Za vreme bitke, snage Sjedinjenih Američkih Država zaustavljaju japanski napad na atolMidvej, gubeći jedannosač aviona i jedanrazarač, a potapaju Japancima četiri nosača aviona i jednutešku krstaricu.
Bitka je bila odlučujuća pobeda za Amerikance, široko smatrana za najvažniju pomorsku bitku u Pacifičkoj kampanji u Drugom svatskom ratu.[4] Bitka je trajno oslabila carsku japansku mornaricu, naročito zbog gubitka četiri nosača aviona i preko 200 nenadoknadivih, iskusnih mornaričkih pilota.[5]
Obe zemlje su pretrpele gubitke u bici, aliJapan je bio nemoćan da obnovi svoje pomorske snage, dok u isto vreme američki program brodogradnje i obuke novih pilota, je omogućio brzu popunu.[6] Od1942. godine,Sjedinjene Američke Države grade brodove po velikom programu, koji je trebao omogućiti mornarici superiornost nad japanom flotom.[7] Nakon Midveja, japanska mornarica je postala inferiornija u odnosu na američku flotu koja je iz mesec u mesec bila sve jača. Strateški, američka mornarica je bila sposobna da preuzme inicijativu na Pacifiku i krene u ofanzivu.
Japaski plan napada na Midvej, koji je takođe uključivao sekundarni napad naAleutska ostrva od strane manje flote, je bio japanski mamac da se američka flota nosača aviona uvuče u zamku i uništi.[8] To bi efektivno uništilo američku Pacifičku flotu i garantovalo bi japansku pomorsku nadmoć na Pacifiku barem do kraja1943. Takođe bi osvajanje ostrva pomerilo japanske odbrambene linije dalje od matičnih japanskih ostrva. Uspeh ove operacije bi se takođe smatrao kao priprema za dalji napad naFidži iSamou, kao i na predviđenu invaziju naHavaje.[9]
Da su Japanci ostvarili svoje ciljeve kod Midveja, severoistočni obod Pacifika bi bio bespomoćan protiv japanske mornarice. Zato midvejska operacija, kao inapad na Perl Harbur koji je uvukaoSjedinjene Američke Države u rat, nije bila operacija da se osvoji kopnoSAD, već je bila usmerena na eliminacijuSAD kao strateške sile na Pacifiku, da bi se Japancima dale odrešene ruke u osvarenju svoje regionalne prevlasti. U najboljem slučaju, nadalo se da će Amerika biti prinuđena da sedne za pregovarački sto, radi okončanja rata na Pacifiku, sa povoljnim uslovima zaJapan.[10]
Japan je veoma uspešno i brzo postigao svoj početni ratni cilj, uključujući osvajanjeFilipina,Malaja iSingapura, a osigurao je sebi i vitalne izvore sirovina naJavi,Borneu i ostalim ostrvima Holandske Istočne Indije (sadaIndonezija). Stoga, pripreme planova za drugu etapu operacija, počele su početkom januara1942. godine. Međutim, zbog različitih strategija između carske japanske armije i carske mornarice, kao i nesuglasica između Admiralštaba iKombinovane flote admiralaJamamote, formulisanje efektivne strategije je bilo sprečeno, a strategija nije bila završena do aprila1942.[11] Admiral Jamamoto uspeva da pobedi u birokratskoj borbi, plasirajući svoju operativnu koncepciju - dalje operacije na centralnom Pacifiku, ispred ostalih borbenih planova, uključujući i operacije posredno ili neposredno uperene protivAustarlije i naIndijskom okeanu. Na kraju, Jamomotova neodmerena pretnja da će dati ostavku, ako se ne postupi po njegovom, uspela je da progura njegov plan.[12]
Jamamotov primarni strategijski interes je bio eliminacija preostalih američkih nosača aviona. Ovaj interes je naglo ubrzan nakon Dulitlovog vazdušnog prepada naTokio,18. aprila1942. godine; udar su izvršili američki avioniB-25 Mičel, koji su uzleteli sa nosača avionaHornet. Prepad je naneo jako malo vojne štete, ali je zato ostavio veliki psihički šok na Japance i pokazao da postoji rupa u odbrani oblasti japanskih domaćih ostrva.[13] Potapanje američkih nosač aviona i osvajanje Midveja, jedinog strategijskog ostrva pored Havaja u istočnom Pacifiku, je bilo prihvaćeno kao jedini način da se otkloni ova pretnja. Jamamoto je smatrao da će operacije prema glavnoj bazi za nosače aviona uPerl Harburu, izazvati američke snage na borbu. Međutim, procenivši jačinu američkog kopnenog vazduhoplovstva na Havajima, on zaključije da snažnu američku bazu ne može napasti direktno.