Deni Didro (Denis Diderot[dəˈni didˈʁo];Langre, 5. oktobra 1713. –Pariz, 31. jula 1784.), francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednikEnciklopedije.
Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i inteligentan propagator u burnim vremenima predrevolucionarne monarhističke Francuske. Nastajuća buržoaska klasa je imala u njemu svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan što je bio način da stvori toliko dela i da (zajedno saDalamberom) izda sve tomove Enciklopedije. Zato ga je Volter nazvao "pantofil" (sveljubac).
Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje ujezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom Puizje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza.
Didro je1743. godine preveo "Istoriju Grčke" Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka "Medicinskog rečnika" Džejmsa Londona. Napisao je1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija "Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja" (u Francuskoj izlazi pod nazivomOgledi o zasluzi i vrlini,francuski:Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se fanatizam ne slaže sa religijom i da bilo koji vernik mora biti prvenstveno human. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu "Filozofske misli" (francuski:Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament7. jula1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on1747. objavljuje "Skeptikovu šetnju" (francuski:La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad1748. pisanjem romana "Indiskretan nakit" (francuski:Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke "Bela ptica" (francuski:L`Oiseau blanc).
Neka dela je skrivao. Razmatranje "Prirodna religija je dovoljna" (francuski:De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747.godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao "Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide" (francuski:Lettre sur les aveugles à l'usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja "Pismo o slepima" eskalira njegov sukob sa režimom i on biva hapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put razmišlja i razrađuje ideju o "Enciklopediji".
Didro stvara u vreme kada Monteskje piše "Duh zakona", Bifon piše prve sveske "Prirodopisa", Ruso piše "Razmatranja o naukama i umetnostima". Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja ekonomskih, socijalnih i političkih protivrečnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748.) je bio nepovoljan po monarhiju, porezi su bili nepodnošljivi i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na način koji iritira narod.
U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije.
Engles Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika "Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke" iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena.
Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti "Enciklopedija":
stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom.
Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran.
Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak "Ženeva" čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje "Enciklopedije", čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, "Enciklopedija" nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama.
Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine.
Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe "Enciklopedije", a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. "Enciklopedija" je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske.
Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju.
I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela
Kaluđerica, 1760, roman
Fatalista Žak i njegov gospodar", 1773, roman
Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe
Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu
Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu
Nezakoniti sin, 1757, drama
Otac porodice, 1758, drama
Je li dobar ili zao?, 1781, drama
i člankeRazgovori o "Nezakonitom sinu" iRazmatranja o dramskoj poeziji
Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano uz oslobađanje građanstva i pojavu i narastanje buržoazije.
