Donatizam je bio rigorozni pokret uranohrišćanskoj afričkoj Crkvi4. veka, osuđen kao raskolnički. Nazvan je poberberskom hrišćaninuDonatu (lat: Donatus Magnus) koji je smatrao da crkva mora biti crkva svetaca a ne grešnika i dasvete tajne koje su počinilitraditori (izdajnici), sveštenici koji su za vreme progona predavali svete spise vlastima ili su prokazivali druge hrišćane, nisu važeće.[1] Samo tajne izvršene od sveštenika sa moralnim ili svetim integritetom jesu dejstvujuće.
Do sukoba je došlo oko311. godine kada je novi episkopKartagine Cecilijan rukopoložen uz učešće Feliksa iz Aptunge, bivšeg traditora. Njegovi protivnici su postavili svog episkopa Marjorina, koga je nasledio Donat, po kome je raskol dobio ime[1].313. godine je komisija, koju je imenovaoPapa Miltijad, presudila protiv donatista. CarKonstantin takođe proglašava validnim izbor Cecilijanov i interveniše protiv donatista. Sam Donat je bio izopšten, nakon čega su donatisti proglašenijereticima a njihove crkve zatvorene. Međutim, oni su nastavili da postoje, smatrajući sebe istinskom i neokaljanom crkvom, jedinom validnom da vrši svete tajne. U samoj kartaginskoj crkvi je došlo do raskola, postojala su dva epikopa i dve pastve. Donatisti su imali jako uporište u severnoj Africi, dok je katolička strana imala uRimu. Van Afrike su priznavali biskupa Cecilijana, predstavnika umerenih, a rimsku partiju su smatrali raskolničkom, koja se odvojila od crkve. Donatisti su se obratili za posredništvo rimskom caruKonstantinu Velikom koji je sazvaosabor u Arlu314. godine na kome su donatisti osuđeni. Sin Konstantina Velikog,Konstans, preuzeo je protiv njih oštre mere. On je zatvorio njihove crkve i prognao Donata Velikog. Za vreme vladavineJulijana, donatisti su ponovo otvorili svoje crkve, a njihovi episkopi se vratili iz progonstva. Za vreme narednih careva protiv donatista su ponovo izdati strogi zakoni. Rimske vlasti su preduzimali represivne mere protiv njih, pogotovo nakon njihovog povezivanja sa buntovnim seljacima koji su sebe nazivaliagonistici ("vojnici (Hrista)") i zalagali se za ukidanje svojine, ropstva i dugova.[2].
Bili su prilično jaki u vremesvetog Avgustina, koji je istupao protiv njih krajem4. veka. Godine405. sabor u Kartagini je tražio od caraHonorija da donese protiv donatista krivične zakone, nakon čega su ponovo počele represije. Godine409. Honorije je izdao ukaz o verskoj toleranciji, ali pod uticajem rimske crkve ga je ubrzo ukinuo. Godine411. održan je u Kartagini sabor na kome je učestvovalo 286 pravoslavnih i 280 donatskih episkopa. Nakon tri dana raspravljanja, carev opunomoćenik je objavio da su donatisti pobeđeni. Godine414. oni su lišeni građanskih prava, a415. godine im je pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno da se okupljaju na bogosluženja. I pored svega, održali su se kao zajednica još nekoliko narednih vekova. Nestaju tek saarapskim osvajanjima Afrike u 7. i8. veku[1].