[14] Zato bira za metuMidvej, koji je poslednje ostrvo na severozapadnom kraju lanca Havajskih ostrva, udaljeno oko 1300 nautučkih milja od ostrvaOahu. Midvej nije bio naročito važan za Japanske planove; ali, Japanci su znali da je za Amerikance Midvej bitna predstraža Perl Harbura i stoga je bio čvrsto branjen.[15] Amerikanci su doista smatrali Midvej bitnim; nakon bitke, na Midveju je uređena podmornička baza, čime se povećala oblast delovanja američkih podmornica. Aerodromska pista na Midveju je služila kao isturena tačka za bombarderske napade na ostrvoVejk.[16]
Atol Midvej, nekoliko meseci pre bitke. Istočno ostrvo (sa aerodromom) je u prednjem planu, a veće peščano ostrvo je u pozadini na zapadu.
Kao i svi tipični japanski pomorski planovi tokomDrugog svetskog rata, Jamamotov borbeni plan je bio veoma složen.[17] Pored toga, njegov plan je bio zasnovan na optimističkoj obaveštajnoj informaciji, da su američki nosači avionaEnterprajs iHornet, ujedinjeni u operativnu eskadru TF-16, i da su to bili jedini upotrebljivi nosači aviona Pacifičke flote u to vreme. Nosač avionaLeksington je bio potopljen aJorktaun teško oštećen (Japanci su verovali da je potopljen) ubici u Koralnom moru, svega mesec dana ranije. Takođe, Japanci su bili obavešteni da jeSaratoga bila na popravci na zapadnoj obali, nakon što je oštećena torpedom sa jedne podmornice. Zato su Japanci lično verovali da najviše dva američka flotna nosača aviona mogu da se upotrebe u predstojećoj operaciji.
Još značajnije je bilo Jamamotovo verovanje da su američke snage demoralisane zbog njihovih čestih poraza tokom prethodnih šest meseci. Jamamoto je osećao da će skrivanje biti potrebno, kako bi se dovela saveznička flota u pogubnu situaciju.[18] Prema tom zaključku, on širi svoje snage na veliko prostranstvo (posebno njegove bojne brodove), i smanjuje verovatnoću da njegove snage budu otkrivene od Amerikanaca pre početka bitke. Međutim, ovaj disperzni raspored, značio je da ni jedna od ovih formacija nije podržavala jednu drugu. Nepoznato za Jamamota, svaka korist od ovoga je bila neutralisana činjenicom da su Sjedinjene Američke Države imale razbijen glavni japanski mornarički kod (koji su Amerikanci označili kao JN-25).[19]
Kritično, Jamamotovi zaštitni bojni brodovi i krstariice su bile iza Nagumove udarne grupe nosača aviona, nekoliko stotina nautičkih milja. Japanske teške površinske snage su bile određene da unište bilo koji deo američkih flotnih snaga koji se pojavi kod Midveja. Prvo bi Nagumovi nosači aviona dovoljno oslabili te snage, a onda bi ih u jednodnevnoj borbi uništili bojni brodovi i krstarice.[20] Ovo je bila tipična borbena doktrina u većini velikih mornarica. Međutim, njihova velika udaljenost od Nagumovih nosača aviona je predstavila veliki problem tokom bitke, pošto su bojni brodovi praćeni od krstarica na kojima su se nalazili izviđački hidroavioni, dragoceni Nagumu.[21]
Japanci su za napad na Aleutska ostrva („operacija AL”) izdvojili relativno veliki broj brodova, i samim tim, smanjili svoje glavne snage za napad na Midvej. Ranija proučavanja istorije bitke su smatrala napad naAleutska ostrva diverzionom operacijom koja je trebalo da odvuče američke snage u pravcu severa, ali poslednja proučavanja bitke su pokazala da je po originalnom japanskom borbenom planu, „operacija AL“ trebalo da se izvede istovremeno kad i napad na Midvej.[22] Međutim, jedan dan kašnjenja Nagumove udarne eskadre dovodi do toga da je „operacija AL“ počela dan ranije u odnosu na zajednički planirani napad.[23]
Akagi aprila 1942. godine, zastavni brod japanske udarne grupe nosača aviona, koji je učestvovao u napadu na Perl Harbur, Darvin, Rabaul i Kolombo.
