovim arhitektonsklm uzorcima, jer svaki je duh u svom krugu jedno malo božanstvo. Na taj su način duhovi sposobni da uđu u neku vrstu zajedništva s Bogom, i on je prema njima ne samo u takvom odnosu, kao izumitelj prema svojem stroju, nego još i u takvom, kao što je knez svojim podanicima, ili bolje, otac svojoj djeci.[7]
Apsolutni duh je Hegelov izraz definisan kaovečno stvarna istina, u kojoj je znajući um slobodan za sebe, a nužnost, priroda i istorija služe samo kao sredstvo njegovom objavljivanju. (Hegel, E. F. N. paragraf 552).
Objektivni duh je Hegelov izraz definisan kao „umna volja“ ili kao „apsolutna ideja koja bivstvuje po sebi“, ispoljava se „na tlu konačnosti“ i „zna sebe kao slobodnoga koji sebe hoće kao svoj predmet, tj. svoju bit ima za svoje određenje i za svrhu“ (E F. N. paragrafi 482 i 483). Objektivni duh se ispoljava i kao pojedinačna volja ukoliko je „umna“, ukoliko se njena sloboda zasniva na saznatoj nužnosti, i kao „opšta volja“ ukoliko se ona ispoljava uetosu, u narodnom životu, državi i pravu.[1]
Subjektivni duh je Hegelov izraz koji obuhvata: (1) dušu ili „prirodni duh“ (duh po sebi ili „neposredan duh"; to je predmet antropologije); (2) svest (duh za sebe ili „posredovani duh“, duh koji se odnosi prema sebi ili prema drugome; to je predmet fenomenologije duha); (3) subjekt, osoba, samosvesni individualitet u kojem se inkarnira „objektivni“ i „apsolutni duh"; subjekt-persona je predmet psihologije (Hegel, E F. N. paragraf 367). Subjektivni duh prema Hegelu, obuhvata „teorijski“ i „praktični duh“ a njegovi su proizvodi u teorijskom reč (u smislu logosa), u praktičnom uživanje (Hegel, E F. N. paragraf 444).
