Bubrezi (lat: ren;gr:νεφρό, nephro;tur: böbrek; bunjevački: bubrik) su parni organi, koji predstavljaju centralni deourinarnog sistema. Smešteni su u retroperitonealnom prostoru na zadnjem zidu abdomena, i nalaze se sa obe strane kičmenog stuba (u visini 12. grudnog i 1. i 2. slabinskog pršljena). Desni bubreg, potisnutjetrom, postavljen je malo niže u odnosu na levi.
Ima oblik šupljeg zrnapasulja, čija je konkavna ivica okrenuta ka kičmenom stubu. Bubreg odraslogčoveka teži oko 140-150g i ima veličinu stisnute pesnice. Medijalna strana ovog organa sadrži ulazni otvor ili bubrežni hilus, koji vodi u bubrežnu duplju (sinus renalis), a kroz koji prolaze krvni i limfni sudovi, nervi i mokraćovod.
Bubreg je spreda pokriven parijetalnim peritoneumom, a osim toga sa svih strana ga okružuju tri omotača: bubrežna fascija (koja oblaže inadbubrežnu žlezdu), masna čahura (capsula adiposa) i fibrozna čahura (capsula fibrosa).
Ako se bubreg raseče od vrha do dna, makroskopski se mogu uočiti dve karakteristične zone:spoljašnja zona ili kora (cortex renis) iunutrašnja zona ili srž (medulla renis). Korteks je tamnije boje i ima zrnastu strukturu, a medula je prugasta i svetlija.
Glavni deo srži ljudskog bubrega čini 10-18 renalnih (Malpigijevih) piramida, čije su baze okrenute ka spoljašnjoj ivici, a vrhovi prema hilusu. Sa baze renalnih piramida u koru se projektuju prugaste strukture ili medularni zraci (Ferajnove piramide). Od jedne piramide izrasta 400-500 medularnih zraka, a one se tretiraju kao deo kore bubrega (zajedno sa pravim kortikalnim parenhimom). Vrhovi piramida (papile) sadrže rešetkasto polje sa 10-20 papilarnih otvora, putem kojih se mokraća iz srži izliva u male bubrežne čašice (calyces renales minores). Spajanjem dve-tri male čašice nastaju velike bubrežne čašice (calyces renales majores), a one se otvaraju u bubrežnu karlicu imokraćovod.
Kora bubrega sastoji se od parenhima između renalnih piramida i kapsule (bubrežni labirint), kao i dela parenhima koji prodire između piramida (Bertinijeve kolumne).
Bubreg se može podeliti na manje morfološke celine: lobuse i lobuluse. Lobus čini jedna Malpigijeva piramida sa delom kore iznad njene baze i delovima susednih kolumni, a lobulus čini jedan medularni zrak i delovi labirinta koji ga okružuju.
Nefron (nephron) je osnovna morfološka i funkcionalna jedinica bubrega. Svaki bubreg se sastoji od preko milion nefrona i svaki od njih može potpuno samostalno da stvaramokraću.Čovek može da živi dok mu je funkcionalna barem 1/3 nefrona.
Nefron se sastoji od bubrežnog telašca (korpuskula) i bubrežnog tubula.
Korpuskul je početni deo nefrona loptastog oblika, koji ima dijametar oko 200μm i sastoji se od glomerula i Boumanove (Bowman) kapsule. Glomerul predstavlja splet gusto zbijenihkapilara (u obliku klupka), koji povezuje dovodnu (aferentnu) sa odvodnom (eferentnom) arteriolom. Mesto ulaska aferentne i izlaska eferentne arteriole se naziva vaslukarni pol glomerula. Nasuprot njemu se nalazi urinarni pol, na kome se isfiltriranakrvna plazma (primarnamokraća) odvodi u bubrežne tubule. Oko čitavog glomerula se nalazi Boumanova kapsula izgrađena od dva lista. Spoljašnji ili parijetalni list kapsule ograničava bubrežni korpuskul i odvaja ga od okolnog parenhima, a na vaskularnom polu prelazi u unutrašnji ili visceralni list. Između njih se nalazi interkapsularni prostor, u koji se filtrira primarnamokraća (ultrafiltratkrvi).Kapilari glomerula su fenestriranog tipa, bez dijafragme i 500 puta su propustljiviju od običnih somatskihkapilara.