Posle pobede kod Perl Harbora,Japan je imao inicijativu u ratu naPacifiku. Ubici kod Perl Harbora, Japanci su uništili veliki broj američkihbojnih brodova (većina teško oštećenih), ali su američki nosači aviona ostali netaknuti.
Bici kod Midveja prethodila je još jedna bitka,bitka u Koralnom moru u kojoj su Japanci imali 1 potopljen i 1 oštećen nosač aviona, isto kao i Amerikanci.
Kao rezultat učešća ubici u Koralnom moru, japanski nosač avionaZuikaku se nalazio u baziKure, isčekujući popunu avio grupe. Teško oštećeni nosač avionaŠokaku se nalazio na popravci, nakon što je pogođen sa tri bombe u bici u Koralnom moru, i provešće nekoliko meseca u doku. Uprkos činjenici da se od preostalih aviona sa ta dva nosača mogao popunitiZuikaku jednom mešovitom grupom, Japanci nisu uradili ozbiljniji pokušaja da se on osposobi za predstojeću bitku.[24] Stoga, umesto da je imao pet velikih flotnih nosača u bici, admiral Nagumo je imao četiri:Akagi iKaga su formirali 1. diviziju;Hirju iSorju su formirali 2. diviziju. Japanski nosači aviona su bili konstantno u akciji, počevši od napada na Perl Harbur, doIndijskookeanskog prepada, te je počeo da se oseća umor kod članova posade i avio osoblja.
Japanske strategijske izviđačke pripreme pre bitke su takođe bile loše. Stražarska linija japanskih podmornica je kasnila da dođe na poziciju (delom zbog Jamamotove žurbe), te je dozvolila američkim nosačima aviona da dođu na mesto sastanka, severoistočno od Midveja (nazvano „Srećna tačka“) bez otkrivanja.[25] Jedan drugi pokušaj, korišćenjem četvoromotornog izviđačkoghidroaviona za osmatranjePerl Harbura pre bitke (na taj način je trebalo otkriti odsustvo ili prisustvo američkih nosača aviona), poznato kao „operacija K“, je takođe propao kada su japanske podmornice određene za popunu gorivom izviđačkog aviona, bile otkrivene n mestua predviđenom za popunu gorivom - jedan do tada pust zaliv na atolu Frenč-Frigat-Šols - je bio okupiran od američkih ratnih brodova (zbog toga što su Japanci izveli identičnu misiju u martu).[26] Stoga, Japancima je bilo uskraćeno bilo kakvo saznanje o pokretima američkih nosača aviona neposredno pre bitke. Japanci radiom šalju izveštaje o povećanom delovanju američkih podmornica i radio sabraćaja. Ovi izveštaji su bili Jamamotu od pomoći pre bitke, međutim, japanski plan nije bio izmenjen; Jamamoto, koji se nalazio naJamatu, nije se usudio da obavesti Naguma, plašeći se, da će otkriti svoj položaj, i pretpostavlja (netačno) da je Nagumo primio isti izveštaj izTokija.[27]
Japanski plan imao je 3 segmenta. Udarna grupa japanskih nosača aviona, koja se sastojala od 4 nosača avionaAkagi,Kaga,Sorju, iHirju pod komandom viceadmiralaČučija Nagume, trebalo je da iznenada napadne Amerikance iz pravca severozapada. Iza ove grupacije i pod njenom zaštitom bi trebalo da se pojavi glavnina pomorskih snaga pod komandom admiralaIsorokua Jamamota, koja ja trebala da u frontalnoj borbi uništi američke brodove. Onda bi invazione snage pod komandom viceadmiralaNobutake Konda trebalo da se iz pravca jugozapada iskrcaju i zauzmu ostrvo.