Bubrežni tubul se proteže od urinarnog pola korpuskula do lučnog sabirnog tubula. U njega se uliva primarnamokraća iz bubrežnog telašca, i procesima apsorpcije i sekrecije obrazuje konačnamokraća. Sastoji se od proksimalnog izuvijanog tubula, Henleove petlje i distalnog izuvijanog tubula.
Iako svi nefroni imaju istu strukturu, oni se dele na dve glavne grupe: kortikalne i jukstamedularne nefrone. Glomerul kortikalnih nefrona je smešten u spoljašnjem delu kore i ima kratku Henleovu petlju, koja samo delimično zalazi u medulu. Jukstamedularni su smešteni dublje u parenhimu kore i imaju veoma dugačke Henleove petlje, koje prodiru duboko kroz medulu i dostižu skoro do bubrežnih papila. Većinu čine kortikalni nefroni (70-80%).
Tokom starenja organizma broj funkcionalnih nefrona se postepeno smanjuje, tako da u 80. godini mnogiljudi imaju samo 40% od početnog broja nefrona. Osim toga njihova populacija se smanjuje i pri povredama, oboljenjima i sl, a bubreg nema izraženu sposobnost regeneracije.
Intersticijum je prostor između nefrona, tubula, krvnih i limfnih sudova i nerava. Sastoji se od vezivnogtkiva, i u predelu korteksa je slabo izražen i čini oko 7% ukupnog volumena kore, a u predelu srži bubrega čini i do 20%. Čine ga fibroblasti, miofibroblasti, makrofagi, periciti, histiociti itd.
Protokkrvi kroz oba bubrega iznosi oko 21% minutnog volumenasrca ili 1200ml/min.Krv dolazi u ove organe iz abdominalneaorte, prekobubrežne arterije (a. renalis) – po jedna arterija za svaki organ. To je istovremeno nutritivni i funkcionalni krvni sud i ulazi u bubreg kroz hilus i odmah se deli na dve grane (ventralnu i dorzalnu). Jedna grana odlazi u prednji, a druga u zadnji deo bubrega. Pre ulaska u parenhim ovi ogranci se dele i dajuinterlobarne arterije (aa. interlobares). One se penju uz Bertinijeve kolumne i u predelu baza renalnih piramida savijaju se i nastavljaju kaolučne arterije (aa. arcuatae). Dalje se pružaju graničnom linijom između kore i srži bubrega i granaju se, u jednakim razmacima, nainterlobularne arterije (aa. interlobulares), koje se pružaju ka kapsuli (spoljašnjoj ivici) bubrega. Od ovih arterija odvajaju se grančice koje će posle kratkog puta ući u klupko glomerula, kaoaferentne arteriole. Arteriole ulaze uprvi kapilarni splet iz koga nastajueferentne arteriole, koje se ponovo granaju dajućidrugu (peritubularnu) kapilarnu mrežu. Eferentne (odvodne) arteriole jukstamedularnih nefrona su veoma dugačke i nazivaju se pravi sudovi (vasa recta).
Vene bubrega uglavnom prate odgovarajuće arterije i imaju iste nazive.Kapilari bubrežne kapsule i spoljašnjeg dela kore se sakupljaju i formirajuzvezdaste vene (vv. stellatae). One se zativ ulivaju u vv. interlobulares, a interlobularne vene u lučne vene (vv.arcuatae). U lučne vene se drenira i vaskularna mreža iz područja medule i venskakrv zatim ide kroz interlobarne vene, i konačno kroz bubrežnu venu (v. renalis) izlazi iz bubrega kroz hilus i uliva se u donju šuplju venu.
Od ukupne količinekrvi koja prođe kroz bubrege, 98-99% odlazi u koru, a samo 1-2% u medulu.
U bubregu postoje dve mreže limfnih sudova. Jedna se nalazi u spoljašnjem delu kore i limfa iz nje odlazi u limfne sudove kapsule. Druga mreža je smeštene dublje u bubrežnom parenhimu i izliva se preko limfnog suda, koji izlazi kroz hilus, i dalje odlazi u parijetalne (slabinske) limfne žlezde i sabirno stablo. Između ove dve mreže postoje spojnice (anastamoze).