Međutim, Amerikanci su još pre bitke otkrili japanski plan, presreli su radiokomunikaciju između Japanaca, tako da su pripremili zamku za njih.
Za izvođenje Midvejsko-Aluetske operacije, Japanci su skupili oko 160brodova i nameravali su da u direktnom sukobu unište američku flotu.
Američki nosač aviona Jorktaun u Perl Harburškom doku, nekoliko dana pre bitke.
U pripremi za bitku sa neprijateljskim snagama, za koje se pretpostavljalo da će upotrebiti 4 ili 5 nosača aviona, admiraluČester Nimicu, komandantu Pacifičke oblasti, bili su potrebni svi raspoloživi američki nosači aviona. On je već imao operativnu eskadru admiralaViliam Helsija sa dva nosača aviona (Enterprajs iHornet); Helsi je, koji je oboleo odpsoriaze, bio je zamenjen od kontra-admiralaRejmond Spruensa (Helsijev komandant eskortnih snaga).[28] Takođe, Nimic povlači brzo snage kontra-admiralaFrenka Flečera iz oblast jugozapadnog Pacifika. On je stigao uPerl Harbur na vreme da se popuni i otplovi. Saratoga je bila još uvek na popravci, aJorktaun je teško oštećen ubici u Koralnom moru, ali u Perl Harbuškom brodogradilištu je on brzo opravljen. Premda je procenjeno da Jorktaun mora da ode u brodogradilište Bremerton na višemesečnu popravku, 72 sata je bilo dovoljno da se on osposobi za status borbeno sposobnog broda (made ne savršeno idealan).[29] Njegova poletno-sletna paluba je zakrpljena, sve sekcije unutrašnjeg rama su sasvim presečene i zamenjene, a nekoliko novih eskadrila (izvučenih iz Saratoge) je bilo postavljeno na palubi. Nimic je pokazao nepoštovanje prema uspostavljenoj proceduri u dobijanju njegovog trećeg i poslednjeg nosača spremnog za bitku; popravke su nastavljene čak i kad je Jorktaun napuštao dok, sa radnicima broda radionice Vestal - (koji je oštećen u napadu na Perl Harbur šest meseca ranije) još uvek na palubi. Tačno tri dana nakon smeštanja u Perl Harburški dok, Jorktaun je ponovo isplovio.[30]
Admiral Nimic je imao jednu neprocenjivu prednost: Američki i britanski dešifranti su probili šifru JN-25. Komandant Džozef Dž. Ročfort i njegov tim iz staniceHYPO su bili sposobni da potvrde, da je Midvej meta predstojećeg japanskog udara, sa datumom napada4. ili5. juna (protiveći se verovanju izVašingtona, da će napad uslediti sredinom juna), i obezbeđuju Nimicu kompletan uvid u japansku pripremu za bitku. Japanski pokušaj da se upotrebi jedna nova knjiga šifara je naišao na prepreku, omogućavajući staniciHYPO nekoliko odlučujućih dana; dok je to sve bilo nepoznato nešto pre pre početka napada, sada je bitan proboj već bio učinjen.[31]
Kao rezultat, Amerikanci su pristupili borbi sa vrlo jasnom slikom odakle, kada, i sa kolikom snagom će se Japanci pojaviti. Nimic je bio obavešten, za vreme zadataka, da je ogromna, po broju, japanska flota podeljena u najmanje četiri operativne eskadre, a da eskortna grupa koja prati glavnu udarnu grupu nosača aviona broji svega nekoliko brzih brodova. Zahvaljujući ovoj informaviji, on je znao da je broj protiv-avionskih topova koji štite nosače aviona bio ograničen. Znajući snagu sa kojom se suočio, Nimic je izračunao da njegova tri nosača aviona, plus Midvej, u odnosu na Jamamotova četiri nosača aviona, daju Amerikancima blažu prednost. Američka vazdušna grupa na bilo kom nosaču aviona je bila veća od vazdušne grupe na bilo kom japanskom nosaču aviona. Japanci, nasuprot, su ostali skoro u potpunom mraku u odnosu na svoje protivnike čak i nakon početka bitke.[32]
Vazdušni napadi na japansku transportnu grupu.[33] 1. Laka krstarica Džincu, zastavni brod 2. Razarači 3. Transportni brodovi 4. Napad aviona B-17, 17:00 03.06.1942. 5. Torpedni napad aviona Katalina 01:00 04.06.1942.
Prvi vazdušni napad se dogodio3. juna, a izvelo ga je 9 bombarderaB-17, operišući saMidveja, protiv japanske transportne grupe admirala Tanake.[34] Iako je izvešteno o pogocina,[34] nijedna bomba koja je bačena nije pogodila metu, i pričinjena štete je bila jako mala.[33] Rano ujutru, sledećeg dana, transportni brod Akebono Maru je oštećen od eksplozije torpeda prilikom napada aviona Katalina, oko 01:00 sati.[33] ViceadmiralČuiči Nagumo lansira svoj prvi vazdušni talas od 108 aviona ka Midveju u 04:30 sati,4. juna1942. godine. U isto vreme, on lansira osam izviđačkih aviona (jedan 30 minita kasnije zbog tehničkih problema, a jedan je bio prisiljen da se vrati nazad), kao njegovu borbenu vazdušnu patrolu.
Japansko vazdušno izviđanje je bilo veoma slabo, sa suviše malo aviona da pokriju adekvatno dodeljene oblasti, radeći po veoma lošim vremenskim uslovima ka severoistoku i istoku od Nagumove operativne eskadre.[35]
Američki radar na Midveju otkriva neprijatelja na nekoliko nautičkih milja od ostrva i njihovi avioni uskoro uzleću. Bez zaštite, bombarderi odlaze u napad na japansku flotu nosača aviona, dok njihova lovačka zaštita ostaje pozadi da štiti Midvej. U 06:20 sati, japanski palubni avioni bombarduju i teško oštećuju američku bazu na Midveju. Američki piloti lovaca, bazirani na Midveju, uzleteli su na starim lovcimaGraman F4F i zastarelimF2A, u odbrani Midveja i trpe velike gubitke. Većina je oborena u prvih nekoliko minuta, a svega dva su preostala da lete. Američkaprotivavionska vatra je bila precizna i žestoka, oštećujući mnoge japanske aviona a jedan obaraju[36] Japanci su uvideli da su bombarderi sa ostrva već otišli, i šalju iveštaj admiralu Nagumu, da je potrebno izvršiti još jedan napad radi neutralizovanja odbrane Midveja, pre nego što bi se trupe iskrcale7. juna; američki bombarderi su još uvek mogli upotrebiti aerodrom na Midveju za popunu gorivom i napad na japanske invazione snage.[37]
Uzletajući pre japanskog napada, američki bombarderi koji su bazirali na Midveju su izvršili nekoliko napada na japansku flotu nosača aviona. Ovde je uključeno i šest avionaTBF avendžer, čiji su piloti bili iz Hornetove VT-8 grupe - njihova prva borbena operacija, i četiriB-26 Maroder, svi naoružani torpedima. Japanci u ovim napadima nisu imali nikakve štete, dok su, u isto vreme oborili sve američke avione, osim tri – jedan TBF i dva B-26,[38]
Bombe izbačene iz aviona B-17 promašuju nosač aviona Hirju.