Bubreg je najvećim delom inervisan simpatičkim nervnim vlaknima, mada postoji i mali broj parasimpatičkih i senzitivnih vlakana. Simpatička vlakna izazivaju kontrakciju glatke muskulature krvnih sudova, što znači da deluju kao vazokonstriktori. Potiču iz celiačnog spleta (plexus celiacus), koji predstavlja najveći autonomni nervni splet i inerviše sve organetrbušne duplje ipolne žlezde.
Bubrezi imaju čitav dijapazon po život značajnih uloga i utiču na rad svih ostalih organa i organizma u celini. Osnovna funkcija ovih organa je formiranje konačnemokraće, ali pored toga oni imaju višestruku ulogu u održavanjuhomeostaze u organizmu. To podrazumeva:
Mehanizam stvaranjamokraće obuhvata tri fundamentalna procesa: filtraciju, reapsorpciju i sekreciju. Stvaranje primarnemokraće počinje filtracijom velike količine tečnosti (krvi) iz glomerulskih kapilara, kroz krvno-urinarnu membranu, u Boumanovu kapsulu. Ovaj ultrafiltratkrvi zatim ulazi u sistem tubula, gde se odvija reapsorpcija (vraćanje određenih supstanci iz filtrata u krvotok) i sekrecija (transport jona i drugih supstanci iz krvotoka u bubrežne tubule). Kao rezultat nastaje konačnamokraća, koja se preko mokraćovoda (ureter) odvodi iz bubrega umokraćnu bešiku.
Obavljajući ovu primarnu ulogu, bubrezi takođe vrše i druge funkcije. Oni veoma precizno podešavaju izlučivanjevode i elektrolita prema njihovom unosu, održavajući na taj način stalnost unutrašnje sredine. Oni imaju glavnu ulogu u izlučivanju otpadnih produkatametabolizma (urea, kreatin, mokraćna kiselina,bilirubin), raznihtoksina,lekova i dodatakahrani. Regulacijom izlučivanjavode iNa imaju presudnu ulogu u dugoročnoj regulaciji arterijskog pritiska. Zajedno saplućima i puferima telesnih tečnosti, bubrezi učestvuju u regulacijiacido-bazne ravnoteže, jer mogu da odstrane iz organizma raznekiseline (sumpornu, fosfornu i dr). Pošto sintetišu i sekretuju oko 90% ukupnog eritropoetina, oni direktno utiču i na stvaranje, tj. brojcrvenih krvnih zrnaca. Tokom prolongiranog gladovanja bubrezi u procesu glikoneogeneze, od različitih prekursora, stvaraju glikozu.
Kod hroničnih bolesti bubrega ili akutne insuficijencije, dolazi do teških poremećaja u zapremini i sastavu telesnih tečnosti i nakupljanja raznih štetnih materija u organizmu. Ako se ne preduzmu odgovarajuće kliničke mere (poput hemodijalize), nastupa smrt pacijenta u roku od nekoliko dana.
Na osnovu patofizioloških mehanizama nastanka pojedinih grupa bubrežih oboljenja, izvršena je podela bubrežnih bolesti na glomerulske i neglomerulske. U prvu grupu spadaju nefritisi i nefrotski sindrom, a u drugu grupu vaskularne, tubulointersticijske i tubulske bolesti.
Danas se, ipak, češće koristi klinička klasifikacija, zasnovana na preporukamaSvetske zdravstvene organizacije. Ova podela je sledeća:
Arthur C. Guyton, John E. Hall:Medicinska fiziologija, IX izdanje ("Savremena administracija" Beograd, 1999.)ISBN86-387-0599-9;
Stanoje Stefanović i saradnici:Specijalna klinička fiziologija, III izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1980.);
Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović:Histološka građa organa, I izdanje ("Bonafides" Niš, 2001.)ISBN86-7434-003-2;
Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić:Deskriptivna i topografska anatomija čoveka, III izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1987.);
Vjekoslav Duančić:Osnove histologije čoveka, VIII izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1983.);
Dušan Trpinac:Histologija za studente farmacije, IV izdanje ("Kuća štampe" Beograd, 2000.);
LJ. Babić, R. Borota, A. Lučić:Priručnih praktičnih i seminarskih vežbi iz patološke fiziologije, VIII izdanje ("Futura" Novi Sad, 2004.)ISBN86-7197-217-8.