Admiral Nagumo, pridržavajući se japanske doktrine o upotrebi nosača aviona iz tog vremena, zadržava polovinu svojih aviona u rezervi. Ovo je uključivalo i dve eskadrile sa obrušavajućim i torpednim bombarderima. Torpedni bombarderi su bili naoružanitorpedima i trebali su napasti bilo koji američki brod koji lociraju, dok su obrušavajući bombarderi bili nenaoružani.[39] Kao rezultat napada sa Midveja, kao i jutarnja preporuka vođe leta, u pogledu još jednog vazdušnog udara na Midvej, Nagumo u 07:15 sati naređuje svojim rezervnim avionima da se naoružaju kontakt bombama za upotrebu po kopnenim metama. Ove pripreme su bile u toku skoro 30 minuta, kada je u 07:40 sati, izviđački aviona sa krstariceTone šalje signal da je uočio jednu veću američku pomorsku grupu na istoku. Nagumo brzo stopira svoje naređenje i traži od izviđačkog aviona da ustanovi sastav američkih snaga. Proći će još 40 minuta pre nego što izviđački avion otkrije i radiom javi o prisustvu jednog nosača aviona među američkim brodovima, TF-16 (drugi nosač nije otkriven).[40]
Nagumo se tada našao u nezgodnom položaju. KontraadmiralTamon Jamaguči, komandant 2. divizije nosača aviona (Hirju iSorju), preporučuje Nagumu da odmah napadne sa snagama koje raspolaže. Nagumo uočava tabožnju dobru priliku za udar na američke brodove,[41] međutim, bio je opterećen činjenicom da njegove snage prvog talasa treba uskoro da se vrate iz napada na Midvej. One su bile pri kraju sa gorivom, a među njima je bilo i ranjenih, te su stoga morali brzo da slete na nosače ili da padnu u vodu, gubeći dragocene avione i posade. Za sletanje na nosače aviona i lansiranje aviona u novu napad trebalo je oko 30-45 minuta.[42] Osim toga, ako bi izvršio odmah lansiranje napada, jedan deo njegovoh rezervnih snaga bi se našao u borbi bez adekvatnog protivbrodskog naoružanja, kao i bez lovačke zaštite; on je upravo bio svedok kako su lako oboreni nezaštićeni američki bombarderi od njegovih lovaca[43]. Japanska doktrina o upotrebi aviona sa nosača aviona je predviđala kompletno sastavljen napad, a kako je izostajala potvrda (do 08:20) da američke snage imaju nosače aviona, Nagumo se držao doktrine.[44] Dopunski, predstojeći još jedan američki vazdušni udar u 07:53 sati, je potvrdio činjenicu da je potrebno izvršiti još jedan vazdušni napad na ostrvo. Na kraju, Nagumo je odabrao da sačeka povratak njegovih snaga, koje su izvele prvi vazdušni udar na Midvej, a zatim lansira svoje rezrvne snage, koje bi dotle bile naoružane i spremljene za nov napad[45] U finalnoj analizi, to nije pravilo nikakvu razliku, Flečer je lansirao napad u 7:00, a letelice ko je bi sprovele razarajući udar, već su bile na putu. Nije bilo ničega što bi Nagumo mogao da učini povodom toga. To je bila fatalna greškaJamamotove pretpostavke, koja se zasnivala na trdicionalnoj doktrini bojnih brodova.[46]
Američki nosač Jorkataun u plamenu
Japanci su ubrzo primetili amerčke nosače aviona i počeli da pripremaju svoje avione za novi napad.Američki torpedni bombarderi izveli su još par napada, svi su oni bili neuspešni, ali su uspeli da zadrže Japance i odlože njihove napade. Japanci su se ubrzano pripremali, palube njihovih brodova su bile pune aviona, bombi i lako zapaljivogkerozina. Iznenada se pojavila jedna formacija američkih bombardera koji su napali i pogodili tri od četiri japanska nosača. Nosači su brzo planuli, u jednom trenutku promenila se sudbina čitavog rata naPacifiku.
Jedino je nosačHirju ostao operativan. Sa ovog broda poleteli su avioni koji su bombardovali američki nosačJorktaun, koji je kasnije potonuo. Takođe i sam Hirju je bio potopljen sledećeg dana od strane američkih torpednih aviona, tako da su sva 4 japanska nosača bila potopljena, dok su Amerikanci izgubili samo Jorktaun.
Posle ove pomalo nesrećne katastrofe Japanci odlučuju da se povuku. Američka flota je nastavila da goni neprijatelja i uspela je da potopi japanskukrstaricu Mikuma. Istovremeno su Amerikanci izgubili jadanrazarač, koji je uništila japanskapodmornica.
U borbi su Amerikanci izgubili 150 aviona dok su Japanci imali 322 uništena aviona.
Bitka ja pokazala značaj nosača aviona i vazdušne premoći u ratu.
↑Dul,The Imperial Japanese Navy: A Battle History, s. 166; Vilmot,The Barrier and the Javelin, s. 519–523; Prendž,Miracle at Midway s. 395; Paršal i Tali,Shattered Sword'', s. 416–430.
↑Boris Prikril, Pakao Pacifika - Beograd 1956. s. 244-245; Amerikanci su mnogo više vodili računa o broju izvežbanog letačkog osoblja. Mornaričko vazduhoplovstvo je u početku dobijalo po 6.000 letača, a kasnije se taj broj povećao na 9.000.
↑Boris Prikril, Pakao Pacifika - Beograd 1956. s. 245; Tokom rata, američka brodogradilišta su isporučila 10 bojnih brodova i bojnih krstaša, 18 velikih i 9 malih flotnih nosača viona, 110 eskortnih nosača aviona, 13 teških i 33 lake krstarice, 352 razarača, 498 eskortna razarača, 55 brzih transportnih brodova i 203 podmornice, osim toga izgrađen je i ogroman broj od preko 100.000 raznih malih brodova i desantnih sredstava.
↑H. P. Vilmot,Barrier and the Javelin; Lundstrom,First South Pacific Campaign; Paršal i Tali,Shattered Sword, s. 19–38.
↑For a detailed discussion of anticipated follow-on Hawaiian operations, vidi Paršal i Tali, s. 43–45, i Stiven,Hawaii under the Rising Sun.
↑Paršal i Tali,Shattered Sword, s. 33; Piti i Ivens,Kaigun.
↑Prendž,Miracle at Midway, s. 13–15, 21–23; Vilmot,The Barrier and the Javelin, s. 39–49; Paršal i Tali,Shattered Sword, s. 22–38.
↑Paršal i Tali,Shattered Sword, p. 33; Prendž,Miracle at Midway, s. 23.
↑Prendž,Miracle at Midway, s. 22–26. Prvo iznenađenje koje su Japanci doživeli je prisustvo američkih podmornica uz njihove obale, počevši sa podmornicomGadžen pod komandom Džoea Grinfila, nekih dvadeset dana nakon Perl Harbura. Bler,Silent Victory, s.110; Perilo,Japanese Merchant Marine; Piti i Ivens,Kaigun.
↑Prendž,Miracle at Midway, s. 375–379, Vilmot,Barrier and the Javelin, s. 110–117; Paršal i Tali,Shattered Sword, s. 52.
↑Paršal i Tali,Shattered Sword, s. 53, preuzeto iz japanske ratne istorijske serije (Senshi Sōshō), deo 43 (Midowei Kaisen), p. 118.
↑Branko Kit6anović, Rat na dalekom istoku - Pula 1985, s. 209; „Kada je 120 dešifranata u Nimicovom štabu konačno utvrdilo sadržaj japanskih radioporuka, admiral je odmah doleteo sa Havaja na Midvej, i lično rukovodio odbrambenim pripremama“.
↑Holms,Double-Edged Secrets; Vilmot,Barrier and the Javelin. There are occasional ignorant references to "deception", notably in the film "Midway", referring to the false traffic before Pearl Harbor; this reflects a complete misunderstanding of the issue.
↑Lord,Incredible Victory; Vilmot,Barrier and the Javelin; Lejton,And I Was There: Pearl Harbor and Midway — Breaking the Secrets.
.svg)
.jpg)
_in_a_dry_dock_at_the_Pearl_Harbor_Naval_Shipyard%2c_29_May_1942_(80-G-13065).jpg)
.jpg)
_is_hit_by_a_torpedo_on_4_June_1942.jpg)
